U svojoj knjizi „Čega je Sarkozi ime“ (2007), filozof i profesor na prestižnoj École normale supérieure Alan Badju pokušao je da ukaže na sistemske uslove koji su doveli do pobede Nikole Sarkozija na predsedničkim izborima u Francuskoj. Kao izraziti protivnik „kapitalo-parlamentarizma“ i njegovih izbora  koje uglavnom vidi kao iluziju, odnosno „besmisleno saučesništvo u korupciji“, on tvrdi da se legitimacijski momenat parlamentarne demokratije ne nalazi u stvarnim političkim sadržajima koje različite političke opcije nude na izborima. Umesto toga, Badju taj momenat pronalazi u apstraktnim zakonima i simboličkom nasilju koje dominantni vrše nad potčinjenima kako bi obezbedili reprodukciju postojećeg poretka. Poznati filozof tako, na konkretnom primeru, demaskira mehanizam straha koji je Sarkoziju omogućio dolazak na vlast.

Sa reputacijom „tvrdog“ ministra unutrašnjih poslova u administraciji Žaka Širaka, Sarkozi je situaciju iz 2005. – kada su siromašna i uglavnom migrantska pariska predgrađa gorela usled uličnih nereda –, iskoristio da se predstavi kao spasilac. Ono što se, međutim, ovde pojavljuje kao krucijalna začkoljica i jedan od glavnih Badjuovih argumenata u knjizi, jeste to da je strah od kog Sarkozi „spašava“ Francuze, isti onaj koji je on, kao predstavnik „dominatnog bloka“ u društvu i sâm kreirao. Otuda se on pojavljuje kao samoostvarujuće proročanstvo (eng: self-fulfilling profecy), odnosno  kao tvorac straha i kao spasilac, istovremeno. Badjuova knjiga je apstraktno, ali i vrlo sažeto i zgodno štivo koje može poslužiti kao šlagvort za situaciju u Srbiji u kojoj opet imamo jednog spasioca, od samog sebe.

Tajkunski predsednik u „socijalnoj pustinji“ Evrope

U najkraćem, post-socijalistički kontekst Srbije se može tumačiti kroz logiku tragikomedije u tri čina, koju predstavljaju tri naizgled međusobno negacijska perioda: „miloševićevski“ od 1991. do 2001, kvazi-demokratski od 2001. do 2012, i „vučićevski“ od 2012 do danas, pri čemu je ovaj poslednji samo smisaono ponavljanje i nadogradnja prva dva. Sve tri epohe u savremenoj istoriji Srbije obeležava – u nejednakoj meri operacionalizovana i inspirisana drugačijim simbolima – ista filozofija proizvodnje i reprodukcije oligarhijskog političkog i ekonomskog sistema, podređenost svih segmenata društva najogoljenijem tajkunskom interesu i razaranje realnog sektora privrede. Ipak, pod Vučićem Srbija sve više poprima obrise političkog sistema koji je u Francuskoj poznat kao „neobonapartizam“, tj. „demokratski despotizam“. Ona tako postaje evropska avangarda u kontekstu Žižekve teze – koja je formuslisana kao provokacija na račun tzv. antitotalitarne ideologije koja izjednačava komunizam i fašizam – da je „staljinizam budućnost parlamentarne demokratije“.

Slično Sarkoziju, Vučić je postao spasilac od grupa koje su nastale na krilima njegove politike iz poslednje decenije dvadesetog i prve decenije 21. veka. On je sebe na unutrašnjem planu primarno legitimisao kroz narativ o borbi protiv tajkuna i „pljačke države“ (čak i „pljačkaških privatizacija) koje je, opet, stvorila ratna epizoda Srbije iz devedesetih i razaranje Jugoslavije u kojima je bio vrlo zapažen akter. Pre nego što je postao prvi potpredsednik vlade 2012. godine, Vučić je morao pronaći formulu kojom bi opravdao svoje novo (evropsko) političko odelo, a da pritom ne ispusti ili ne prepusti svom nekadašnjem šefu Vojislavu Šešelju veliku podršku koju je SRS imao u prethodne dve decenije. Stoga se odlučio na, sasvim logičan korak: demagoški diskurzivni napad na korupciju i tajkune, pljačkaške privatizacije i partijska zapošljavanja.

Po dolasku na vlast, Vučić je tako odabrao taktiku žrtvovanja Miroslava Miškovića, tajkuna bliskog jednom od njegova dva politička oca (Tomislavu Nikoliću). Tako je Mišković, koji je svojevremeno pokazao potcenjivački odnos prema budućem „vladaru“, „nastradao“ jer je Vučić ispravno procenio da bi simboličkom delegitimizacijom „prvog tajkuna“ mogao politički da profitira, bez da ugrožava sistem koji je tog „lovca na plen“ i stvorio. Štaviše, upravo u vreme njegove vlasti vidimo metastazu klijentelizma i korupcije, kao i pojavu novih Nouveaux Riches koji su u rodbinskim i kumovskim vezama sa predsednikom i njegovim okruženjem. Vučić je dakle politički „uzleteo“ kao borac protiv uzroka problema koji je sam kreirao i koji je, uz to, nastavio da produbljuje stvaranjem novih i „zalivanjem“ starih tajkuna.

Pored pune kontrole nad tajkunima i, uopšteno, komandnom ekonomskom klasom koja poseduje ogroman udeo u ukupnom društvenom bogatstvu zemlje – drugi unutrašnji stub Vučićevog režima je kontrola „narodskih klasa“ (manuelni i nemanuelni radnici, sitni seljaci i samozaposleni, koji čine preko 2/3 stanovništva Srbije) (1). Kontrolu nad ovim slojevima stanovništva Vučić uglavnom uspostavlja tako što ih drži ucenjenim i zastrašenim, poneke i zahvalnim što obavljaju bilo kakve poslove, umesto da padnu ispod granice siromaštva. Osim toga, socijalne pokretljivosti u Srbiji gotovo da nema. Kako su pokazala sociološka istraživanja, primera radi, broj novoupisane dece na srpskim univerzitetima koja dolaze iz radničkih i seljačkih porodica iz godine u godinu sve je manji, a Srbija danas predstavlja ubedljivo najzatvorenije društvo u Evropi. To znači da je gotovo nemoguće da dete radnika ili seljaka tokom života napreduje i prevaziđe status roditelja. Otuda ne čudi što je, prema podacima Eurostata, Srbija uz Makedoniju i Tursku zemlja sa najizrazitijim nejednakostima u Evropi,

Uzimajući to u obzir, kao i činjenicu da je Srbija zemlja sa jednom od najnižih stopa zaposlenosti u Evropi, ključni kanal horizontalne i vertikalne društvene pokretljivosti, ali i uopšte dolaska do bilo kakvog posla u javnim preduzećima ili privatnim firmama koje zavise od države, jeste pripadnost ili bar bliskost vladajućoj partiji. Preko ozakonjenih i, u odnosu na svoje prethodnike, naprednijih mehanizama manipulacije i ucene, SNS je uspeo nekoliko stvari: 1. kreirajući veliki broj radnih mesta na određeno vreme, deo pripadnika „narodskih klasa“ stavljen je pod direktnu kontrolu i uključen u partijsku mašineriju kako bi zadržali posao; 2. deo je naveden da veruje da su upravo oni ti koji će dobiti posao u „narednom krugu“; 3. najveći deo je pasivizovan kroz medijsku propagandu i satanizaciju političkih protivnika (što im je olakšano činjenicom da su u prvim redovima opozicije korumpirane i kompromitovane ličnosti); i 4. deo je isteran iz zemlje (prema procenama provladinog lista Politika, oko 60 000 ljudi godišnje se iseli iz Srbije).

Evrofilski predsednik jedne stabilokratije

Vučićeva tehnologija vladanja – koja podrazumeva brutalnost prema slabima, tj. prema obespravljenim društvenim slojevima i unutrašnjim političkim protivnicima, ali i servilnost prema jakima – dobitna je kombinacija koju primenjuju svi dugovečni despotski lideri u regionu i u svetu. Na ovom mestu je važno podvući jednu belodanu činjenicu: Vučić, koji od 2014. gvozdenom rukom vlada Srbijom ima nepodeljenu podršku SAD, Rusije, Kine i EU. Kako je uspeo da pridobije ovu podršku? Na dva načina. Najpre, uprkos nacionalističkoj retorici, u praksi je bio spreman da pravi ustupke kada je reč o Kosovu, i na taj način dobije podršku EU i SAD. I, s druge strane, od Srbije je napravio rezervoar jeftine radne snage za krupni kapital iz celoga sveta.

Kada je reč o radnom zakonodavstvu i radnim pravima u Srbiji, ona su u vreme Vučićeve vlasti dodatno urušena i sasvim uporediva sa stanjem kapitalizma XIX veka na Zapadu Evrope. Osim toga, jasna je i hijerarhizacija i centralizacija vlasti, pri čemu se koruptivni mehanizmi sužavaju na partiju hegemona i na nacionalni nivo (za razliku od prethodne decenije, kada su bili raspršeni na nekoliko nivoa – od nacionalnog do lokalnih i personalnih – i na nekoliko partija), što savim pogoduje interesima krupnog kapitala (2). Dakle, razloge za spoljnopolitičku podršku A. Vučiću treba tražiti u činjenici da je uspeo da ostvari klijentske odnose sa najvećim svetskim silama, prodajući njihovim multinacionalnim kompanijama nacionalne resurse i dajući im neverovatne pogodnosti za otvaranje podružnica u Srbiji. Vučić je, tako, uspostavio sistem koji mu, za razliku od DOS-ovskih vlasti, omogućava nedvosmislenu podršku većine naroda, ali i Rusije i Kine; a za razliku od Miloševića ima podršku i zapadnih sila.

U tom kontekstu, ni domaćim ni transnacionalnim centrima moći nije u interesu da Vučić, tj. aktuelni režim odu sa vlasti. Pre svega, jer Srbija trenutno intersuje Zapad primarno zbog priznanja ili istorijskog dogovora sa Kosovom. Naravno, ne zbog toga što je Kosovo naročito bitno velikim silama po sebi, već zbog međunarodnog poretka. Priznanjem Kosova od strane Srbije velike sile bi, naime, definitivno legalizovale svoju intervenciju iz 1999. godine, kao i sve ono što je usledilo kasnije, a nije u skladu sa međunarodnim pravom i danas utiče na stabilnost međunarodnog poretka.  Upravo se na kosovski slučaj pozivaju ne samo Rusija i druge – iz vizure Zapada – „otpadničke“ države koje s vremena na vreme imaju ambiciju da aneksiraju određene teritorije, već i razni separatistički pokreti koji bi da proglase nezavisnost ili pripajanje svojih regiona drugim državama. Dakle, priznanje Kosova ili nekim dugoročniji i stabilan dogovor između Kosova i Srbije, za Zapad ima mnogo veći simbolički ulog od samog značaja Srbije i Kosova u geopolitičkim odnosima snaga.

Istorijski sporazum (oko Kosova), koji prema svim relevantnim pokazateljima nikada nije bio bliže operacionalizaciji, može da isporuči samo jak, nacionalistički lider. Uprkos tome što će on svakako biti bolan za srpsku „nacionalnu svest“ Vučić se čini kao jedini koji može tu „bol“ da ublaži. Osim toga, Vučić se predstavio kao jedini koji može da iskontroliše ekstremno desne elemente u društvu, što je možda od presudne važnosti za rešavanje kosovskog pitanja. I zaista, on je 2012. godine, kada počinje njegova epizoda na vlasti, bio jedini političar koji je mogao da deaktivira tempiranu bombu u vidu organizovanih navijačkih i drugih ekstremno desnih grupa. To je učinio tako što ih je nekolicinu vodećih infiltirirao u državne institucije, a nekolicini dao „zeleno svetlo“ da se bave raznim poslovima (od građevinskih do ugostiteljskih i slično) koji će im omogućiti zaradu bez opasnosti od krivičnog gonjenja. Slično Sarkoziju, Vučić je postao spasilac od grupa koje su nastale na krilima njegove politike iz poslednje decenije XX, i prve XXI veka. Otuda ne čudi što su zahtevi iz svetskog „centra“ za demokratijom u Srbiji ustupili mesto zahtevima za „stabilokratijom“ i prihvatanjem klijentskih političkih i ekonomskih odnosa.

Kraj nije ni na vidiku, alternativu tek treba izgraditi

Dok smo skicirali poluge Vučićeve moći, bilo nam je vrlo ugodno. Na kraju, ipak, valja saopštiti dve neprijatne činjenice. Prvo, trenutna situacija u zemlji ne pokazuje čak ni naznake njegovog vrhunca moći, a kamoli pada. Drugo, da bi se Vučić srušio potrebno je preduzeti čitav niz što diskurzivnih, što organizacionih i praktičnih, politički suvislih poduhvata. Sistem koji je Vučić usavršio u Srbiji – u relativno kratkom periodu, od svega šest ili sedam godina – jako je teško razmontirati. Interesna mreža koja je okupljena unutar i oko partije hegemona pustila je duboko korenje u svakoj sferi društva: od najnižih struktura (koje čine organizovani lokalni centri moći), do najviših poluga moći u sve tri grane vlasti, medijima i službama bezbednosti. Ako je njemu trebalo manje od osam godina, odnosno period dva politička mandata – da se etablira kao neprikosnoveni despot, onda će najmanje isto toliko trebati da se sve to uruši: ali od momenta kada krene da pada.

Aktuelni ekonomski model baziran je na očajnom privlačenju stranih investicija, zarad čega se ruiniraju radnički i ekološki standardi, uz prateće jačanje autoritarnosti i klijentelističkih mreža, kako bi se sve veće nezadovoljstvo lakše kontrolisalo. Dakle, pozitivna stvar je sve veći broj ljudi koji su sve aktivnije nezadovoljni zbog obespravljenosti i autoritarizma, ali i to što je veliki deo onih koji trenutno čine deo mreže moći SNS-a tu iz čistog interesa, bez dubljih uverenja. Koliko god da je vladajuća partija uspela da umreži, uceni ili ubedi veliki broj ljudi da glasa ili radi za njih, ipak je i dalje više onih koji nisu u njihovoj mreži. Na tom tragu, slogan „nas je ipak više” jeste usidren u realnosti. Međutim, politička moć je više izraz toga koga ima više organizovanih, nego koga ima više generalno. Aktuelni protesti su pokrenuli talas nezadovoljstva i pojačali njegovu vidljivost, iako su, kako pokazuju sociološka istraživanja, ograničeni na vrlo mali broj ljudi, tj. na određene delove srednje klase (koja je i jedina autonomna društvena grupa trenutno u Srbiji) (3).

U ovom trenutku jedina protivteža vlasti je Savez za Srbiju koji se za mesto glavnog takmaca kvalifikovao, pre svega, organizacionim i finansijskim kapacitetom. Međutim, čak iako apstrahujemo ideološku kakofoniju SzS-a, njihovo insistiranje na zahtevima koji komuniciraju pre svega sa interesima srednje i više srednje klase, govori nam o tome da je ovaj politički entitet i dalje prazan na polju diskurzivnog, i suštinski političkog. Ova praznina dakako, nije doslovna, ona ne znači da akteri unutar Saveza nemaju politike. Naprotiv, nevolja je u tome što oni umnogome baštine politike koje se ne razlikuju suštniski od tranzicijske „torte“ kojoj je Vučić došao kao „šlag“. Tragedija post-jugoslovenske Srbije ogleda se u tome što je svaka klika koja se našla u vrhu bila drugačija od prethodne, a opet nastavila baš tamo gde je prethodna stala i to (suštniski) istim putem kojim bi krenula i prethodna, samo da je mogla.

U ovakvom stanju u kakvom se Srbija nalazi, razumljivo je što se pitanjem svih pitanja smatra samo jedno: kad će pasti Vučić i kako to izvesti? Pašće pre ili kasnije… i verovatno neće pasti mirno. Kad krene da pada, sva je prilika da će posegnuti za metodama koje trenutno isprobava sa kontra-mitinzima. Oni će samo u jednom momentu postati poprište i svih onih ekstremno-desnih elemenata na koje je on stavio šapu i koje drži pod kontrolom. Ono što već sada znamo je da nosilac tog procesa dugoročno svakako ne može biti politički sterilan SzS. Početak pada, pa i sam pad Vučića možda može biti pokrenut od strane SzS-a, pod uslovom da ovaj napravi niz grešaka koje bi ga mogle koštati (videli smo da to nije nemoguće, na primer sa hapšenjem srednjoškolaca). Ipak, promena celokupnog sistema o kom govori SzS uslovljen je formiranjem čvrstog političkog i socijalnog fronta između nekompromitovanih i politički progresivnih pojedinaca i novih organizacija. Jedino takav savez, između neelitističkih delova srednje klase i narodskih slojeva bi potencijalno mogao biti sposoban da – kroz jasnu formulaciju socijalnih zahteva u korist svih potlačenih – razbije onaj badjuovski strah, kojim je aktuelni klijentelistički režim paralizovao društvo i kidnapovao državu.

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK


(1) Prema relevantnim podacima, samo 10% građanki i građana može sebi da priušti prosečnu potrošačku korpu, dok njih 70% ne mogu da obezbede ni minimalnu. Vid. Maja Krek, Šta znači “prosečna zarada” ako je većina nema?, Peščanik, 04. 01. 2018

(2) Informal power networks, Political patronage and clientelism in Serbia and Kosovo, SeConS, Edited by Slobodan Cvejić, Belgrade 2016.

(3) Slobodan Cvejić, Demokratijom protiv stabilokratije: Ko su i šta žele učesnici protesta „1 do 5 miliona“?, Mons.rs, 05.04.2019.


PODELITE