Ne znam da li ste primetili, ali se nešto dogodilo. Nedavno se pojavila politička organizacija pod imenom Partija radikalne levice. Prvo ćemo dati argumente u korist teze da ova formacija zaista predstavlja novum u odnosu na ono na šta smo se navikli. Bez obzira na to da li imamo simpatije prema ovoj partiji ili sa prezirom gledamo na nju, ona zaslužuje pažnju jer na suštinski menja način na koji se u Srbiji misli ono političko. Nakon toga što skrenemo pažnju na inventivne doprinose Partije radikalne levice, pokušaćemo da mapiramo njene glavne dileme i izazove, preciznije, njen manevarski prostor.

Šta je novo u svemu ovome?

Prvo, nova partija se zalaže za postkapitalističko društvo, naime, za demokratski socijalizam. Takve partije u poslednjih 30 godina nije bilo Srbiji. Paleoboljševički ostaci tokom 1990-ih nisu mogli da budu uzeti ozbiljno, a za SPS i Pokret socijalista nova partija tvrdi da kao „kvazi-propagatori“ levih ideja zapravo „nisu levičari jer sprovode desničarski neoliberalni program“. Nastupanjem nove partije se otvara jedan novi horizont ideja i praksi.

Drugo, u vezi s tim, nova partija se suprotstavlja jednoumlju u političkom sistemu Srbije, te sa jednim antisistemskim stavom nadmašuje dosadašnje opcije. Članovi predsedništva se pozivaju na Deana Dudu koji je napravio razliku između opozicije i alternative. Dok je opozicija samo druga strana iste medalje, dakle, ona je samo komplementarni Drugi „pozicije“, alternativa otvara mogućnosti koje su zaista nove. Već je rečeno da nova partija neće sarađivati ni sa kim iz ponude već postojećih partija, a u skladu s tim je bilo pomenuto u jednoj ranijoj fazi da „ništa sa SzS ova stranka ne može da ima zajedničko. To su potpuno različite politike“. Partija radikalne levice pruža nešto novo već i per se, ali to važi i kada uzmemo u obzir i njeno samopozicioniranje. Ona se distancira kako od svoje socijaldemokratske ili levoliberalne prošlosti, tako i – još više – od liberalnih i centrističkih partija. Pseudoopcije, lažne alternative su ponuđene u čitavom regionu (Vučić/Đilas, Orban/Đurčanj, Plenković/Bernardić, itd.) – trebaju nam prave alternative. U stvari, u pitanju su stari uvidi. Već je i Marks zaključio da su francuski orleanisti i legitimistički rojalisti samo različite frakcije buržoazije. Zar nije već i on govorio o tome da radnička partija mora da se razlikuje od „starih partija vlasničkih klasa“? I kako beše u originalu Internacionale? Nous ne sommes rien, soyons tout – sada nismo ništa, budimo sve. Nova partija ima potencijale zato što nema pozicije u postojećem političko-ideološkom poretku – upravo zato može postati „sve“. „Ako ste David, onda Golijata pobeđujete samo upotrebom veština koje on nema, neočekivanim i nepredvidljivim potezima.“

Treće, simptomatično je to što se jedan od članova predsedništva, Ivan Zlatić godinama bavio vanparlamentarnom političkom delatnošću, kao sekretar Saveta za borbu protiv korupcije i kao aktivista Združene akcije Krov nad glavom. U novoj partiji ima članova koji su inače vezani za druge emancipatorske grupe kao DiEM25 ili Studentski pokret u Novom Sadu, a već ranije su se pojavili i radnici Jugoremedije i Prvog maja. O čemu je reč? Na demokratskoj levici partija mora da bude samo jedan deo širokog masovnog pokreta, a ne obrnuto: partija ne sme da rukovodi pokretom. Partija se gradi ozozdo. Ovo takođe predstavlja raskid sa partokratijom u Srbiji koja već decenijama podrazumeva profitiranje od nedovoljno kontrolisane manipulacije sa članstvom i uticajem u partiji. Partija jeste sredstvo – ali ne u korist ličnih interesa, već u korist masovnog pokreta.

Četvrto, nova partija nema jednog predsednika, već petoročlano predsedništvo sa lakom smenjivošću. Ovo takođe predstavlja nešto radikalno novo. Dovoljno je da se setimo svih partija u Srbiji proteklih 30 godina, od Sprskog pokreta obnove do Jugoslovenske ujedinjene levice, od Liberalno-demokratske partije do Saveza vojvođanskih mađara. U novoj partiji ne postoji kult vođe, nema više jednog jedinog „harizmatičnog lidera“. U demokratskoj političkoj organizaciji nema mesta za elitizam. Partija koja je demokratska i sama mora biti demokratizovana. Pokret je važan, a ne partija. Odnosno, partija je važna, a ne lideri. „Čak i to kolektivno predsedništvo ima prilično ograničena ovlašćenja, dok moć donošenja odluka ostaje na Kongresu i Glavnom odboru, demokratski izabranom telu sa predstavnicima iz svih teritorijalnih organizacija.“

Peto, članovi predsedništva nove partije su istoričarka iz Smedereva Milena Repajić (32), studentkinja sociologije iz Zrenjanina Isidora Aćimov (29), dramaturg iz Šapca Ivan Velisavljević (38), studentkinja dramaturgije iz Požarevca Mina Milošević (22) i aktivista iz Čačka Ivan Zlatić (45). Prosečna starost je dakle 33,2. Nije u pitanju jeftini juvenalizam koji okreće leđa starijim ljudima (štaviše, nova partija jasno staje i na stranu penzionera) ili koji polazi od toga da je mladost inherentno dobra. Reč je o tome da se partija oslanja na ljude koji nisu kompromitovani učešćem u dosadašnjoj stranačkoj politici. Najlakše je naći takve ljude među novijim generacijama. Istraživanja pokazuju da je danas mladima štranačka politika „gadna“. Ipak, ako malo opreznije pogledamo današnje tendencije, videćemo da su novijim generacija i te kako privlačni direktne akcije, grass-roots pokreti, itd. (videti o tome razgovor sa Sarom Nikolić i Vukom Velebitom na ovom linku). Demokratizacija nove partije služi tome da se napravi alternativa u odnosu na uobičajeni predstavnički politički sistem.

Šesto, u predsedništvu među pet članova ima tri žene. I to se može razumeti kao politička poruka. Ovo se dešava u zemlji gde su zakon o rodu i zakon o zaštiti porodilje izmenjeni na štetu žena, a da ne govorimo o svakidnevnoj realnosti. Kod nas vlada simulativni feminizam: peti smo u Evropi po broju žena u parlamentu, a naša ministarka se izjašnjava kao lezbejka. Međutim, Partija radikalne levice umesto simulacije i dekorativnih gestova želi nove društvene odnose. Kako Mina Milošević kaže: „uz naš feministički program za žensko oslobođenje jasno je da smo partija koja se odlučno bori za suštinsku jednakost polova i oslobođenje od patrijarhata.“ Mi vidimo neku vrstu poruke i u tome što se dvoje u predsedništvu bave dramaturgijom. Ubeđeni smo u to da se radikalni levi dramaturzi neće biti poput dramaturga Čedomira Jovanovića, već da će se više oslanjati na Bertolta Brehta i na njegov Vefremdungs-Effekt, efekat produktivnog odmaka, tehniku distanciranja. Politički teatar se mora promeniti u svakom pogledu.

Sedmo, jasno je da zapravo veoma mali broj ljudi podržava zvanične politike pojedinih vlada. Štaviše, većina ih odbija. Oni koji podržavaju vladajuće partije, to čine pre svega zbog ličnih interesa ili zbog toga što su žrtve jeftine demagogije. To podrazumeva da danas skoro niko nije zainteresovan za političke ideje i programe – kao da se nalazimo u fazi postideološkog pseudopragmatizma iliti poluimpotentnog autoritarizma. Stabilokratija zastrašenih podanika ne sme da nas obmani. G. M. Tamaš je napisao sledeće u pogledu Mađarske: „u periodu između 1989. i 1990. je još bilo javnih teorijskih i političkih rasprava, a programi su stvoreni uključivanjem publike i članstva. Nije bilo »tajni«. Ali 2017. godine postoji čak i opoziciona partija čiji se  program piše u tajni, i poziva na učlanjivanje tako što pritom ne otkriva svoje namere.“ Uporedimo to sa praksom Partije radikalne levice. Članovi predsedništva su govorili o „motivaciji i uključenosti najšireg članstva u … pripremu, u nacrt programa i budući rad partije“. Dakle, novo je već i to da ima političkih ideja i programa koji su ozbiljno shvaćeni. Naravno, kao što je Marks rekao u Kritici gotskog programa: „svaki stvarni napredak je važniji od hiljadu programa“ – naime, napredak u polgedu pokreta. Dok Vučić simulira masovnost pokreta (sa velikim članstvom partije), Orban je recimo čak ni ne simulira – Fides nema unutrašnji partijski život, samo centralne i lokalne aparate, kvazidržavne ili poluautonomne business strukture. U Srbiji je potreban pokret koji nije simulativan.

Osmo, mora se postaviti pitanje o kakvim političkim idejama (ni)je reč. Činjenica je da vladajući diskurs ipak nudi barem neke skromne kvaziideje koje su nam dobro poznate. Šta je odgovor Partije radikalne levice? Jovo Bakić, jedna od ključnih osoba u partiji (ali bez simboličkog statusa lidera), izjavio je krajem prošle godine da „EU i Kosovo nisu prioriteti“. Nova levica ne pristaje niti na logiku disjunkcije („ili Kosovo ili Evropa“), niti na logiku „i – i“ („i Kosovo i Evropa“). Nije reč o novim odgovorima na stara itanja, već o novim pitanjima. U programu partije stoji: „jedan od ciljeva pregovora mora biti oslobođenje od imperijalizma i odlazak NATO trupa s Kosova“. Promena pitanja je ključna i sadržinski, zato što Srpska napredna stranka ima jaku međunarodnu podršku.

Deveto, čini nam se da je simptomatično što nova organizacija na kraju nije dobila ime „Radnička partija“. Nesumnjivo, današnja levica ne sme biti rob „viktorijanske metafizika rada“. Uzgred budi rečeno, prava antikapitalistička borba se ne odvija na relaciji Kapital vs. Rad, ili na relaciji Kapital vs. Država. Antikapitalistička levica je uvek bila kritična prema svim članovima trijade Država–Kapital–Rad. Poenta nije u tome da otpeva hvalospev rada, naime, da se gaji kult industrijskog rada (videti o tome naš članak o teorijama odbijanja rada u časopisu Stvar), već da prvo stvorimo društvo u kojem su uslovi rada i života humani i dostojni („borba za radna prava, krov nad glavom i životnu sredinu“), a zatim da stvorimo društvo u kojem je rad sve manje dominantna forma socijalizacije. Jedna od glavnih svrha klasičnog radničkog pokreta bila je ukidanje klasnog društva, tj. hteli su društvo bez proletarijata. S druge strane, Partija radikalne levice je očigledno svesna toga da su u društvima kompleksne dominacije potrebni kompleksni odgovori. Zato se u njihovom diskursu pojavljuje i ekologija, antirasizam, feminizam, itd.

Deseto, u svetu gde dominira kolektivno-narcistički etnicizam i političko-diplomatska komunikacija elita, nova leva partija se poziva na Levicu Nemačke, Sirizu u Grčkoj i slična evropska i globalna iskustva. Još važnije je to što se poziva na Levicu u Sloveniji, Radničku frontu u Hrvatskoj (koje su već parlamentarne partije). Verovatno Partija radikalne levice nije ni svesna toga koliko je značajno što se jugoslovensko iskustvo levice znatno razlikuje od ostalih istočnoevropskih iskustava. U drugim zemljama, kada ljudi čuju za „radikalnu levicu“, uglavnom se sete staljinizma i toga da su Sovjeti silovali stotine hiljada žena (kako Andrea Peto, istraživač sa Centralno-evropskog univerziteta sugeriše, u Rumuniji je tokom jednog meseca silovano 300 hiljada žena, dok je samo u Beču silovano 70-100 hiljada žena). Sve u svemu, u doba izolacionističke ili elitističke politike, Partija radikalne levice se oslanja na međunarodna iskustva koja su prevashodno nastala odozdo, i u tome postjugoslovenska solidarnost ima odlučujuću ulogu. „Jasno je da se saradnja mora zasnivati na zajedničkom otporu kapitalizmu, koji nas ionako tretira kao zajedničko tržište, jednu interesnu sferu.“

Dakle, kako razumeti Partiju radikalne levice?

U današnje vreme skoro niko ne uzima ozbiljno parlamentarizam, naročito ne u Srbiji (iako je bojkot loša strategija – on je ipak važan simptom). Danas je Marksov izraz „parlamentarni kretenizam“ aktuelniji nego ikad. Svako ko misli da je jedna (manja ili veća) parlamentarna frakcija svrha u sebi, promašuje suštinu. Parlamentarni kretenizam je politika izolovana od pokreta, hermetičan imaginarijum. Dosadašnjim partijama se učinilo da samo treba promeniti površni koordinatni sistem izbora i sve će biti u redu. Partija radikalne levice smatra da sporo i strpljivo treba izgraditi masovni pokret na koji će se oslanjati partija. Tvrdi se da je moguć realni pokret (wirkliche Bewegung, kako je Marks rekao) sa posebnom političkom kulturom iza parlamentarnih fasada.

Prošla su zlatna doba klasičnog radničkog pokreta (1871–1968). Radnička klasa je u mnogim zemljama postala fragmentarna i na radnom mestu i u sociokulturnom smislu – nezaposlenost je ogroman problem, fleksibilni okolnosti prekarijata otežavaju otpor, a „privilegovani“ koji rade su pod sve većim pritiskom. Sve manje ljudi radi sve više – osim u nekim specifičnim oazama kasnog kapitalizma. Može se učiniti da je  danas upravo umereni reformizam iracionalnost i besmislenost – usred ekološke katastrofe i rastuće ekonomske krize samo radikalni odgovori mogu zaista pružiti rešenje. Naravno, ove tendencije ujedno objašnjavaju i osnaživanje radikalnih partija, uključujući i radikalno leve partije. Doduše, ne treba fatalistički zaključiti da iz loše ekonomske situacije automatski proizilazi emacipatorski pokret – uslovi su važni, ali je i te kako potrebna i politička volja.

Klasični radnički pokret u najširem smislu se suočavao sa mnogim dilemama. Revolucija ili reformizam? Skokovi ili spori stepeniti prelazi? Borba za radničku klasu ili cross–class alliance? Prioritet apsolutnih principa ili kazuističko odlučivanje u pojedinim konjunkturama? „Socijalizam u jednoj zemlji“ ili nemilosrdni internacionalizam? Minimalistički ili maksimalistički zahtevi? Prioritet borbe u centru ili tercijermundijalističko insistiranje na periferijama? Nužnost nasilja ili zalaganje za militantni pacifizam? Spontanitet (Selbstätigkeit) ili organizovanost? Da li znanje nastaje unutar partije kroz borbu ili potiče spolja, zahvaljujući avangardnim intelektualcima? Da li partija treba da bude skroz demokratska tek kada postane hegemona? Nesumjivo, mnoge dileme su bile lažne.

Glavni teoretičari i ideolozi radničkog pokreta su se trudili da nađu adekvatnu formulaciju za partiju. Sugerisalo se da je partija kombinacija „teorijske socijalističke samosvesti i radničkog spontaniteta“, „centralizacija borbe“, ujedinjavanje „linije pokreta, uslova i rezultata“, „predstavljanje interesa većine“ (Marks/Engels), „izraz klasa ili klasnih frakcija, odnosno ideologije“ (Engels), „organizovani prolatarijat“, „najnapredniji deo radničke klase“, partikularnost koja izražava univerzalnost proletarijata (Lukač). Većina se složila da partija prevazilazi neposrednost socijalne „klase u sebi“, te se pretvara u političku „klasu za sebe“. Takođe, mnogi su se složili da puka izolovana ekonomska borba (trade-unionism i ostalo) nije dovoljna. Zatim nije dovoljna ni moralizacija, već je potrebno praktično delanje – potrebno je „nesebično služenje klasi“ (Žorž Sorel). Na politička pitanja treba dati političke odgovore, a ne samo ekonomske ili moralne.

Treba imati u vidu da Partija za klasični radnički pokret nije samo jedna mala parlementarna grupacija ili članstvo oko nje. Kao što Komunistički manifest tvrdi, Partija nema druge interese od radničke klase. Partija nije jedna specifična perspektiva – već ima neposredne veze sa univerzalnošću. Ona nija označavala samo jednu „frakciju“, već centralni organizacijski oslonac pokreta. Njeno ime se izgovaralo tako što se sugerisalo da je u pitanju  veoma moćno i „mistično“. Ukoliko imamo u vidu ovo strože značenje Partije, nije teško razumeti da je bilo i anarhističkih partija.

Istorija partije u 20. veku jeste izuzetno složena. Veliku pažnju zaslužuje prelaz sa zalaganja za višepartijski sistem od strane boljševika 1917. godine na trenutak  tokom 1921. godine kada već počinje represija nad partijskim pluralizmom. Posebnu pažnju zahteva politika demokratskog centralizma koji – načelno – pretpostavlja lidere koji su odgovorni i smenjivi. Takođe, trebalo bi imati u vidu Trockog koji je konstatovao da u pokretu uvek ima unutrašnjih antagonizama, te nam je uvek potrebno da imamo više partija; dok je, s druge strane, staljinistička nomenklatura bila nemilosrdna u pogledu višestranačja. Sličnih napetosti je bilo i u Jugoslaviji gde su imenom „Saveza“ pokušavali da se oslobode od elitističko-dirigirajuće partije, ali su levi opozicionari (npr. iz Praxisa) zagovarali pravi partijski pluralizam. U nekim istočnoevropskim zemljama se simuliralo da ima dve partije sa različitim interesima.

Naravno, kriza klasičnih radničkih partija počela je krizom radničkog pokreta. Usred opšte društvene krize i promene, socijaldemokratske i „evrokomunističke“ partije su se sve više izmirile sa kapitalizmom. Palelelno s tim, rapidno je opadalo njihovo člasntvo. Desio se „zaraz levice“, naime, levičarske partije su sve više postale desničarske. Antikapitalistički pokret je postao sve slabiji, a sve više se sanjalo o „politici bez partije“ (Badju). „Opšti sekratarijat“, „partijska knjižica“, „stroga pravila afilijacije“, „politički biro“, „centralni komitet“, „ćelije“, itd. postali su passé ili čak i smešni izrazi.

Jasno je zašto se forma partije ipak vratila poslednjih decenija. Kao da bez organizovanosti nije moguće prevazići haotičnu inerciju obespravljenih, ugroženih i deprivilegovanih slojeva. Logika reprezentacije se ne može potpuni izbeći, izvesna militantna centralizacija je ipak potrebna. Treba koordinisati otpor što efikasnije. Naravno, ne treba dozvoliti povratak na anahrone forme. Prvo, uprkos tome što živimo u doba kompleksne dominacije, u nekim sferama društva i te kako ima izvesne ambivalentne demokratizacije (na primer na internetu). Naša senzibilnost više ne može podnositi elitizam, naročito ne u hiperakumuliranim formama. „Substituticionizam“ (zamenjivanje masa partijom) više nije poželjan – možda nikada nije ni bio. Drugo, dok su mnogi – od Komunističkog manifesta do Gramšija pa nadalje – govorili o tome da Partija predstavlja totalitet, to danas nije moguće, jedino uz cenu jednostrane i lažne redukcije kompleksnosti. Uzgred, Marks je već davno realistički opisao da se francuska socijaldemokratija sastoji od sitne buržoazije i radničke klase, odnosno da su diferencirani savezi mogući, a možda i poželjni. Kompleksnost se vremenom samo povećava. Nema apsolutno jedinstvene „kolektivne volje“, samo koordinisanja mnoštva i složenosti pluralnosti volje. Svidelo nam se ili ne, pokret ne može biti „jedan, jedinstven i nedeljiv“ – ali to nije ni potrebno. Nešto možemo naučiti čak i od postmarksizma. Multitudo se odnosi na nesvodivu kompleksnost. Ako je dominacija kompleksna – ne treba li i naš otpor da bude kompleksan? Nisu li mobilni nomadi sa složenim vojnim formacijama stvarno efikasniji od monolitne mase vojnika? Šta fali deljivosti i „dividuumima“ (Delez/Gatari), heterogenosti i pluralizmu? Nova Partija radikalne levice kaže: „ujedinjena partija levice je parlamentarni izraz borbi koje različite organizacije levice već vode.“ To znači da samo treba da se nadovežemu na različite borbe i da zadrže složenost napora, bez stalne prinude homogenizacije. Prema tome, potreban je „dugoročni rad na stvaranju snažne organizacije“. Prošla su vremena komfortnog mehura leve subkulture, sektaških rasprava i ograničenih unutarekonomskih borbi.

Naravno, postavlja se i pitanje o „ciljnoj populaciji” partije. U kontekstu Radničke fronte u Hrvatskoj, više puta je pomenuto da ta partija među radnicima ima najmanju podršku. Izazov adresiranja najviše obespravljenih postoji i za Partiju radikalne levice u Srbiji. S druge strane, kada glasači čuju za „radikalnost”, da li će se setiti toga da treba „doći do korena” ili stranke četničkog vojvode? U nekim zapadnim zemljama (naročito u SAD) postoji sklonost da se političke ideje prilagode anketama i javnom mnenju. Kako nove leve partije mogu pronaći zlatnu sredinu između dogmatske vernosti apsolutno svim principima i jeftinog oportunizma? Ovde nam trockistička priča Tonija Klifa može biti od pomoći. Trockij je na početku svoje karijere sreo pet radnika kojima je trebalo da objasni šta je smisao revolucionarne organizacije. Prvi radnik je bio reakcionaran (rasista, seksista, itd.). Drugi je bio militantni revolucionar i uvek bi se borio za obespravljene. Ostali radnici su bili negde između: ponekad bi bili u savezu sa reakcionarnim radnikom, a ponekad bi stali na stranu revolucionarnog radnika. Prema Trockiju (i Klifu), dok bi oportunista želeo da ujedini svih pet radnika i da nađe platformu koja odgovara baš svima, pravi revolucionar bi izolovao reakcionarnog radnika, te bi pokušavao da ubedi tri radnika da se pridruže revolucionarnom radniku i da pobede reakcionara.

Kao što smo rekli, reformizam se danas čini nedovoljnim i besmislenim – a čak i nemogućim. Verovatnijem se čini radikalna politika koja će za početak vršiti pritisak na dominantnu politiku što većim i realističnijim zahtevima, i pomoći onima koji su najviše oštećeni i izloženi dominaciji i eksploataciji. U prvoj fazi treba delati bez iluzija, ali davajući utehu i praktične okvire masama koje su nezadovoljne. To bi zančilo da novi pokret ne sme asistirati onim vladajućim (desničarskim, centralističkim ili pseudolevičarskim) elitama i „partijama oligarhije“ koji razaraju društvo i prirodu. Još važnije je da su neki iz nove partije napali čak i duboku državu (deep state), ukazujući na veze između Srpske napredne stranke, organizovanog krimininala i ekstremnih desničarskih grupa.  Naprosto, nova partija ne sme da kompromituje sebe sa saradnjom u trulom sistemu – štaviše, nemilosrdno treba da kritikuje sve disfuncionalnosti. Takođe, ne sme da nam se desi da imamo partiju koja zastupa leve ideje, a zapravo upravlja sa desnih pozicija. Da parafraziramo Valtera Benjamina: nova partija mora ostati čista, ali ne sme da ostane čista od realnosti. Treba nam i „transparentna čistoća“ (Roza Luksemburg). Emancipatorska partija ne bi trebalo da ima „male prljave tajne“.

Da iskoristimo jednostavne sugestije G. M. Tamaša: više ne bi trebalo da kažemo da je levičar neko ko ne podržava najamne borbe radnika. Više ne bi trebalo da kažemo da je levičar neko ko nije feminista i zaštitnik prirodne sredine. Više ne bi trebalo da kažemo da je levičar neko ko je etnicista ili evrocentrik. Više ne bi trebalo da kažemo da je levičar neko ko nije protiv autoritarnih režima, antirasista, antimilitarista i antiklerikalan. Na kraju, više ne bi trebalo da kažemo da je levičar neko ko pod komunizmom/socijalizmom podrazumeva vladavinu grupa koje sebe naizvaju komunistima/socijalistima.

U Pozivu Socijaldemokratske unije snagama levice na ujedinjenu parlamentarnu borbu bilo je jedne važne simboličke rečenice: „Vreme je da bauk ponovo kruži!” Ne znamo u kojoj meri će kružiti, ali se nama čini da se već sada dogodilo nešto važno i inventivno.

PODELITE