PIŠU IVICA MLADENOVIĆ I ZONA ZARIĆ
Još od Žaka Širaka, Emanuel Makron je prvi reizabrani predsednik Francuske u poslednjih dvadeset godina. Ova činjenica nas automatski navodi na pomisao da je u pitanju predsednik sa najvećim legitimitetom u skorijoj francuskoj istoriji. To, međutim, nije slučaj. Naprotiv. Francuski politički sistem doživljava značajnu metamorfozu od formiranja Pete republike, 1958. godine. Prvi put od kraja 1980-ih i početka 1990-ih, kada na margine političkog života odlazi velika Komunistička partija Francuske (PCF), koja je decenijama nakon Drugog svetskog rata bila najjača partija levice, francusko političko polje je podeljeno u tri relativno homogena bloka: ekstremna desnica (blok oko Marin Le Pen), ekstremni centar (blok oko Emanuela Makrona) i sve radikalnija levica (blok oko Žan-Luka Melanšona). Emanuel Makron je tako, zbog specifičnosti francuskog političkog sistema, postao predsednik jer je za razliku od ključnih figura ekstremne desnice i radikalne levice bio u stanju da okupi sve relevantne grupacije na levom i desnom centru već od prvog kruga.
Podsećanja radi, u prvom krugu predsedničkih izbora, održanih 10. i 24. aprila ove godine, kandidati su postigli sledeće rezultate: centrista Emanuel Makron (27,85%); ekstremna desničarka Marin Le Pen (23,15%); radikalni levičar Žan-Luk Melanšon (21,95%); ultradesničar Erik Zemur (7,07%); konzervativka Valeri Pekres (4,78%); predstavnik zelenih Janik Žado (4,63%); desni regionalista Žan Lasal (3,13%); komunista Fabian Rusel (2,28%); krajnji desničar sa degolističkim pretenzijama Nikola Dupon-Enjan (2,06%); socijalistkinja An Idalgo (1,75%); trockista mandelista Filip Putu (0,77%); prestavnica tzv. uvrijerističkog trockizma Natali Arto (0,56%). U drugom krugu su Francuzi, uz rekordnu apstinenciju, birali između kuge i kolere, i izabrali Emanuela Makrona sa 58,55%, naspram Marin Le Pen, koja je osvojila 41,45%, ili skoro 10% više nego na prethodnim predsedničkim izborima 2017.
Međutim, od završetka prvog kruga predsedničkih izbora događaju se do pre nekoliko nedelja savim neočekivane stvari na levici. Naime, za razliku od rezigniranog i razočaranog Melanšona, kome je drugi krug 2017. izmakao za manje od 2%, ovog puta je, iako je razlika između Le Pen i njega bila svega 1,2%, na konferenciji nakon proglašenja rezultata zauzeo borbeni stav insistirajući na tome da borba nije završena i da nas 12. i 19. juna očekuje treći krug izbora, parlementarni izbori, na kojima Francuska ima mogućnost da bira za, a ne protiv, i da napokon izabere program koji je u skladu s interesima društvene većine. Naime, i 2017. i 2022. sociološka i politikološka istraživanja pokazuju da je Melanšon na ubedljivo prvom mestu kada je reč o kandidatima kojima glasači daju podršku iz uverenja o tome da glasaju za najbolji politički program, odnosno da se ne radi o tzv. „korisnom glasu“: bilo da je reč o protestnom glasu protiv dominantnih elita, bilo o uverenju da dajemo glas onome koga percipiramo kao najkredibilniju ličnost za predsedničku i poslaničku funkciju u skladu sa hegemonim duhom vremena, odnosno da smatramo da ne postoji kvalitetniji izbor u datom trenutku.
Melanšon, član leve frakcije Socijalističke partije (PS) više od 30 godina, i najmlađi poslanik u eri V Republike u Gornjem domu francuskog parlamenta, postaje član PS kao trockisa lambertista s idejom da radi na tome, sa svojim istomišljenicima, da ova masovna levičarska partija pod pritiskom odozdo evoluira u revolucionarnu organizaciju radničke klase. S istim ciljem i iz iste trockističke organizacije se u PS uključuje i Lionel Žospan, koji je nedugo nakon toga postao i generalni sekretar socijalista (glavna funkcija u partiji), a od 1997. do 2002. i premijer Francuske. Za razliku od Žospana koji je u međuvremenu potpuno raskrstio sa svojim idealima i postao deo oportunističkih-centrističkih struja unutar te „partije vlasti“ (iako je uvek više gravitirao ka levo-umerenim partijskim frakcijama), Melanšon odustaje od trockizma, ali je unutar PS uvek zauzimao pozicije „levice na levici“. Čak ni u vreme kada je od 2000. do 2002. obavljao funkciju Ministra za profesionalno obrazovanje u Žospanovoj vladi, nije se ustručavao da se javno suprotstavi desničarskim skretanjima PS. Nakon što je njegova frakcija, na čijem je čelu bio tada dugogodišnji lider mladih socijalista Benoa Amon, na partijskom kongresu osvojila svega 19% podrške članstva, Melanšon definitivno shvata da se Socijalistička partija više neće vratiti na put socijalizma (uprkos programskim deklaracijama), nakon tri decenije se isčlanjuje iz PS i, po ugledu na Oskara Lafontena u Nemačkoj, učestvuje u formiranju Partije levice (PG), koja je nastala kao francuska verzija Die Linke.
Upravo PG, koju čine bivši članovi socijalista i aktivisti progresivnih društvenih pokreta i inicijativa širom zemlje, predstavlja glavnu strukturu decentralizovanog i strukturno labavog konglomerata koji se zove Nepokorna Francuska ili La France insoumise (LFI). Ova politička formacija je osnovana 2016. godine, nakon što je Partija levice odlučila da će njen kandidat na predsedničkim izborima 2017. godine biti Žan-Luk Melanšon, i, na talasu uspeha španskog Podemosa, izabrala strategiju „levog populizma“, insistirajući da je podela na levicu i desnicu postala neoperativna i da LFI odbija bilo kakve saveze sa levicom, odnosno da je interesuje jedino savez sa narodom. U tom ključu, „narodski“ naziv Nepokorna Francuska je i postao ime novog političkog pokreta čiji je glasnogovornik Žan-Luk Melanšon. Naziv političke formacije, koji je postao prepoznatljiv, ostao je do danas, iako je strategija značajno promenjena.
LFI je već za izbore za Evropski parlament 2019. delimično, a nakon tih izbora i u punoj meri odustala od „levog populizma“ i polako pripremala teren za povratak u „levičarsku porodicu“. Uprkos tome što su kategorije levice i desnice u Francuskoj poslednjih tri decenije, a naročito nakon desničarskog skretanja u vreme predsedničkog mandata Fransoa Olanda od 2012. do 2017, u velikoj meri izgubile težinu koju su pre toga imale, veliki deo birača se za njih identitetski snažno vezuje, i sva istraživanja javnog mnjenja poslednjih godina govore da glasači levice, preko 2/3 njih, zagovaraju „uniju levice“, koju vide kao jedini način da levica vrati staru slavu i preuzme državni aparat.
”Kada me neko pita da li podela između partija levice i partija desnice, između ljudi levice i ljudi desnice i dalje imao smisao, prva misao koja mi pada na pamet jeste da osoba koja mi postavlja to pitanje zasigurno nije čovek levice”. Ovo je odgovor jedne od najeminentnijih intelektualnih figura iz druge polovine XIX i s početka XX veka, filozofa Alana (pravo ime: Émile-Auguste Chartier), koji je bio blizak Radikalnoj partiji levice (inače je u pitanju partija umerene levice koja je u tom periodu bila desnije u odnosu na socijaliste i komuniste na političkom spektru), na pitanje „Šta podrazumevate pod levicom i desnicom“ koje je 1931. godine postavio jedan monarhistički novinar. Podela na levicu i desnicu – kao prostorna podela političkog života – nominalno i nastaje kao proizvod velike Francuske revolucije 1789. i u kontinuitetu prodorno meandrira ikonografiju političkog, ekonomskog, društvenog i kulturnog horizonta ove zemlje. Čitavi regioni, gradovi, pa čak i posebni kvartovi u gradovima, već decenijama glasaju isključivo za kandidate levice ili desnice (jedino se menja njihova politička etiketa).
Melanšon je 2017. godine u prvom krugu predsedničkih izbora, podržan od strane LFI i Komunističke partije Francuske, osvojio 19,58% glasova. Njegov bivši bliski saradnik i drug u vreme zajedničkog socijalističkog delanja, Benoa Amon, ispred Socijalistiške partije, osvojio je 6,36%. Zajednički skor njih dvojice je veći od rezultata Emanuela Makrona, kome su se obojica radikalno suprotstavljali. Razjedinjenost levice, i tvrdokorni stav LFI i PS protiv „unije levice“, doveo je do toga da se skor LFI u samo mesec dana nakon predsedničkih izbora, svede na 11% ili 17 od 577 poslanika; dok je PS doživeo istorijski krah. Nekada vladajuća partija osvojila je samo 45 poslaničkih mesta (286 manje nego na prethodnim izborima), i 7,44% glasova (zbog većinskog sistema, koji podrazumeva 577 izbornih jedinica, i činjenice da su socijalisti imali jaču partijsku strukturu u pojedinačnim izbornim jedinicama, iako su osvojili 4% ukupno manje glasova od LFI, dobili su skoro tri puta više poslanika). Pritom, LFI je jednostrano i bez skrupula raskinuo pređašnje dogovore sa Komunističkom partijom, koja je podržala Melanšona na predsedničkim izborima (iako nevoljno, i sa distance), i prezentovao kandidate i u tradicionalnim komunističkim bastionima, što je dovelo do ogromnih tenzija i teških reči između ove dve političke grupacije.
Nakon predsedničkih i parlamentarnih izbora 2017. LFI je dakle bezuspešno pokušala da se nametne kao jedina alternativa Makronu i da ostvari potpunu hegemoniju među levičarskim biračima. U međuvremenu su se desili i izbori za Evropski parlament, na kojima je Nacionalni front pobedio Makronov ad hoc politički projekat (Republika u pokretu), a na levici su najbolji rezultat postigli zeleni (13,48%), ispred Nepokorne Francuske (6,31%) i socijalista (6,19%). LFI je 2020. prva ušla u predsedničku kampanju i istakla Žan-Luka Melanšona kao kanidata na predsedničkim izborima 2022, nakon čega su usledile autonomne predsedničke kandidature socijalista, zelenih i komunista, koji su isturili kandidate s desnih frakcija unutar svojih političkih formacija. Međutim, njihovi katastrofalni rezultati na predsedničkim izborima u aprilu, i sasvim neočekivano dobar rezultat Melanšona (kome su do izbora predizborne ankete predviđale najviše 17% podrške, a inače je sve vreme bio napadan od strane kandidata zelenih, komunista i socijalista), upravo iz razloga što su za njega glasali i tradicionalni glasači zelenih i socijalista, doveo je do toga da se Melanšon napokon nametne kao najistaknutija figura levice, što je, u skladu sa očekivanjima njegovih birača i generalno „ljudi levice“, dovelo do toga da inicira „uniju levice“, odnosno savez sa zelenima, socijalistima i komunistima koji bi bio sposoban ne samo da značajno poboljša rezultate sa prethodnih izbora, nego i da pretenduje na pobedu na izborima za Nacionalnu skupštinu ove i naredne nedelje.
Ovog puta, na temelju postignutih rezultata, savez je inicirala i u njemu se nametnula kao najrelevantniji faktor, u odnosu i na komuniste, i na zelene, i naročito na socijaliste, levo najradikalnija partija – LFI. To je razlika u odnosu na sve takve istorijske saveze u prošlosti, koji su kao političku formaciju oko koje je pravljen savez uvek imali levo najumereniju partiju. Zeleni, koji su potpuno marginalizovali svog bivšeg kandidata, i komunisti vrlo brzo su prihvatili temelje dogovora za ulazak u koaliciju sa LFI, dok je u okviru Socijalističke partije došlo do velikog rascepa. Na nacionalnom partijskom veću, ili glavnom odboru partije, uprkos protivljenju Fransoa Olanda, Stefana Le Fola, Bernara Kazneva, Žulijena Dreja, Žan-Kristofa Kambadelisa i drugih u poslednjoj deceniji ključnih figura oportunističkog i liberalističkog PS, s dvotrećinskom većinom je pobedila leva frakcije koja je zagovarala savez sa LFI. Dogovor o novoj „uniji levice“ ozvaničen je simbolički 3. maja 2022, tačno 86 godina nakon formiranja „Narodnog fronta“ i 25 godina nakon formiranja poslednjeg takvog saveza, pod vođstvom Lionela Žospana, 1997. Najveći aplauz na osnivačkoj konvenciji nove koalicije, koja je nazvana Novi narodni, ekološki i socijalni savez (Nouvelle union populaire, écologique et sociale, NUPES), dobio je upravo generalni sekretar PS koji je bio najgorljiviji zagovornik koalicije sa LFI. Ono što nije uspeo radeći unutar nekada velike Socijalističke partije, čijoj izgradnji je i sam doprineo tokom 30 godina, Žan-Luk Melanšon uspeo je kao outsider, njegova politička linija je postala dominantna ne levici, on je sada ime levice, a ne više PS.
Savez levih formacija je simbol najvećeg broja socijalnih tekovina u Francuskoj. On je prolazio kroz različite forme, od „Kartela levice“ u odbrani Republike krajem XIX veka, preko „Bloka levice“ početkom XX veka, „Narodnog fronta“ pred početak Drugog svetskog rata, „Antifašističkog fronta“ u vreme Drugog svetskog rata, pa sve do „Unije levice“ 1981-1984. i „Pluralne levice“ 1997-2022. U pitanju su specifični periodi zajedničkog rada na levici (koja je uprkos svim razlikama nalazila minimalan zajednički sadržalac), koji su doveli do reformi koje se danas percipiraju civilizacijskim dostignućem: nametanje standarada kada je reč o uslovima na radu, skraćivanje radnog dana, regulisanje rada žena i dece, koncept minimalne plate, plaćeni godišnji odmori, odmor u toku nedelje, socijalno osiguranje, skraćivanje radne nedelje na 40h (1936), pa onda na 35h (2001), penzije, obavezno školovanje, osnivanje javnih preduzeća, uvođenje elemenata samoupravljanja u preduzećima, laicizam, ukidanje smrtne kazne, humano regulisanje statusa migranata – samo su neki od neprocenjivih doprinosa ovih saveza.
Novi savez levice iz 2022, konstruisan za paralementarne izbore koji se održavaju u nedelju 12. i 19. juna, odnosno preciznije izbora za donji dom parlamenta ili Nacionalnu skupštinu, doveo je do usvajanja zajedničkog programa za upravljanje Francuskom od 650 mera (od toga 33 mere se u nijansama različito formulišu od strane različitih političkih formacija: LFI npr. za nepokoravanje određenim neoliberalnim politikama EU koristi glagol désobéir (neslušati, prekršiti), dok socijalisti koriste određene eufemizme, poput déroger (derogirati, odložiti primenu na određeno vreme), ali i jedni i drugi zagovaraju isti cilj: radikalnu reformu EU u pravcu jačanja socijalnih servisa i izgradnju EU kao socijalne tvrđave). Ekološka politika, pravednija raspodela bogatstva, jačanje javnih servisa, VI Republika koja bi raskrstila sa aktuelnim prezidencijalizmom, jačanje socijalne sigurnosti, borba protiv svih oblika diskriminacije, povećanje minalne plate, reforma policije itd. Zanimljivo je da se među merama koje predlaže NUPES nalazi i abrogacija Zakona o radu, poznatog kao Zakon El Komri, koji je donešen u vreme predsednikovanja Fransoa Olanda, upotrebom člana 49 stavke 3 iz ustava Republike Francuske koji daje mogućnost Predsedniku Republike da preko Premijera i bez rasprave ni glasanja u parlamentu silom nametne određeni zakon (u PS je došlo do rascepa, leve struje su se pobunile, tako da Fransoa Oland nije imao dovoljno svojih poslanika koji bi podržali ovaj zakon kojim su dodatno urušena radnička prava).
Dok je Unija levice iz 1981, koju su činili socijalisti, komunisti i levi radikali, tradicionalne partije na levici, došla na vlast sa radikalnim programom raskida sa kapitalizmom reformskim putem, ovaj novi savez levice, 2022. nudi jedan program blažih socijaldemokratskih reformi (iako su i LFI, i PCF i PS, pa donekle i zeleni, programski antikapitalističke stranke, koje se načelno zalažu za društveno uređenje demokratskog socijalizma), koji predviđa vraćanje na socijalna dostignuća koja su u prethodnoj deceniji poništena delovanjem konzervativnih i socijalističkih vlada. Međutim, u kontekstu u kome se nalazi stanje klasne borbe danas, potpunog povlačenja potčinjenih klasa i njihove isključivo nametnute defanzivne strategije poslednjih decenija, realizacija jednog ovakvog, ma koliko nedovoljno radikalnog programa, mogla bi da bude motivacija za preokretanje dinamike u klasnom odnosu osnovnih društvenih snaga. Drugim rečima, radikalnost programa ujedinjene levice je mnogo više izražena u transformacionim mogućnostima koje u sebi nosi u slučaju njegove realizacije – pre svega kada je reč o radikalizovanju opštih društvenih kretanja u Francuskoj i u Evropi – nego što bismo to mogli da zaključimo čitajući konkretne programske mere (iako će, naravno, njegovim realizovanje neizbežno došlo do poboljšanja životnih uslova najugroženijih slojeva stanovništva).
Ovakvu opasnost možda najbolje uočavaju klasni neprijatelji, ne samo oni u političkom polju, već i u medijima. Svi francuski veliki mediji su u vlasništvu francuskih milijardera (i ponekog stranog), a u njima najprisutniji komentatori samo su megafoni i psi čuvari dominantne ideologije. Kako što su 1981. upozoravali na to da će sa pobedom Unije levice „sovjetski tenkovi“ ušetatu u Pariz, današnji „eminentni komentatori“ političkih zbivanja se uprežu da ubede javnost da ukoliko Melanšon postane premijer „velika opasnost“ visi nad Francuskom, jer se radi o „malom Lenjinu“, „populističkom ludaku“, „ultrašu“ koji će urušiti francusku demokratiju i državu uopšte. Iz podruma se vade i stara denuncijacijska oruđa, poput totalitarizma: „Sa ovim dogovorom Nepokorni/socijalisti, stavljamo u istu ravan Čaveza i Žoresa, Putina i Leona Bluma. Eto, zbog šake poslaničkih mesta, svi rade u korist nekoga ko već 50 godina nastoji da realizje svoje totalitarističke namere. Jadno“ (Bernar-Anri Levi). „Neoboljševici“, „sekta“, „neodgovorni koji igraju na kartu socijalnog nasilja protiv univerzalnog prava glasa“, „na vlast u Francuskoj 2022. mogu da dođu trockisti, maoisti, komunisti, zeleni kmeri?“, „veliki bolesnici“, „ljudi koji ne prihvataju demokratiju“ itd.
U najkraćem, meta udara je primarno Melanšon, i LFI, koji su „potčinili socijaliste, zelene i komuniste“, koji su se sa svoje strane „prodali zarad nekoliko poslaničkih mesta“, ali za njih ima još nade ukoliko se „vrate na pravi put“, odnosno izađu iz koalicije i podrže, bar indirektno, „neshvaćenog reformatora Emanuela Makrona“, koji je i sam „čovek levice“. Dok se jedan intelektualac u jednoj od najgledanijih emisija pita „Da li Socijalistička partija živi svoj populistički trenutak“, drugi svom politički istrošenom sagovorniku, predstavniku oportunističkog krila PS-a, postavlja sugestivno pitanje: „Činite deo onih figura na levici koji u ovom savezu vide formu predaje, kapitulacije, potčinjavanja, izdaje, suicida, recite mi koja je reč koja ga najbolje opisuje?“. Odgovor sagovornika je kratak i jasan: „Sve“. Naredni komentator na najgledanijoj informativnoj televiziji insistira na tome da ono „što ne apsorbuje, on pocepa. (…) San trockiste Melanšona je da uništi ono što najviše mrzi: to nije desnica, to nije ekstremna desnica, to nije Makron! To je socijal-demokratija“.
Međutim, uprkos kontinuiranoj negativnoj kampanji i denuncijacijama u medijima, pri čemu predstavnici NUPES 90% svog vremena u najgledanijim TV i radio emisijama provode na dodatno razjašnjavanje političkih pozicija koalicije u odnosu na Putina, rusku agresiju, Madura, latinoamerički socijalizam, SSSR, kao i međusobnih političkih razlika po pitanju EU, nuklearnih hidroelektrana itd. (te im gotovo ne ostane vremena za razgovor o konkretnim programskim merama za poboljšanje položaja društvene većine), rezultati poslednjih predizbornih anketa pokazuju da će NUPES osvojiti najveći broj glasova, najveći broj poslanika, i da će se do samog kraja boriti protiv Makronove koalicije Zajedno (Ensemble) za skupštinsku većinu.
Ipak, savezu levice će biti jako teško da osvoji apsolutnu većinu na izborima za Donji dom francuskog parlamenta. Nekoliko je razloga za to. U Francuskoj, predsednički izbori se tumače kao „izbori nad izborima“, i u poslednjih 20 godina nije bilo kohabitacije, odnosno politička formacija iza koje stoji predsednik gotovo automatski odnosi ubedljive pobede, odnosno obezbeđuje apsolutnu većinu u parlamentu. U suštini, reformama iz 2002, kojima se predsednički i parlamentarni izbori održavaju iste godine, u razmaku od mesec do dva meseca, učinjeno je sve da ne dođe do kohabitacije i da predsednik bez bilo kakvih političkih tenzija može da sprovede svoj predizborni program. Nakon predsedničkih izbora, radikalno opada entuzijazam kod opozicionih birača, dok je on na vrhuncu kod onih koji su podržali izabranog predsednika. Drugim rečima, glasači predsednika su pobedili; oni su zadovoljni pobedom… i snažno motivisani da izađu da glasaju i na parlamentarnim izborima. Glasači opozicije su, s druge strane, razočarani zbog poraza na predsedničkim – i u Francuskoj najvažnijim – izborima, i u mnogo većoj meri apstiniraju od glasanja na izborima za Nacionalnu skupštinu. To je i razlog što se izlaznost na predsedničkim izborima uvek kreće oko 80%, dok je izlaznost na izborima za Nacionalnu skupštinu ponekad i duplo manja.
Međutim, ovog puta, Melanšon je uspeo da stvori osećaj kod glasača levice da ništa nije izgubljeno, i da postoji realna šansa da savez levice osvoji većinu, a on postane premijer koji će u toj igri moći uspeti da spreči Makrona da nastavi sa urušavanjem socijalnih prava. To je impuls kakav nismo videli u poslednjih nekoliko decenija, tako da prisustvujemo, za parlamentarne izbore jednoj vanrednoj mobilizaciji elektorata levice, što može omogućiti levici da dođe do drugog kruga u mnogo izbornih jedinica. Sama činjenica da svi govore o mogućoj kohabitaciji, da na to upućuju sve više i istraživanja javnog mnjenja, iako će do nje realno teško doći, znači da se radi zaista o jednom vrhunskom političkom manevru Melanšona.
Zašto je još teško stvoriti uslove za četvrtu kohabitaciju u istoriji V Republike? Iz prostog razloga što Makronova politička formacija, koja je centralna u toj troblokovskoj podeli, imajući u vidu model izbora za nacionalnu skupštinu, uvek ima veliku prednost u odnosu i na radikalnu levicu i na krajnju desnicu. Ovo je naročito slučaj u kontekstu podele političkog pejzaža na tri bloka, što daje esencijalnu prednost centristima u okviru postojećeg političkog sistema. Naime, 577 poslanika u Nacionalnoj skupštini se bira po većinskom sistemu. To znači da je Francuska podeljena u 577 pojednačnih izbornih jedinica, pri čemu svaka izborna jedinica daje po jednog poslanika. U drugi krug svake od izbornih jedinica ulaze kandidati koji su osvojili više od 12,5% od svih upisanih birača u birački spisak. Pobednik drugog kruga postaje poslanik u Nacionalnoj skupštini. U kontekstu velike izlaznosti, što se retko dešava izborima za Nacionalnu skupštinu, nije nemoguće da u drugi krug uđu tri kandidata. Ipak, najčešće se događa da imamo po dva kandidata u drugom krugu.
U takvoj situaciji, ukoliko se kandidat centrista nađe nasuprot kandidatu saveza levice, on gotovo sigurno može računati na podršku glasača desnice, pa i ekstremne desnice. Ako se pak nađe nasuprot kandidata Nacionalnog zbora, može da računa na glasače levice, što smo najbolje videli u drugom krugu predsedničkih izbora, kada su čak i članovi nekih trockističkih organizacija javno zagovarali glasanje za Makrona protiv ekstremne desnice (komunisti, socijalisti i zeleni su otvoreno pozvali građane da zaokruže Makrona, dok je Nepokorna Francuska pozvala svoje pristalice da ni po koju cenu ne glasaju za Nacionalni zbor). Nepremostive razlike između radikalne levice i (ekstremne i konzervativne) desnice čine da šta god da se desi, Makron i za jedne i za druge, nasuprot jednih i drugih, predstavlja „najmanje zlo“ koje pobeđuje. Čak i sa samo 27% ukupnog broja dobijenih glasova, zbog specifičnosti izbornog sistema, Makronova politička formacija može osvojiti i do 80 % stolica u Nacionalnoj skupštini.
Najzad, treći potencijalni problem levice da odnese pobedu na ovim izborima je veliki broj socijalističkih disidenata. Naime, Socijalistička partija je na svom glavnom odboru dvotrećinski prihvatila Savez sa Nepokornom Francuskom i Uniju levice, ali unutar partije brojni su oni koji su se protivili tom savezu. Ovo nije neočekivano imajući u vidu da je u pitanju partija kojom su decenijama rukovodile desne frakcije, danas bliske Makronu, koje su ostavile partiju u ideološkom i organizacijskom rasulu.
Koja je izborna logika postojanja saveza levice ukoliko apstrahujemo ideju o zajedničkom upravljanju državom na osnovu zajedničkog programa? Naprosto, u pitanju je i čisto izborni savez koji podrazumeva da imamo samo jednog kandidata levice u svakoj od 577 izbornih jedinica kako ne bi dolazilo do dispezije glasova na više različitih levičarskih kandidata (ovakvu vrstu izbornog saveza decenijama recimo imaju socijalisti i komunisti, iako uglavnom nikada ne ulaze ni u kakve programske saveze). Drugim rečima, dogovorom između Melanšonove formacije Nepokorna Francuska, komunista, socijalista i zelenih, tačno je utvrđeno ko će biti pojedinačni kandidati koalicije u svakoj izbornoj jedinici. Međutim, s obzirom na protivljenja tom savezu unutar Socijalističke partije, i činjenice da se radi o desentralizovanoj partiji, sa mnogo legalizovanih frakcija, koja ne praktikuje mehanizme stroge unutarpartijske kontrole, mediji pominju čak 70 disidentskih kandidatura. To znači da ćemo u oko 70 izbornih jedinica imati zvanične kandidate saveza levice, i socijaliste disidente koji će ovim zvaničnim kandidatima ili oduzimati glasove i potencijalno ih sprečiti da uđu u drugi krug, ili ih pobediti, jer su neki socijalisti-disidenti poznate političke figure u svojim izbornim jedinicama.
Najzad, poslednji problem levice je taj što ona ima svoje bastione u sasvim konkretnim geografskim područjima, i pre svega u urbanim centrima. Sociološka istraživanja pokazuju da je Melanšon uspeo da probudi nadu siromašnima iz predgrađa velikih francuskih gradova, ali da je nekadašnja biračka baza komunista, “beli“ radnici u manjim industrijskim centrima, danas, uz stanovnike periurbanih i ruralnih podrčja, postala glavna socijalna baza Nacionalnom zboru. S druge strane, Makronov pokret je prisutan na čitavoj teritoriji, ima razvijenu infrastrukturu i snagu u svakoj izbornoj jedinici. Rečeni izborni model V Republike favorizuje partije koje su prisutne na celoj teritoriji i na celoj teritoriji Francuske imaju značajnu podršku. Drugim rečima, mnogo je važniji raspored glasova, odnosno osvojiti 51% glasova u 300 izbornih jedinica, nego 80% u 100 izbornih jedinica (iako bi se možda radilo o istom procentu kada se napravi ukupnan zbir glasova na čitavoj teritoriji Francuske).
Iz svega navedenog, Savez levice ima šanse da pobedi samo u dva slučaja: 1. Ukoliko budemo imali vanredno veliku izlaznost i veliki broj tih triangulera, odnosno ulaska u drugi krug tri kandidata – kandidata levice, desnice i centra – što će dovesti do toga da u drugom krugu neće preovladati logika „korisnog glasa“ – koji uglavnom dvotrećinski ide centru – već će svako glasati za svoj prvi izbor. U tom slučaju, kandidati levice će imati veliku šansu za pobedu jer ankete jasno kažu da najveći procenat glasova u apsolutnom smislu ide kandidatima levice. 2. Druga situacija koja povećava šansu levice je velika apstinencija glasača ekstremne desnice. To nije nerealna mogućnost, imajući u vidu da među tim glasačima ipak postoji veliki prezir prema Emanuelu Makronu. U pitanju je, štaviše, najomraženiji predsednik francuske V Republike, nakon Šarla de Gola (zbog “izdaje“ nacionalnih interesa u Alžiru), unutar ovog biračkog tela.
U najkraćem, pobednik ovih izbora neće biti onaj ko ima najveće biračko telo, već onaj ko uspe da mobilizuje najveći broj glasača iz tog biračkog tela. Ukoliko glasači ekstremne desnice odbiju da izađu masovno na izbore za Nacionalnu skupštinu, ili da glasaju u drugom krugu tih izbora za kandidate centra, a istovremeno se nastavi ovaj trend mobilizacije na levici, postoji dakle mogućnost da i levica osvoji apsolutnu većinu. To je i razlog zašto prisustvujemo neverovatnoj satanizaciji Saveza levice od strane Makronove partije: naime, u Francuskoj vladajuća partija trenutno vodi antikampanju – prvi put od njenog osnivanja – lepeći plakate, i deleći letke s porukama kako je Melanšon prijatelj svih svetskih diktatora, i kako će, ukoliko pobedi levica, Francuska postati Meka za islamiste. Cilj ove antikampanje je naljutiti desnicu kako bi izašla na birališta i glasala u drugom krugu za kandidate centra.
Najzad, postavlja se pitanje šta će se dogoditi ukoliko Savez levice ipak osvoji apsolutnu većinu u Nacionalnoj skupštini, i ta većina ne odustane, po koalicionom dogovoru, od Melanšonu kao premijera. Naime, na svim promotivnim materijalima imamo slike pojedinačnih kandidata u svakoj izbornoj jedinici – bilo da oni dolaze iz Nepokorne Francuske, Komunističke partije, Socijalističke partije, ili Partije zelenih – i Melanšona kao njihovog kandidata za premijera. Dakle, u ovoj konkretnoj situaciji Melanšon nije neko ko je došao niotkuda kao predlog skupštinske većine a posteriori (što se najčešće događa, jer ime premijera predlaže predsednik tek nakon izbora za Nacionalnu skupštinu), već gradi svoj legitimitet kroz izborni proces. Makron, kao predsednik, sa svim ovlašćenjima koje mu daje ustav, nije u obavezi da nominuje Melanšona, uprkos tome što je ovaj osvojio većinu. On je to čak i jasno stavio do znanja.
Drugim rečima, može da nominuje svog premijera i da neko vreme vlada dekretima, što mu Ustav dozvoljava u određenoj meri. Međutim to bi značilo da Francuska ulazi u ekstremnu – i iz perspektive građana ničim izazvanu – destabilizaciju političkog života, tako da je mala verovatnoća da će Makron pribeći tek tako prekrajanju izborne volje. Svi predsednici do sada, koji su se suočavali sa gubitkom parlamentarnih izbora, iako na to ustavom nisu bili u obavezi, naprosto su nominovali za premijere ljude koje bi im sugerisala politička većina u Nacionalnoj skupštini. Međutim, ranije smo imali kohabitaciju socijalističkih i degolističkih političkih formacija koji se uglavnom slažu oko osnovnih temelja V Republike, tako da su postojali implicitni dogovori između njih koji su smirivali političke strasti, normalizovali odnose i omogućavali komprimis.
Ukoliko bi, međutim, 2022. Melanšon postao premijer, on bi – i to stoji u koalicionom dogovoru koji su prihvatile sve partije koje čine Savez levice, uključujući i Socijalističku partiju – kao jedan od prvih zakona koje bi stavio na glasanje predložio usvajanje zakona koji bi podrazumevao tranziciju francuskog političkog sistema ka klasičnom parlamenarizmu i uvođenje proporcionalnog sistema, čime bi bio ugrožen sam Makron. Makronu, međutim, Ustav omogućava veliki manevarski prostor za opstrukciju, tako da bi verovatno u tom slučaju išao najpre na izazivanje podele unutar skupštinske većine, tj. na pridobijanje zelenih i socijalista, a onda, ukoliko to ne uspe, i na namerno izazivanje velike političke i – uz pomoć svojih mentora krupnih kapitalista – socijalne krize, koja bi mu dala izgovor za raspuštanje Nacionalne skupštine i raspisivanje novih izbora.
Sličnu opstrukciju levice je Francuska već doživela u jednom malo drugačijem kontekstu početkom 1980-ih, tj. 1981-1983, kada je Miteran pokušao da reformskim putem sprovede, u koaliciji sa komunistima, program za koji je dobio poverenje od građana: prevazilaženje kapitalizma demokratskim putem. Tada su Evropska zajednica i krupni kapitalisti osujetili taj program uz pretnje, štrajk kapitala, inflacije i namerno smanjivanje kupovne moći građana. Socijalistički program je neslavno pao 1983, a francuski socijalisti su se konvertovali u leve liberale i postali klasična zapadna partija vlasti. Ukoliko levica dođe na vlast 2022, čini se da će glavni izazov biti da u novom kontekstu ponudi odgovor na neka od pitanja koje je i sâm Melanšon podvukao kao ključna, evocirajući tu traumu velikog poraza socijalističkog projekta 1981-1983:
”Smatram da je pobeda iz 1981. bila izvanredna, da su rezultati koje smo na početku postigli bili izuzetni. Kasnije, mi smo upali u klopku koju nam je postavila buržoazija koja nije bila zadovoljna pravcem koji trasiraju socijalisti. Naglašavam socijalisti, jer nije postojao samo Miteran nego i ostali. Ciljali smo dakle na nešto što suštinski nismo razumeli. Šta je značilo to da sve što smo predvideli, ništa od toga nije radilo? I kada smo stigli u 1983. bili smo na udaru, između ostalog, samo četri devalvacije, rasta spoljnjeg duga, nezaposlenosti itd. U tom trenutku, kada smo udarili u zid, ja sam bio deo onih grupa koje su govorile: ”treba voditi drugačiju politiku”. Međutim, šta je to trebalo tačno da podrazumeva drugačija politika? Mi smo bili nesposobni da damo odgovor na to pitanje, osim opštih fraza, koje sam već bio čuo još u mladosti, i koje su predstavljale standardne recitacije protiv kapitalizma generalno, za socijalizam generalno… ali kojim putem? To iskustvo je obeležilo moj život. I najbolju uslugu koju danas možemo učiniti nama samima je da se ne centriramo na Miterana kao mala deca ispred oca, nego da formiramo političko mišljenje koje se neće odnositi na čoveka, već na socijalni momenat i na odgovor šta i kako je trebalo konkretno raditi u tom momentu.”