Aleksandar Jovanović – Ćuta rođen je u Beogradu, ali svoj politički aktivizam uglavnom vezuje za druge delove Srbije, kao što su Stara planina ili Gornje Nedeljice. Jedan je od najprepoznatljivijih lica među aktivistima na srpskoj političkoj sceni. Krajem prošle godine sa saborcima oformio je organizaciju pod nazivom “Ekološki ustanak“ koja je nastala iz borbe protiv malih hidroelektrana na Staroj planini i protesta protiv kompanije Rio Tinto, odnosno eksplatacije litijuma u dolini Jadra. Učestvovao je na prethodnim izborima na listi koalicije “Moramo“, posle kojih je ušao u parlament. Nakon izbora Ekološki ustanak, Otvorena građanska platforma Akcija, Skupština slobodne Srbije i Zajedno za Srbiju ujedinile su se u novo oformljenu stranku pod nazivom “Zajedno“. Kako će funkcionisati nova stranka, na koji način će aktivizam sa ulice preneti u institucije, da li će se pored ekoloških pitanja zalagati za rešavanje još nekih problema koji opterećuju društvo u celini, da li će se boriti za bolji položaj radničke klase i kakvi su njegovi stavovi po pitanjima koja nam daju jedan širi društveni konteks u regionu i svetu, razgovarali smo sa Aleksandrom.
IGOR JAĆIMOVIĆ: Utisak je da izbegavaš da se jasno izjasniš kojoj političkoj ideologiji pripadaš, kao što je utisak da braniš neke levičarske ideale. Da li u tom smislu ljudi koji sebe vide na levici mogu od tebe i ostalih poslanika Ekološkog ustanka da očekuju da ćete u parlamentu, pored ekoloških pitanja, pokrenuti i neka druga koja se tiču lošeg položaja radničke klase, ali i ostalih obespravljenih i najslabijih delova društva, i ako da, koje su to teme?
ALEKSANDAR JOVANOVIĆ – ĆUTA: Ono za šta se mi zalažemo nije samo odbrana reka, vode, vazduha i ljudi koji pored njih žive, već i ono što se zove zaštita najugroženijih socijalnih grupa. Na hiljade dece koja su gladna u ovoj zemlji, porodice koje žive u mraku jer nemaju da plate svoje račune za struju… Ono za šta sam se ceo život zalagao i za šta ću se zalagati jeste vraćanje dostojanstva i preraspodela javnog novca koji se troši, ali i onog koji je završio u privatnim džepovima ološa koji se obogatio tako što je pljačkao sve što je stigao a sad su na red došli naša voda i zemlja. Da vidimo odakle njima te pare. Da zađemo malo po Dedinju da vidimo odakle vile, odakle tolike pare na računima tih ljudi koji se vrte u krug montirajući tendere. Na sve strane niču nove zgrade u kojima nema ko da živi. Odakle sve te priče o rudnicima, o minihidroelektranam (MHE), o energetici, o privrednom razvoju, a ono što vidimo je užasno raslojavanje na 5-10% enormno bogatih a ovo ostalo praktično jedva preživljava. To tako dalje više neće moći.
Sve ovo što se dešava kod nas i u svetu jeste jedan zid do koga smo došli, a to je sve posledica pljačke grupe ljudi koja drži moć, vojsku, medije, finansije, energetiku. Rat je u tom smislu najefikasnije sredstvo da se sve to iskontroliše i da se zaradi još više, a da se mi poubijamo. Imaćete priliku da vidite razne inicijative, a jedna od prvih stvari je da vidimo gde su završili novci od rasprodaje javnih preduzeća još od 90-ih, da vidimo ko šta poseduje, a konkretno (mnogi su me prozivali da je to populizam, i nemam ništa protiv toga) više neće moći da se voze državnim automobilima. Čitav vozni park RS, koji u 90% slučajeva služi da bi se nekakvi kreteni vozili skupim kolima, biće rasprodat i to ispred palate Srbije. Idealno mesto za jednu auto-pijacu, i da se novac od prodaje usmeri na školovanje i lečenje dece, a političari da koriste javni prevoz. Eto za početak jedna populistička mera.
Takođe i javni izvršitelji, oni koji se bave targetiranjem siromašnih ljudi koji su vlasnici nekakvih nekretnina i koje bez milosti isteruju na ulicu, ostavljuju ih bez krova nad glavom. Iza toga stoji besnilo, ljudska pohlepa i pljačka. Kad budem video da neko Željka Mitrovića istera iz njegove vile zato što nije platio porez, a on je jedan od najpoznatijih poreskih dužnika, onda možemo da pričamo. Ovo što se sada dešava napad je na nemoćne, nezaštićene ljude, dok oni trpaju lovu u džep. Zakon o izvršiteljima će morati da se revidira. Ne može da važi samo za sirotinju, a bogataše da ne dotiče nikakav zakon.
Vladavinu Aleksandra Vučića nazvao si trećom i konačnom fazom propadanja društva. Možeš li našim čitaocima da objasniš kako su izgledale prve dve faze, i zašto je ovo poslednja faza?
Mi Vučića prvi put srećemo kada je krenuo raspad Jugoslavije. Vidimo jednog mladog radikala koji je došao sa navijačke tribine. Mladića koji je brzo došao na visoku funkciju SRS, stranke koja je direktno učestvovala u užasu koji se dešavao širom Hrvatske i Bosne. Znamo kakva je to politika bila. Dobro ga se sećamo i kao ministra za informisanje, kada je pozatvarao sve što je bilo slobodno i što je smelo da se suprotstavi Miloševićevoj i radikalskoj politici. Oni su moju generaciju javno prozivali da smo izdajnici, pa nas je vojna policija kao pacove noću lovila da nas teraju na Vukovar. Znamo sve što se dešavalo tih godina. Aleksandar Vučić i njegova stranka su učestvovali u vlasti 1999. godine kada su podobijali stanove.
Nakon 5. oktobra je trebalo da se dogodi nešto a nije se dogodilo ništa. Kao posledica toga nakon 12 godina se pojavljuje Vučić kao evropejac i evo imamo ga sad 10 godina na vlasti, i posledica svih tih 30 godina je apsolutno uništavanje društva i prirode. Nas nema, nestajemo. Ovde niko neće da živi, ljudi se osećaju loše. To je posledica tih 30 godina. Jedni isti ljudi su čas na vlasti, čas u opozicii, a nama pričaju kako su neophodne promene koje nikako da se dogode. Kad god je trebalo da se dogode, kad kod se dogodi neka energija na ulicama, nađe se neko da to spreči. To smo videli i sad kada je bila pobuna protiv Rio Tinta, i kada je bio protest 1 od 5 miliona, i 5. oktobra. Jedni isti ljudi upravljaju našim životima, i eno ih skoro svi su na Dedinju.
Kako ocenjuješ uopšteno društveno-ekonomsku situaciju u „Vučićevoj Srbiji“, i po čemu je ona specifična u odnosu na prethodni period?
Nema nikakve razlike između afričkih kolonija i onog što danas nazivamo srpskom državom i srpskim društvom. Ako uporedite bilo koju afričku zemlju, videćete permanentne građanske ratove i multikorporacije koje za to vreme pljačkaju prirodna bogatstva. To što se dešava u Africi, dešava se i u Srbiji. Imamo građanske ratove ili stalnu pretnju da samo što nisu počeli. Na tome rade vladajuće strukture u svim republikama, i to se stalno ponavlja posle 90-ih godina. Za to vreme imate Kineze, Ruse, Anglosaksonce (Rio Tinto, Zi Đin, Gasprom). Ova zemlja je data na izvolite prvom koji je naišao. Dali su je oni koji su vladali njom 30 godina, Vučić je to samo usavršio. Kinezima su dali bakar i zlato. Rusima naftu i gas. A šaku na naš litijum pokušava da stavi Rio Tinto, bez da građani imaju mogućnost da se izjasne. Dok se tone zlata i bakra izvoze iz Srbije, dok Rusi sisaju našu naftu i gas, a Rio Tinto raseljava ljude iz Gornjih Nedeljica, mi stalno imamo nerešena pitanja Kosova, Republike Srpske, Ustava… Imamo društvo koje je potpuno izbezumljeno, zato što shvata da ovo u čemu živi je sve samo ne život. Otuda te migracije, pa u Srbiji jedan grad veličine Vranja (50 000 ljudi) godišne nestane. Ili će neko ko ima namere da uspostavi vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava da dođe na vlast, ili ćemo nestati.
Kakva državna politika je po tvom mišljenju suštinska promena i opozicija takvom stanju u Srbiji?
Pitanje je: Čija je ovo zemlja? Čija je voda, vazduh, čiji su prirodni resursi? Ako je to naše, mislim na građane Srbije, ajde da mi brinemo o njima. Politika mora da se zasniva na pitanju imovine. Privatne imovine i ono što nazivamo javnim dobrima. To znači da pod hitno u Ustav moramo uneti kategoriju vode kao javnog dobra koje pripada podjednako svakom građaninu. To isto važi i za ostale prirodne resurse. I staviti zakon o zaštiti prirode iznad svih zakona, dati mu prioritet. U redu su infrastrukturni projekti i radna mesta ali pod uslovom da nema otimačine i čerupanja naših prirodnih resursa. Vodu moramo sačuvati, kao što su to Slovenci uradili prošle godine. Mi smo pokretali inicijative, ali NGO i ostale organizacije ne brinu mnogo o tome. Imamo situaciju da se naša izvorišta daju stranim kompanijama kao što je Koka-Kola. Kažu da je to po zakonu, pa ako jeste, hajde onda da menjamo zakon. Najplodniju zemlju smo dali Al Ahri da gaji voće u Vojvodini. Gde su ti voćnjaci?
Ajde da vidimo za početak čime raspolažemo kad su naši resursi i poljoprivreda u pitanju. Šta može da se uradi po pitanju obnovljivih izvora energije, a ne da nam 10 000 ljudi godišnje umire od zagađenog vazduha. EPS je jedan sistem koji godišnje opljačka milijardu evra samo na prenosu koji gubi 20% struje, zato što niko ne može da se dogovori da popravi i unapredi taj sistem. Kad je u pitanju ekonomska politika, Srbija je oduvek bila poljoprivredna zemlja i to je još uvek. Državna politika je okrenuta ka dovođenju stranih kompanija, dok se ljudi koji proizvode hranu, poljoprivrednici, snalaze kako i znaju i umeju, dok naši radnici leme kablove za 300 evra. Pritom se zadužujemo enormno. Dakle mi treba da se okrenemo poljoprivredi.
Kad prođeš Srbijom vidiš pre svega lepotu i vidiš ljude koji se bave vinogradarstvom u Župi. U Šumadiji ljude koji gaje malinu, u Mačvi velike površine soje i ogromne količine zdrave hrane, vidiš Gornje Nedeljice koje godišnje proizvedu milion litara mleka. Na sve strane vidiš ljude koji su se organizovali tako što proizvode hranu. A evo sada imaš proizvođače jabuka, koje će da ostave bez hleba ako budu uvedene sankcije Rusiji. Dakle, Srbija je tipično poljoprivredna zemlja. Da ne pominjemo Vojvodinu koja strateški proizvede pšenicu, kukuruz, repu mnogo više nego što nama treba. Država u to ne ulaže ništa, štaviše ona ih sprečava (kao i strani ili domaći monopol) da se razvijaju. A gde je poljoprivreda tu je i turizam.
Na koji način bi se poljoprivreda organizovala od strane države u ovakvom, kapitalističkom sistemu?
Kako to funkcioniše u Francuskoj, tako treba da funkcioniše i kod nas. Ljudi su se udružili u zadruge, imaju svoje poljoprivredne banke, imaju dovoljno para da mogu da funkcionišu po principu zadruga, i dovoljno su moćni da država ne može da se igra sa njihovim životima tako što će stalno da im menja cene goriva i otkupa proizvoda. Udruživanje u svakom slučaju. Ovde neko stalno sprečava život, ovde život nije kriterijum. Ovde je kriterijum smrt. Ovde se uporno sve što je zdravo koči i ruši i to je u interesu i onima koji su na vlasti, a i onima koji su ih doveli na vlast. Ali to je sad druga priča. Dakle zadruge, ukrupnjavanje, kombinati, to je ono što mi podržavamo. Politika stranih investicija koja se danas sprovodi vrlo brzo će zemlju koja je prebogata u smislu proizvodnje hrane dovesti do toga da nećemo imati šta da jedemo.
Kao organizacija se zalažete sa zelenu tranziciju. Šta ona tačno podrazumeva i kako će Srbija to finansirati, ako vidimo da i mnogo bogatija društva nisu to u stanju?
Da su dve milijarde evra, koje je Vučić podelio raznoraznim društvenim kategorijama kupujući glasove i nekakav socijalni mir, uložene u izgradnju solarnih kolektora i elektrana, izolaciju stanova i kuća, mi bismo sad imali potpuno drugačiju energetsku sliku, i to bi se vrlo brzo desilo. To ti je vrlo konkretan odgovor na tvoje pitanje. To vrlo brzo može da se uradi, samo je pitanje odluke onog ko vodi državu. Naša energetska tranzicija treba da se bazira pre svega na suncu i vetroparkovima. Što se tiče velikih hidropostrojenja, ne znam koliko Srbija još ima prostora da pregradi neku veliku vodu i da dobije veliku struju od toga, kao što je to Đerdap. Nisam siguran da postoji takva opcija. Neki se zanose nuklearnom energijom, ali sa obzirom na to kakvi ljudi vode naše sisteme, to je nemoguće. Mi nismo sposobni ni kaldrmu više da zamenimo.
Da li je ekologija samo pitanje životne sredine ili je ona i pitanje društvenih odnosa? Kako po tom ekološkom pitanju vidiš delovanje građanske levice i levih liberala u Evropi i Srbiji? Zašto oni ekološko pitanje postavljaju u centar svojih preokupacija, i da li bi ove grupacije na periferiji ili poluperiferiji kapitalističkog sistema trebalo da vode istu politiku i da imaju iste stavove kao i njihovi homolozi u Francuskoj ili Nemačkoj, zemljama kapitalističkog centra, koje imaju drugačiju istoriju ekonomskih i društveno-političkih odnosa?
Ovi zeleni što čine vlast u Nemačkoj su došli sa ulice. To se sve dešavalo 1970-ih godina, kada su svi zeleni pokreti, s obzirom na to šta se sve dešavalo oko nuklearnih elektrana tih godina, stekli ogromnu popularnost, i prešli su u politiku, što je sasvim normalno kada imaš takvu podršku u širokim narodnim masama. Kakva je to politika, i na čemu je ona zasnovana… ne bih se ja mnogo osvrtao ni na kapitalizam, ni na istok. Ja bih da se mi ovde pre svega presaberemo kao društvo. I da ta socijalna pravda, i briga o životnoj sredini bude briga o ljudima. Mi smo zaboravili ono što se zove solidarnost. Mi ne znamo više kako izgleda društvo koje će ulagati u kulturu, a ne u izgradnju kamenoloma. To što se dešava na Zapadu, i što zovemo kapitalizam, to se dešava i na Istoku gde u najvećoj komunističkoj, socijalističkoj zemlji na svetu vladaju kapitalistički principi bez milosti. Dođeš, opljačkaš sve što je ispod zemlje, opustošiš i odeš. Mi smo na ovim prostorima zaboravili kako smo živeli do pre 30 godina, kada nije bilo bitno ni ko koliko ima para, ni ko se kako zove ili preziva. Bilo je dovoljno za sve, i te socijalne razlike nisu bile tolike. Naš posao je da kroz ekologiju pokažemo da je moguće da pored vode, zemlje i vazduha sačuvamo ljude da još uvek žive u toj prirodi. Ne zaboravite da pola Srbije živi na selu. Briga o prirodi je briga o ljudima.
Kako ćete aktivističke metode borbe, koje između ostalog podrazumevaju direktnu demokratiju i direktnu akciju, preneti u parlament?
Parlament je jedna velika pozornica koju prati ogroman broj ljudi. Ono što smo do sada videli je da predstavnici tih istih građana uglavnom čačkaju nos i pojma nemaju ni ko ih je birao ni o čemu se raspravlja u parlamentu. Način na koji se biraju, ne da nije demokratski nego je sve suprotno. Ono što će srpska skupština po prvi put do sada imati jeste aktivizam koji je došao direktno sa ulice. Pored toga što ćemo prestavljati glas naroda iz Nedeljica, iz Rekovca, sa Kulubare, Bora, svih onih koje su te multinacionalne kompanije došle da proteruju, truju zemlju i da se bogate, imaćete priliku da te ljude vidite direktno u skupštini. Imam pravo da u hol Narodne skupštine dovedem te ljude da oni kažu sve što imaju da kažu o Rio Tintu, da Desko iz Rakite dođe i kaže sve o MHE, da svi obespravljeni ljudi koji rade u pelenama dođu i sami kažu šta ih muči i koji su im problemi. Skupštinski hol će biti prepun ljudi iz svih delova Srbije kojima je ovde ugroženo osnovno pravo za život. Tako ja vidim svoj posao.
Naravno, sa skupštinske govornice, ono što ćemo inicirati i prvi naš zadatak je da sprovedemo inicijativu o zabrani eksploatacije litijuma. Ono što je takođe bitno je otvaranje ugovora koje je država sklopila sa stranim korporacijama, ali i sa domaćim investitorima. Moraće da pokažu sve što su u naše ime potpisali, da vidimo šta su naše obaveze kad su u pitanju naši resursi, kad su u pitanju krediti, kad je u pitanju Beograd na vodi, izgradnja metroa na Makišu itd. Nema više nikakvih tajni. Moraće da se baci svetlo na sve ono što utiče na život građana. To je ono što smo radili na ulici i po šumama na Staroj planini. Pokazali smo da je moguće odbraniti svoj životni prostor.
Više puta si politiku EU u svojim javnim nastupima nazvao licemernom. Levica u Srbiji je podeljena i povodom međunarodnog pozicioniranja Srbije. Dok jedni zagovaraju pridruživanje EU, ističući da nam kao maloj zemlji ne gine svrstavanje uz jedan imperijalizam, te da je u tom smislu bolje svrstati se uz zapadni imperijalizam jer su vladajuće snage u okviru zapadnog imperijalizma progresivnije u odnosu na one u Rusiji i Kini, drugi otvoreno predlažu zaokret ka Rusiji i Kini. Koje je tvoje mišljenje po ovom pitanju?
Kad pričamo o Zapadu, osnovna ljudska prava ono su čega tamo ima, a kod nas nema. Najbolji primer za to je susret sa francuskim ambasadorom u Beogradu. Ja sam mu postavio pitanje šta bi Francuska uradila kada bi ispod plantaža vinograda u okolini Bordoa bio pronađen litijum, da li bi oni dozvolili nekoj kompaniji da raseli vinogradare i da čitav taj prostor natopi kiselinom zbog litijuma!? Ono što je nezamislivo u Evropi, ono što je tamo zabranjeno mora biti zabranjeno i u Srbiji. Ne možete raditi Srbiji ono što ne radite kod vas. Ono što je kod vas zakonom zabranjeno, mora biti zabranjeno i kod nas. Moraju važiti ista prava. U tom smislu politika EU prema Srbiji je jedan vrhunski oblik licemerja. To isto važi i za ove sa Istoka. To je stvar politike jedne države ako je Država. Mi želimo da budemo Država, a ne kolonija. Evropska unija jeste tvorevina gde se poštuju ljudska prava i voleo bih da se to tako radi i kod nas. Sa druge strane multinacionalne kompanije određuju ovde politiku. Lepo žive zato što neki drugi ne žive nikako. To je taj kapitalizam. Da bi oni dobro živeli, Afrika i treći svet mora da ostane bez svoje vode. Ja sam za to da se mi saberemo da vidimo ko smo i šta smo. Da se stavi tačka na pljačku, i da se napravi jedna jasna politika kad je u pitanju Zapad ili Istok. Ja sam odrastao u vremenu Jugoslavije, zemlje u kojoj smo svi zajedno živeli bez ratova, bez socijalnih podela, sa jednom mnogo boljom perspektivom nego što je danas.
Najavili ste osnivanje nove političke organizacije Zajedno, koju čine Ekološki ustanak i Zajedno za Srbiju. Ne zna se puno o njenoj unutrašnjoj strukturi. Da li će možda ta stranka imati predsedništvo, s obzirom da se protivite liderskom načinu vođenja stranke? I da li je moguće da jedna stranka funkcioniše, ako je već sada jasno da najistaknutiji članovi nemaju iste poglede na neka bitna pitanja, kao što je na primer uvođenje sankcija Rusiji?
Organizacija koja se zove „Zajedno“, za razliku od ovih nekih tendencija od ovoga što je ostalo od opozicije, ima potrebu, energiju i želju da se i dalje okuplja. To je osnovni princip. Nju čine preko 70 organizacija, što ekoloških, što NVO, što političkih stranaka širom zemlje. Što se tiče unutrašnje organizacije, principi po kojima ćemo funkcionisati neće imati predsednika, imaće predsedništvo upravo zato što ne želemo da funkcionišemo kao većina ostalih stranaka po principu jedan čovek nešto smisli, a svi ostali klimnu glavu. Ja lično nikad ne bih učestvovao u bilo čemu što funkcioniše po tom principu. Da, biće predsedništvo, biće horizontalno organizovana. Mi ćemo stranku graditi odozdo, to smo već postavili. To je sve ovo što se okupilo oko ekologije, oko ovih protesta za odbranu zemlje, vode i vazduha. Nama je bitno da ljudi sa lokala sprovode svoje politike i tu mislim na mesta gde se dešava život. Život se ne dešava u nekom krugu dvojke i samo u Beogradu, gde neko odluči nešto i onda se to dole sprovodi. Ljudi će imati potpunu slobodu da sprovode svoje politike, da rešavaju svoje probleme, da menjaju svoj život tako što će nastaviti da se bore da ova zemlja prestane da se čerupa i pljačka.
Da razjasnimo nešto oko sankcija. Srbija je osudila rusku agresiju u UN, i svako normalan je za osudu toga, ne ulazeći u to kakvi su odnosi velikih sila danas i kroz istoriju, i da li se poštuje međunarodno pravo. Tamo ginu ljudi. Tamo ginu deca, gradovi nestaju. To smo osudili. Pitanje sankcija je pitanje jedne političke igranke, na koju su morali svi da pristanu (mislim na ove zemlje EU). To je pitanje života, da li ćeš moći da se greješ i da li ćeš imati šta da jedeš, i to pitanje muči sve one koji su uveli sankcije, kao i one koji nisu. Nije vrednosno pitanje da li ćeš imati grejanje i hranu. Što se tiče vrednosnog pitanja (rat) to smo osudili, to svako osuđuje.
Što se tiče različitih stavova, mi gradimo kuću u kojoj žive ljudi koji imaju potpuno različite stavove recimo po tom pitanju sankcija. Neki od naših članova misle da je potrebno uvesti sankcije, a neki misle da treba sačekati i razmisliti jer u ovoj zemlji živi na stotine porodica od jabuka koje proizvode i koji nemaju drugo tržište od ruskog. Uglavnom se radi o poljoprivredi, i osnovno pitanje je šta će biti sa njima. Naravno to isto važi ako uvedemo sankcije, šta će biti sa drugim slojevima društva. Ono što mene lično zanima je pojedinac, čovek sa imenom i prezimenom koji živi ovde na ovom prostoru, čija deca još uvek idu u naše škole. Mene zanima pre svega opstanak i to je ono o čemu mi govorimo sve ovo vreme. Na stranu svi ekonomski uspesi, radna mesta, infrastrukturni projekti, sve je to lepo i sve to u isto vreme ne znači ništa dok god jedan grad godišnje nestane. Imaćete priliku da vidite i čujete različite ljude na jednom mestu, jer mi insistiramo na različitostima. Onaj koji u tome ne vidi prednost, taj ne može ništa ni da menja.
Da li će u vašem budućem delovanju biti prostora za saradnju sa nekim drugim levičarskim organizacijama sa kojima do sada niste sarađivali? Na primer sa PRL, s obzirom na to da si pohvalio delovanje Ivana Zlatića u organizaciji Krov nad glavom. Da li vidiš potrebu ujedinjenja levice u jedan još širi blok?
Saradnja sa Ivanom i njegovom organizacijom postoji već godinama unazad direktno na terenu. Mi pravimo jedan otvoreni sistem, kojem će moći da se priključe svi. I oni sa kojima smo se do sada viđali na terenu, i oni koji su novi. Nakon ovih izbora ogroman se prostor otvorio za levicu. Ljudi su glasali za nas, između ostalog zato što smo zajedno, zato što smo se dogovorili kao normalni ljudi. Sa druge strane imate ovu mainstream opoziciju okupljenu oko Đilasa za koju su takođe ljudi glasali zato što ju je činilo nekoliko organizacija. Ljudi će glasati za one koji će ostati i koji pokažu da mogu da funkcionišu zajedno. Nakon izbora imate apatiju, razočarane ljude koji su zaslužili sve, samo ne ovo što je ta mainstream opozicija uradila. Pocepala se istog momenta i počeli su jedni druge da pljuju i optužuju. Za to ljudi nisu glasali. Mi ćemo ostati zajedno i mi ćemo nastaviti da se okupljamo kao što smo se okupljali oko reka Stare planine. Okupićemo sve što se bori da se prestane sa pljačkanjem sirotinje, jer najveći teret trpe baš oni. Da se prestane sa pljačkanjem naših prirodnih resursa, da se uspostavi elementarna socijalna pravda, a uspostaviće se kad neko ko je vodio ovu zemlju odgovara za to što je uradio u zadnjih trideset godina. To su sve ideje i ljudi koji su se okupili oko toga i da se uspostavi princip vladavine prava, tako što će neki ljudi morati da odu zauvek sa funkcija da nam se nikad više ne dese ni Grčić ni Mali. To su sve ljudi koji su opasni po društvo i prirodu. U proteklih pet godina kada su krenuli ekološki protesti prvi put ste videli ljude koji su vrhunski stručnjaci, da čujete akademike, naučne radnike, profesore koji su se okupili i rekli kako se rešavaju Bor i Smederevo. Tako će i neki drugi ljudi koje do sada niste videli reći kako se rešava i školstvo i zdravstvo i ekonomija, pravosuđe. Promene se moguće samo ovako, ako okupljaš ljude.
Kako vidiš društveno-ekonomsko uređenje u Kini i da li je tvoj protest protiv nekih kineskih investicija u Srbiji vezan za to, ili je problem u nepoštovanju domaćih zakona, i kojih konkretno?
Kina je najveća socijalistička zemlja sa najvećim kapitalizmom na svetu. Mislim, ne znam šta bih komentarisao što se Kine tiče. Što se tiče kineskih kompanija ovde, nema nikakvih razlika između ruskih, anglosksonskih ili kineskih kompanija. Vučić je konobar, a Srbija švedski sto. On je zemlju dao na izvolite prvom koji je naišao i normalno da naše zlato i bakar nisu naši nego su kineski, i naš vazduh u Smederevu i Boru nije naš nego je zatrovan kineskim PM česticama, arsenom. Naše reke su takođe nestale i zatrovane su njihovim otrovima. U Zrenjaninu ne znamo šta piše u ugovoru sa Ling-longom, znamo samo da će se proizvoditi 50 hiljada guma dnevno, ne piše ništa što se tiče uticaja na životnu sredinu. Sa druge strane imaš Rio Tinto, Anglosaksonce, znamo šta se tamo dešava. Imaš Ruse koji sisaju ono malo nafte što ova Srbija ima. Znamo kada je potpisano to. Sve je to trideset godina užasa u kojem gledamo kako propadamo i kako nestajemo. To se sada samo ubrzalo. Da li su Kinezi, Amerikanci ili Rusi, sasvim je svejedno. Da, Kinezi će doći gde god nađu interes i posisaće nešto, ali to ne zavisi od toga kakvo je uređenje u Kini, to funkcioniše isto kao i na Zapadu, i to je jasno kao dan. Dobrodošli su svi, ali pod jednim uslovom: nema trovanja naše dece, a to zavisi od nas.
Prateći nedavno završenu kampanju za izbore u Srbiji, dalo se primetiti da mnogi politički akteri vide (nepostojeći) komunizam kao problem. Teško je poverovati da političari rade nešto slučajno, tako da se može zaključiti da antikomunistički diskurs u Srbiji donosi određene poene. Kako se boriti protiv toga, jer ukoliko se građani već decenijama truju antikomunističkom histerijom, teško je očekivati uspeh neke levičarske stranke, pogotovo ako se na to doda nasleđe devedesetih i teret koje su SPS i JUL nametnule levici u Srbiji?
Imamo „levičara“, miljenika Mire Marković, trenutno obavlja funkciju ministra policija. On je samo jedan od primera opšte travestije u kojoj živimo. Oni koji su juče bili levo danas i dalje huškaju narode na ovim prostorima da se poubijaju, to je princip vladavine vlastodržaca na ovim prostorima… jer šta će jedan Vulin da radi osim da nas vraća u krvave devedesete godine, da bi opstao na vlasti. To isto radi i Dodik, Bakir, Kurti, Milanović. To je princip. Ljude huškaju jedni na druge, vraćaju nas u devedesete. Pozivaju se svi na naciju, tradiciju, istoriju. Vulin i cela ta ekipa su splet nesrećnih okolnosti. To je ogledalo naše slabosti i nemoći kao društva da završimo jednom sa tim užasima. Ovde svaki dan gledaš Vulina. Ono što je problem je komplikovana situacija u kojoj EU treba da podrži Srbiju da postane deo te porodice, i tu sad vidimo vrhunsko licemerstvo. Sve sami eksponenti velikog novca stranih kompanija. I to nije stvar politike, to je stvar novca. Dok god oni kontrolišu pare videćete ljude na funkcijama koji su do juče bili levičari, a danas su desničari. Generalno, kad pogledaš ceo svet sve su maske pale. Kad vidiš ljude koji vode svet, kako izgledaju, šta govore, to je sve samo ne ozbiljno. To što se dešava kod nas dešava se i u svetu. Ranije su bar bili upakovani, imali su retoriku, imali su neku stabilnost. Sad vidite šizofreničare koji jedni drugima ispaljuju najužasnije pretnje i otrove i normalno je da će se desiti rat i sankcije. Posle svakih sankcija uvek dođe do novih sukoba. Što se tiče komunizma, ne znam šta da ti kažem. Mislim da više nije bitno ljudima ko je levica, a ko je desnica. Ljudi će podržati one ljude koji su direktno tamo gde je problem za običnog čoveka, bez ambicije da od toga dobiju bilo šta.
AUTOR
