Zbog iluzije da je kapitalizam pobedio patrijarhat i da je žensko oslobođenje ostvareno, 8. mart se najčešće više ne povezuje sa borbama radnih žena, već sa još jednim oblikom komodifikacije istih. Tekstilne radnice koje su 1857. godine u Njujorku zahtevale bolje uslove rada u zahuktalom industrijskom kapitalizmu koji je radničku klasu tada već uveliko eksploatisao nisu iste kao tekstilne ili neke druge radnice danas, kako nam se najčešće predstavlja. Današnje radnice su važne akterke na tržištu i na njima se može dvostruko profitirati – najpre eksploatacijom njihovog rada, a potom kroz priču o osmomartovskom ,,znaku pažnje“ za mame, bake, sestre koje zaslužuju poklon za svoj dan. Odavno je jasno da kapitalizam uspešno odoleva svim krizama tako što apsorbuje svoju kritiku, zbog čega je i 8. mart u drugoj polovini XX veka postao Dan ženskih prava. Prelaskom u ovu sferu, on gubi svoj početni revolucionarni naboj i klasni karakter. Priča o klasnoj, radničkoj borbi nije potrebna u kapitalizmu. Zarad prividnog rešavanja klasnih sukoba i protivrečnosti koje su inherente ovom sistemu dovoljno je taksativno nabrajanje ljudskih prava među kojima je i ovo, premda je jasno da je pravo na privatnu svojinu neprikosnoveno (i kao takvo potire sva druga prava). Iako je jasno i da čak ni tako navedena prava nisu dostupna svima, ona uspevaju da vrše ulogu ventila za narastujuće antagonizme.

Ipak, 8. mart nas podseća kako su sva izborena prava na klimavim nogama, uz sva druga koja tek treba izboriti. Ovog marta je teže nego inače reći da živimo u post-patrijarhalnom svetu i da je feminizam nepotreban. Feminizacija siromaštva, uobičajeno svođenje žena na njihove reproduktivne organe i slično već su deo svakodnevice u realnosti kapitalističkog patrijarhata. Slučaj sa Marijom Lukić koju je seksualno uznemiravao predsednik opštine Brus, između ostalog i poslavši joj 15 000 sms poruka (sic!) aktuelizovao je pitanje odnosa moći, ali i navodne odgovornosti žene u situacijama kada je žrtva, budući da je pokrenuta stara priča o tome čime ga je ona navela da je zlostavlja. Marija Lukić nije bila jedina žrtva Milutina Jeličića Jutke, a zasigurno nije retka žrtva zlostavljanja načelno, baš naprotiv – ovo je jedan od malobrojnih slučajeva za koji ćemo uopšte i saznati.

Patrijarhat nije samo seksualno zlostavljanje na radnom mestu, fakultetu, u javnom prevozu, mada jeste njegova vrlo jasna manifestacija. Rodni režimi se sastoje od različitih elemenata koji obiluju simbolikom od kojih su neki više, a neki manje uočljivi, ali svaki ima svoje mesto i ulogu u reprodukciji patrijarhata i zato je važno da sačuvaju značenje koje im je upisano kako bi se zadate kategorije održale. Kakvu ulogu spomenici nekih uvaženih muškaraca imaju u reprodukciji patrijarhata? Do pre dva dana verovatno nismo mogli da odgovorimo na ovo pitanje, a onda su feministkinje na neke od njih okačile ljubičaste kecelje sa parolama ženskog pokreta. Patrijarh Pavle je ovom prilikom dobio kecelju na kojoj je pisalo ,,Abortus je žensko pravo“, Nikolu Teslu je krasila kecelja ,,Nauka je ženskog roda“, a Borislav Pekić je svojom podržao ženski štrajk. Uzavrele strasti  kao reakcija na ovu feminističku akciju ukazale su upravo latentne uloge ovih simbola, posebno u slučaju spomenika Patrijarha Pavla.

U skladu sa tim, važno je i da spomenik Patrijarha Pavla zadrži svoj zadati sakralni karakter koji crpi iz njegove ličnosti, premda je vrlo malo stvari koje nisu upitne u liku i delu ovog čoveka, a o nesrećnom spomeniku ne treba ni govoriti. Nasuprot svetom mora postojati profano, nešto što ovu svetost utoliko više legitimizuje. Ovo međutim nije samo neutralna podela – razmišljanje u dihotomijama obavezno stvara hijerarhiju i postavlja jedan pojam u superiorni položaj, dok je ovaj drugi njegov potisnuti, podređeni, negativni pandan. Još je podmuklija analitička praksa u kom se ove dihotomije upoređuju sa nekim drugim suprotstavljenim parovima koji se onda mogu međusobno zamenjivati, barem u određenim kontekstima. Pa tako, za patrijarhat je vrlo važna i podela na javno i privatno, te granica koja mora biti jasno određena između ove dve sfere.

Možda je to jedan od razloga zašto je ovog marta antifeministička histerija i moralna panika još i jača nego prethodnih. Kako objasniti to da sa jedne strane žene imaju sva prava (koja su dobile, a ne izborile rekle bi ove nepatrijarhalne, progresivne društvene snage), kako mistifikovati kecelju koja je simbol svega onoga što žena u ovom navodnom post-patrijarhalnom svetu treba da bude – dobra, požrtvovana majka, sestra, domaćica, ali u privatnoj sferi – ako je odjednom ona uvredljiva u ovom kontekstu? Kako reći da taj nevidljivi, neplaćeni, devalvirani ženski rad zapravo nije to već ljubljenje bližnjeg svog, ako je kecelja koja ga simbolizuje u ovom slučaju sknavljenje velikog Patrijarha Pavla? Ono što izostaje u ovom lamentovanju zbog moralnog odumiranja žena (ili samo onih koje veruju u feminističke ideje i zbog toga su automatski manje žene) jeste pomen mizoginih ispada velikog duhovnog pastira za života. Gotovo je izvesno da nikome od onih koji demonizuju feminizam i feminističke ideje nisu smetale ženomrzačke izjave o tome kako su žene nečiste i nepoželjne u crkvi tokom menstrualnog ciklusa, ali srećom postoje higijenska sredstva koja to mogu nekako da spreče. Činjenica da crkva i crkveni velikodostojnici svoj odnos prema polovini populacije određuju na osnovu postojanja tržišta higijenskih uložaka nije problematična, ali kecelja je radikalni čin nepoštovanja svega svetog. Ovo nažalost nije jedini primer, ali je dovoljan indikator apsolutne hipokrizije moralista.

U ovogodišnjoj antifeminističkoj histeriji se odlično vidi koliko patrijarhat ispunjava sve društvene pore. Nevidljivost, nemuštost i sistematsko brisanje ženskih glasova su karakteristični za sve sfere, a paradoksalno ponajviše za one koje se vide kao dominantno ženske. Pa tako, žene nemaju pravo na telesnu autonomiju i priču o abortusu, nemaju pravo na priču o svom neplaćenom kućnom i potplaćenom produktivnom radu, nemaju pravo na priču o seksualnom zlostavljanju ili zlostavljanju u porođajnim salama. Nemaju pravo da puste glas. Proslava 8. marta i eventualna priča o nekakvim ženskim problemima legitimna je sve dok ne dovodi suštinski u pitanje postojeći rodni režim, zbog čega nije neobično da se sadašnji Patrijarh Irinej i Zorana Mihajlović, predsednica koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost slože oko toga da je ova akcija bila degutanta, svako iz svog ugla.

Jasno je da se ženske borbe ne odvijaju samo 8. marta. One traju koliko traje i kapitalistička eksploatacija i patrijarhalna opresija i odvijaju se na mnogo frontova. Upravo zato je važan podsetnik da je 8. mart pre svega dan radnih žena, a ne dan majki, baka, učiteljica. To je dan koji nas podseća koliko je važno da pustimo svoj glas kojim ćemo govoriti o svim pojavnim oblicima patrijarhata, u javnoj ili privatnoj sferi. Podseća nas i koliko je važno politizovanje svih onih pitanja koja kapitalistički patrijarhat uspeva da depolitizuje, a koja se tiču našeg, ženskog prava na telo, rad i svet u kom niko neće prisvajati jedno ili drugo.

I zato, neka vam je srećan i borben 8. mart!


PODELITE