U subotu 20. februara tekuće godine na RTS1 imali smo priliku premijerno pogledati film koji je ovogodišnji srpski predstavnik u užem izboru za nominaciju za Oskara. Film je delo režisera Predraga Antonijevića po scenariju Nataše Drakulić. Finansijski je, prema nekim izveštajima, čitav projekat iznosio između dva i tri miliona dolara. Projekat je podržan od najviših državnih struktura Republike Srbije i Ministarstva kulture, a veliku inicijativu za uspešnost projekta pokrenuo je, prema sopstvenom svedočenju, sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Dan nakon emitovanja, Vučić je izjavio da je pogledao film; kako izaziva duboke emocije i kako je dobro da se neko konačno, posle 75 godina – neka država i neki predsednik – setio da podrži film o Jasenovcu, o jednoj drugačijoj perspekivi Drugog svetskog rata i stradanja Srba u njemu.
Problem u ovakvoj izjavi jeste upravo u njenoj netačnosti i tendencioznoj želji predsednika Srbije da javnost zaključi kako se o toj temi kroz film nije smelo govoriti u bivšoj SFRJ.
Ovu tezu je vrlo lako osporiti. Naime, “Dara iz Jasenovca“ nije prvi film koji obrađuje tematiku Jasenovca u poslednjih 75 godina, niti je prvi koji ima šansu biti nominiran za Oskara. France Štiglic je još 1960. režirao film “Deveti krug” koji u jednom delu govori o Jasenovcu, a uz to je bio i u užem izboru festivala u Kanu. Film se završava u Jasenovcu sadističkim kadrovima koji u dobroj meri oslikavaju realnu brutalnost ustaških logora.
Štiglic nije jedini koji se ove teme dotakao, to je učinio i Bogdan Žižić, još 1966. svojim kratkim dokumentarcem o Jasenovcu. Vredno je pomenuti da se prvi zabeleženi snimci logora Jasenovac iz 1945. i danas nalaze u arhivu Jugoslovenske kinoteke. Uz Štiglica i Žižića, reditelj koji je jedan deo svog umetničkog opusa posvetio temi Jasenovac jeste Lordan Zafranović. Večiti podsetnik na zverstva u tom logoru jesu njegovi filmovi “Krv i pepeo Jasenovca” i “Testament” koji se šire bavi i životom u NDH, uz priču o suđenju Andriji Artukoviću, jednom od osnivača logora Jasenovac, 1986. godine. Setimo se i Golgote koju je 1991. prošao zbog pokrivanja te teme. Uza sve navedeno, svakako treba navesti i ostvarenja koja Jasenovac nemaju u centralnom fokusu, ali imaju ustaše i NDH, poput Zafranovićeve i Kovačeve kultne “Okupacije u 26 slika”. To su samo neki od projekata koji se dotiču teme Jasenovca i NDH.
Otuda se predsednikove reči ne mogu tumačiti drugačije do želje da se jedan kulturno i umetnički daleko produktivniji period nego što je to danas slučaj, iskrivljeno predstavi kao period u kojem se o srpskoj žrtvi u Drugom svetskom ratu ćutalo.
Film “Dara iz Jasenovca” je od same najave izazvao burne reakcije, pre svega srpske i hrvatske javnosti. Razumljivo je da je tako, što zbog činjenice da je tema sama po sebi bolna i da (u većoj ili manjoj meri) opravdano a priori produkuje izvesnu dozu ostrašćenosti, a što zbog straha da film neće verno prikazati svu patnju i bol žrtava koje su umirale u najtežim mukama. Film je ipak, kao umetnička forma, ograničen i svakako u celosti ne može obraditi određenu tematiku. Iz svih navedenih razloga važno je govoriti o samom filmu i prikazu jedne tragedije koju obrađuje.
Film započinje jednim natpisom koji formuliše karakter jasenovačkog logora, koliko je trajao njegov rad, ali i ko je sve ovde bio zatočen. Kao zatvorenici navode se Srbi, Jevreji i Romi. I tu se staje. Zaboravljeno je da su u Jasenovcu zatvarani i nelojalni Hrvati, Hrvati-antifašisti, kao i pripadnici starokatoličkog klera. U logoru je, takođe, bila i nekolicina Slovenaca, Muslimana, pa i Crnogoraca. Na samom početku filma, Dara u koloni za Jesenovac, gledajući žene u polju kako rade, pita svog brata: “A zašto i one žene ne ćeraju?”, a brat joj odgovara: “Zato što nijesu Srbi.” Na Darino pitanje: “A što su”, odgovara “Hrvati”. Prosečan gledalac bi iz tog uvodnog dijaloga vrlo lako mogao zaključiti da Hrvati apsolutno nisu bili zatvarani u logor Jasenovac, što faktografski jednostavno nije tačno.
Neko bi to možda mogao tumačiti kao omašku reditelja, a možda kao nameru. Neko bi možda rekao: “Ali oni su bili u manjini!” To pitanje ostavljam otvorenim. Međutim, posmatrano iz perspektive žrtve, to je daleko od istine. Čim pređete kapiju i kročite u logor – svi identiteti prestaju. Jedino što važi jest odnos dželata i žrtve. Gubi se i etnički i religijski, pa čak i personalni identitet, a dobija zatvorska uniforma i broj. Zato je, ako se već govori o žrtvama logora, bez obzira na brojnost stradanja i sigurne razlike u broju, trebalo navesti sve one koji su u logor ušli kao zatvorenici.
Dodatna zamerka filmu jeste nedostatak značajnijeg uvoda u priču. Film počinje kadrovima kolone zatvorenika koji odlaze i ulaze u voz, da bi bili odvezeni u Jasenovac. Prosečnom gledaocu koji ne poznaje kontekst dolaska ustaša na vlast, organizacije logora ni suštine postojanja NDH, iz filma apsolutno ne može biti jasno odakle sve to potiče. Čini se kao da film počinje “niotkuda” i da je premotan unapred. Filmu nedostaje značajnija uvodna priča koja bi dala uzročno-posledičnu vezu između naravi ustaške ideologije, NDH kao tvorevine i organizacije sistema logora za “nepodobne”. Umesto toga, fokus se odmah baca na brutalnost, zločine i ubijanja, što ne znači da takvi motivi ne trebaju biti obrađeni, već da fokus nije trebao biti isključivo na njima – bez kontekstualizacije i konkretnije razgradnje slojevitosti teme.
Film nije samo emocionalno i tematski težak za praćenje, već i sadržinski. Radnja i dužina kadrova teško drže pažnju gledaoca budući da nema jače dinamike koja bi ga fokusirala na film. Film ne bi trebao biti samo radnja radi radnje, naročito ukoliko je ona zasnovana na pretežno brutalnim scenama, već mora imati jasan tok koji sačinjava neku zaokruženu celinu. Čini se da se od silne želje za sveobuhvatnošću različitih metoda zlostavljanja i mučenja u logoru na momente gubi nit koja radnju i njene delove povezuje u smisaonu celinu.
Ono što takođe upada u oči jesu neke faktografske nategnutosti. To se može videti kroz dva primera. Prvi je kada Vjekoslav Maks Luburić (Marko Janketić) naredi tzv. “igru stolica” i muzičarima kaže: “Hajmo sada jednu srbijansku pjesmu”, pa oni započnu da sviraju užičko kolo. Užičko kolo nastalo je, prema nekim izvorima, između dva svetska rata, no bilo je relativno nepoznato. Tek nakon Drugog svetskog rata ono značajnije dobiva na popularnosti, naročito 1960-ih i 1970-ih godina. U samoj klasifikaciji kola – spada u novije igre. Svirati užičko kolo u Jasenovcu možda i jest moguće, no malo verovatno. Umesto toga, moglo bi se ići i “ziheraški” pa svirati neku narodnu pesmu naroda Potkozarja ili naroda Korduna ili Banije.
Drugi primer dešava se pred kraj filma kada jedan od ustaša udarcem čekića u glavu ubija jednog zatočenika, a taj nesretnik pre udarca izgovara rečenicu: “Samo ti, sine, radi svoj posao”, čija je priča daleko kompleksnija. Tu rečenicu, prema svedočenjima, izgovorio je Vukašin Mandrapa, a njegovo je mučenje trajalo znatno duže od udarca čekićem u glavu, što u filmu nije prikazano. Tu je generalno problem sa scenariom, budući da je evidentno da se u njega htelo sublimirati sve ono tragično; sve tragične priče iz logora kojih je sijaset, što zapravo nije moguće jer je svaka tragična priča – filmska priča za sebe.
Primer takvih filmskih priča za sebe jesu i kadrovi u kojima se pojavljuje Diana Budisavljević, a priča o njoj, njenoj sudbini i humanosti već je filmski obrađena detaljnije kao zasebna priča.
Iako je film snimljen kao kandidat za Oskara i premda strana publika i žiriji ne prave značajne razlike između srpske i hrvatske jezičke varijante, radi uverljivosti je možda trebalo poraditi na hrvatskoj varijanti u tekstu, na izgovoru i akcentuaciji u pripremi uloga. Slušajući glumce i glumice kako glume pripadnike ustaša, na mahove se čini kao da dolaze sa nekih drugih područja koja sa Jasenovcem nisu imala bitan dodir. Tu, naravno, ne spadaju glumci iz Banja Luke koji zapravo govore približnim akcentom kojim je govorio i najveći broj zatočenika logora Jasenovac.
Osim toga, čini mi se i da film ima preusku radnju, odnosno da je scenario mogao biti daleko bogatiji. Tu je ipak mogla biti snažnija priča, s jačom poentom i smislom, što se, zbog sporosti radnje, dužine i želje da se sva brutalnost i zlo prikažu u jednom filmu što vernije – nije ostvarilo, a potencijalno zanimljivija priča se izostavila. Tek se u poslednjih 15-20 minuta u samome raspletu vidi određena dinamika radnje, a takav tempo propraćen je nekim već izrečenim, ponovljenim i postignutim poentama, što je izvesna zamerka scenaristkinji.
Film je u užoj konkurenciji za nominaciju za Oskara, što znači da će ga u velikoj meri gledati inostrana publika. Ono o čemu se nije vodilo računa jeste da je tema u priličnoj meri lokalizovana. Drugim rečima, u filmu gotovo da nema ničeg “globalnog” što bi nagovestilo, a kamo li dalo kontekst, izuzev početnog opisa logora, za što bi se inostrani gledalac “zakačio”. Teško da je priča gledaocima preko bare potpuno jasna, osim ukoliko ne vode poreklo s ovih prostora. Nailazimo na problem sličan onom o nedostatku adekvatnog uvoda: teško da će neki Amerikanac znati štogod o kontekstu srpsko-hrvatskih odnosa, ustašama, NDH i slično, ukoliko mu se to u filmu ne razjasni.
Na kraju, film se zove “Dara iz Jasenovca”, pa se fokus priče, tj. narativa mogao više staviti na Daru, njenu braću, oca i majku i njihovu tragičnu sudbinu, a na relaciji njihovih likova graditi kompletniju priču. Jasenovac je mogao služiti samo kao okvir za priču u čijem će centru biti Dara i njena porodica. Umesto toga, fokus je više na reči “Jasenovac” nego na reči “Dara”. Centralizacija Jasenovca i brutalnih metoda iživljavanja nad ženama i decom u odnosu na Daru i njenu tragičnu sudbinu, na momente doprinosi pomućenosti radnje, skakanjem s kadra na kadar, teškom praćenju i povezanosti likova, poput njenog oca s njom i braćom, gde se tek pred kraj jasnije uočava priroda njihovog odnosa. Porodični odnosi trebali su biti jasnije predočeni gledaocu i na taj način definisati gledamo li film o sudbini jedne devojčice ili o sudbini svih jasenovačkih žrtava. Čini se da veza ova dva motiva nije najsrećnije prikazana.
Svakako treba pohvaliti glumu. Većina glumaca, u suštini, jeste iznela uloge na zadovoljavajuć način, koliko se to u u datim okvirima scenarija moglo. Naravno, ovaj tekst bio bi duboko nepravedan ukoliko ne bih izdvojio ulogu male Biljane Čekić, koja je apsolutno iskazala svoj talenat i ostavila vrlo jak pečat.
Zaključno, film “Dara iz Jasenovca” pati od jednog, zapravo sasvim očekivanog problema, a to je obrada teme filma. Kada se neko odvaži da režira ili piše scenario o filmu čija je tema vezana za Jasenovac, nailazi na razne društveno-političke reakcije i pre prvog snimljenog kadra. Reditelj se praktično nađe između “dve vatre”. S jedne strane, ono što se realno događalo u Jasenovcu filmski se nikada ne može predstaviti, jer bi takva količina sadizma bila negledljiva. S druge strane, radi vođenja računa o političkoj korektnosti i želje da se nijedna strana u današnjem kontekstu ne uvredi, film zapravo samo selektivno može prikazati svu bol doživljenu u tom logoru, što dovodi u pitanje njegov kvalitet i uverljivost. Upravo ta vrsta nesaglasja dovodi do toga da je malo ko spreman da uopšte pokuša da snimi film o ovoj temi. Taj koji se odluči, mora odabrati hoće li biti iskren i čist prema žrtvama i dželatima, njihovim naslednicima i na kraju – prema samome sebi. Sva tri aspekta gotovo je nemoguće istovremeno pomiriti, a da reakcije barem jedne od te tri strane, ne budu burne. Ne može se pronaći idealna mera teme u realnosti događaja u kojem mere nije bilo. To se posledično odražava i na kvalitet filma.