Nakon raspada Jugoslavije i obnove kapitalizma, novonastale države romantizuju one režime koji se percipiraju kao preteče današnjeg društvenog poretka: Kraljevinu Srbiju i Jugoslaviju, Austro-Ugarsku, pa čak i Osmansko carstvo. Njihova romantizacija ima za svrhu da stvori ideju o idiličnim „dobrim starim vremenima“ kada su vladale tobože „prave vrednosti“, a konzervativnom ideologijom se pravda i današnji status quo. Time se, naravno, krije da se radilo o veoma neravnopravnim društvima, koja su, kao i današnja, bila odlikovana perifernim položajem u svetskom kapitalizmu, odnosno potpunom zavisnošću od bogatih država kojima su služile prvenstveno za sirovine i jeftinu radnu snagu, isto kao i savremena Srbija, Hrvatska ili Bosna. „Prave vrednosti“ su bile nehumani uslovi rada, niske nadnice, i redovno gladovanje seljaštva koje je činilo većinu stanovništva, a ne romantičan život građanstva iz nostalgičnih filmova o dobu vlasti Karađorđevića. Novi plamen je i ranije pisao o dečijem radu u Kraljevini Jugoslaviji, a na internetu je moguće pronaći i podatke o pogibijama na radu, mnogo sličnim današnjim, ili policijskom teroru „dobrog“ Kralja Petra. Ovde prvi put objavljujemo zapis Triše Kaclerovića, narodnog poslanika Srpske socijaldemokratske partije i političkog sekretara Komunističke partije Jugoslavije, napisan 1956. godine, o štrajku male dece koja su bila primorana da rade u rudniku u vreme Kraljevine Srbije. Ovaj Kaclerovićev rukopis čuva se u Arhivu Srbije, fond 15 – Zbirka Pavla Pavlovića.

„Jedan dečji štrajk pre 50 godina“

Reč je o deci koja su bila zaposlena na rudniku „Crveni breg“ ispod Avale. Deca, od 5 – 10 godina starosti, radila su u odeljenju u kome se tucala ruda i izdvajao kamen od srebra i ostale rude. Radila su 10 časova dnevno a naknada im je bila 0,80 din., jedan groš. Deca su osećala da ovo nije pravedno, pa su se jednog dana sama pobunila i napustila rad, tražeći da im se nadnica poveća bar još za 0,20 din., za jedan groš, i da dobiju ceo dinar dnevno. Skroman zahtev, samo jedan groš više, samo četiri petoparca više. Ali u ono vreme jedan groš nije bio baš tako mala para: za groš se mogao kupiti jedan kilogram hleba ili osam jaja.

Vlasnik rudnika uvažio je dečji zahtev, dao im jedan dinar nadnice, i deca se vratila na rad. Ovo je bilo oktobra 1906. g.

Ali je u Srbiji, u ono vreme, u tekstilnim fabrikama bilo dečjih nadnica i manje od četiri groša, bilo je nadnica i iz tri, dva i po i dva groša, pa i od groš i po! Kad se pravila radnička tarifa u njoj se tražilo da nadnica ne može biti niža od dva i po groša, i manja od pola dinara. Takvo je bilo „blagostanje“ za najamnu radnu snagu u Srbiji.

T.K.

foto: Lewis Hine/The U.S. National Archives

Fotografija je ilustrativna. Domaća istoriografija se nije bavila fenomenom dečijeg rada u Kraljevini Srbiji, Austro-Ugarskoj i Kraljevini Jugoslaviji. Jedini objavljeni izvori na temu su izveštaji Radničke komore i članci u Radničkim novinama.

PRIREDIO STEFAN GUŽVICA