Dejvid Rokfeler (David Rockefeller) je zapamtio da ga je, tokom odrastanja u rezidenciji u 54. ulici na Menhetnu, limuzina pratila dok vozi skejt sa braćom u slučaju da se umore. Rokfeler i njegova porodica, koja je uključivala milijardere i političare na svim nivoima uprave, proveli su svoje živote uljuljkani u ovoj vrsti luksuza. U vremenu njegove smrti 22. marta, Forbs je utvrdio da investicije u nekretnine, udeo u porodičnim fondovima i drugi posedi 101 godine starog Rokfelera iznose 3,3 milijarde dolara.

Nekrolozi i prilozi naglašavali su nostalgiju, pružajući nam pozlatu bez kalupa. Umesto prisećanja šta je ovaj čovek, uz svoju moćnu porodicu, uradio tokom 101 godine, pomeni su isprazni hvalospevi i priče o zabavama sa poznatima.

Kako ne bi bili ograničeni nekrolozima, Dž.P. Morgan Čejs & Co. (JP Morgan Chase & Co.) zauzeli su celu oglasnu stranicu poslovnog odeljka Njujork Tajmsa (New York Times). Sa polu pretećom, crno-belom fotografijom Dejvida Rokfelera koja se isticala u centru stranice, poruka Džejmija Dajmona (Jamie Dimon), direktora i izvršnog direktora Dž.P. Morgana, nastojala je da bude poetična.

Dajmon piše da je Rokfeler ostavio: „neizbrisiv, pozitivan trag na našem svetu kao vodeći u filantropiji, umetnostima, biznisu i međunarodnim poslovima.“ Bivši član odbora direktora njujorških Federalnih rezervi, Dajmon je bio na poziciji tokom privrednog kolapsa u 2008. i naširoko je kritikovan zbog svoje uloge u krizi koja je uništila milione. Takođe je zauzimao vodeću poziciju u Dž. P. Morgan Čejsu, istu onu koju je Rokfeler zauzimao kao direktor Čejs Menhetna (Chase Manhattan) 1969-1981. tokom produbljivanja fiskalne krize grada Njujorka, decenije pre nego što je Čejs preuzeo Dž. P. Morgan.

Porodični posao


Ponekad se ideja „vladajuće klase“ može činiti apstraktnom. Figura Dejvida Rokfelera, koji je umro 20 marta i porodice Rokfeler, poriče tu apstrakciju. Njegov život i istorija njegove porodice daje nam jedinstven pogled kako bogati oblikuju sve, od toga ko biva izabranim na javne funkcije, do toga kakvu umetnost je dozvoljeno stvarati.

Dejvid Rokfeler bio je centralni bankar porodice koja otelovljuje moć Pozlaćenog doba[1]. Dok je Dejvid upravljao novcem, njegova braća i nećaci su preuzeli javne funkcije. Njegov brat Nelson (Nelson) bio je guverner Njujorka i potpredsednik, njegov drugi brat Vintrop (Winthrop) bio je guverner Arkanzasa, njegov nećak Vintrop Pol Rokfeler (Winthrop Paul Rockefeller) bio je vice-guverner Arkanzasa, a Džej Rokfeler (Jay Rockefeller), drugi nećak bio je guverner i senator Zapadne Virdžinije.

Poreklo iz vladajuće klase Dejvida Rokflera premdet je legendi. Dejvid Rokfeler bio je unuk naftnog tajkuna Džona D. Rokfelera (John D. Rockefeller), osnivača Standard Ojla (Standard Oil) i sin Džona D. Rokfelera Juniora (John D. Rockefeller Jr.).

Dejvid je naučio svoj kapitalizam na tatinom kolenu i na univerzitetu svog dede. Bio je student doktorskih studija ekonomije na Univerzitetu u Čikagu, koji je osnovan delimično novcem njegovog dede. Škola se, prema Dejvidu: „isticala među najboljima prema profesorskom kadru za ekonomiju na svetu.“

Poriče da je status nasleđa bitan, govoreći: „da činjenica da je njegov deda pomogao osnivanje univerziteta imalo zapažajuće sekundarnu ulogu u njegovom izboru.“ Bio je član odbora poverenika različitih ingerencija više od 70 godina i univerzitet je stvorio Dejvid Rokfeler Distinguished profesuru u njegovo ime.

Veze Dejvida Rokfelera sa odeljenjima za ekonomiju imaju dugoročne implikacije za one manje privilegovane na drugom kraju sveta. Naposletku, dom omraženog neoliberalnog ekonomiste Miltona Fridmana (), kadar odeljenja za ekonomiju Univerziteta u Čikagu vodio je ideološku borbu za deregulisanu i privatizovanu ekonomiju, trijumfujući kastriranjem državnih programa socijalnog staranja.

Naomi Klajn (Naomi Klein) je razotkrila brutalnu logiku onih koji zagovaraju neoliberalnu agendu u svojoj knjizi „Doktrina šoka“ (The Shock Doctrine). Takođe je povezala projekat sa Dejvidom Rokfelerom. Sa huntom u Argentini, podržanom od SAD, Henri Kisindžer (Henry Kissinger) je osigurao da proširi zahteve ministra ekonomije vojne vlade. Ponudio je da napravi pripreme neophodne da održe Argentinu finansijski solventnom i rekao je da bi „pozvao Dejvida Rokfelera“, tada predsednika Čejs Menhetn banke (Chase Manhattan Bank), kako bi omogućio sredstva za to.

Kisindžer se nije tu zaustavio. „Pozvaću i njegovog brata, potpredsednika [SAD, Nelsona Rokfelera].“ Dejvidova banka, kako je Čejs prozvan tokom njegovog vremena, podržao je argentinske ekonomske potrebe, dok se Nelson pobrinuo za politički front.

Potpora diktaturama nije bilo iskliznuće. Dejvid Rokfeler je proputovao svet u službi akumulacije kapitala. Retko je sretao naftne oligarhe ili ortačke kapitaliste sa kojima ne bi poslovao.

Rokfeler je otišao toliko daleko da „bude umešan u međunarodni incident kada je 1979. sa svojim starim prijateljem Henrijem Kisindžerom pomogao pri ubeđivanju predsednika Džimija Kartera da primi iranskog šaha u SAD zbog lečenja limfoma, pomažući eskalaciji iranske talačke krize.“ Rojters (Reuters) beleži, retku polu-kritiku među, uglavnom, pristrasnim nekrolozima.

Martiniji i mediji


Ipak, Rokfeler je radije nosio plišanu rukavicu preko gvozdene pesnice. Njegovi prijatelji i poklonici.

Tod Purdam (Todd Purdum) napisao je u Njujork Tajmsu da će Dejvid Rokfeler „uvek biti čovek koji je poslužio drugi martini koji sam popio u životu.“ Iskoristio je ograničeni prostor u ovoj kolumni da poveže svoju porodičnu istoriju sa Rokfelerima i lična dobročinstva pokojnika.

Purdam napominje da su Rokfelera svi verni uslužnici zvali „D. R.“ pre nego što je i sam usvojio taj nadimak dalje u kolumni.  Da nije Purdamovog zanimanja, ovo bi bila još jedna bezlična zdravica preminulom milijarderu. Ipak, Purdam je martini sa D. R. pio kao šef odeljenja za objave gradskih vlasti (City Hall bureau chief) u Njujork Tajmsu, okružen „neprocenljivim umetninama“, pošto je „pozvan“ u Rokfelerovu gradsku rezidenciju da „raspravljaju o sudbini gradonačelnika Dejvida Dinkinsa (David Dinkins).“ Ovaj ručak sa dva martinija je jasan podsetnik kako sistem funkcioniše sa svojim voljnim medijima u dužnosti prema generacijama milijardera.

Za ljubav umetnosti – ili novca?


Drugi mediji su sretno pratili igru. Ju-Čikago Njuz (UChicago News) napisao je: „Javni rad Dejvida Rokfelera uključivao je  . . . bivanje ključnim donatorom njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA)“, dok je Njujork tajms isticao da je „ugošćavao kolekcionare umetnina“ i pozajmljivao svoju obimnu kolekciju umetničkim muzejima.

Njegova „ljubav prema umetnosti“, ipak, možda i nije bila tako čista. Rojters je primetio da „je slika Marka Rotka (Mark Rothko) koju je kupio 1960. za manje do 10,000 dolara prodata na aukciji za 72 miliona dolara u maju 2007.“ S ovim pogledom, njegova izgleda da ima više ljubavi za umetnost dila.

Omraženo uništenje murala Čovek na raskršću (Man at the Crossroads), Dijega Rivere (Diego Rivera) od Dejvidovog brata Nelsona zaboravljaju poklonici koji ističu ljubav prema umetnosti. Slavno opisano u filmu Frida iz 2002. godine, Riveru zadužuju 1934. da naslika mural u novoizgrađenom Rokfeler centru (Rockefeller Center). Kada je Rivera dodao sliku ruskog revolucionara Vladimira Lenjina na mural, otkrio je da ljubav prema umetnosti Rokfelerovih ima granice. Nelson je naredio da se mural uništi.

Opravdao je uništenje sledećim rečima: „Nažalost, naslikano je bilo različito od nacrta.“ Nije samo dodavanje Lenjina podstaklo uništavanje ovog izgubljenog remek dela, Rokfeler nastavlja: „Slika Lenjina nalazila se sa desne strane, a s leva slika mog oca kako pije martini sa prostitutkama i različitim drugim stvarima koje nisu išle u prilog porodici i očigledno neprikladne da budu u centru Rokfeler centra.“

U gradu jasnih nejednakosti, mural Dijega Rivere bio je previše uviđajan, previše istinit, da bi postojao. Ali opravdanje uništenja murala Dejvida Rokfelera, da je bio „da je bio očigledno neprikladan“, govori samo deo priče o preziru Rokfelera prema nekim od najfinijih umetničkih ostvarenja veka.

Poput Rivere, postojali su drugi umetnici koji su pomogli građenju kulture opozicije Rokfelerima. Like Rivera, there were other artists who helped build a culture of opposition to the Rockefellers. Narodni pevač Vudi Gatri (Woody Guthrie) napisao je protestnu himnu povodm masakra u Ladlou (Ludlow) gde su rudari i njihove porodice pobili privatni detektivi i Nacionalna garda Kolorada.

Dejvidov otac, Džon. D. Rokfeler Junior je obezbedio pištolje svojoj privatnoj detektivskoj agenciji i Nacionalnoj gardi dok su pucali i palili kamp rudara iz Kolorada.

Džon D. Rokfeler Junior takođe je razvijao Rokfeler Centar. Pit Siger (Pete Seeger) i Sis Kaningam (Sis Cunningham) pamte audiciju, zajedno sa Vudijem (Woody) kao članovi Almanak Singersa (Almanac Singers) za posao u Rainbov rumu (Rainbow Room) na 65. spratu Rokfeler centra. Nakon mlake pošalice na račun bogatih pevanjem stihova poput: „Rainbov rum mnogo je moćan. Odavde možeš da pljuneš do teksaške granice[2]“, menadžment je zahtevao da izvedu pravi „hik ekt[3]“, oblačeći se kao seljani.

Grupa je odbila i na putu dole, u liftu sastavila manje bezazlene stihove. „U Reinbov rumu, krčka se čorba. Salata se meša sa onima iz Standard Ojla[4]“, Siger se priseća Vudija kako peva.

Bankar grada Njujorka


Pored njegove „ljubavi prema umetnosti“ uloga Dejvida Rokfelera u njojrškoj fiskalnoj krizi možda je najviše prepričavan aspekt njegovog života u laskavim nekrolozima. Ju-Čikago Njuz primećuje da njegov „javni rad uključuje i pomaganje Njujojku u vremenima finansijskih kriza“, dok Njujork Tajms tvrdi da je bio: „uslužan u okupljanju privatnog sektora da pomogne u rešavanju fiskalne krize grada Njujorka sredinom sedamdesetih.“

Iako je izgledalo da Tajms smatra ovo dovoljnim da pokrije Rokfelerovu ulogu u fiskalnoj krizi grada Njujorka, mi moramo da napravimo pauzu i razmotrimo šta je tačno uradio „da pomogne u rešavanju“ fiskalne krize.

Istoričar Džošua Frimen (Joshua Freeman) piše u svojoj knjizi Radnička klasa Njujorka: život i rad od Drugog svetskog rata (Working-Class New York: Life and Labor Since World War II) da je kao direktor Čejs Menhetn banke u 1971. Dejvid Rokfeler napravio „Grupa za vezu finansijske zajednice“ (Financial Community Liason Group) koju je koristio kao sredstvo pritiska na gradske vođe da usvoje reforme koje će ponovo uveriti incestitore – posebno njih same (misli se na članove grupe za vezu, prim. prev) – u solventnost grada. . . . finansijska zajednica je pritisla da se uvede program opštinske štednje, uključujući zamrzavanje ili kresanje gradskih radnika, povećanje njihove produktivnosti, smanjenje potrošnje kapitala, kresanje gradskih službi i povećanje troškova i poreza.

Rokfeler je dobro naučio lekcije sa Univerziteta u Čikagu i od svog oca i dede. Video je krizu kao narastajući rizik banci koju je vodio, a ne kao smrtonosni rizik milionima Njujorščana. Njegov plan za rešavanje krize vratio je Čejs Menhetnu solventnost, dok je uništio mrežu socijalne sigurnosti koja je generacijama uspostavljana u Njujorku.

Rokfeler nije samo započeo politike koje su okončavale ili razgrađivale socijal-demokratske programe u Njujorku, koje su pružale zdravstvenu negu kroz javno finansirane bolnice i obrazovne prilike kroz besplatne i jeftino fakultetsko obrazovanje, već se trudio da ih isprati do samog kraja. Dok je upravljao Biznis/Lejbor Vorking Grup on džobs and Ikonomik Revitalizejšon[5] (Business/Labor Working Group on Jobs and Economic Revitalization) u Njujorku, 1976. godine, preporuke grupe su bile drakonske, Friman nabraja, uključujući „niže poslovne i poreze za pojedince, regulacijska pojednostavljenja, federalizaciju socijalnog staranja, prestanak kontrole stanarina i smanjenje energetskih troškova popuštanjem ekoloških standarda.“

Razume se, nije ovo bila „zajednička žrtva“ – smanjenje poreza komercijalnim bankama pogodovalo je Rokfeleru i njegovim bankarskim ortacima, dok je depriviralo grad u kome je povraćaj uloženog poreza preko potreban.

Friman primećuje da su Rokfelerovi napadi na obrazovanje bili posebno oštri. Komitet za „reformisanje“ obrazovanja bio je sastavljen rektora eltinih, privatnih, njujorških univerziteta kao i od predstavnika Fon braće Rokfeler (Rockefeller Brothers Fund), izostavljajući članove sindikata i predstavnike državnih univerziteta.

Frimen piše da su: „u atmosferi fiskalne krize privatni interesi pokušali da ugrabe javne resurse u ime efikasnosti.“ Si-Ju-En-Vaj[6] (CUNY) je bio ohrabrivan „da skoncentriše na nivo džunior koledža (junior college)[7], omogućavajući 33 privatnim koledžima i univerzitetima . . . da se skoncentrišu na nivo potpunih osnovnih i master studija“, stvarajući jasan dvostepeni sistem obrazovanja koji i danas u Njujorku opstaje.

Ovo je takođe deo nasleđa Dejvida Rokfelera, bilo da Njujork Tajms želi da ga prepozna ili ne.

Ipak, Dejvid Rokfeler je otišao dalje, odlučan da preuredi sam strukture moći grada. U 1979, osnovao je „Partnerstvo za Njujork“ (Partnership for New York City), povezujuči ga sa „Komorom trgovine i industrije“ (Chamber of Commerce and Industry). Spajanje u jednu organizaciju desilo se 2002. godine, kada je novoimenovano Partnerstvo za Njujork nadraslo svoju staru misiju komore sa njenim uskim fokusom na „poslovne inerese“.

„Prema Rokfelerovoj viziji“, partnerstvo bi sada „dozvolilo poslovnim liderima da rade direktnije sa vladom i drugim udruženjima civilnog društva da bi se bavili širim društvenim i ekonomskim problemima koji nadolaze“, kako navodi njihov veb sajt.

Rokfeler je postigao svoj cilj da „poslovni lideri rade direktnije sa vladom . . . na problemima koji nadolaze.“ Dok je Rojters okarakterisao Partneršip for Njujork Citi kao organizaciju „koja pomaže gradsku sirotinju“, Njujork Tajms rekao da je partnerstvo „bilo pokrovitelj uvođenja inovacije u javne škole i razvoja hiljade stanova za porodice nižih prihoda i srednje klase“, zapravo je partnerstvo postalo poluga za izuzeće od poreza samih pokrovitelja.

U Od socijalnog staranja do nekretnina: promena režima u Njujorku od 1974. do sada (From Welfare State to Real Estate: Regime Change in New York City, 1974-Present), Kim Mudi (Kim Moody) kaže da je 1990. partnerstvo „predložilo politiku napuštanja gradskih procedura o upotrebi zemlje, koja daje odborima lokalnih zajednica, predsnicima mesnih zajednica i gradskom savetu glas u razvojnim projektima.“ Mudi primećuje da su od 1990. do 1993, ove politike imale za posledicu prosek od 144 miliona dolara smanjenja poreskih prihoda godišnje – dobitak za pokrovitelje, a odliv za gradske resurse.

Ali, partnerstvo je otišlo i dalje. Kada je zamenica gradonačelnika Sali Hernandez-Pinero () saslušala ovo „pokretače“ razvoja, direktor partnerstva je izrazio svoje mišljenje (op-ed)[8] u Njujork Tajmsu predlažući da dobije čizmu umesto „iskusnog i izuzetnog poslovnog otpravnika.“ Mudi primećuje da je bila lako zamenjena „Čejs, tj. Rokfeler veteranom sa stažom.“ Dejvid Rokfeler se odmakao od oblikovanja politike iza zavese, postavljajući političare na mesta da štite njegove i interese njegovih prijatelja.

Tako, dok je Njujork Tajms pisao da je Dejvid Rokfeler „izvukao grad iz krize“, mi treba da zapamtimo da je ono što je uradio bilo vođenje kampanje da se privatizuje i dereguliše socijal-demokratski grad. Do 1981. mogao je da se penzioniše kao direktor Čejs banke koji joj je povratio „potpuno zdravlje“. Zdravlje Čejs banke značilo je bedu za većinu koja živi u Rokfelerovom gradu.

Mistika vladanja


Dejvid Rokfeler rođen je u porodici milijardera i političara, i svi su doprineli osobi u koju je izrastao. Nije iznenađujuće da je tokom štrajka transportnih radnika 1980, Ed Koh (Ed Koch) vodio opoziciju štrajkovima sa Dejvidom Rokfelerom pored sebe.

Naravno, porodici Rokfelerovih nije bilo strano suprotstavljanje štrajkovima. Dejvid bi trebalo da je naučio rano da se ne stidi takvih suprotstavljanja. Njegov otac je finansirao nasilje u slamanju štrajka rudara uglja u Koloradu, dok je njegov brat Nelson nadgledao ubijanje 39 ljudi tokom brutalne represije Nacionalne garde u pobuni u zatvoru Atika (Attica Prison) 1971. godine.

Ovo je lice vladajuće klase Sjedinjenih država, viđenih u jednoj porodici. Umesto Umesto prikrivanja tamne strane ove istorije, Njujork tajms bira da osvetli „mistiku“ porodičnog imena Rokfelerovih, citirajući Dejvida: „Nikad se nisam našao sputanim“ – kad da bismo ovo smatrali osvešćujućim. Novine napominju njegovu „rezervu“ u iskazivanju očiglednog, da je „posedovanje finansijskih resursa . . . velika prednost.

Na kraju, Rokfeler je uložio mnogo novca u filantropska pregnuća, dajući „desetine miliona dolara“ mestima kao što su Harvard ili Rokfeler Univerzitet. Ali, njegove rezerve i filantropska davanja se verovatno neće naći na umu njujorščanima dok se upiru da nađu javno finansiranu bolnicu ili plate školarine ili previsoke rente u gradu kastriranim institucijama koje je izgradio i kojima je upravljao Dejvid Rokfeler.

PREVOD Andrej Cvetić

Izvor JACOBIN


[1] Pozlaćeno doba (Gilded Age) je naziv za period američke istorije između 1870. i 1900. (prim. prev).

[2] U originalu stihovi glase: „The Rainbow room is mighty fine. You can spit from here to the Texas Line.“

[3] „Hick act“ bi bio nastup poruge u kome su parodirani seljani ili palančani, pritom prikazani kao neobrazovani i grubi.

[4] U originalu stihovi glase: „At the Rainbow Room, the soup’s on the boil. They’re stirrin’ the salad with that Standard Oil.“

[5] Adekvatan prevod značenja na sprski bio bi: Poslovno-radnička radna grupa za poslove i ekonomsko ozdravljenje (prim. prev)

[6] City University of New York, odnosno Gradski univerzitet Njujorka (prim. prev)

[7] Džunior koledž se odnosi na studije posle srednje škole za koje se ne dobija diploma, odnosno stepen B.A. (Bachelor of Arts); Ovi koledži su danas u Americi uglavnom postali komjuniti koledži (community college).

[8] Op-ed ili open editorial je prostor izražavanja u novinama za one koji nisu članovi redakcije (prim. prev)