Nedavni izbori koji su obeleženi gotovo totalnom pobedom SNS-a i lično autoritarca Aleksandra Vučića, pored kojeg su u Parlament ušli još samo „socijalisti“ i Šapićeva stranka, sada već jasno govori o karakteru sistema u kojem živimo. Ne samo što smo na ovim izborima imali priliku da vidimo jedan izuzetno paternalistički odnos na strani ponuđenih opcija prema biračima: to su redom sve desničarske partije koje se obraćaju biračima kao maloj nezbrinutoj deci (SNS i njihova cinična parola Za našu decu, zatim POKS koji dementno priziva kralja kao odsutnog Pater familias-a, da ne govorim o otvoreno fašističkim listama…). Nisu daleko ni pseudosocijalisti koji svesrdno glume seksualnu tenziju između srpskog nacionalizma i jugoslovenskog socijalizma (Mi stojimo postojano, i nezaobilazni kampanjski Tito). Upotrebio sam ovde za „socijaliste“ pojam „glume“ – zaista reč je o glumi, ali fenomen te glume možemo videti na nekoliko nivoa.
Gluma o kojoj je reč je samo površinski fenomen jednog procesa koji nema toliko veze sa svakodnevnim političkim pretvaranjem koliko ima veze sa temeljnim ustrojstvom sistema u kojem živimo. Ovo se odnosi na dijalektičko mišljenje i jednu dijalektičku refleksiju na stanje stvari u srbijanskom društvu. Osvrnimo se sada na predmet analize iz one, Todor Kuljić bi rekao, avionske perspektive iz koje se dobro mogu uočiti svi aspekti jednog sistema, a koji su ključni u razumevanju svakodnevice.
Od 2012. je u Srbiji na vlasti SNS, što konkretno znači da je na vlasti njen lider Aleksandar Vučić. On je svoju moć postepeno uvećevao i taktički je širio na sve segmente društva, a širenje svoje političke moći totaliziovao je kroz „vanredne mere“ koje su zavedene za vreme prvog talasa epidemije korona virusa. Time je, ograničavanjem kretanja građanima, njegov autoritarizam prešao granicu totalitarnog i pozicionirao svoju vlast u red sa svim fašističkim vlastodršcima koje je istorija osvedočila u svom dijalektičkom toku. Ali šta je ono što je tako specifično za režim koji je uspostavio Aleksandar Vučić, i šta je to čime leva misao treba posebno da se kritički pozabavi ukoliko misli da opravda vlastitu egzistenciju?
Odgovor na ovo pitanje je metodološki sadržan u zahtevu da Vučića posmatramo kao istorijskog subjekta, a SNS kao kolektivnog subjekta, namerno stavljam stranku iza lidera – jer je reč o autoritarnom poretku. Istorijski subjekt se odlikuje prostorno-vremenskim kontekstom u kojem on odabire jedan projekat koji naziva vlastitom politikom, odnosno vlastitom projekcijom politike. Ono što u našoj napaćenoj Republici imamo na delu jeste Vučićev politički projekat koji je on uspeo da totalizuje i postavi kao sistem koji postaje „stvarnost“ za sve građane Republike. Ono što odlikuje ovaj projekat jeste to da on zapravo nije politički projekat, već je po svom karakteru pseudopolitički. Šta to znači?
To implicira da je to projekat takav koji je po svom karkateru neistinit. On je neistinit utoliko što su sve postavke na kojima on počiva – neistinite. Ovo podrazumeva da je Vučićev politički, ali i lični, projekat zapravo jedna velika istorijska podvala u kojoj se sva društveno-politička ontologija pomerila na teren privida, odnosno neistinitosti. To zapravo znači da je Vučić po dolasku na vlast 2012. počeo sa procesom demontiranja postojeće države, koja je svakako bila u katastrofalnom stanju, demontirajući i suspendujući sve važne državne institucije. Kako je ovo uspeo? Pa vrlo jednostavno: sve državne institucije je podredio ljudima koji po svojim kvalitetima i karakteristikama moraju da te iste insitiucije ruiniraju do neprepoznatljivosti. I to se odnosi na sva ministarstva, na celokupnu republičku Vladu, na policiju, vojsku, zdravstveni sistem, školstvo, na delegitimizaciju Parlamenta ovenčanu minulim izborima. Razvaljivanje i demontaža institucija države pratio je proces kriminalizacije društva, odnosno neraspletivo uplitanje mafije, bliske samom Vučiću, u sve instance moći u državi. Time imamo situaciju da kriminalni režim, mafijaški režim potpuno ovladava državom i da je čini ancilla mafiae (lat. sluškinjom mafije). Sav ovaj poduhvat je pažljivo i strategijski orkestriran sa jedne instance moći – prvog potpredsednika vlade, premijera, predsednika, despota Vučića.
Ne samo što je demontirao institucije, već je istovremeno izvršio obračun sa oligarsima – tajkunima koji su u pređašnjem režimu finansirali različite poltičke opcije. Kako je izvršen obračun? Pre svega jednom jednostavnom pokaznom vežbom. Nedugo po osvajanju vlasti Vučić hapsi Miškovića i pokreće krivični postupak protiv njega. Ovime je poslao jasnu poruku ostalim tajkunima: ili ćete finansirati moju stranku ili ćete završiti u zatvoru zbog „bogate“ prošlosti u sticanju svog kapitala. Time je zapravo obezbeđen finansijski izvor za funkcionisanje SNS mašinerije i njenu daleku prednost u odnosu na sve ostale političke opcije u zemlji. Time se Vučić sam postavio na čelo oligarhije u Srbiji postajući, na taj način, autoritarni vođa koji svoju vlast sve više širi na sve segmente društva.
Šta je uspostavio Vučić, kakav je njegov projekat? Vučićev projekat je zapravo lažan politički projekat, on predstavja jednu manifestaciju oponašanja političkog sistema. On je umesto države i politike – kao procesa funkcionisanja države, uspostavio jedan parasistem. Taj parasistem funkcioniše tako što se u njemu sve odvija fiktivno. Politika se glumi, uprava se glumi, ekonomija se glumi, kultura se proizvodi u simulakrumima koje vlast oktoriše narodu. Mi zapravo imamo na delu lažnu državu, lažnu politiku, lažnu ekonomiju, lažnu opoziciju i na sve to imamo simulakrum koji nam svakodnevno ponavlja ciničnu ocenu kako nam nikada nije bilo bolje, kako smo u „zlatnom dobu“ i kako je reč o “odgovornoj politici”. Mi dakle imamo parasistem umesto razorenog sistema. Ovo se može objasniti analogijom sa Marksom i njegovim shvatanjem ideologije kao iskrivljene svesti, ovde nije samo iskrivljena svest – ceo poredak je iskrivljen i ustoličen na poziciju realnosti.
Ovime se Vučić vaspostavio kao subjekat istorije koji je svoj projekat uspeo da nametne kao jedan totalitet koji u vlastitoj totalnosti supsumira sve aspekte političkog i ekonomskog života u Srbiji. Smisao celog tog projekta jeste u glumi – u glumljenju sistema koji iznova se reprodukuje ničim drugim do pseudoludičkim izigravanjem ozbiljnog sistema. Ovakva struktura sistema pokazuje njegov totalitarni karakter. Kako je to sistem totalitaran? Pre svega on je totalitaran zato što nastoji da osvoji svest svakog pojedinačnog građanina, da se učini totalnom stvarnošću svih građana i da se, kao takav, smatra „prirodnim“ i ne dovodi u pitanje. Dakle, ova anatomija Vučićevog projekta nam govori o čisto fašistoidnom kapitalističkom parasistemu koji smo prinuđeni da živimo i trpimo.
Upravo se takav jedan projekat – koji je postao kolektivni projekat bande koju prepoznajemo pod imenom SNS, uspeo da integriše sve potencijalne delatnike u političkom sistemu i da ih učini vazalima. To se, pre svega, odnosi na SPS, desničarsku stranku koja je voljna da podrži svaku vlast kako njeni ključni funkcioneri ne bi bili u zatvoru, gde im je, usled brojnih kriminalnih afera, i mesto. Tu su i manje, uglavnom manjinske stranke, koje svesrdno podržavaju vlast gospodara, i koji za svoju odnost bivaju nagrađeni upravljačkim mestima u Parlamentu, raznim sinekurama i položajima. Tu već imamo podelu uloga u našem beskrupuloznom cirkusu nakaza. Ceo projekt se zasniva na neoliberalnoj doktrini surove i nekontrolisane privatizacije svega što se može privatizovati, prodaji zemlje strancima i pretvaranju domicilnog stanovništva u jeftinu radnu snagu koja se glasno preporučuje stranim kapitalistima, pomodno nazvanim investitorima.
Kakav je onda karakter ovog pseudosistema koji nam je nametnut od strane vladajuće društvene strukture? On je, kao takav, suprotan istinitom sistemu, što znači da on još jedino može biti sagledan kao negacija u dijalektičkom sagledavanju situacije. Negacija koja se totalizuje u jednom konkretnom istorijskom trenutku i koja svoje udaljavanje od istinitog kompenzuje simboličkim i realnim (fizičkim) nasiljem nad onima koji taj sistem treba da iznesu na svojim leđima – nad građanima. Pseudodržavne prakse po kojima je ovaj pseudosistem karakterističan otkrivaju da je zapravo celokupan poredak jedan totalitet u sferi neistinitog koji će svoj kraj doživeti kada diskrepancija između lažne stvarnosti i realne stvarnosti postane neodrživa i kada pseudosistem počne da primenjuje sve oblike nasilja kako bi, na silu, pokušao da prolongira vlastitu himeru. Ovde je jasno da je u političkom i ekonomskom životu Srbije događaj postao lažan, da mi nemamo istinski događaj, koji bi svoje utemeljenje imao u realnosti i koji bi, shodno situaciji, morao biti s one strane sistema.
Osnovno je pitanje: gde je istinitost u takvom poretku? Nju možemo potražiti jedino izvan samog pseudosistema. To, pre svega, znači da istinonosni čin, događaj, možemo da potražimo u projektu pobunjenog građanina. U projektu koji politizuje subjekta i izdiže ga na nivo građanina. Udruženi politički projekti građana stvaraju kolektivni politički projekat pobune koji je upravo ona negacija negacije koja ima potencijal i mogućnost da ukine pseudosistem i da uspostavi jedno sasvim drugačije društvo, ono koje počiva na realnim strukturama (institucije, kultura, politika, ekonomija). Dakle, pobunjeni građani svojim nepristajanjem u dijalektičkom odnosu spram vladajućeg projekta, što znači, negacijom negacije da načine ono što možemo nazvati događajem – što možemo nazvati istinitim. Događaj bi u tom slučaju bio postvarenje istine u negaciji prema sistemu obmane, privida i glumljenja politike.
Građanin se nalazi u situaciji u kojoj mora da načini izbor, i to onaj između jednog poretka neslobode i mogućnosti negiranja i ukidanja tog poretka. Dakle, građanin ima slobodu da izabere hoće li svoj projekat graditi kao uslov vlastite slobode ili će izabrati da prihvati oktorisani projekat vladajuće strukture. Pri tom se projekat koji građanin odabere mora odnositi spram njega kao totalitet koji u sebi sadrži celokupnu njegovu realnost – pa i ono što nazivamo svakodnevim životom. Svaki građanin, odnosno sociološkim rečnikom rečeno delatni subjekat, mora da preuzme odgovornost za svoje izbore, za svaki odbir koji je načinio. Samim tim što je čovek biće određeno situacijom, društvenom strukturom i kontekstom, on je ipak biće koje ima slobodu da učini nešto od sebe od onoga što je od njega učinjeno. To znači da čovek, kao biće za sebe, mora transcendirati sadašnjost sa aspekta budućeg, odnosno da bude sposoban da razvija vlastiti politički projekat. To nikako ne znači da svaki građanin treba da bude učeni mislilac, već to znači to da treba da bude dovoljno svestan svoje socijalne egzistencije i da uvidi važnost koju ima kolektivni projekat pobunjenih građana, koju snagu i smisao nosi negacija kao moćni korektiv sistema.
Kolektivni projekat građana je omogućen samim svojstvom čoveka da kod njega društveno biće prethodi individualnom, u istom onom maniru u kojem egzistencija prethodi esenciji. Upravo zato čovek, građanin mora iz pozicije vlastite egzistencije da razvija i postvaruje vlastitu esenciju koja prema egzistenciji stoji a posteriori. Ta esencija, koja u odnosu na egzistenciju dolazi a posteriori, jeste kultura – kultura mišljenja, kultura življenja, kultura politike. Sloboda proističe kao mogućnost iz slobode subjekta da načini izbor u datoj situaciji. Zato je od izuzetne važnosti da se čoveku objasni da je u svakoj situaciji slobodan da načini izbor koji bi mogao da utiče na pitanje njegove vlastite slobode. Čovek je slobodan da izabere slobodu.
Kakav bi to kolektivni projekat pobunjenih građana trebalo da bude? Ovo pitanje nije jednostavno. Kolektivni projekat pobunjenih građana nastaje i uslovljava se individualnim projektom građanina. A upravo ovaj individualni projekat mora da bude kritika svega postojećeg i da bude realan i da zahteva nemoguće (nemoguće sa aspekta datog sistema), da se poslužim plemenitom parolom pokreta ’68-e. Ovaj kolektivni projekat mora biti društvotvoran, pa potom iz toga proizilazi i državotvoran, što opet podrazumeva da bude politički u gustom smislu ovog pojma – da bude bremenit smislom za političko delanje. On mora po svom karakteru biti demokratski, što znači da se u sferi odlučivanja moraju oformiti kolektivna i smenjiva tela koja će u određenom, ograničenom, vremenskom roku donositi ključne političke odluke. Ovo podseća na staru socijalističku praksu saveta, samo što se ta plemenita ideja ugušila pod autoritarnom stvarnošću u društvima istorijskog socijalizma.
S obzirom da analizirani pseudosistem neće dobrovoljno da nestane, niti će vladajuća garnitura da dobrovoljno napusti svoj položaj, potrebno je suprotstaviti joj se u dovoljnoj meri gde će pritisak biti dovoljno snažan da zauvek zbriše pseudosistem i da ga pošalje na otpad istorije. Kako sam već naglasio da disonanca između pseudorealnosti i stvarnosti postaje sve veća, to možemo očekivati da i sam pseudosistem bude agresivniji u svom nametanju simulakruma građanima pa možemo očekivati da se pseudosistem služi i sve oštrijom silom u odbrani svoje pararealnosti. Tome raskoraku između simulakruma i stvarnosti, odnosno između negacije i evidencije je potrebno dodati kolektivni projekat pobunjenih građana. Tek u ovoj fazi pobunjeni građanin preuzima ulogu istorijskog subjekta. Najvažnije je za jednog građanina, za njegov projekat, da shvati da je on istorijsko biće. Sa tom svešću sposoban je nepokolebljivi građanin da se udružuje, da se prepoznaje u Drugom i da se poistoveti sa patnjama i projektima drugih. Upravo tu leži osnova mogućnosti odabira jednog kolektivnog, klasnog projekta.
Još jedan socijalni kvalitet je ovde od neizmerne važnosti, a to je solidarnost. Upravo je ona osnova svakog društvenog projekta. A upravo solidarnost proističe iz činjenice da kod čoveka društveno biće prethodi individualnom, stoga je svakako moguće na temeljima solidarnosti graditi zajedničke projekte koji su delo proizvođača relnog života, realne politike, realnih institucija. Projekat koji u svom temelju ima solidarnost dobija svoju istorijsku težinu i istorijsku potentnost, da u sferi sadašnjeg stvara sa idejom budućeg. Tako možemo da zaključimo da je revolucija ništa drugo do dijalektički oblikovan projekat koji je potrebno izabrati i graditi kao negaciju negacije, kao antitezu zatečenom parasistemu koji se vaspostavio kao totalna stvarnost. Da bi ovaj revolucionarni projekat, koji je našem društvu nužan i neophodan, bio realan i moguć, potrebno je da političko nezadovoljstvo proključa u građaninu, da se u njemu pod patnjom egzistencije rodi potreba za realizacijom i ostvarenjem vlastite esencije i da krene da dela. Jedino dijalektika pokrenuta ljudskim izborom, ljudskim činjenjem može da ukine ovu negaciju koju danas shvatamo kao realnost. Jedino građanin svestan svoje slobode da na situaciju koja ga je oblikovala može da reaguje na različite načine može da postane subjektom istorije. Zato je potrebno da stalno ponavljamo da je čovek biće koje ima slobodu da u svojoj neslobodi izabere projekt kojim će transcendirati i vaspostaviti vlastitu slobodu. Zato smatram, suprotno Đinđiću koji je pisao knjigu Jesen dijalektike, da je na redu proleće dijalektičkog mišljenja, ali taj izbor zavisi od nas građana i naše slobode da odaberemo slobodu.