Pojedine perjanice „građanske Srbije“, angažovani intelektualci, novinari i komentatori, sledećim kvalifikativima opisuju čelnog čoveka Srbije: „čovek koji je sarađivao sa Karadžićem“; „čovek koji je bio originalno protiv Dejtona“; „prijatelj sa ljudima koji se smatraju vrhom našeg kriminala“; „ušao je u jagmu za kriminalnu zaostavštinu iza Miloševića“; „izgleda da misli – narode, vi mene i moju stranku najviše volite“; „pitanje je da li bi taj čovek, prošao lustraciju“; „okupirao je svu izvršnu vlast u Srbiji, vi ga s pravom ne volite, on laže, petlja s kriminalcima“; „ne možeš ti da budeš i premijer i Vito Korleone“; „on govori opet o pretenzijama na istočnu Bosnu“; „na delu je kompletan kriminalizovan aparat koji je politički podržan“; „čovek bez ikakve ideologije, čovek difuznog karaktera“; „naš menadžer koji nema visoko mišljenje o moralu“; „doveo je grupu nekakvih lažnih i pravih tehno menadžera koji sad dođu pa pričaju priču kako Srbi treba da prave novac“; „ostao je sam na vrhu piramide moći“…
Aleksandar Vučić? Ne, ove reči se odnose na Zorana Đinđića, a izgovorili su ih u periodu od 2001. do 2003. godine pripadnici „građanske elite“ i neki od današnjih popularizatora „Zoranove vizije“: Laslo Sekelj, Stojan Cerović, Srđa Popović, Teofil Pančić, Svetlana Luković i Nikola Barović. Zašto uopšte pravim paralelu između Đinđića, Vučića i njihovog tretmana od strane ove višeslojne, ali i idejno relativno koherentne i postojane grupacije? Naime, u ponedeljak 12. marta 2018. navršilo se tačno petnaest godina od ubistva prvog post-petooktobarskog premijera Srbije. S obzirom da je od obeležavanja godišnjice prošlo nekoliko dana, odnosno poštovaoci lika i dela bivšeg premijera su imali dovoljno vremena i prostora za odavanje počasti u miru, čini mi se da je sada pravi trenutak za kratku kritičku proveru karaktera Đinđićeve vladavine, ali i kredibilnosti današnjih kritika Aleksandra Vučića iz tzv. proevropskog intelektualnog i političkog tabora.
Nadrealno je, naime, delovala situacija u kojoj je nakon prošlogodišnjih predsedničkih izbora do nogu potučena opozicija govorila o neophodnosti formiranja jedinstvenog „građanskog i proevropskog bloka“, gotovo u isto vreme kada je prvi čovek EU, Žan Klod Junker, čestitao pobedu Aleksandru Vučiću i potvrdio da je „glas za Vučića ustvari glas poverenja građana u evropski put Srbije“. Kako, dakle, objasniti ovaj paradoks, odnosno činjenicu da Aleksandar Vučić dobija neskrivenu podršku i poštovanje evropske birokratije, s jedne strane, ali i, s druge, otvoreni prezir najvećeg dela „proevropske“ opozicije i evrofilične inteligencije? Naime, grupacija koje se pozivaju na „Zoranovo nasleđe“. Naravno, u ovom taboru, iako marginalizovani i relativno odbačeni, postoje i oni koji su svesni kompleksne društveno-istorijske uloge „velikih ličnosti“ u istoriji Srbije. Oni umesto „žablje“, koja je orijentisana na dnevno-političke denuncijacije i procese kratkog trajanja, nude jednu više „ptičju“ perspektivu Vučićevog delanja. Naravno, utemeljenu u ideološkom okviru iz koga dolaze. Njima su belodana sva ograničenja okoštalih društvenih struktura i pri analizi uzimaju u obzir procese srednjeg i dugog trajanja. Tu, pre svih, treba izdvojiti Latinku Perović, Nenada Prokića, Petra Lukovića, Nikolu Samardžića, Čedomira Jovanovića, Zorana Panovića, Vladimira Vuletića, Nebojšu Krstića i druge istaknute pojedince „građanske Srbije“, koji su, čini se, svesni nekdašnjeg greha „građanske elite“ spram „Zorana“.
Da ne dužim, odmah ću izneti glavnu tezu: Aleksandar Vučić je najdosledniji, najrevnosniji i najuspešniji politički nastavljač „srpske filozofije istorije“ Zorana Đinđića, koja je pak, kako to uverljivo pokazuje najobrazovaniji liberalni teoretičar u Srbiji, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, Aleksandar Molnar, u velikoj meri inspirisana konceptom „suverene diktature“ Karla Šmita. Osim ovim Đinđićem posredovanim uticajem Šmita u institucionalno-političkom polju, za razumevanje Vučićeve vizije Srbije i političke prakse na socijalno-političkoj ravni takođe je važna intelektualna uloga Veberove „protestantske etike i duha kapitalizma“, tj. naglasak na žestokom radu, skromnosti, odricanju, ali i čisto kapitalističkim pristupu gomilanja bogatstva. Ma koliko u nekim bitnim elementima Vučić vulgarizuje Veberovu misao, njegov diskurs i praksis su određeni glavnim premisama teorije ovog klasika sociologije. O Veberovom idejnom uticaju na Vučićevo shvatanje kapitalizma je već bilo dovoljno socioloških i novinarskih analiza, tako da ću se ovde primarno koncentrisati na glavnu tezu. Ipak, na ovom mestu je važno primetiti da su i Karl Šmit i Maks Veber Nemci. Eto prvog preklapanja između Đinđića i Vučića: obojica su iskreni germanofili.
Đinđićeva opčinjenost nemačkom filozofijom i politikom je vidljiva čak i u njegovim naučnim delima. O Vučićevim hvalospevima nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, nemačkom narodu generalno, ali i o tome koliko je pri stvaranju SNS-a bio inspirisan iskustvom Konarda Adenaura, govorio je i sâm, javno, ne mali broj puta (pažljivom oku i uhu neće promaknuti da Vučić, iako ga iz dela „građanskog tabora“ predstavljaju kao „ruskog čoveka“, nikada takvo oduševljenje nije pokazivao prema Rusiji i njenom predsedniku Vladimiru Putinu). Đinđić je u Nemačku na posdiplomske studije filozofije otišao kao libertarijanski komunista, sa simpatijama prema anarhizmu, da bi se u Srbiju vratio, kako sam svedoči, kao konzervativac. Ipak, kao i Vučić nekoliko godina kasnije, Đinđić je u trenutku dolaska na vlast zvanično odbacio sve ideologije u korist tzv. „programskih ciljeva“. Pragmatski je, takođe, usled prijateljskih veza sa ljudima iz Socijaldemokratske partije Nemačke, povezao svoju Demokratsku stranku sa Socijalističkom internacionalnom, iako je DS od osnivanja utemeljena na načelima desnog centra i modernog konzervatizma. Kao što je, uostalom, bio slučaj i sa izvornom Demokratskom strankom s početka XX veka.
I pored toga što su i Đinđić i Vučić u svojim najzrelijim političkim fazama odbacili svaku legitimacijsku matricu zasnovanu na ideologijama, prihvatajući postideološki diskurs, njihov pragmatizam, odnosno sprovođenje politike koja je na tragu „hegemonog duha epohe“, jasno ih smešta u matricu vladajućih ideoloških politika u Evropi, u kojoj, poslednjih nekoliko decenija, bez ikakve sumnje dominira Nemačka i njen pogled na svet. Radi se, naravno, o matrici politika poznatijih kao neoliberalizam ili „nemački ordoliberalizam“ u ekonomiji, začinjenih konzervativnim svetonazorskim primesama. Ovo zvanično odbacivanje ideologije od strane Đinđića i Vučića na račun „programskih koncepcija s one strane svih ideologija“, je u skladu sa Adenaurovom strategijom catch all, koja podrazumeva uključivanje različitih političkih senzibiliteta unutar partije (ali i otvaranje prema ideološki heterogenim koalicionim partnerima), radi obezbeđivanja šmitovski shvaćenog nacionalnog „političkog jedinstva“ i „totalne mobilizacije“ kako bi se došlo do „višeg cilja“. Taj „viši cilj“ je i za Đinđića i za Vučića „modernizacija“ i učlanjenje Srbije, koja se shvata kao organska zajednica, u EU, odnosno „konačno opredeljenje za Zapad“. Sva sredstva su dozvoljena kako bi se operacionalizovao ovaj cilj, čak i suspendovanje ideološkog pluralizma i delegiranje suvereniteta na „veliku ličnost“.
Na ovom mestu, dakle, dolazi do, kako utvrđuje profesor Molnar, političke upotrebe Karla Šmita i njegovog „suverenog diktatora“ od strane Đinđića, a ja dodajem i Aleksandra Vučića. Diktaturu je, pritom, iz date perspektive, adekvatnije definisati preko cilja, nego preko sredstava koje njeni protagonisti upotrebljavaju (iako se i tehnologije vladavine Đinđića i Vučića, teško mogu definisati demokratskim, u strogom značenju tog pojma). Drugim rečima, obezbeđivanje „političkog jedinstva“ i „sabornosti“ (koje je „stara boljka u Srba“ jer: „ne daj bože da se Srbi slože“), samopotvrđivanje organske zajednice kroz red i poredak u „državnoj celini“, te „totalna mobilizacija“ svih pripadnika nacije, krajnja su svrha političkog angažmana koju dele Šmit, Đinđić i Vučić. Naravno, uz povezivanje ovih ciljeva sa modernizacijom i širim evropskim težnjama (bez obzira na to što se Šmitova vizija Evrope razlikovala od današnje EU). U Šmitovo učenje o demokratski izabranom predsedniku države u kome on vidi onog suverenog i reprezentativnog aktera koji je predodređen za suverenu diktaturu, više se formalno uklapa Vučić nego Đinđić. Pre svega jer je potonji bio premijer, a ne demokratski izabrani predsednik.
Međutim, u ovom slučaju je to od drugorazrednog značaja u odnosu na činjenicu da i jedan i drugi predstavljaju one šmitovske „velike ličnosti“ koje, bez obzira na fukciju koju obavljaju, imaju esencijalnu ulogu u rukovođenju državom i jedini su sposobni da politički iskorišćavaju i manipulišu svojim političkim marionetama (Ana Brnabić je samo poslednja u nizu). Jer, u ovoj đinđićevsko-vučićevskoj koncepciji „srpske filozofije istorije“, jedino je „velika ličnost“, tj. „suvereni diktator“ sposoban da obezbedi modernizaciju i suprotstavi se tradicionalnim odnosima moći, ideološkim podelama, strukturnim preprekama i mentalitetu naroda, kako bi ih oblikovao prema „poželjnoj viziji“. Pritom se modernizacija u toj perspektivi redukcionistički shvata kao ispunjavanje svih uslova koje EU birokratija postavlja Srbiji za članstvo, dok u praksi uključuje i distanciranje od pojedinih evropskih demokratskih praksi. Upravo odatle dolazi čitav niz antisocijalnih „reformi“ u vreme Đinđića, kao i u vreme Vučića, koje nemaju demokratski utemeljenu legitimnost. Jer se, iz njihove perspektive, na demokratski legitimitet gleda kao na periferno oruđe u postizanju „višeg cilja“. Na oruđe, koje se, ukoliko to bude bilo potrebno, može veštački isfabrikovati.
Tako Đinđićevi i Vučićevi pokušaji modernizacije Srbije više podsećaju na Ataturkovo iskustvo konstituisanja moderne turske države, ili čak na napor izvorne Srpske napredne stranke u drugoj fazi njenog vladanja Srbijom krajem XIX stoleća, nego na demokratsku evoluciju evropskih zemalja. Dok su u Evropi civilizacijski važne promene dolazile „odozdo“, pod pritiskom obespravljenih slojeva i njihovom borbom za većim učešćem u ekonomskom i političkom životu, u Srbiji se ovaj liberalno-konzervativni oblik „autoritarne modernizacije“, koja istovremeno nije i „evropeizacija“ (ako pod evropeizacijom shvatamo najznačajnije socijalne i demokratske tekovine najrazvijenijih evropskih zemalja), sprovodi „odozgo“, s vrha. Kvintesencijalno, takva državna politika je posledica temeljnog nepoverenja, pa i prezira, domaće političke elite na čelu sa „velikim ličnostima“ prema potencijalu građanki i građana Srbije da racionalno donose odluke u svom interesu. Štaviše, kako ispravno primećuje profesor Molnar, ovakavim fokusom na cilj priključenja EU, Zoran Đinđić, dovodi do toga da bude oslabljena njena esencijalna veza s „evropeizacijom“ Srbije, kao veličinom koja nije svodiva na puko članstvo u EU. Isti zaključak se nameće i kada je reč o Vučiću.
Ipak, Zoran Đinđić, uprkos brojnim naporima, čak i u vidu političkih „eliminacija unutrašnjih protivnika“ (kao što je npr. izbacivanje Demokratske stranke Srbije iz Skupštine), što je još jedna od odlika Šmitovog „suverenog diktatora“, nije uspeo da ostvari „političko jedinstvo“ i „totalnu mobilizaciju“, a time i da na duži vremenski period etablira svoju „suverenu diktaturu“. Teško da bi u tome uspeo i da je njegova sudbina bila manje tragična, odnosno, da je preživeo atentat izvršen od strane paralelnih struktura moći. Uprkos raznim nacionalističkim i desno-populističkim ispadima u opoziciji, ali nešto manje i po dolasku na vlast, on je do kraja života u srpskoj javnosti predstavljao figuru satanizovanog „neprijatelja naroda“. Nikakvi napori da se ova slika dekonstruiše, nisu uspeli. Miloševićeva propagandana mašinerija je bila beskrupolozna. Setimo se da je DS, u vreme Đinđića, sve do 1998. godine, na rečima bila čak nacionalističkija opcija od Miloševićeve Socijalističke partije Srbije. To je stranka čiji je program sadržavao ideju Velike Srbije (iako nije korišćen taj termin), koja se protivila Miloševićevim sankcijama „prekodrinskim“ Srbima, pružala bezrezervnu podršku Karadžiću i Mladiću u njihovim sukobima sa srbijanskim rukovodstvom, tražila pripajanje Republike Srpske Srbiji i jasno određivanje „zapadnih granica srpstva“, isticala da je Dejtonski sporazum kapitulacija itd. Zoran Đinđić je čak i 1997. godine potpisivao, zajedno sa nacionalističkim akademicima, „Deklaraciju protiv genocida nad srpskim narodom“, a po dolasku na vlast je dovodio u pitanje državni inegritet BiH, od Hrvatske tražio 150 milijardi evra ratne odštete, i zagovarao podelu Kosova uz „civilizovano teritorijalno razmeštenje stanovništva“.
Međutim, ništa od toga mu nije pomoglo da realizuje glavne ciljeve svoje političke agende. Tek je Aleksandar Vučić, deceniju kasnije, uspeo da na gotovo svim nivoima popularizuje njegovu „filozofiju istorije“ na srpski način. „Političko jedinstvo“ i „totalna moblizacija“ nacije su na delu (istovremeno ga podržavaju i u medijima sa nacionalnom pokrivenošću najprisutniji „proevropski“, ali i opskurni nacionalistički analitičari i mediji, prvi ga predstavljajući kao šampiona evropske ideje u Srbiji i mira u regionu, a drugi kao jedinog garanta zaštite „srpskih interesa“), „suvereni diktator“ je čvrsto etabliran, novi Ustav bez Kosova pred vratima, a Srbija odlučno na evropskom putu „dubokog kapitalizma“. Vučić, tako, veoma uspešno privodi kraju proces koji je započeo Zoran Đinđić (iako će finalizacija tog procesa zavisti isključivo od EU i njenih sposobnosti da reši unutrašnje probleme sa kojima se suočava), a koji ni Đinđić, ni njegovi stranački naslednici nisu mogli da završe. Jedan od razloga toga je taj što Đinđić i Vučić dolaze iz sasvim različitih političkih bekgraunda: jedan iz nacional-građanističkog, drugi iz plebejsko nacionalističkog. Verovatno je zbog toga prvi imao toliku potrebu da se pokaže većim nacionalistom od nacionalista, dok drugi danas nastoji da dokaže da je veći „evropejac“ od „tradicionalnih evrofila“ (koristeći, naravno, kad pritreba i nacionalistički diskurs, kako ne bi doveo u pitanje „totalnu mobilizaciju“ kao nužan uslov dostizanja „višeg cilja“).
„Proevropska“ opozicija u Srbiji je razbijena jer je Aleksandar Vučić preuzeo njihovu agendu, odnosno agendu i tehnologiju vladanja koju je utemeljio i, zbog nepovoljne situacije u kojoj se nalazio, samo u ograničenoj meri mogao da primenjuje Zoran Đinđić, i pritom uživa potpunu podršku EU. Dok Boris Tadić insistira na tome da nikada ne bi potpisao Briselski sporazum, a Saša Janković gotovo da optužuje predsednika Srbije za izdaju Kosova, Aleksandar Vučić uz desno populističku retoriku priprema javno mnjenje Srbije na ulazak Kosova u UN, istovremeno sprovodeći na ekonomskom i socijalnom planu politike kresanja socijalnih i radnih prava i privatizacije svih sfera društvenog života. Dakle sve ono na čemu evropski lideri, a na prvom mestu Angela Merkel, pokušavaju da rade i u svojim zemljama. Kako onda nekome sa razvijenim kognitivnim sposobnostima može biti neobično zašto u očima aktuelnih elita u EU predsednik Srbije deluje kao neuporedivo pouzdaniji i ozbiljniji partner od rečene opozicije? Kako je moguće da neko ne može da vidi da Aleksandar Vučić ima nepodeljene simpatije EU zbog pacifikovanja ekstremne desnice, koja je danas marginalnija nego ikada u postsocijalističkoj Srbiji? I to u trenutku kada u samom srcu EU bujaju krajnje desno-populističke partije i pokreti, a na njenim periferijama, u nekoliko zemalja, isti čak preuzimaju i vlast uz izrazito evroskeptičnu retoriku.
U ovakvom kontekstu Srbija danas predstavlja pravu evrofiličnu oazu Evrope. Bez obzira na to šta misle i govore akteri iz „proevropske građanske opozicije“ (iako nije baš najjasnije odakle označitelj „građansko“ kada je o nekima od njih reč, jer je upravo u vreme vlasti DS i Borisa Tadića ukinut Miloševićev građanski Ustav, a Srbija ustavno definisana kao nacionalna država) i najveći deo „građanske inteligencije“ koju odlikuje politički analfabetizam, svaki nezavisni i politički neostrašćen komentator društvenih zbivanja može videti da je upravo Aleksandar Vućić, taj šmitovski „suvereni diktator“ i istinski naslednik Đinđićeve „filozofije srpske istorije“, glavni motor priključenja Srbije EU. Nagon za preživljavanjem i „narcizmi malih razlika“ mogu biti razumljivo objašnjenje netrpeljivosti koju političke grupacije i pojedinci koji se pozivaju na nasleđe i „viziju“ Zorana Đinđića pokazuju prema Aleksandru Vučiću i njegovoj vladavini. Međutim, to što je rečeno ponašanje razumljivo, nije ni nužan ni dovoljan uslov za tvrdnju da je njihova pozicija dovoljno kredibilna. S druge strane, na osnovu svega rečenog, jasno je da je sasvim iracionalno i intelektualno nepošteno stanovište nezavisnih pripadnika „građanske Srbije“ koji kritikuju SNS i Aleksandra Vučića, pozivajući se istovremeno na Zorana Đinđića (koga su isto tako kritikovali u vreme dok je bio na vlasti). Štaviše, kod pojedinaca je, sva je prilika, kritika Vučića mnogo više uslovljena malograđanskom zgroženošću njegovim političkim bekgraundom, nego suštinskim neslaganjem sa pravcem u kome se Srbija, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, danas kreće. U najkraćem, parafrazirajući jednog od utemeljivača nemačke Frankfurtske škole, Maksa Horkhajmera, možemo da ustvrdimo sledeće: ko neće da kritički govori o Zoranu Đinđiću, treba da ćuti o Aleksandru Vučiću.