Bon cop de falç, Bon cop de falç , Defensors de la terra! Bon cop de falç!
Čulo se ovih dana na ulicama Barselone, a da li ćemo to najgromoglasnije čuti iz miliona grla građana tog jedinstvenog grada, ali i drugih gradova španske pokrajine Katalonija, videćemo 1. oktobra uveče.
Ova rečenica sa početka jeste poslednja strofa katalonske nezvanične himne, čiji tekst je 1899. napisao Emili Gvajavenc, a komponovao Fransisko Alio. Tekst govori o otporu katalonskih žetelaca vladavini Filipa IV u takozvanom Ratu žetelaca, koji je trajao od 1639. do 1640. godine. Otuda je ime himne Els Segadors (Žeteoci).
Katalonci možda nikada do sada nisu bili bliži dugo željenoj nezavisnosti, pre svega jer im pojedine stvari idu na ruku. Na ruku im ide permanentna ekonomska kriza koja u Španiji traje već duže vreme, a kulminirala je prošle godine kada je javni dug te države iznosio 101 % ukupnog BDP, reforma penzionog sistema nikako da bude sprovedena do kraja, a rešenje ogromnog broja nezaposlenih nije na vidiku. Tek ove godine nakon ekonomske krize iz 2008. Španija oseća blagi oporavak, koji će prema previđanjima trajati godinama i biti veoma spor.
Katalonija, kao industrijski najrazvijenija pokrajina Španije, velikim delom doprinosi ukupnom BDP-u Španije, ali se među samim Kataloncima u toku ekonomske krize ponovo razvio osećaj tlačenja od strane Madrida, koji je tradicionalni grad – neprijatelj svih Katalonaca, kao što je i Kastilja tradicionalna pokrajina – neprijatelj. U takvim okolnostima, želja Katalonaca za nezavisnošću nije ništa drugačija od želje nekih drugih separatističkih pokreta diljem Evrope, pošto se većina takvih pokreta u Evropi poziva na sličan argument tlačenja od strane grada ili države – centra.
Druga važna stvar koja ide na ruku katalonskoj nezavisnosti jeste ogromna medijska pažnja u dobrom delu Evrope. Zabrana referenduma od strane Ustavnog suda Španije, ali i represivne metode hapšenja, pa puštanja pojedinih katalonskih zvaničnika, i što je najvažnije, pojedinih najava o mogućim represijama na građane koji na referendum izlaze, potencijalno mogu izazvati simpatije i kod onih država koje nemaju izraženih problema sa separatizmom na njihovim teritorijama. Upravo na tom tragu je i katalonski predsednik Karles Pudždemon izjavio da takve zabrane samo pojačavaju volju Katalonaca za nezavisnošću.
Takođe, referendum nije značajan samo za Kataloniju, već i za teritorije sa sličnim pretenzijama. Tu se pre svega misli na Baskiju, a pre nekoliko dana ETA je zvanično podržala referendum, istakavši da je Španija „zatvor za ljude“ (svaka sličnost sa metaforom o Jugoslaviji kao „tamnici naroda“ je namerna). Ne treba zaboraviti ni tradicionalno trusna područja po ovom pitanju, kao što je Balkan, ali i područja bivšeg SSSR, iako zvaničnih podrški sa Balkana nije bilo.
Međutim, mnoge stvari utiču i negativno na željeni ishod referenduma. Na prvom mestu, iako je medijska pažnja značajna, stiče se osećaj da nema jasnih i odlučnih reakcija pojedinačnih vlada država Evrope (osim španske vlade) po ovom pitanju i to je jedan od najvećih problema za katalonsku nezavisnost. Nezavisnost pre svega podrazumeva međunarodnu priznatost nekih teritorija kao takvih i prijem u zvanične evropske i svetske institucije. Ta podrška izostaje najviše usled onoga o čemu je govorio Džulijan Asanž, tj. da će tamo gde Katalonija počne, za njom krenuti i drugi. Drugim rečima, strah od domino efekta je prilično veliki.
Postoji još jedna bitna stavka koja nije povoljna za Katalonce. Odnos prema separatizmu ne tumači se jednako u centru, poluperiferiji i periferiji svetskog kapitalističkog sistema. Najbolji primer toga jeste obraćanje potpredsednika Evropske komisije Fransa Timermansa, koji je izjavio: „To je vladavina. Poštujte zakon i Ustav čak i ako vam se ne dopada.“, u kontekstu toga da Katalonci moraju poštovati Ustav Španije. Zanimljivo je da Evropska komisija i druge institucije EU prema nekim državama koje su kandidati za ulazak u EU nemaju isti stav. Primera radi, iako Ustav Srbije nalaže da je Kosovo neodvojivi deo Srbije, nikada nećemo čuti od visokih predstavnika EU da zvanično kosovkim Albancima kažu „to je vladavina. Poštujte zakon i Ustav čak i ako vam se ne dopada“. Drugim rečima, na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, separatizam nije jednako tretiran kao u centru ili poluperiferiji, što Kataloncima ne ide na ruku. Jer destabilizacija u centru potencijalno bi predstavljala globalnu destabilizaciju.
Marijano Rahoj, premijer Španije, napravio je par dobrih političkih manevara. Prvo je otkazao učešće na Evropskom samitu u Talinu zbog krize u zemlji, ali ga zapravo nije otkazao zbog toga. Otkazao ga je jer je hitno otputovao u Vašington radi konsultacija sa Donaldom Trampom, tražeći od njega podršku celovitoj Španiji. I očigledno ju je dobio. Tramp je izjavio da bi takva nezavisnost bila „glupa“. Marijano, svaka čast. Ipak si shvatio koja je „institucija“ jača. Time Katalonci dolaze u problem.
Jedna stvar se u ovom problemu na strani Katalonaca ipak dovoljno ne ističe, što im takođe predstavlja veliki problem i čitavu priču čini manje jasnom. Veliki problem je u tome što se čitav sukob redukcijom sveo na sukob Barselona – Madrid, čime su neka pitanja zamagljena. Ipak nije samo Barselona Katalonija. Niti je Katalonija jedina teritorija gde žive Katalonci. Nameće se jedno prosto pitanje. Šta sa Kataloncima u Francuskoj i Andori? Da li bi i oni ušli u teritoriju potencijalno nezavisne Katalonije? Kako bi na to reagovali Andora i Pariz? Da li bi Katalonci iz ovih zemalja pohrlili u maticu i ostavili svoje domove u drugim zemljama? Mnogo je takvih pitanja, koja Kataloncima čine problem i koja im ne idu u prilog.
Bilo kako bilo, bez obzira na ishod referenduma, problemi na relaciji Barselona – Madrid biće i dalje produbljivani. Uveče 1. oktobra verovatno će se na ulicama Barselone ponovo čuti gromko Bon cop de falç! I dobrim delom će biti u pravu. Jer, taj referendum će svakako biti „Dobar zamah srpom“. Srpom čiji će zamah naterati i druge u sličnoj situaciji kao Katalonija da učine isto. Ili će se čitava priča svesti samo na „dobar zamah“, ali ne i na konačan udarac španskoj državnosti.