“Šta čekate? Što trpite? Uzmite puške i isterajte ovu žgadiju iz zemlje. Živela oslobodilačka borba i naši saveznici i prijatelji! Živeo Sovjetski Savez zaštitnik malih naroda! Dole germanske horde! Dole izdajnici našeg naroda! Živeo radni svet! Stojite i gledate. Ako budete samo stajali i gledali neprijatelj će i vas ovako jednog po jednog vešati. Smrti se ne plašite. Ona nije ništa. To ćete videti kroz nekoliko trenutaka kada ja budem umirao. Nije smrt strašna ako se zna zašto se umire.”
“Živeli naši veliki saveznici! Živeo drug Tito! Živela demokratija slobodnih naroda! Živeo vođa i zaštitnik naroda i seljaka drug Staljin! Živelo bratstvo slovenskih naroda koje će iz ovog rata izaći kao pobednik. Živela pobedonosna Crvena armija koja će doneti slobodu svim narodima sveta! Živela Komunistička partija Jugoslavije!”
Filipović Antona Stjepan – Stevo, rođen je 27. Januara 1919. godine, u Opozenu a odrastao u Mostaru, gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije a zatim je u Sremu i Kragujevcu gde je izučavao električarski i bravarski zanat.
Kao mladić, još 1937. godine prišao je radničkom pokretu i učestuje u mnogim demonstracijama i radničkim štrajkovima. Zbog svoje aktivnosti, kao nepomirljiv buntovnik protiv tadašnjeg režima, dve godine kasnije uhapšen je i osuđen na godinu dana.
Pred samu okupaciju zemlje vratio se u Kragujevac, gde robija. Nešto kasnije proteran je u svoje mesto rođenja. Te 1940. godine Stevo je postao član KPJ aktivno radi u mesnoj partijskoj organizaciji.
Po direktivi Partije prešao je u Valjevo, gde se uključuje u partijski rad i radi na sakupljanju oružja i pripremama za ustanak, a kada mu zapretilo hašenje od policije stupio je u Kolubarsku četu Valjevskog partizanskog odreda gde je ubrzo postao zamenik komandira čete. Svojom smelošću i hrabrošću isticao se u akcijama naročito u akciji na železničkoj stanici Lajkovac 15. avgusta koja je pohvaljena i od Glavnog štaba.
Početkom septembra Stevo je postao politički komesar 4. čete novoformiranog Rađevskog bataljona Valjevskog partizanskog odreda, a bio je i sekretar partijske organizacije čete.
Stevan Filipović je koji je već bio prozvan Steva Kolubarac krajem novembra po saglasnosti štabova Valjevskog i Podrinjskog, ranije Mačvanskog partizanski odred, prekomandovan u taj odred sa svojom četom u kojoj je već bio komandir, ističući se i dalje svojom velikom hrabrošću.
Naročito je bila teška borba sa Nemcima u selu Gunjake kod Pecke u kojoj se naročito isticao i Stevo Kolubarac, koji je ubrzo potom postavljen za političkog komesara odreda.
Zbog sve jače koncentracije nemačkih i kvislinških snaga, dolazilo je do slabljena discipline i sve slabije ishrane pa su neki partizani počeli da samovoljno uzimaju hranu od seljaka i kradu duvan i druge stvari od svojih drugova, pa su za svaki slučaj formirani u sudovi u kojima u kojima je bio i Stevo kao komesar odreda i koji je donosio i smrtne presude*.
Vojno politička situacija je bila sve teža, dolazilo je do napuštanja odreda zbog slabije ishrane, nedostatka odeće, obuće, municije, pa je na sastanku štabova Podrinjskog i Valjevskog Odreda u Dragodolu, polovinom decembra 1941. godine, Stevo zatražio da bude smnenjen sa dužnosti komesara odreda jer želi da se razvija po vojnoj liniji što mu je udovoljeno.
Posle savetovanja u Dragodolu Danilo Lekić, Stjepan Filipović Stevo i Duško Kvačanović pošli su za Pocerinu. Izbegavajući puteve i staze, dugo su lutali preko jaruga i potoka i, kad je pala noć, stigli su do sela Trbosilja. Premoreni i prozebli rešili su da uđu u prvu kuću na koju su naišli, privučeni svetlom. Stjepan Filipović Stevo napred i za njim Kvačanović ušli su u kuću i upali među četnike, koji su ih odmah sklepetali. Danilo Lekić je išao poslednji, za tren je shvatio šta se zbilo, vrdnuo je u mrak i umakao od opasnosti.
Četnici su Stjepana Stevu predali Nemcima u Šapcu, da bi bio prebačen u zatvor Gestapoa u Beogradu gde tokom višemesečnog prebijanja i mučenja nije odao saborce i pomagače. Proglašen od Nemaca za “nemoguć slučaj” Stevo je bio prebačen u Valjevo. Kvislinško glasilo „Novo vreme“ 22. maja 1942. je pisalo: „Danas 22. maja u 11 časova pre podne biće izvršna smrtna kazna nad nad komunističkim banditom, komandantom komunističkog bataljona Stjepanom Filipovićem. Ovaj zloglasni komunistički agitator uzeo je učešća u mnogobrojnim borbama protiv vladinih trupa… kazna biće izvršena javnim vešanjem na pijaci u Valjevu…“
Na putu do gubilišta, Stevo je duž čitavog puta prošao sa uzvicima: “Živela oslobodilačka borba! Dole plaćenici i izdajnici našega naroda! Pred smrt čini još jedan, poslednji herojski podvig: silom okupljeni narod poziva u borbu protiv okupatora i domaćih izdajica“.
U izveštaju valjevske ekspoziture kvislinške vlade u Beogradu stoji napisano: “Stigavši na gubilište, Filipović je držao komunističke govore, pozivajući narod u borbu i da se prihvati pušaka i bori protiv okupatora i domaćih izdajnika. Posle čitanja presude, on je vikao: “Dole Hitler, dole fašizam!“
U 11 časova 22. maja 1942. godine izvršena je smrtna kazna vešanjem. Njegovo držanje danas je univerzalni simbol heroizma. Za narodnog heroja proglašen je 14. decembra 1949. godine a njegova fotografija pod vešalom nalazi se u prostorijama Ujedinjenih nacija.
„Četa Lale Stankovića krenula je prema Mačvi iz Rađevskih Stava. Jednu noć je provela u Milini, u kući predsednika opštine postavljeniog od jedinica (nemačke) kaznene ekspedicije…
Na prilazima Mačvi partizanski ruklovodioci su odlučno i oštro reagovalii na prve pojave nediscipline u pogledu pribavljanja hrane. Desila su se dva prekršaja strogih partizanskih pravila.
Jedna žena iz Gornjeg Dobrića optužila je Bogoljuba Gospaviča borca u četi Pere Simića, da ju je naterao da mu ispeče petla. Imao je još dve greške: ukrao je duvan od druga i navio časovnik tako da je bio jedan sat manje na straži. Na četnoj konferenciji politički komesar Odreda Stjepan Filipović, ne kazujući o kome je reč, pitao je četu kako bi osudili lopova. – Na smrt! Složno su odgovorili borci. Vojni sud u sastavu Stjepan Filipović, Pera Simić i vodnik Vasa Tufegdžić doneo je istu presudu. Kad je saopštena žena je plakala i sa još nekoliko seljaka molila da se Gospavič ne kazni tako strogo, ali kazna je izvršena.
Drugi prekršaj dogodio se u četi Lale Stankovića, za vreme njenog boravka u Milini, u kući predsednika opštine. Ujutru, kad je četa doručkovala i postrojila se za pokret predsednikova žena je otkrila da je jedna košnica prazna i zakukala iz sveg glasa. Utvrđeno je da su med uzeli Joca Ćurković, Perica Milovanović i neki Jović… Odmah su razoružani, pa je četa izvršila pokret do Majdana. Tu je obrazovan četni sud od 3 člana, koji ih je osudio na smrt. Međutim, borci ove čete, smatrajući da je med uzet od nemačkog saradnika, a jeli su i nosili u porcijama i mnogi drugi, koje ona trojica nisu hteli odati, bili su energično protiv streljanja i tako su krivci spašeni.“ (Dragoslav Parmaković: Mačvanski partizanski odred, STR. 639-640)
TO JE SVE O “STRELJANJU UGLEDNIH DOMAĆINA”, KAKO PRIČAJU ONI KOJI NEMAJU POJMA O PARTIZANSKOM MORALU ILI IZ DRUIH RAZLOGA HOĆE DA KRIMINALIZUJU PARTIZANE!
Korišćeni izvori:
Narodni heroji, knj.1, pripremio Institut za savremenu istoriju, Beograd, Mladost, Beograd 1975
Aleksandar Jević: Uspravljeni kroz vekove – Valjevski Narodno oslobodilački partizanski odred 1941-1943, Valjevo 1974.
Dragoslav Parmaković: Mačvanski partizanski odred.
Mirjana Belić-Koročkin-Davidović, Radivoje Davidović, Stevan Filipović: istina o istorijskoj fotografiji, Čigoja štampa, Beograd, 2012