Odjeci i krici
Napomenuti da je satirični film Adama Mekeja “Ne gledajte gore” (Don’t Look Up), koji je pre manje od mesec dana izašao na Netfliksu, izazvao burne reakcije sada već znači istaći opšte mesto. Ono što je posebno interesantno jeste da ove burne reakcije, kako u krugovima kritičara, tako i u znatnom delu publike, nisu samo vezane za umetničke i „zanatske“ aspekte filma, već za političke poruke koje se u njemu mogu naći. Štaviše, prema mišljenju autora ovih redaka, čak su i kritike koje se nominalno tiču umetnosti često toliko prizemne da je sasvim opravdano postaviti pitanje o političkoj motivaciji koja iza njih leži.
Profesionalni filmski kritičari, mahom skloni političkom centru, u formalističkom maniru tipičnom za građanske političke opcije, mahom su pokušavali da ovo ostvarenje diskredituju držeći se nominalno nepolitičkih „začkoljica“, koje ne dobacuju dalje od subjektivnog utiska tipa „meni nije smešno“, upakovanog, naravno, u pokušaj ozbiljne i istančane kritike. Tamo gde je kritika nastojala da dobaci dalje, prepoznajući značaj koji ovakav film ima za osvešćivanje nekih od gorućih društvenih problema, uglavnom je bilo reči o tome da navodne mane filma treba tolerisati jer se bavi važnom temom na politički odgovarajući način, što je u ovim trenucima preko potrebno. Pripadnici krajne desnice, posebno one američke, predvidivo su arlaukali nešto o nekim zakulisnim globalističkm agendama, na šta nema potrebe da se troši previše vremena i reči, pa ćemo njihovu „analizu“ za potrebe ovog teksta bez griže savesti ignorisati.
Sa druge strane, rekao bi čovek da bi ovakvo satirično ostvaranje bilo jednoglasno oberučke dočekano na levici, posebno među onim levičarima koji sebe smatraju komunistima. Komunisti bi trebalo da razumeju, kao deo azbuke marksizma, da je jedan od razloga zbog kojeg čovečanstvo treba osloboditi okova kapitala taj da se svakome omogući maksimalno ostvarenje vlastitih potencijala. To podrazumeva i maksimalan prostor za umetnika da se kreativno razvija i da stvara bez bilo kakvog gazde da mu nad glavom mlatara bilo prutom, bilo kažiprstom. Međutim, ova pretpostavka se pokazala previše optimističnom. Pripadnici levih političkih struja bili su podeljeni u načinima reagovanja na ovaj film, a te razlike pre govore o njihovim očekivanjima od umetnosti, o njihovom pogledu na njenu društvenu ulogu i njen odnos sa ideologijom. Često mnogo više nego što govore o samom filmu.
Najčešće iznete levičarske kritike ne polaze sa stanovišta kvaliteta umetničkog dela, već, manje ili više prikriveno, sa stanovišta političke podobnosti filma. Naravno, ne želim da kažem da politička i ideološka kritika nekog umetničkog ostvarenja nikada nije legitimna. Ideologija nekog umetničkog dela po pravilu utiče i na njegov kvalitet. Ostvarenja poput američkog filma „Bog nije mrtav“ ili ovdašnje „Dare iz Jasenovca“ publika će smatrati smećem pre svega zbog načina na koji joj se ti filmovi obraćaju, a što je jedna od glavnih odlika koje propagandističko ostvarenje razlikuju od umetničkog. Filmski propagandisti ili smatraju da nemaju vremena (ili da ciljana publika nema vremena) da podstaknu debatu i čekaju njen ishod, ili, pak, sumnjaju u sposobnost publike da shvati poruke koje joj nisu natrljane na nos. Iz takvih stavova se rađaju ostvarenja u kojima dominiraju šematski i dvodimenzionalni likovi i patetikom nakljulana radnja, kojom se očajnički pokušava apelovati na emocije i to tako da se osećajem krivice izazove ako ne željeno osećanje, a ono barem izjave tog osećanja iz pristojnosti i lojalnosti nekom cilju ili nekoj grupi, bile te izjave istinite ili ne. Takvi manevri nisu samo svojstveni desnici, iako njome nesporno dominiraju. Možemo čak reći da postoje istorijski uslovi u kojima je pribegavanje propagandizmu sasvim legitimno i u službi društvenog progresa. Kada se neki progresivni, revolucionarni, pokret služi propagandom u jeku rata protiv tlačitelja radi mobilizacije potlačenih klasa, on ne nastoji da veštački proizvede osećanja kojima tu nije mesto, već samo da već postojeća osećanja u masama iskristališe i usmeri ka praktičnom cilju. Kada se takav pokret služi propagandom u vaspitne svrhe jer je procenio da je kulturni nivo publike previše nizak da bi razumeo savremenu umetnost, onda tu propagandistički rad služi da položi temelje kulturnom uzdizanju i potonjem razvoju umetnosti i ima smisla samo kao prelazno i istorijski privremeno sredstvo obrazovanja i vaspitanja masa.
Nevolja nastaje onda kada se vođstvo neke političke organizacije (pokreta, stranke, režima itd.), previše navikne na propagandizam. Razlozi za to su razni. Može biti reč o organizaciji koja ima očajničku potrebu da sakrije svoje greške i izbegne osipanje članstva, o režimu koji se boji prevrata, o pokretu koji se previše srodio sa svojim marginalnim položajem i razvio refleks neprijateljstva prema tzv. mejnstrimu izgubivši iz vida u kojoj meri se ovaj približava njegovim idejama, ili nešto tome slično. Taj refleks može biti opravdan i može voditi ka prepoznavanju propagandističkih elemenata vladajuće ideologije upakovanih u umetnost, što je prekopotrebno. Međutim, dok je ideološka kritika umetničkog dela sasvim legitimna, posebno kada razobličava ideologiju ostvarenja koje predstavlja suptilniji oblik propagandizma, posve je nelegitimno kritikovati umetničko delo zbog toga što nije propagandističko. Proglašavanje nekog dela neprijateljskom propagandom samo zato što nije propaganda za moju stranu tek je posebno opasno jer izvrće ruglu i podsmehu celu političku opciju koju dotična ideološka cepidlaka nastoji da brani i promoviše.
Baš u tome je problem sa levom ideološkom kritikom filma „Ne gledajte gore“. Ideje koje film prenosi se često tumače maliciozno i vulgarno, a autoru se prebacuju i stvari koje ostavlja otvorenima radi podsticanja publike da sama razmisli i donese sud o njima. U tome se leva kritika filma „Don’t Look Up“ pripija jednom krilu liberalne kritike (postoji i drugo krilo, koje film nekritički hvali iz otvoreno političkih razloga jer su se njegove perjanice opredelile da jednostavno ignorišu elemente koji im se ne dopadaju, pa ćemo onda i mi u ovom tekstu ignorisati njih) – možda se delimično i slažemo, ali ne kaže sve što bismo i mi rekli, dakle nije dovoljno naš. Leva kritika, međutim, u tom dogmatskom insistiranju često ide i korak dalje, što ćemo videti kasnije.
Dobro, u redu, a kakav je film?
Film genijalan! Izvanredna glumačka ekipa, posebno Leonardo Dikaprio koji sve vreme dominira briljantnim tumačenjem uloge prof. dr Mindija, sa sjajno osmišljenim likovima i pričom, kao i sa moćnim i duhovitim dijalozima koji gađaju u centar bolje nego mnogo koja politička analiza sa TV-a. Adam Mekej i Dejvid Sirota ne samo što su odlično prepoznali ključne simptome kulturnog i intelektualnog sunovrata u koji je čovečanstvo zapalo usled nemogućnosti da prevaziđe kapitalizam, već nisu prezali ni od toga da ogole buržoaziju, buržoasku državu i više ešalone srednje klase kao uzročnike tog sunovrata.
Kapitalisti koji vuku konce iz pozadine nisu za Mekeja nekakvi kriminalni geniji u zadimljenim prostorijama, kako to često zamišljaju teoretičari zavere, već su prikazani mogo realnije – kao degenerici koji su opijeni svojim društvenim položajem, opsednuti njegovim održanjem i koji u toj pijanoj opsednutosti retardiraju do samouništenja. Kao najveći protivnik čovečanstva prikazan je sitni individualni interes – i to baš kao takav, kao užasno sitan u poređenju sa pitanjima opstanka celog ljudskog roda, ma koliko ga danas političari prikazivali kao najvažniju stvar na svetu.
U pohodu za ostvarivanje tog sitnog interesa, kapitalisti sebe predstavljaju kao velike vizionare, tehno-mesije, čija genijalnost ne samo što je neprikosnovena, već je i neshvatljiva ostatku čovečanstva. Šta su godine naučnog rada spram milijardi namaknutih za nekoliko sati? Šta su brojke i analize spram neukrotive Vizije Poslodavca? Ako svet i propadne, barem je poslužio svrsi i omogućio Sposobnima – istim onima što su ga do provalije doveli – da nastave dalje i potraže drugu planetu, ako se baš ispostavi da su njihove mesijanske moći bile donekle precenjene. Ovakav odnos preduzetničke elite, komandanata industrijskih armija, prema ostatku sveta sjajno nam u filmu dočarava engleski glumac Mark Rajlans. Njegovu sposobnost da prenese smirenu površinu ispod koje vreba krvoločna odlučnost mogli smo videti već u istorijskoj seriji „Vučji dvor“ (Wolf Hall), gde tumači lik Tomasa Kromvela. U „Ne gledajte gore“, Rajlansov talenat nam svojom interpretacijom lika Pitera Išervela, vlasnika kompanije „BASH“ (što bismo mogli prevesti prevesti kao „UDRI“) verno ospoljava unutrašnju senilnost svojstvenu današnjim ikonama vladajuće klase. Svojim godinama i svojom sposobnošću da se unese u lik neuglednog birokrate sa harizmom mokre krpe, Rajlans nam demistifikuje globalne oligarhe poput Džefa Bezosa, Marka Cukerberga, ili Ilona Maska, kojima zarad punijeg efekta dodaje i primesu mumificiranog Džoa Bajdena. Lik Išervela ne služi samo tome da strgne oreol kapitalistima, već da nam između redova otkrije magičnu moć kapitala da svakog svog vlasnika izleči od ludila i senilnosti – da ga pretvori u „ekscentrika“. Svaki njegov antisocijalni potez, svaka njegova uvreda dostojanstvu ljudi postaje „gaf“, a svaka navlakuša planetarnih razmera postaje „neshvaćena vizija“, koju su, naravno, „ljudi pokvarili“.
Još jedan genijalni potez filma jeste u tome što se oslobađa ludačke košulje klasične američke politike, čiji su jedan rukav demokrate, a drugi republikanci. Lik predsednice Amerike Džejni Orlin, koji tumači legendarna Meril Strip, na prvu loptu izgleda trampovski, ali fotografije na njenom radnom stolu, kao i sama činjenica da se radi o (verovatno prvoj) ženi šefu države u SAD, podrivaju očekivanje da je predsednik podmukli i korumpirani primitivac samo ako je beli muškarac iz redova republikanaca. Ne samo što nam film sugeriše da Orlin može biti i demokratkinja i republikanka, već je ona verovatno ovo prvo i ta pripadnost na kraju uopšte nije ni bitna jer o njenim odlukama – pa čak i onima od kojih zavisi sudbina cele planete – odlučuju privatni donatori na osnovu vlastitih sitnih ekonomskih interesa. Ti interesi se naravno zavijaju u humanitarne i progresivne oblande i priče tipa “nova radna mesta”, “kraj siromaštva” i tome slično, dok u stvarnosti vode ka kraju čovečanstva.
Tačno, mnogi će u ovim porukama prvo prepoznati Trampa i njegova obećanja o „čistom uglju“ data radnicima u deindustrijalizovanim krajevima američke unutrašnjosti. Međutim, imamo sasvim dovoljno elemenata u likovima predsednice Orlin i bajdenovsko-maskovskog tajkuna Išervela da u takvim pustim obećanjima prepoznamo i sličnu navlakušu iz liberalnog tabora. Zar nam u filmu Išervel ne objašnjava da će retki minerali iz komete, koja preti da svojim udarom uništi Zemlju, rešiti problem nestašice materijala za nove tehnologije? Zar nas plan da se kometa ne skrene sa putanje, već da se kontrolisano razbije i pusti da u komadima padne na površinu Zemlje ne podseća neodoljivo na priče o „održivom razvoju“ kapitalizma i „Zelenom Nju dilu“ (Green New Deal)? Jer šta je taj program drugo do pokušaj transformacije industrije brzim prelazom na nove tehnologije, što bi navodno trebalo da smanji zagađenje, a ustvari zagađenje samo lokalizuje i zaoštrava imperijalističku borbu za otimanje retkih resursa, poput litijuma u našem Jadru? Zar roboti koji jedan za drugim otkazuju prilikom sletanja na kometu nisu sjajna alegorija za nacionalne države koje se, svaka iz svojih razloga, uvek u poslednji trenutak povlači iz raznih eko-sporazuma jer uviđa da joj se to u tržišnim uslovima ne isplati?
Za ovim brutalno oštrim prikazima apsurda koji danas živimo ne izostaje ni prozivka kompromiserskih intelektualaca i naučnika, koji su spremni da svoje nalaze “pakuju” u prijatnije oblande i ublažavaju ih u zamenu za medijsku izloženost, popularnost i iluziju pristupa strukturama vlasti, gde bi mogli da “iznutra” ublažavaju katastrofalnu politiku države, a ustvari završavaju kao jedan od ključnih instrumenata baš one štetočinske politike koju su želeli da ublaže i nekako izokola izvedu na pravi put.
Takođe, film ne bi bio to što jeste da nije zašao i u kritiku banalnosti i sveopšteg žutila, koji su zahvatili masovne medije, gde su novinari – opet silom tržišta i pod pritiskom borbe za gledanost po svaku cenu – ili primitivni i zatupasti likovi, ili inteligentni i obrazovani likovi kojima je u opisu radnog mesta da se ponašaju primitivno i zatupasto. Nije cilj prenositi vesti, već nuditi svakodnevne i celodnevne cirkuske igre – gde cirkus i tračevi postaju vesti, a vesti se banalizuju i ismevaju do nivoa cirkusa i trača.
Krunski element filma “Ne gledajte gore” jeste kraj u kojem spas ne dolazi, u kojem se ne javlja heroj koji uprkos svemu spašava stvar nadljudskom snalažljivošću, snagom, izuzetnošću… Pojava heroja bi dodatno uljuljkala publiku. Nagli preokret bi, osim što intelektualno potcenjuje gledaoce time što ih vuče za ručicu do zaključka, ipak na kraju priznao da sistem funkcioniše i da je dovoljno samo da postoji dovoljan broj dovoljno dobrih pojedinaca. Poruka filma je mnogo ozbiljnija – NE, NEMA POJEDINACA KOJI ĆE IZUZETNOŠĆU SPASITI SVET OD PROPASTI TAKO ŠTO ĆE SPASITI SISTEM OD SEBE SAMOGA. Dokle god živimo u ovakvom društvenom poretku, dotle je nemoguće da se odbranimo od bilo kojeg kataklizmičnog događaja – bilo da je reč o pandemiji, klimatskim promenama, kometi ili nečemu stotom. Katastrofa je sam sistem i svi mi u njemu, dokle god mu se aktivno ne suprotstavimo, dokle god ga ne srušimo. I to rušenje nije nužno bez nekog roka kojeg još nismo svesni.
Nikakvo onda čudo nije da je film, uprkos veoma pozitivnim reakcijama publike, izazvao, kao što smo gore već videli, gnev i otrovno siktanje profesionalnih kritičara. Kako se neko usuđuje da izvrgava ruglu celokupnu američku politiku, a da ne svede celu stvar na Trampa? Kako se neko usuđuje da kaže da ne samo što su demokrate iste kao republikanci, već se ne može jasno ni videti ko je ko ako to nije otvoreno rečeno? Kako se neko usuđuje da medije i akademsku zajednicu proziva za saučesništvo? Naravno, tako nešto se ne sme javno reći jer bi se time poente filma samo potvrdile. Umesto toga, članak za člankom je ovo genijalno umetničko ostvarenje pokušao da diskredituje i opanjka na prostačke i prizemne načine, koji se uglavnom svode na “ali nismo se dovoljno smejali, kakva je to komedija kad fore ‘ne sleću’???”. Ova gospoda ne razumeju – ili ne žele da mi razumemo – da cilj satire nije uvek i nužno da izaziva urnebesni smehotres, već da crnim humorom i apsurdom dovede do krajnjih logičkih posledica štetne i nezdrave pojave koje u društvu prepoznaje, da pod plaštom humora i šale ukaže na stvari koje, ma koliko lude i apsurdne bile, odavno više nisu za smenjanje. I “Ne gledajte gore” je baš u tome uspeo. Baš je to ono što ga čini toliko maestralnim!
Ono što donekle jeste začuđujuće jesu konkretne opaske koje dolaze iz publike koja pripada intelektualnom i aktivističkom miljeu levice. Naravno, daleko od toga da su te kritike na levici jednoglasne. I autor ovih redova u nekoj meri pripada levičarskom miljeu i tim pre smatra da je neophodno prepoznati pomenute opaske kao simptome krupnijih problema, kako bi se moglo raditi na njihovom ispravljanju. Za većinu ovih „kritičara“, doduše, uopšte ne verujem da će promeniti svoje stavove, niti način razmišljanja koji je do njih doveo. Ali oni sami su manje bitni. Bitnije je da oni koji tek treba da stupe u redove levičara ne dopuste sebi da na prvu loptu budu odbijeni vulgarnim idejama i pojavama i zbog njih napuste politiku, a još manje da popuste pod pritiskom grupa u kojima se budu našli i zarad mira u kući, „jer ima važnijih stvari“, prihvate da postepeno odustanu od kritičkog mišljenja i naviknu da disciplinu koriste kao ular za svest, umesto kao alatku za njeno razvijanje. Zbog toga odgovaram na sledeće levičarske kritike filma.
Ali… Ali, film je previše amerikocentričan!
Amerikocentrizam, odnosno fokusiranje na SAD, uz ignorisanje ostatka sveta se često navodi kao kritika ovog filma. Zašto je opet Amerika, najveća i najmonstruoznija imperijalistička sila savremenog sveta, mesto gde se rešava sudbina tog sveta, njegov spas ili njegova propast? Zašto su i pozitivci i negativci iz Amerike? Gde su naučnici Rusije, Kine, Indije, Japana, EU, Irana ili neke druge zemlje koja poseduje dovoljne kapacitete za operacije u svemiru?
Pre svega, film ne ignoriše ostale svetske tehnološke sile. Upravo suprotno, kada predsednica SAD reši da podrži sumanuti plan svog milijardera-donatora, Rusija, Kina i Indija zaista pokušaju da organizuju zajedničku operaciju za skretanje komete sa kursa koji vodi prema Zemlji. Njihova operacija, međutim, neslavno završava jer Kosmodrom u Bajkonuru (Kazahstan) strada u misterioznoj eksploziji. Da li je reč o nesreći, sabotaži, ili čak bombardovanju – briljantni autori još jednom ostavljaju publici i njenoj mašti da odluči. Možda je razlog čak i sličan onome zbog kojeg propada Išervelov plan, ako imamo u vidu da se Rusija, Kina i Indija na ovaj korak odlučuju tek nakon što im postane jasno da Amerika planira da ih isključi iz eksploatacije fragmenata komete. Drugim rečima, možda oni imaju neke svoje oligarhe i birokrate, koje su izazvale nesreću štednjom na materijalima, previđanjem bezbednosnih protokola ili iscrpljivanjem ljudi uključenih u operaciju predugim radnim vremenom sa premalo sna? Ne znamo jer nije ni bitno. Za potrebe filma i njegove poruke, sve se to moglo desiti jer su sve to (plus još razni drugi slični problemi kojih će se čitalac ovog teksta setiti pre autora) stvari koje se događaju svakoga dana i koštaju na hiljade bezimenih života rudara, građevinaca, pilota, mašinovođa, vozača i drugih.
Druga stvar je ta da današnji svet jeste amerikocentričan. To nije stvar nečijeg ličnog izbora ili ugla iz kojeg neko posmatra stvari. Centar i periferija su u politici i ekonomiji objektivne činjenice. To što se to nekome ne sviđa ne znači ama baš ništa, dokle god to nesviđanje ne pretvorimo u dela koja će promeniti ovaj svet, pa tako i geopolitičku situaciju. Ako si ljut što je Amerika stalno prikazana kao centar sveta na filmu, kako da ti kažem… Mogli bismo nešto uraditi po tom pitanju.
Treća stvar je vidljivo odsustvo bilo kakvog reagovanja Evropske unije u filmu. Da li to američka arogancija tretira Evropu kao svoje dvorište? Možda, ali motiv je manje važan. Važno je da film briljira i zbog onoga što ne pokazuje. Odsustvo EU takođe može imati više razloga. Ili su članice EU daljim transnacionalnim trgovinskim sporazumima (nekakva atlantska verzija TPP-a ili tako nešto) toliko vezani za SAD da su morale da se povinuju odlukama sumanutog milijardera, ili nisu uspele ništa da se dogovore, ili EU više uopšte ne postoji – kao i sa uzrocima eksplozije u Bajkonuru, svaki od ovih razloga je podjednako tačan i podjednako vidljiv u svom odsustvu.
Amerikocentrizam filma nije nužno želja autora. Nije ni bitno da li intimno jeste. U samom filmu i taj momenat je u službi satire, a satira, znamo, ne samo što prikazuje stvarnost, nego je zateže do tačke pucanja – nekad klovnovski, nekad proročki, nekad oba.
Ali… Ali, film ne nudi nikakvo rešenje!
Jedna od posebno glupih kritika, koju filmu upućuju razni politički volovi iz redova nekih levičarskih aktivista jeste ta da film ne nudi nikakvo rešenje i da, kao takav, „širi malograđanski pesimizam“. Tada se čovek zapita da li autori takve kritike očekuju da im film odradi sav politički posao, ili bi, možda, baš levičari trebalo da budu ti koji nude i analizu i alternativu!
Za takve „kritičare“ sa levice je izvesno da nisu u životu bili skloni čitanju dela koja nisu usko vezana za politički rad, te da su ih književnost, pozorište, pa čak i ozbiljniji film, uglavnom mimoišli. Kada to satira nudi rešenje i srećan kraj? Pa čitava poenta satire jeste da kosne, da istovremeno i zasmeje i zaplaši! Kako bi smešno i pogubljeno zvučao neko ko bi na pripovetke Radoja Domanovića ili na Zmajeve pesme odgovorio: „a gde ti je rešenje, bajo moj?“!
Potpuno je ista stvar i sa „Ne gledajte gore“. Ni najveći umetnik najmaestralnijim umetničkim delom ikada stvorenim ne bi mogao da promeni svet – jer svet menjaju klase na osnovu svojih materijalnih interesa, a nadareni pojedinci sa svojim vizijama mogu samo delati na strani neke od njih, svesno ili nesvesno doprinoseći podizanju svesti neke klase. Shodno tome, nije umetnikova društvena uloga da to pokušava. U suprotnom bi sebe precenio i podlegao baš malograđanskim individualističkim predrasudama, koje autorima „Don’t Look Up“ podmeću neki levičari slepi za činjenicu da sami govore sa tog istog malograđanskog individualiatičkog gledišta. Na umetniku je da izražava osećanja svoje zajednice na način koji mi ostali nismo u stanju; da nam pomogne da svoje vlastite misli posložimo i bolje razumemo šta i zbog čega osećamo. U umetničkim delima mi prepoznajemo ne samo naše pojedinačne živote i naša pojedinačna iskustva, već naš kolektivni život kao zajednice i kao čovečanstva. Ako ljudsko društvo još uvek nije uspelo da dosegne izlaz iz kapitalističkog sunovrata (ne da ga pronađe jer pronađen jeste, ali nije dosegnut), onda je to problem ljudskog društva, a ne umetnika koji je pred njega stavio krivo ogledalo satire.
Kao što je gore već rečeno, baš činjenica da se rešenje trenutno ne nazire i da u životu nema superheroja spasilaca, treba da bude ono što ljude poziva da otvore oči, ali i da zasuču rukave. Na koji način treba da ih zasuču je na upravo na levici – i to ne bilo kojoj, već pre svega na komunistima – da pokažu i objasne. I oni u tome neće biti sami, već će na stranu komunizma, kao što smo u našoj novijoj istoriji imali priliku da vidimo, u odsudnim trenucima stati svi oni, inače kolebljivi, ali slobodoumni, elementi inteligencije kojima je zaista stalo do očuvanja i napretka čovečanstva. Istorijska dužnost komunista jeste, između ostalog, da izgrade revolucionarni pokret koji će biti neodoljiv magnet za takve, preko potrebne elemente. I to nas dovodi do sledeće vulgarne kritike sa levice.
Ali… Ali, po filmu ispada da će biti kraj sveta ako ne slušamo naučnike! Gde je tu radnička klasa?!
Ova kritika, istovremeno najbanalnija i najznačajnija, zasnovana je na nekoliko tvrdnji. Polazi se od toga da vrhunski naučnici, pripadnici intelektualne elite, spadaju ili u izuzetno privilegovani deo radničke klase, ili u socijalno i materijalno obezbeđeni deo sitne buržoazije. Kao takvi, oni su nužno podložni uticajima vladajuće, buržoaske, ideologije i po pravilu nisu niti spremni, niti u stanju da zamisle svet van okvira kapitalizma, u kojem ne bi bilo klasa. Zbog toga je njihov naučni rad pod jakim uticajem buržoaske ideologije i ono što proglašavaju naučnim istinama jesu uglavnom ideološke dogme vladajuće klase. U slučaju prirodnih i tehničkih nauka, to pre svega znači da su rezultati naučnih istraživanja iskrivljeni ili fingirani interesima one industrije za koju dati naučnik radi, ili sa kojom sarađuje akademska ustanova koja datog naučnika zapošljava. Kako je radnička klasa jedina kojoj je u interesu da se oslobodi okova kapitala, to radnici treba da veruju pre svega vlastitom sudu i sudu revolucionarnih organizacija, pa tek onda sudu naučne javnosti – kad i ako se on može uklopiti sa prethodna dva. Shodno tome, film koji se fokusira na naučnike koji spasavaju svet bez učešća radničke klase je odraz malograđanskih elitističkih predrasuda prema radnicima. Praaava društvena satira bi bila ona koja ismeva buržoaziju, a radničku klasu prikazuje prvenstveno tako što veliča njenu moć, njenu organizovanost i njen revolucionarni potencijal, kao jedine klase koja može da spreči kapitalističko samouništenje sveta. Umesto toga, „Don’t Look Up“ se zlonamerno ceri na radnike koji veruju korporacijama da će im kometa doneti nova radna mesta, čime samo podstiče nerazumevanje i omalovažavanje najširih masa radničke klase od strane obrazovanih slojeva.
Gore nabrojane ideje zaista mogu delovati revolucionarno i vrlo klasno osvešćeno nekome ko je malo i selektivno čitao, a još manje razumeo, dela koja pripadaju revolucionarnoj misli. Sama banalnost gornjeg pasusa nameće pitanje: čemu uopšte odgovarati nekome ko se politici učio u Pačjoj školi? Nažalost, danas se mnogo pačića malih izleglo na ovom svetu. Toliko da bez preterivanja možemo reći da predstavljaju reprezentativni deo radikalne levice, zbog čega se ona i nalazi u najdubljem glibu koji istorija pamti. Da su stvari drugačije, satira poput „Don’t Look Up“ ne bi bila ni umesna, ni potrebna, a naročito ne bi odjeknula u meri u kojoj jeste. Čovečanstvo bi već bilo, ako ne u komunizmu, a ono barem u sred revolucionarne borbe proletarijata za ukidanje klasnog društva.
Osnova metoda koju su utemeljili i u amanet nam ostavili Marks i Engels jeste radikalna kritika svega postojećeg. Ta radikalna kritika podrazumeva beskompromisan naučni pristup društvenim problemima i njihovim ključnim akterima. Meta marksističke radikalne kritike svega postojećeg nisu samo buržoazija i njeni saveznici. Vrlo često je oštrica kritike čak više okrenuta prema samom proletarijatu i klasama na čije savezništvo proleteri mogu računati. I to je prirodno. Imati u fokusu radničku klasu nužno znači biti u stanju suvislo i beskompromisno kritikovati uslove u kojima se radnička klasa nalazi. Više od veka i po istorijskih iskustava radničkih borbi, potvrđuje nam da je radnički pokret najjači onda kada je u stanju da otvoreno prizna sve one mane i svu onu istorijsku osakaćenost koju mu kapitalizam nameće i kada vodi borbu ne samo za nasušni hleb, već za to da svaki radnik sutra postane novi – i kvalitetniji – čovek nego što je bio. Levičarske partije koje su izbijale iz radničkog pokreta, ili uspevale da se postave na njegovo čelo, bile su upravo one koje bi se najodlučnije hvalate u koštac sa zatečenim stanjem u radništvu, kao i u seljaštvu. Revolucija nikad nije bila samo revolucija za veću koricu hleba, već i za veći pristup kulturi i istančanije kulturne osećaje širokih masa. Razaranje vladajuće ideologije za revolucionara je uvek bilo pitanje izgradnje svesti koja će biti čvrsto utemeljena u naučnom i kritičkom pogledu na svet i izgradnje sveta ustrojenog na naučnim principima. Zbog toga na pitanje „je l’ misliš da će svest propasti ako ne budemo slušali naučnike“, revolucionar ne trepnuvši odgovara: „Da!“.
Naravno, ovaj pristup je istorijski podrazumevao dužnost revolucionara da radi na sebi i na vlastitoj izgradnji kao političkog kadra, ali i kao kompletne moderne – civilizovane i kulturne – ličnosti. Znatan deo levice danas na to nije spreman, već je zapao u razne oblike sirove i farsične nečajevštine, na šta je posebno ranjiv studentski pokret. Borba za radničku emancipaciju i obaranje kapitalističkog poretka i njegovih vrednosti i normi, shvaćena je od jednog dela levice kao ideološko opravdanje za mentalitet lošeg đaka. Ovi levičari iz magareće klupe odbacuju rad na sebi i svesno degenerišu u intelektualnom i socijalnom pogledu, mešajući svoj prizeman i antisocijalni karakter sa bivanjem „blizak narodu“ i tražeći u raznim oblicima ekstravagancije i poziranja kompenzaciju za svoju nedopečenost i duhovnu prazninu. Sve što dopire izvan topline njihovog blatnjavog obora, u kojem se valjkaju i trljaju jedni o druge zadovoljno grokćući na oblake i zvezde, sumnjivo je ovom levičarskom lošem društvu. Zato im je sumnjiv i „elitistički“ film „Ne gledajte gore“ – jer i oni upravo govore ljudima da ne gledaju gore.
Za kraj
Umetnost služi da artikuliše osećanja zajednice kroz dela nadarenih pojedinaca. Razlozi zbog kojeg je „Ne gledajte gore“ toliko odjeknuo slični su kao oni zbog kojih je još genijalniji „Džoker“ postao svetski kulturni fenomen. Već decenijama nas muči osećanje da sa ovim svetom nešto duboko nije u redu, da je i zahtev za najprostijim racionalnim razmišljanjem i ophođenjem u najtežim vremenima postao nerealan. Bilo da je reč o globalnom zagrevanju, pandemiji korone, zagađenju, poplavama ili nekoj katastrofi koja nam se možda tek sprema, počeli smo da očekujemo da će svaka kriza koja se desi imati najgori mogući ishod. To osećanje je protekle decenije kod mnogih preraslo u svest o tome šta ne valja i zbog koga. I ta svest se širi i artikuliše, između ostalog, i kroz svetsku kinematografiju. Iluzorno je od filma očekivati da započne neki pokret sam od sebe. Ali različiti ljudi bivaju na različite načine motivisani da se uključe u borbu za svet bolji i zdraviji od ovog haosa i rugla u koje smo danas zapali. I oni već motivisani na različite načine dolaze do toga da im stvari u politici postanu jasnije. „Ne gledajte gore“ i njemu slična ostvarenja tu mogu mnogo doprineti. Ali, kao i dr Mindi i Kejt Dibjaski, ostaju na kraju sami pred katastrofom ako se svi ne uključimo u borbu. Možda se nekome čini da stvari nisu baš toliko crne. Ipak je jako malo verovatno da ćemo zbog kapitalizma pustiti da nas zbriše kometa. Meni je zastrašujuće to što kapitalizmu za to kometa nije potrebna.