Dr Dragiša Mišović, „Kompromitovano blagostanje“

Priredio: M. M. Ćurčić

Reč-dve o dr Dragiši Mišoviću:

Četvrtog marta 2023. godine navršilo se 125 godina od rođenja doktora Dragiše Mišovića što je i ove godine (kao i prethodnih) prošlo skoro neprimetno, osim par novinskih napisa i jednog dvodelnog feljtona. Čak i sada, u godini kada Čačak predstavlja prestonicu kulture, nije bilo značajnijeg pomena čoveka koji je bio jedan od osnivača i aktivnih učesnika mnogih kulturnih institucija u Čačku, kao što su: „Čačanski glas“, koji je nakon mnogobrojnih cenzura i gašenja 1935. ponovo pokrenut 1945. i koji neprekidno radi do danas, Studentsko udruženje „Uzajamnost“, Klub prijatelja Francuske (1930), Narodni univerzitet u Čačku (1930), Mesečnik za književnost i kulturna pitanja „Mala revija“ koji je bio pravi raritet za malu sredinu kao što je bio tadašnji Čačak, kao i pregršt drugih listova čija je mnogobrojnost bila uslovljena aktivnom policijskom cenzurom i zabranom. Pružao je i značajnu podršku gradskoj knjižnici, preteči gradske biblioteke, a povezivao je knjižnicu i čitalište sa selom.

Razlog za ovogodišnje zanemarivanje kulturnog rada dr Mišovića svakako leži u njegovom političkom radu, s obzirom da je bio istaknuti član KPJ i najveći zastupnik i agitator partijskih ideala u čačanskom kraju. Zbog toga je namera ovog članka da ukaže na političko-ekonomske ideje dr Mišovića i da opširniju sliku o njegovom radu. Ovo nije lak posao ako se uzme u obzir da je dr Mišović bio u većoj meri čovek od akcije, a ne čovek od teorije (što je jedna od mnogih stvari koje možemo naučiti od njega), pa iza sebe nije ostavio mnogo pisanih dela. Uglavnom su u pitanju kraći novinski članci, javni govori i pamflet „Komparativno blagostanje“ koji se nalazi pred nama. Svakako treba uzeti u obzir da pomenuti esej vremenom gubi na aktuelnosti, ali još uvek u njemu možemo naći interesantna promišljanja o odnosu proizvodnje i nadnica u krizi, razvoju proizvodnih tehnologija i odnosa sa radnom snagom, monopolizacijom tržišta itd.

Ali prvo par biografskih crtica:

Rođen je 4. marta 1898. u Kulinovcima nadomak Čačka. Potiče iz dobrostojeće zemljoradničke porodice, što mu omogućava školovanje bez velikih materijalnih prepreka. Često se u njegovim (malobrojnim) biografijama može naći kako tek tokom studentskih dana dolazi u kontakt sa komunističkim i naprednim idejama, prateći pomalo stereotipnu sliku o studentu levičaru, ali je činjenica da taj razvoj počinje znatno ranije. Iako je danas mnogima teško da poveruju, Čačak je u tom razdoblju imao razvijen radnički pokret, pa tako mladi Dragiša prvo uči osnovnu školu kod učitelja Velislava Janjića, poznatog čačanskog socijalističkog teoretičara i osnivača ateničke zadruge „Savest“, a u gimnaziji druguje sa Aleksandrom Ćurčićem, sinom osnivača SSDP u Čačku. Do kraja gimnazije već uveliko čita dela nešto starijih sugrađana Filipa Filipovića, Koste Novakovića i Tase Petkovića.

Po izbijanju Prvog svetskog rata još uvek maloletni Dragiša pokušava da se prijavi u dobrovoljce, ali ga odbijaju. To mu polazi za rukom tek 1915. kada su usled silovitosti nemačko-austrijsko-bugarskog napada pozivali svakoga ko je bio spreman da brani domovinu. Povlači se sa vojskom preko Albanije, nakon čega ga srpska vlada šalje u Francusku na školovanje. Završava gimnaziju u Nici kao drugi u rangu od 600 đaka i nastavlja sa školovanjem u Francuskoj, gde upisuje medicinu. Naravno, paralelno sa tim nastavlja i sa ideološkim usavršavanjem, a učestvuje i u mnogim demonstracijama i studentskim udruženjima u Francuskoj. Zbog svega toga mu vlada SHS ukida stipendiju. Iako će to pokušati da predstave kao brigu za njegovo zdravlje (navodno ga vraćaju u domovinu zbog tuberkuloze koja se tada kod njega razvija) činjenica je da su mu stipendiju oduzeli pre nego što su ga pozvali da se vrati zbog bolesti, a da mu nakon zalečenja istu nisu vratili kako bi nastavio školovanje.

Zbog toga studije nastavlja u Češkoj o svom trošku, a u uslovima bede zalečena tuberkuloza se ponovo vraća. Sve će to uticati da se Dragiša opredeli za ftiziologiju kao užu specijalnost, tj. proučavanje tuberkuloze pluća. Nakon završetka medicine, vraća se u domovinu, gde zbog svog političkog rada ne uspeva da se zaposli kao lekar u malobrojnim državnim zdravstvenim ustanovama, već otvara privatnu praksu. U početku se ona nalazi u njegovoj rodnoj kući gde osniva pravi mali sanatorijum za plućne bolesnike. Blagodeti svežeg vazduha i posvećenost doktora Mišovića dovode do toga da su čak i bolesnike iz gradske bolnice slali kod njega na lečenje. Nakon toga otvara privatnu praksu u samom Čačku uz pomoć tasta Radisava Katanića, takođe lekara (Radisav, kao i njegova deca Divna i Momčilo pripadali su komunističkom pokretu; Radisav je streljan od strane Nemaca 1941. a Momčilo je poginuo u borbi iste godine).

Kao lekar dolazi u dodir sa najsiromašnijim slojevima tadašnjeg društva (često ističući socijalnu i ekonomsku komponentu mnogih bolesti), što ga ne ostavlja ravnodušnim, te odmah po povratku sa studija nastavlja sa političkim radom. Predstavlja značajnu spojnicu između seoske i radničke omladine, a učestvuje u organizovanju i vođenju skoro svih protesta i štrajkova u Čačku od kraja dvadesetih godina pa do svoje smrti. Na ovom mestu nije na odmet pomenuti jedan štrajk koji može i danas biti zanimljiv ako uzmemo u obzir svetsku energetssku krizu i konstantna poskupljenja struje kojima smo izloženi. Naime, 1933. akcionarsko društvo „Jelica“, koje kontroliše proizvodnju i protok električne energije u Čačku odlučuje da poveća račune, a dr Mišović i KPJ uspevaju da mobilišu veliki broj građana koji bojkotom korišćenja električne energije prisiljavaju AD „Jelicu“ da odustane od svoje namere. Naravno, teško je porediti Čačak na početku elektrifikacije i ovaj danas koji je (kao i ostatak sveta) potpuno zavisan od takve energije, ali je svakako zanimljivo pomenuti ovu epizodu kao pokazatelj organizacionih sposobnosti i uticaja koji je u narodu imao dr Mišović. Na kraju krajeva, ovaj štrajk je bio toliko neobičan da su o njemu pisali u svetskoj štampi tog doba, a uticao je i na slične akcije širom Kraljevine Jugoslavije.

Zbog svega ovoga vlast odlučuje da se obračuna sa dr Mišovićem, a nalozi za njegovo hapšenje stižu direktno od ministra pravde Kraljevine Jugoslavije. Nakon hapšenja 1935. godine, prelazi u ilegalu, da bi ga 1938. godine ponovo uhapsili i poslali u Beograd. Tamo, pod čudnim i nerazjašnjenim okolnostima umire 18. 1. 1939. Zvanično saopštenje navodi da je 16.1. tokom transporta do zatvora na Adi Ciganliji stradao u saobraćajnoj nesreći kada je policijski transport naleteo na tramvaj (tačnije da je tada upao u komu, a preminuo dva dana kasnije), dok obdukcija koju je izvršila doktorka Julijana Bogićević navodi da je preminuo usled udarca tupim predmetom u potiljak glave, što može ukazivati na ubistvo. Ali priča o dr Mišoviću se ne završava ovde. Kao po uzoru na Šantićeve stihove „I kad nam muške uzmete živote/Grobovi naši boriće se s vama“ njegova sahrana postaje svojevrsni politički događaj na kome prisustvuje 15 000 ljudi iz svih krajeva zemlje (dok je Čačak tada imao oko 10 000 stanovnika), sa 40 govornika, radničkim horom i počasnom četom. Ovaj skup je toliko zabrinuo vlastodršce da su, uz policijsko pojačanje, doveli i ozloglašenog Dragog Jovanovića iz Beograda da rukovodi akcijom. Čačanski garnizon stavljen je u stanje pripravnosti, a nakon sahrane uhapšeni su mnogi istaknuti članovi KPJ. I tokom rata im mrtav doktor ne da mira pa tako okupator po nagovoru domaćih izdajnika ruši grob dr Mišovića, a bronzanu bistu odnosi kako bi je uništili čačanski radnici. Naravno, popularnost doktora Dragiše Mišovića je među njima bila tolika da nisu mogli da izvrše naređenje, pa su bistu umesto toga zakopali na tajnom mestu gde je i ostala do kraja rata  (bistu je odneo i sakrio čistač ulica Nedeljko Lišančić). Na samom kraju treba skrenuti pažnju i na jednu pozitivnu vest: iako sam grad nije obeležio ovaj značajni jubilej, u MZ Kulinovci su odlučili ove godine da urede spomen-dom Dragiše Mišovića, kao i okolnu površinu, uviđajući njen kulturno-politički potencijal.

M. M. Ćurčić

Pamflet „Kompromitovano blagostanje“ štampan je 1935. od strane administracije „Čačanskog glasa“, a kopija se nalazi u zavičajnom odeljenju Gradske biblioteke grada Čačka. Tekst je prenet u originalu, bez stilskih i gramatičkih ispravki, a čitaocu mogu zapasti za oko problemi interpunkcije, glasovnih promena, pisanja negacije itd. Ovo je učinjeno u nameri da se zadrži što veća autentičnost teksta. Sve fusnote su dr Dragiše Mišovića. Biografske crtice su sačinjene uz pomoć knjige D. Janjića i D. Petrovića „Doktor Dragiša Mišović“ iz 1980. godine, koja je ujedno i jedna od retkih knjiga (jedna od dve) posvećene dr Mišoviću, a koje se mogu naći u čačanskoj biblioteci.

Članak:

Veliku društvenu tragediju sadašnjice, o kojoj već i gluvonemi diskutuju, prati neprestano jedna neverovatna konfuzija takozvanih ekonomskih autoriteta. Nedavno je jedan ovakav kod nas, kritikujući kapitalizam kao vinovnika krize, tražio preporođaj čoveka, koji će se ubuduće inspirisati u svom ekonomskom delanju religijom.

Drugi je, do sada nepoznati reformator, preporučio: da se izvrši isceljenje krize sa selekcioniranjem budućih ljudi.

Treći, takođe naš nadobudni, pronašao je kao uzrok krize nešto na čemu bi mu mogao pozavideti i najizrazitiji hitlerovac: da je radništvo svojom kritikom prouzrokovalo sadašnju međunarodnu ekonomsku krizu, a sa njom i svoju sopstvenu nezaposlenost!

On doslovno kaže:

„Trideset miliona nezaposlenih traže poslodavca koga nema, jer su ga ti isti radnici ili njihovi drugovi koliko juče ubili“¹

Motivacija ove besmislene optužbe upozorava, pri tom, na socijalističku ekonomsku doktrinu, koja je, po shvatanju ovog kritičara, godinama rušila stalež preduzimača i organizatore poslova. Ona je uništavala i trgovački red, kao posrednika u razmeni dobara. Ona je, drugim rečima, razorila bitne i već osveštane principe jedne od najboljih ekonomija jer je tvrdila: da je proizvodnja sve, a posredovanje u razmeni zločin…

Ispitivanjem, pak, nekojih najbližih činjenica—koje je ovaj kritičar velikodušno poštedeo od svake inkriminacije—odmah se vidi sva pristrasnost ove čudne optužbe.

Međutim, kada je reč o posrednicima u razmeni proizvodnih i proizvedenih dobara, evo šta kaže o njima—kao o određenom društvenom staležu—njihov najviši trgovački forum. Na jednoj sednici u Parizu, održanoj 29. juna o.g. referisao je potpretsednik Međunarodne Trgovačke o rezultatima jednog dvogodišnjeg proučavanja prilika pod kojim roba ide od fabrike do potrošača.

Na osnovu statističkih podataka ovaj referent je tvrdio: da u izvesnoj američkoj državi propada 30% trgovačkih radnji već u toku prve godine po osnivanju. Posle dve godine propada 47%, a posle tri čitavih 58%. Referent je rekao da je sličan slučaj svuda u svetu.

Nameće se, posle ovoga, jedno pitanje: ko je u Americi, u kojoj radništvo nije nikada imalo nikakav uticaj na državnu politiku uopšte rušio stalež posrednika u razmeni dobara? Dalje, gde je u svetu primenjivana ova ekonomska doktrina, po kojoj se posredništvo doista tretira kao neproduktivno i skupo? Ne, nije međunarodna trgovina ubila jedna mrtva i u kapitalističkom redu stvari apsurdna i neoprobana ekonomska doktrina, već nešto nasvim drugo, nešto čemu, očigledno je, hoće da posluži i ovaka kritika, koja je namerno postavila posledice na mesto uzroka.

Ekonomski nacionalizam

Neposredni prouzrokovač autarhije u privredi—koja nema nikakve sličnosti sa onom doktrinom o ekonomskoj neproduktivnosti trgovine—leži u činjenici neokončanih imperijalističkih računa u prošlom ratu. Zbog toga, i zbog stalnog predubeđenja, da mora doći do novih i sličnih obračunavanja, uvek se teži više izvoziti nego uvoziti, i, hoće se ostvarenje jedne što veće ekonomske „nezavisnosti“ od ostalog sveta.

To što se nastoji imati za svaku eventualnost sopstvena poljoprivreda i tamo gde je stanovništvo u 80% zemljoradničko—jedan je od najkrupnijih činilaca rušenja instalacije međunarodnog prometa i razmene dobara.

Ubilačka efikasnost ekonomskog nacionalizma ne može se nikako imputirati nezaposlenim radnicima čak ni onda, kada su njihove kukavne vođe u raznim koalicionim vladama odricale od svake svoje pa i od ove ekonomske doktrine o neproduktivnosti trgovačkog posredništva u razmeni dobara.

Kada se privrednom autarhizmu doda i fakat skupog plaćanja za održavanje sve većeg državnog aparata—koje u nekim državama opterećuje sa 30-40% godišnji prinos ukupne nacionalne privrede—onda će biti jasno i zašto je politika sopstveničkih klasa, a ne mrtva doktrina golotrbog proletarijata, bila onako energično upućena ka visokim carinama i autarhiji.

Osnovni uzrok

Prema jednoj ranijoj verziji, kojoj se ne može odricati ozbiljna verovatnost, nalazi se oko šest milijardi ljudskih radnih snaga u postojećem svetskom mašinizmu, a na celoj zemljinoj kugli živi tek nešto više od dve milijarde ljudskih bića uopšte!² Zbog ove nesrazmere postoji jedno stalno ograničavanje proizvodnje, i opet, jedno vremeno umnožavanje i usavršavanje mašinizma…

Racionalizacija, koja je pomamno vitlala u godinama pre krize—i koja sada ponovo otpočinje u Americi zbog borbe protiv Ruzveltovih uredaba o minimalnoj nadnici i šestočasovnom radnom danu—istiskuje ljudski proizvodni elemenat iz procesa rada, a kapital prebacuje u sve skuplje i sve veće tehničke instalacije.

Jedan od naših domaćih primera dokazuje apsolutnu tačnost ovih činjenica.

Posle izvršene tehničke racionalizacije u rudniku Trbovlje, pao je udeo ljudske snage u ceni koštanja uglja 55% na 30%, a dnevna proizvodnja se povećala po svakom radniku za 20% dok su nadnice smanjene za 27%. U maju ove god., prema maju prošle godine opala je potrošnja uglja u istom rudniku za 5%, zaposlenje radnika za 11%, nadnice za 15%, a ostvarene nadnice za 17%.

Industriska proizvodna sposobnost neprekidno raste—pa i u godinama najljuće krize—u jednoj progresivnoj razmeri, a iskorišćava se samo u relativnoj meri. Do pre nekoliko decenija mašine su podvrgavane jednom danonoćnom okretanju, te je tako njihov utrošak vršen deobom na beznačajno male deliće u svaki proizvedeni predmet. U celom poratnom vremenu mašine normalno miruju po ½ ili po 2/3 vremena u svakoj godini. To prouzrokuje jedno neizračunljivo veliku ekonomsku štetu: desetinu milijardi su, verovatno, u pitanju svake godine. Jer, deo—u smislu ovde rečenom—upotrebljenih mašina mora da otplaćuje i onaj deo neupotrebljenih. Tako su aveti krize stalno nastanjene u samim fabrikama. Osnovni uzrok krize leži u faktu stalno neiskorišćavanog proizvodnog kapaciteta u industriji.

Pođe li se od pretpostavke, da industrijski mašinizam u svetu pretstavlja jednu vrednost od, recimo, 100 milijardi dolara, sporedno je da li je ova procena visoka ili nedovoljna—biće, po prilici, njegov hipotekarni teret anuiteta i kamate 25%. Ekonomski bi se ovaj teret morao crpeti iz jedne petogodišnje proizvodnje dobara namenjenih potrošnji. Međutim ograničeno iskorišćavanje mašinskog proizvodnog kapaciteta, recimo od 40% učiniće ovo hipotekarno opterećenje ne ekonomskim za 15 milijardi dolara godišnje³.

Zbir ovih stalnih ekonomskih deficita iz dan u dan, iz godine u godinu, začetnik je i prauzrok svake ekonomske krize. On je onaj veliki mistifikator koga uzalud traže na svim stranama van fabrike i mašina. Sve druge pojave su samo gole posledice ovog industrisko-mašinskog činioca.

Dinamika tehnike je bezgranična, a proizvodni napon industriskog mašinizma traži uvek sve nove prostore. Oni su zbog takvih svojstava došli mnogo pre ove šestogodišnje krize u neizbežan i neprekidan sukob sa tvrdoglavom voljom profita. Današnja kriza je samo jedno otkriveno i mahnito hrvanje ovih dvaju protivpoložnih faktora proizvodnje. Volja profita mogla je tempirati unutrašnje snage proizvodnje u vremenima kada je mašinizam prestavljao samo jedan manji deo investicija u preduzeću. Ali, otkako je nastupio obrnut odnos: da investicioni deo kapitala ogromno raste na račun dela obrtnog, i moć volje kapitalistove je minimalna. Normalna ekonomija treba bezuslovno stalan i pun  tempo rada, da bi troškovi proizvodnje bili što manji i da bi se mašine brzo i normalno amortizirale, a ukvrženi standard života ne pruža za to praktične mogućnosti. Ekonomija u svome sveopštem značenju dolazi tako do čitavog samoubistva.

Danas je praktično više nemoguće samovoljno rukovanje proizvodnim silama u industriji, jer je obim delotvornih sredstava za proizvodnju postao ogroman.

Ono „izravnavanje“ ekonomske i računske razlike kod hipotekarnog opterećenja vrši se jednim neracionalnim i zbog toga ne ekonomskim opterećivanjem konzuma sa visokim cenama. To je, ustvari, jedno neprekidno ekonomsko potkradanje: radničkih nadnica, činovničkih plata; šišanje malih obrtnika i nemilosrdno striženje zemljoradnika! Danas je na vrhuncu parola: visoke cene za sve proizvode…

Ovako „izravnanje“ rečenih stalnih razlika stvorilo je makaze cena, sa kojima su, prema jednoj nemačkoj proceni, smanjene kupovne moći svetske poljoprivrede u god. 1930, prema prethodnoj, za oko 337 milijardi dinara.

Ovako izgledaju posledice kada ograničena upotreba nagomilanih i skupih oruđa proizvodnje mora ipak da daje „normalan“ profit njihovim imaocima. Za industrijski kapital je doista, šteta što ipak mora da računa i sa nezaposlenim radnicima i sa oglodanim poljoprivrednicima⁴.

Karteli

Mnogobrojne razne velike nacionalne industrije su se mađusobno sporazumele u održavanju visokih cena i u podeli potrošačkih pijaca, ali stvarno uvek i samo na bazi ograničavanja proizvodnje. Tako su oko 1000 kartela u Evropi, od kojih su 200 međunarodnog tipa, održali sa uspehom u godini 1929. veće cene od onih koje su tada važile kao slobodne cene. Međutim, i karteli su, pre svih drugih, samo posledica „potrebe“ ograničavanja proizvodnje u industriji. „Potrebe“ koja se sada već imitira i u razvijenoj poljoprivredi. Do pre tri godine verovalo se da će moćni međunarodni karteli potpuno uspeti da „regulišu“ obim proizvodnje. Na sreću istoriskog progresa to im nije pošlo i neće poći za rukom. Dinamika tehnike je uslovljena i naukom i životom. Ona je uopšte neodoljiva, a njeni rezultati silni i neotklonjivi još i zbog konkurentskih interesa sopstvenika mašinskih sredstava za proizvodnju. Ti suprotni interesi postoje uvek, čak i onda kada ih donekle neutrališe snaga kartela. Deviza je, doduše, prodavati po jednako visokim cenama, ali jednovremeno i nezavisno od svake solidarnosti svaki se odvojeno stara u svom preduzeću, da novom savršenijom i kompletnijom mašinom pre i bolje od svih smanji troškove proizvodnje, radi adekvatne dobiti kod stope profita⁵.

Uzroci i posledice

Oktobarski zemljotres na Njujorškoj berzi 1929. godine, koji je uništio oko 60 do 100 milijardi dolara tadašnjih akciskih vrednosti kod američkih berzanskih papira, takođe je samo posledica uzroka krize.

U istoj godini je obim svetske trgovine—između 102 zemlje—dostizao 60 i po milijardi dolara, a već u godini 1932. samo 25 i po milijardi. Kod toga je američko radništvo, čije su dugogodišnje ušteđevine onako nemilosrdno eksproprisane, moglo lako pasti pod uticaj verovanja: da je umanjenje svetske trgovine indentično sa osnovnim uzrokom krize. Jer, svaka od ovih i uličnih posledica kod ove dugogodišnje krize nosi u sebi po jednu opsenu koja ih prikazuje kao same uzroke krize. U tu zabludu dolaze mnogi posmatrači, a nju svesno podržavaju i svi oni koji imaju sopstvenog interesa u ovoj mistifikaciji.

Prema svim poznatim činjenicama, kriza je više nego običan simptom jedne organske bolesti industrije, koja se, eto, prenela na ceo ekonomski organizam sveta.

Trajanje ove bolesti i njenih aktuelnih posledica ostaće sve dotle, dokle se bude ovako malo mislilo o jednom velikom, o univerzalnom ekonomskom zakonu društveno-političkih promena…

1. Uvodnik u beogradskoj „Pravdi“ od 25-VII-1934, od g. M.V.
2. Podaci mađarskog ministra ishrane g. K. Erska, objavljeni kod nas preko Agencije Avale 21-III-1931 god.
3. Baš ovaj osnovni uzorak krize za mnoge je nevidljiv i liči im na njenu posledicu, jer ne znaju, da je neiskorišćavanje punog kapaciteta proizvodne tehnike pravilo, koje se primenjuje i u dobu konjukture.
4. Na jednoj anketi, održanoj u Beogradu 16-V-1934., konstatovano je, da je isplata nadnica kod jugoslovenskih radnika za tri poslednje godine bila manja za 1.300.000.000 dinara.
5. U prvom polugođu pr. g. (prethodne godine) izveženo je samo iz jednog mesta u Americi sedam miliona kilograma „starog gvožđa“