U okviru projekta KC Rex, NEZAVERENI u BG i LA / Dekonstrukcija teorija zavere i lažnih vesti, realizovano je gostovanje Džeka Bratića, profesora na Departmanu za studije novinarstva i medija Univerziteta Rutgers. Kroz kritičku perspektivu preseka popularne kulture i političke kulture, Bratić primenjuje autonomističku socijalnu teoriju na teme kao što su medijski kapaciteti ručnog rada, rialiti televizija, mediji društvenih pokreta i kulturna politika tajnosti. Autor je knjige “Panika oko teorija zavere: Politička racionalnost i popularna kultura” (Conspiracy Panics: Political Rationality and Popular Culture) i ko-urednik “Fuko, studije kulture i umeće vladanja” (Foucault, Cultural Studies, and Governmentality). Trenutno radi na knjizi o nekropolitici i kulturi poznatoj kao “Deathstyle Fascism.”. Odazvao se našem pozivu da uzme učešće u projektu čijom se temom intenzivno bavio tokom dvehiljaditih.
NEZAVERENI: Napisali ste knjigu “Conspiracy Panics: Political Rationality and Popular Culture” pre više od jedne decenije, pokrenuti i zabrinuti fokusiranjem na “Teorije zavere” kao metod sistematizovanog (od strane državnih ideoloških i policijskih aparata, mejnstrim medija, dela akademske zajednice itd), pojednostavljeno rečeno, „protivljenja protivljenju“ (dissent against dissent) ili blago rečeno, nametanja granica, koordinata i koncepata „racionalnog, korisnog i produktivnog“ naspram „iracionalnog, nekorisnog i neproduktivnog“ protivljenja ili neslaganja. Upozorili ste na opasnost u vezi sa pogodnošću (za nosioce moći, jer poziva i računa na suzbijajuće delovanje šireg društva) konstruisanja/lociranja/otkrivanja domena nespecifikovane opasnosti/neprijatelja koji „panika oko teorija zavere“ (conspiracy panic*)“ konceptualizuje, ojačava i opciono koristi kao oružje u političkim i ideološkim sporovima i borbama. Činjenica da „teorija zavere“ u takvim „igrama istine“ nikada nije jasno precizirana i određena kao društveno-političko-epistemološki fenomen važan je deo paničenja/nasumičnog i svaštarskog pristupa i metodologije. Dakle, pitanje za početak bi bilo: postoji li danas, nakon svih nedavnih bujanja fenomena „teorija zavere“, kao i različitog razumevanja, kvalifikacija i reakcija na iste, preciznija definicija ili pojašnjenje datog fenomena akademskom teorijom o „teorijama zavere“? Ili, da li je jasnije zamišljanje i razumevanje neprijatelja javnog razuma prisutno u javnosti?
* (definisanu kao skup alarmantnih/diskvalifikujućih/izopštenih disciplinskih javnih diskursa koji su ujedno i skup poziva na akciju)
DZEK BRATIC: Sjajno uvodno pitanje. Dozvolite mi da započnem sa nekoliko reči o momentu odabranom za objavljivanje knjige, da bi time pojasnili ono što se promenilo i gde smo sada. Consipiracy Panics napisana je većim delom krajem 1990-ih i početkom 2000-ih. Posmatrao sam dva istovremena fenomena: Prvi: uspon onoga što Peter Knight naziva „kulturom zavere“. Popularna kultura je počela sve više da ulazi u domen priča o zaverama. Počelo je (barem u odnosu na ono čime sam se ja bavio) filmom Olivera Stone-a iz 1991. godine JFK. Ovo je bio važan trenutak, jer je glavni holivudski režiser uverljivo prikazao priču o zaveri u atentatu na Kenedija. Ubrzo se, devedesetih godina pojavljuju brojne TV emisije i filmovi (Dosije X, Teorija zavere, Neprijatelj države, Navala, mnogi filmovi o odbrani od vanzemaljaca itd.). Uspon onoga što smo tada zvali world wide web takođe je bio ključan, jer su mnogi internet forumi i veb stranice širili ove priče o zaverama. U to vreme je u SAD objavljivano više časopisa i knjiga malih izdavača, koji su se mogli naći u alternativnim knjižarama, kao i naručiti preko Interneta. Uloga štampanih materijala važan je, mada zanemaren ugao medijacije. Drugi, paralelni fenomen bili su odgovori na popularnu kulturu zavere. To se nije dogodilo toliko sa zabavnim TV serijama (poput Dosije X-a), ali je bilo silovito sa JFK-om. Istoričari i novinari udružili su snage da bi „proverili činjenice“ u filmu, ali povrh toga da bi kritikovali ulazak holivudskog režisera na njihovu teritoriju. Nakon bombaškog napada u Oklahoma City-ju 1995. godine, imamo neprekinutu kolonu eksperata i novinarskih analitičara koji su redovno denuncirali teorije zavere. Retko su osećali potrebu da tačno definišu na šta su mislili. To je više ličilo na standardni pristup pornografiji: „znaš šta je kad je vidiš“.
Ustaljena praksa novinarskih žigosanja nije dala rezultat. Poverenje u sposobnost novinarstva da istražuje moć (vlast) bilo je u padu, pa su pokušaji novinarstva da optužuje druge oblike istraživanja (ono što ja nazivam popularnim istraživanjima) smatrani očajničkim izgovorima za sopstvene neuspehe. Dakle, bilo je potrebno da u igru uđe više ukazivača/objašnjivača (definers) potrebnih za otpočinjanje akcije: američki Stejt department povezao je dezinformacije sa terorizmom 2006. godine, a budući američki „car informacija“ Cass Sunstein napisao je članke koji su u suštini objavljivali informacijski rat teorijama zavere (kroz ono što je nazvao „kognitivnom infiltracijom“). Tokom 2010-ih videli smo vrhunac u količini i formi ovih ukazivača. Mnogi su tada pripadali nevladinim organizacijama i think tank-ovima, kao i običnim novinarima i političarima. Društveni mediji ne samo da omogućavaju većem broju korisnika da šire problematična uverenja (npr. teorije zavere), već takođe omogućavaju komentatorima da ih zasipaju grdnjama i uvredama. [Usput, ovi drugi nikada ne mogu pobediti, jer se uvek pojavljuju kao reaktivni i odbrambeni, pa se moraju preduzeti druge mere: zabrane, uklanjanje platforme, neutralizacija] Na kraju, u današnjem vremenu vidimo ubrzavanje oba fenomena koje sam pratio devedesetih, ali sada su oba uglavnom na Internetu. Otprilike u to vreme (2010. godine) novi talas akademskih istraživača počeo je da se zanima za teorije zavere. Generacija 90-ih uglavnom se time bavila u okviru kulturoloških i američkih studija, dok se druga, nova grupa, smeštala u okvire tradicionalnijih disciplina (političke nauke, sociologija, psihologija, pravne / političke studije).
Što se tiče akademskih definicija, verovatno najbolja savremena definicija dolazi od Josepha Uscinskog sa Univerziteta u Majamiju (ovo je rezime njegovog stava od strane novinarke Adrienne LaFrance): „Prihvatanje sledećih tvrdnji: Naše živote kontrolišu zavere skovane na tajnim mestima. Iako navodno živimo u demokratiji, mala grupa ljudi vodi sve, ali mi ne znamo ko su ti ljudi. Kada se dogode veliki događaji – pandemije, recesija, ratovi, teroristički napadi – to je zato što ta tajna grupa radi protiv nas ostalih. “
Objašnjenje nekog događaja u svetu:
„Namerna zavera tajne grupe za promenu toka događaja, sa značajnim rezultatima.“
Ali čak se i ta definicija manje odnosi na neku određenu teoriju, a više na nešto poput totalizujućeg pogleda na svet, onoga što su drugi nazvali konspiracionizam (conspiracism). Mislim da je opšta sumnjičavost i skeptičan pogled na svet ono što stručnjake/ukazivače/objašnjivače/eksperte toliko zabrinjava: ne samo verovanje u ovu ili onu priču o zataškavanju vanzemaljaca, atentatima, biološkim oružjima, tajnim operacijama itd, nego i sveprožimajući skepticizam koji navodi ljude da preispituju (i podrivaju) uspostavljene institucije za saopštavanje istine. Ali autoritativne definicije su manje važne od autoritativnih eksperata, jer je definisanje čin moći. U današnje vreme ti stručnjaci (barem u SAD-u i Velikoj Britaniji) imaju tendenciju da budu vezani za istraživačke institucije, bilo akademske ili ne. Netransparentne grupe poput „Instituta za strateški dijalog“ (“Institute for Strategic Dialogue) dobro su finansirane i oblikuju javno mnjenje generisanjem ekspertize. Teško je reći ko ima najjasnije shvatanje, jer su sva shvatanja bitna samo ako se mogu prevesti u delo. I još uvek smo usred turbulencija po tom pitanju. Ali možemo barem mapirati aktere i položaje na području neprijateljstava.
Nakon vaših pojašnjenja iz uvoda u knjizi, možemo li pretpostaviti da je nakon bujanja „teorija zavere“ tokom pandemije COVID-19 (pod pretpostavkom da smo „mi“ pozvani i ovlašćeni da nadgledamo, imenujemo i prosuđujemo to bujanje) napravljen diskurs „panike zavere“ koji je manje „zamagljen, latentan, neodredljiv i rasut po raznim domenima i institucijama“ (kao što ste opisali njegovo promenljivo pozicioniranje i dosezanje). Ovog puta naizgled gotovo sve javne i privatne institucije, svi javni domeni (osim nekolicine „populističkih“ političara i tabloidne štampe) direktno i otvoreno su se okupili i udružili u napadu na „koncpiracioniste“ koji se protive vakcinaciji, zaključavanju i drugim merama bezbednosti, na demonstrante koji žele radikalno preispitivanje većine proverljivih naučnih objašnjenja epidemije i ignorisanje sigurnosnih mera koje su uvele državne vlasti itd. Ili da se tako izrazim: Šta konkretni simptom teorija zavere u vezi sa Covid-19 pandemijom može da nam kaže kao (još jedan) simptom koji nadalje objašnjava generalni „conspiracy panic“ diskurs koji ga ujedno i pozicionira? Da li je dvosmerna simptomatologija (kao što ste je prikazali i proučavali u svom radu) napredovala u pogledu metodologije i epistemologije?
Pandemija Covid-19 bila je brza promena konteksta i uticala je na dinamiku između paničara i teoretičara zavere. Ponovo ću govoriti uglavnom o anglo-američkom kontekstu. Postojale su nove verzije zavera u vezi sa naoružanjem sa elektromagnetnim poljem, a koje se sada tiču strahova oko 5G mreže. Globalno širenje karantina uvedenih od strane država ispunilo je fantazije mnogih ljudi sklonih zaverama, koji su govorili o Novom svetskom poretku od 1990-ih do danas. Strahovi od mikročipovanja, računarske tehnologije i globalizma bili su izraženi u SAD-u, uglavnom raspirivani od strane verskih grupa koje su ih videle kao „znake zveri“ – ispunjavanje predskazanja iz Knjige Otkrivenja koja vode svet ka konačnoj Apokalipsi. Tokom pola decenije pre Covid-19 (2015-2020) videli smo javni diskurs koji je povezivao teorije zavere sa dezinformacijama i lažnim vestima u vezi strahova od ere „post-istine“ (ili zaista pada poverenja u autoritativne institucionalizovane proizvođače značenja). U SAD-u ovo je uglavnom bilo povezano sa zabrinutošću zbog ruskog mešanja u američke izbore 2016. godine, zatim vladavine Trampizma polarizacijom, lažima i religioznom iracionalnošću oslonjenom na veru. Fenomen Qanon takođe je počeo 2018. godine i zaista se rascvetao tokom zaključavanja 2020. godine.
Ove godine postavile su scenu i pozicionirale učesnike za eskalaciju teorija i odgovarajućih panika o teorijama zavera, do koje je došlo tokom Covid ere jer su sada ulozi bili veći. Na primer, verovati da Bill Gates stoji iza Coronavirusa (jer je želeo da primeni novi poredak i zaradi dodatne milijarde od mikročipa) bio je simptom opasnog ponašanja (npr. odbijanje maski i vakcinacija). I što su više političari i tech platforme zabranjivali ove tvrdnje, konspiracionisti su bili sigurniji, kao da je cenzura bila simptom potiskivanja istine. Svaka strana vidi akcije druge strane kao opasan simptom, uvećavajući uloge i grozničave interpretacije: sve kao ples koji se konstantno ubrzava. Najzanimljivije u godinama koje su prethodile virusu Covid-19 bilo je to što je teren (platforme društvenih medija) takođe i sam postao učesnik. U svom radu Civilno društvo mora biti odbranjeno tvrdim da su velike tehnološke kompanije sarađivale sa delovima profesionalnog novinarstva, think tank-ovima i vladinim agencijama da bi stvorili vezu „primarnih ukazivača/objašnjivača teorija zavere. Stvorili su rešenja na platformama za zabranu problematičnih priča. Ovde je postojao pametan manevar: novinarstvo (pod napadom zbog svoje pristrasnosti) je postalo ukazivač/objašnjivač dobrih i loših informacija. Sada nezadovoljno ulogom stražara na vratima „svog“ javnog diskursa, profesionalno novinarstvo udružilo se sa bezbednosnim agencijama i samim platformnim kompanijama kako bi eliminisalo konkurente u informisanju.
Akademska istraživanja takođe ulaze u ovu igru, sa dobro finansiranim resursima. Na mom univerzitetu, Miller-ov Centar za zaštitu i oporavak zajednice (deo US Homeland Security intelektualnog aparatusa), ključni je partner u Institutu za izučavanje štetnih mrežnih uticaja (Network Contagion Research Institute, koje finansiraju Soros i Koch brother), koji je objavio takve izveštaje kao “Covid-19, Conspiracy And Contagious Sedition.” Međutim, jedan zanimljiv (trenutno manje izražen) razvoj događaja je kako naizgled jasna podela između racionalista i iracionalista postaje nejasnija. To možemo videti u dva slučaja u SAD-u gde paničari sada sve ozbiljnijie svhataju bivše „teoretičare zavere“. Prvi slučaj je istorija interesovanja i prikrivanja vlade SAD vezana za vanzemaljske tehnologije / života. Drugi se tiče samog koronavirusa. Sve češće, ugledni zdravstveni zvaničnici, političari i mejnstrim novinari ozbiljno shvataju tvrdnju da je sam virus stvoren u laboratoriji u Vuhanu, zatim spekulišući da li je slučajno izašao odatle ili je namerno pušten. U međuvremenu, s druge strane, teorije zavere koje su se plašile zagovornika Novog svetskog poretka i vanrednog stanja tokom 1990-ih preokrenule su se krajem 2020. godine: redovno su pozivali na trampovski puč i vanredno stanje (uključujući logore i opšte napade). Sada im odgovara da budu zaverenici koji mogu da kontrolišu vladu i eliminišu svoje neprijatelje. Suština je da različiti akteri pokazuju svoje stavove kao apsolutne. Međusobna simptomatologija se brzo pomerila sa tumačenja na akciju, u kojoj sve strane prizivaju rat da bi opravdale svoje sopstvene i objasnije neprijateljske operacije.
Moram da priznam da imam problem da prihvatim da, na primer, kampanje protiv medicinske nauke i dokaza o povezanosti pušenja i raka pluća, ili tvrdnje nekog (“nepostojanju” klimatskih promena) posvećenog sajta „Ovo je u stvari ledeno doba“ – tumačenja zasnovana na očiglednim manipulacijama i neznanju, ili na kraju, da je ozloglašena priča o „jevrejsko-boljševičko-masonskoj itd. zaveri“ vrsta „informacionog takmičenja“. Da li sam paničar ako me takvi narativi i njihovi široki dosezi prilično nerviraju?
Dobro je što vas ovo iritira! Za mene je ta iritacija rezultat previše otvorene koncepcije „teorija zavere“. Pogledajmo niz narativa koje ste citirali: jedan je generička sumnja u zapadnu medicinu, jedan je prvenstveno kampanja duvanske kompanije za suzbijanje dokaza i obmanu odnosa s javnošću (kao i sponzorisana naučna istraživanja), jedna je vrlo opskurna geološka tvrdnja koja nužno ne uključuje zavere, a jedna je dugogodišnji rasistički narativ o globalnim kontrolorima. Zaista ne znam šta povezuje ove tvrdnje osim njihove pozicije „ekstremnih uverenja koja ne bismo trebali uzimati u obzir“. A prva tvrdnja na vašem spisku je nejasna: da li mislite na generalni skepticizam zapadne medicine? Ili konkretne kampanje protiv rezultata istraživanja? Ako je ovo drugo, zar ne želimo da razlikujemo isprazna (blanket) anti-vax odbijanja od kritičara medicinskih istraživanja sponzorisana od strane farmaceutskih kompanija? Nadam se da da. I ovo je deo problema – specijalisti za javno mnenje (opinion experts), poput profesionalnih novinara, retko žele da naprave takvu razliku. U stvari, da je bilo više zdravog skepticizma prema medicini i moći u javnom diskursu, moglo bi biti manje akutne sumnje u popularna znanja.
U svojoj knjizi sam izabrao glavne primere koji su bili manje očigledno „pogrešni“, mada su i dalje bili odbačeni: Atentat na JFK, priča o Gary Webb CIA-Crack, i 11. septembra. Svaka je bila više tradicionalna „politička“ zavera koja je pokrenula teška pitanja o SAD-u kao demokratiji i o tome šta je vlada spremna da učini protiv sebe i svog naroda. Stoga da – u ovim slučajevima bilo je konkurentskih narativa o tome kako deluje američka politika, a neki od institucionalnih aktera (profesionalni novinari, stručnjaci, bezbednosni službenici) želeli su da njihov narativ pobedi. SAD imaju poseban problem, tj. Američka izuzetnost (American Exceptionalism), ili „Ovde se to ne može dogoditi“, što znači da su stvari koje se podrazumevaju u drugim kulturama (politička korupcija, gangsterizam kao način upravljanja) sistematski isključene iz javnog zdravog razuma u SAD. Četvrti glavni primer u Conspiracy Panics je zapetljaniji. Ispitao sam tvrdnje o „teoriji zavere o AIDS-u“. One su ponekad bile skeptične prema rezultativa medicinskih istraživanja – npr. AIDS nije rezultat HIV-a, i to je prikriveno radi finansijske dobiti. Ali češće su narativi zavere verovali u otkrića nauke, dodajući joj i ratni program (npr. Bio oružje za depopulaciju protiv Afroamerikanaca i homoseksualaca). Da bih se pozabavio ovim nizom tvrdnji koje su se objedinile pod pojmom „teorije zavere“, u knjizi sam stvorio tabelu koja je narative raščlanila na četiri specifične karakteristike (poreklo / izvor, širenje, istorijski kontekst / svrha i recept / rešenje). Nadam se da će se ova vežba primeniti na razne vrste spekulativnih tvrdnji, narativa i izveštaja, uključujući prihvaćene ili zvanične.
Moram reći da sam prijatno iznenađen što se o „virusu kao biološkom ratu“ sada ozbiljnije razmišlja na javnim forumima, jer sam u mojoj knjizi smatrao da je to zaista marginalizovana tema (real outlier). Rekao bih da bi ova Tabela tumačenja mogla sada biti još relevantnija. Ali mislim da ovo ne ublažava vašu iritaciju! Da budem direktniji: Ljudi mogu da osude narative za koje misle da su štetni ili pogrešni – to ih ne čini paničarima o teorijama zavere/konspirologiji (conspiracy panickers). Čovek ne mora biti relativista – samo ne mislim da je izraz „teorija zavere“ iole dosledan da bi mogao da objasni svet i širok spektar tvrdnji o tome kako moć deluje. Kao što sam rekao u knjizi, termin više govori o tome ko ga izgovara nego o objektima ili onome što je njime označeno. Na taj način, teorija zavere je nešto kao neki crni-đavo termin (“folk devil” term): mnogi ljudi veruju u nju, ne postoji saglasnost oko toga šta ona znači, ali aktivira sve vrste operacija (uglavnom neprijateljskih prema onima koje imenuje). Da li su neki od tih đavola štetni? Naravno. Da li su lovci na đavole štetni? Bez sumnje. Moje pitanje tada postaje: Šta bi značilo imati zdravu procenu o socijalnoj šteti i socijalnom zdravlju?
Razgovor je u ime „NEZAVERENIh u BG i L.A.“ vodio Nebojša Milikić, koordinator projekta / uvodno izlaganje Džeka Bratića dostupno je na YouTube stranici KC Rex