Kada bismo sumornu stvarnost srpskog društva posmatrali s izvesnom dozom preterivanja, mogli bismo da kažemo da je u prethodnih nekoliko meseci u Srbiji levičarska priča na neočekivan način postala deo javnog diskursa, pa čak i društveno-političkog mejnstrima. Reč je o tome da je sve ono o čemu je sa margine društvenog i političkog prostora već nekoliko generacija levičara u Srbiji govorilo i pisalo, u jednom momentu u javnosti postalo rasprostranjeno i takoreći opšte mesto. To se desilo u trenutku kada su se borbe koje su ekološki pokreti vodili protiv dolaska kompanije Rio Tinto kulminirale kroz akcije građanske neposlušnosti kojima su tokom dva vikenda u preko 50 gradova u Srbiji bili blokirani mostovi, autoputevi i važne saobraćajnice.
Dijagnoze brojnih levičarski orjentisanih teoretičara, intelektualaca, publicista, pripadnika levičarskih pokreta i organizacija upućivale su na to da je Srbiji dodeljena uloga zemlje na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, odnosno zemlje koja tzv. stranim investitorima nudi jeftinu radnu snagu, javna dobra i prirodna bogatstva, čije vlasti su otuda maksimalno servilne i predstavljaju primer tzv. kompradorskih elita koje pristaju na rasprodaju zemlje i naroda u bescenje u zamenu za neograničenu vlast i brojne sinekure. Levičari su upozoravali i na to da je pozivanje na tzv. evropske standarde samo maska ispod koje se odvija pomenuta eksploatacija, budući da zemlje kapitalističkog centra ne grade periferiju po uzoru na sopstvena društva, nego prema svojim potrebama, kako je to neko, ako se ne varamo, sociolog Mladen Lazić, lepo i tačno primetio. Levičari su dakle na vreme upozoravali na to da je Srbija pretvorena u jednu od zona žrtvovanja o kojima je pisala Naomi Klajn. To su zone u kojima je ozakonjena brutalna eksploatacija tzv. prirodnih resursa zarad interesa ekstraktivistički orjentisanih kapitalističkih koncerna, a sve to po cenu devastacije prirodne sredine kroz različite vrste zagađivanja koje mogu da vode do potpunog uništenja, a sve u ime ostvarenja tobožnjeg ekonomskog napretka. Projekat Jadar, koji je u saradnji sa srpskim vlastima pokrenula australijska kompanija Rio Tinto, školski je primer pokušaja primene modela eksploatacije prirodne sredine bez obzira na posledice. Dolazak Rio Tinta je neka vrsta pokazne vežbe za čitav niz sličnih projekata koji se spremaju u kancelarijama kapitalističkih planera, a što uostalom potvrđuju planovi tzv. zelene agende EU u kojima se bez ikakvog zazora ističe da je poželjno da se u Srbiji iskopava litijum kako bi zemlje EU mogle da pređu na tzv. zelenu ekonomiju i postanu ekološke zelene zone.
O onome o čemu su sa medijskih margina decenijama govorili levičarski intelektualci i aktivisti, sada govore brojni ekološki aktivisti, opoziciono orjentisani političari, profesori univerziteta, glumci i ostale tzv. javne ličnosti, kao i brojni građani, tzv. obični ljudi. Mnogima postaje belodano da je Srbiji namenjena sudbina kolonije i banana republike. Nakon što je postala zemlja periferijskog kapitalizma, Srbija treba da postane i jedna velika zona žrtvovanja! Otuda se samo po sebi nameće i postavlja pitanje da li to znači da je za levicu u Srbiji kucnuo čas za povratak na scenu, ali takođe i pitanje kakav stav levica treba da ima prema ekološkim protestima i borbama? Kada govorimo o levici, ne mislimo na aktere pomenutih protesta i nosioce ekoloških borbi koji su nakon protesta oformili zeleno-levu koaliciju Moramo koja gravitira ka levom centru, nego mislimo na levicu koja je radikalnije orjentisana, bilo da gravitira ka marksističkoj ili ka anarhističkoj opciji.
Da bismo ponudili makar jedan od mogućih odgovora na pomenuta pitanja, prethodno ćemo, a bez upuštanja u dublje analize koje su svakako neophodne, pokušati da makar provizorno odredimo karakter pomenutih ekoloških borbi. Kao nit vodilja, odnosno putokaz na tom kratkom putovanju, zapravo simptom za prepoznavanje karaktera ekoloških protesta protiv Rio Tinta, može da posluži izjava koju je predstavnik pokreta Kreni-promeni, koji je na neki način inicirao proteste, Savo Manojlović dao medijima. „Ovo je protest koji nadilazi stranačke razlike. Pozivamo i levicu i desnicu, i ateiste i vernike, vaksere i antivaksere da nam se pridruže. Danas u 14 sati neće postojati prva ili druga Srbija, postojaće samo ona jedna, jedinstvena i slobodna Srbija“. Manojlovićev iskaz, zajedno sa iskazima brojnih učesnika protesta i parolama koje su na protestima bile vidljive, nudi mnogo argumenata za to da se protesti protiv Rio Tinta okarakterišu kao populistički. Elementi populizma koji su u Manojlovićevom iskazu, ali i u protestnoj praksi prepoznatljivi, jesu odbijanje svrstavanja na levu ili desnu stranu političkog spektra; (protesti su inače okarakterisani kao narodni); poricanje značaja klase, odnosno insistiranje na multiklasnom karakteru protesta, te značajan udeo nacionalističke retorike (odbrana rodne grude, odbrana časti predaka), itd.
Ako u igru uključimo teoriju populizma argentinskog filozofa Ernesta Laklaua, onda Manojlovićev iskaz možemo protumačiti kao školski primer logike populizma koju je pomenuti filozof predstavio i anlizirao u svojoj knjizi O populističkom umu. Ukratko i krajnje uopšteno govoreći, Laklau smatra da se logika populizma izražava kroz prevazilaženje, odnosno privremeno suspendovanje razlika koje u društvenom polju postoje između različitih društvenih grupa i klasa u ime uspostavljanja lanaca ekvivalencije koji omogućavaju stupanje u zajedničku borbu protiv zajedničkog protivnika, odnosno neprijatelja. Do okupljanja heterogenih društvenih snaga između kojih se uspostavljaju lanci ekvivalencije obično dolazi zbog toga što se njihovi zahtevi ne mogu realizovati u okvirima postojećeg institucionalnog poretka. Pritom uspostavljeni lanac ekvivalencije biva otelovljen u vidu vođe ili se javlja u vidu određenog simbola, odnosno praznog označitelja. Rio Tinto je upravo prazan označitelj utoliko što različiti društveni akteri koji se bore protiv dolaska ove kompanije u samu kompaniju upisuju različita značenja, koja se prepliću sa motivima zbog kojih se protiv nje treba boriti i vredi boriti. Za desnicu je borba protiv Rio Tinta borba protiv globalizma i duboke države, a za odbranu rodne grude i odbranu časti slavnih predaka. Za levicu je borba protiv Rio Tinta borba protiv multinacionalne, ekstraktivistički orjentisane strane kompanije, dok liberali borbu protiv dolaska Rio Tinta doživljavaju kao borbu protiv kršenja institucionalnih procedura i aranžmana, poput privilegovanja jedne strane kompanije, moguće korupcije državnih organa, itd.
Ipak treba naglasiti da Laklau na populizam ne gleda kao na politički fenomen koji je apriori negativan. Štaviše, on smatra da upravo logika populizma odražava logiku društva i posebno logiku političke borbe! Populizam je za njega konstantna dimenzija političke akcije koja se u manjoj ili većoj meri javlja u svim političkim diskursima. Laklau ističe da je sama društvena realnost nejasna i neodređena, pa samim tim takva mora biti i politička borba koja se u okvirima društva odvija. Na njegove stavove nadovezuje se Šantal Muf koja smatra da je levici danas neophodna upravo strategija levog populizma. Laklau ipak upozorava na to da su dometi mnogih populističkih pokreta prilično ograničeni. Oni, naime, vrlo lako kidaju uspostavljene lance ekvivalencije u trenutku kada sa scene nestane karika koja je delove lanca povezivala; to može da se desi kada vođa koji je objedinjavao heterogene snage napusti borbu ili kada sam institucionalni poredak prihvati zahteve pokreta, odnosno kada nestane zajednički neprijatelj.
Ako bismo pak karakter protesta protiv Rio Tinta, takođe provozirno, pokušali da posmatramo kroz prizmu klasičnih marksističkih analiza klasnih pozicija njegovih aktera, onda bismo, bez ulaženja u precizne empirijske analize udela pripadnika različitih klasa u protestnim aktivnostima, mogli da kažemo da su bazu pokreta, pored stanovnika doline Jadra koji su neposredno ugroženi projektom Rio Sava, činili pripadnici srednje klase, dok su ulogu glasnogovornika u javnosti preuzeli prvenstveno visokoobrazovani pojedinci, te brojne tzv. javne ličnosti, (glumci, pevači, itd). Pripadnici srednje klase protiv jedne strane kompanije nisu se pobunili zbog toga što su principijelno protiv stranih investicija, jer da je tako odavno bi protestovali zbog toga što strane kompanije brutalno eksploatišu radnike, nego zbog toga što su shvatili da njen dolazak na duži rok može da ugrozi i njihovu egzistenciju. To bi značilo da ekološki aktivizam srednjeklasnog tipa ne napada samu srž problema: ekonomsko-politički model koji Srbiju pretvara u zonu jeftine radne snage i zonu žrtvovanja. Ali postavlja se pitanje da li sve kritike koje se mogu uputiti na račun praksi otpora i bunta protiv kompanije Rio Tinto znače da levičarski orjentisane individue, grupe, pokreti, organizacije i partije treba da se distanciraju od borbi pomenutog tipa, ukoliko se one nastave, i građanskih pokreta koji ih predvode? Odgovor je ne, jer bi takav pristup bio sektaški, kratkovid i politički nedelotvoran. Tome mogu da nas pouče stavovi dvojice levičara koji su nastupali sa različitih pozicija unutar levičarskog spektra. Reč je o Noamu Čomskom i Đerđu Lukaču.
Noam Čomski, koji se izjašnjava kao anarhista, smatra da anarhistički orjentisani aktivisti treba da budu politički fleksibilni na planu pronalaženja strategije delovanja kojom bi borbu za krajni cilj (ukidanje države i uspostavljanje direktne demokratije i neke vrsta samoupravljanja) pomirili sa odbranom izborenih prava, pozitivnih tekovina tzv. države blagostanja i borbom protiv kapitalističke zloupotrebe države i nepoštovanja državnih institucija i zakona; tu je reč o strategiji koju bismo mogli nazvati strategijom pragmatičnog anarhizma. Primera radi, kada finansijske i političke elite krenu u ofanzivu koja cilja na ukidanje besplatnog obrazovanja za sve i prava na besplatnu zdravstvenu zaštitu, anarhisti jednostavno moraju da se protiv toga bore uprkos tome što upravo država kao njihov glavni neprijatelj pomenuta prava garantuje. U borbi u kojoj je na tapetu odbrana tekovina države blagostanja pred naletom procesa privatizacije svega postojećeg, anarhisti moraju stati na stranu države, uprkos tome što im je glavni cilj upravo njeno ukidanje. Samo po sebi se dakle razume to da levičarski aktivisti, pa tako i anarhisti, jednostavno moraju da budu u prvim borbenim redovima tamo gde su ljudski životi ugroženi naletom kapitalističkih eksploatatorskih praksi čak i ako ljudi čiji su životi ugroženi nisu deklarisani levičari. Postoje određeni problemi u čijem rešavanju levica mora da se angažuje čak i ako oni kratkoročno ne vode ka ostvarenju osnovnih levičarskih, odnosno anarhističkih vizija. Sam Čomski to na briljantan način formuliše: „Postoje praktični problemi sutrašnjice od kojih ljudski životi umnogome zavise, i mada odbrana tih vrsta programa nipošto nije krajnji cilj ka kojem treba da težimo, mislim da se ipak treba suočiti sa problemima koji su pred nama na vidiku i koji ozbiljno utiču na ljudske živote. Ne mislim da te stvari možemo jednostavno zaboraviti zato što se možda ne uklapaju u neki radikalni slogan koji odražava dublju viziju budućeg društva. Te dublje vizije treba održavati, one su važne – ali ukidanje državnog sistema je cilj koji je mnogo dalji i mislim da je potrebno uhvatiti se u koštac sa onim što je neposredno pred nama“(str. 54).
Krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina dvadesetog veka u vreme uspona nacizma mađarski filozof i komunista Đerđ Lukač zalagao se za politiku narodnog fronta koja je podrazumevala savez komunista sa socijaldemokratijom i građanskim partijama i pokretima koji su se protivili nacizmu. Nakon Drugog svetskog rata Lukač je bio glasnogovornik političke alijanse između komunista i pacifista koji dolaze iz redova građanske klase zarad borbe protiv opasnosti od nuklearnog rata. Lukač je smatrao da u određenim istorijskim momentima komunisti moraju da stupaju u savez sa građanskim snagama i da samim tim na određeno vreme moraju da suspenduju borbu za ostvarenje krajnjeg cilja delovanja komunističkog pokreta (svetska revolucija i rušenje kapitalizma) kako bi sprečili mnogo veću katastrofu (nuklearni rat) koja bi ostvarenje krajnjih ciljeva učinila nemogućom misijom. Kada je reč o ekološkim borbama koje se u Srbiji vode, levica dakle treba da sledi strategiju koju je predložio i kroz svoje višedecenijsko delovanje upražnjavao Čomski; ona jednostavno mora da učestvuje u pomenutim borbama bez obzira na to da li one doprinose ostvarenju njenih krajnih ciljeva i bez obzira na to što su ekološki pokreti koji u borbi učestvuju ideološki heterogeni; levica mora da stane na stranu ljudi čija egzistencija je direktno ugrožena ili bi mogla da bude ugrožena devastacijom životne sredine. Levičarski aktivisti koji su anarhistički orjentisani ne treba da se libe toga da u toj borbi državi kao njihovom glavnom protivniku ipak postavljaju zahteve čije ostvarenje bi moglo da doprinese tome da problemi ugroženih ljudskih bića budu rešeni. Levica utoliko treba da podrži inicijative kojima se zahteva da se izglasa zakon o trajnoj zabrani iskopavanja litijuma i bora u Srbiji.
To, drugim rečima, znači da levica u ovom trenutku, a prema Lukačevom modelu, naprosto mora da učestvuje u ekološkim borbama zajedno sa lokalnim i građanskim pokretima, poput pokreta Kreni-promeni, kako bi sprečila veliku ekološku katastrofu koja bi svaku dalju borbu za ostvarenje ciljeva ka kojima levica stremi znatno otežala, a možda čak i u potpunosti onemogućila. Ukoliko pritom pođemo sa stanovišta prema kojem građanski pokreti uglavnom zastupaju interese tzv. srednje klase, neko bi rekao sitne buržoazije, koja samom svojom pozicijom između dve klase može da postane i reakcionarna i reformistička, ali i u izvesnoj meri čak i revolucionarna, onda možemo da konstatujemo da možda upravo delovanje levičarskih aktivista pripadnike srednje klase može da „pogura“ ka levici i njihovo kretanje usmeri u revolucionarnom pravcu, kao što je to na primer bio slučaj u Boliviji, u čuvenom Ratu za vodu u Kočabambi u kojem su u COORDINADORI, organizaciji koja je borbu protiv kapitalističkog koncerna Behtel inicirala, predvodila i u dobroj meri iznela na svojim plećima, pored levičarskih pokreta aktivno učestvovali i pripadnici srednje klase, ali i mnogi eksperti i stručnjac 1, što je slučaj i u borbama protiv Rio Tinta u Srbiji.
Levica dakle treba da ima svest o tome da ne sme da ostane izolovana i da naprosto mora da bude deo novog populističkog fronta. Ona treba da nađe način za uspostavljanje saradnje sa pokretima koji zastupaju interese srednje klase, ali pritom mora da vodi računa o tome da je takva aktivistička i politička praksa, dugoročno posmatrano, ograničena. Levica treba da pokuša da ljudima koji su se uključili u ekološke borbe pojasni zašto su pritisci na aktuelnu vladu, insistiranje na zakonskim regulativama i kratkoročne pobede samo privremena rešenja. Levica postojano treba da ukazuje na to da ključ rešavanja ekoloških problema jeste borba protiv kapitalizma, odnosno rad na odbacivanju neoliberalno-periferijskog ekonomsko-političkog modela. To je na briljantan način u svom tekstu O borbi za ekološku pravdu definisao istoričar umetnosti Zoran Erić. Umesto prepričavanja, poentu Erićevih razmišljanja treba dočarati navođenjem njegovih stavova.
„Zbog svega toga je aktuelna borba za zaštitu doline reke Jadar od nesumnjive devastacije i ekocida koju bi rudarenjem doneo Rio Tinto, ili bilo koja druga slična kompanija, prevashodno i nadasve klasna borba i test solidarnosti svih učesnika u političkoj i društvenoj areni sa sugrađanima kojima preti raseljenje i ekonomska neizvesnost, jer žive od obrađivanja zemlje koja bi lako u skoroj budućnosti mogla da bude zagađena i zatrovana. Ideja da je u pitanju borba za vekovna ognjišta predaka koji su natopili zemlju svojom krvlju otupljuje političku oštricu borbe protiv predstavnika koruptivnog režima kojima je zdravlje građana manje bitno od lične dobiti, i previše asocira na nemačku ideologiju Blut und Boden, toliko popularnu tridesetih godina 20. veka. Ključna reč za ovu borbu je zato solidarnost jer jedino širi politički front koji se zalaže za drugačije proizvodne i društvene odnose može da iznedri poziciju koja će osnažiti ugrožene stanovnike svih krajeva Srbije u težnji da odbrane svoju slobodu, integritet i dostojanstvo, da se zaštite od uzurpatora države i njihovih zakona. Sprečavanje kompanije Rio Tinto da realizuje projekat „Jadar“ i otvori rudnik u blizini Loznice samo je kratkoročni cilj i ne rešava problem politike ekstraktivizma, rasprodaje zemlje i resursa, samokolonizacije i dovođenja Srbije u vazalni odnos prema moći kapitala koje velike korporacije donose. Opštenarodna odbrana od zagađenja voda, zemlje i vazduha, javnog dobra svih stanovnika Srbije, može i mora da bude i odbrana od pervertiranog oblika kapitalizma, feudalnog izrabljivanja inostranih korporacija i lokalne političke oligarhije koja im kao saučesnik zdušno pomaže i omogućava privatizaciju resursa“.2
U kontekstu Erićevih navoda i problema koji prate politike populizma treba istaći i to da levičarske snage moraju da pronađu način da spreče scenario koji predviđa razvoj situacije u kojem bi ekološke borbe postale plen u rukama reakcionarne desnice, koja uostalom otvoreno pokušava da ih iskoristi za svoje ciljeve; aktivistički jezik ekoloških borbi već je u priličnoj meri prožet desničarskim diskursima i parolama.3 Levica bi upravo svojim prisustvom i aktivnijim učešćem u ekološkim borbama nastojala da makar u kakvom-takvom ekvilibrijumu drži odnos između levih i desnih snaga i da na taj način ne dozvoli da desnica ekološke proteste preuzme u svoje ruke. Ponovimo da levica dakle treba da pokuša da najveći mogući broj pripadnika srednje klase povuče ka levoj strani političkog spektra. Ona, međutim, prvenstveno treba da nastoji da pripadnike radničke klase, za početak radničke sindikate, podstakne da uzmu učešća u budućim ekološkim protestima.
Vođa kineskih komunista Mao Ce Tung istorijske i društvene procese posmatrao je kao kompleks protivrečnih odnosa i tendencija. On je smatrao da u društvu postoji jedna glavna protivrečnost i mnogo specifičnih protivrečnosti. Ako je glavna protivrečnost klasni antagonizam između kapitalista i radničkih masa, to ne znači da u određenom istorijskom trenuku u okviru jednog društva ne postoje i druge protivrečnosti i antagonizmi. Isto tako, određene istorijske situacije sporednu protivrečnost pretvaraju u glavnu. U trenutku kada je kolonijalni Japan uspostavio svoju vlast u Kini, glavna protivrečnost izražavala se kroz antagonizam između porobljene Kine i kolonijalnog Japana. Tada je glavni zadatak koji je KP Kine imala da rešava bilo oslobođenje zemlje od japanskih zavojevača. Komunistička partija Kine pod Maovim vođstvom bila je prinuđena da prihvati privremenu ratnu koaliciju sa Kuomitangom, uprkos tome što je njegov predvodnik bio Čang-Kaj-šek, osvedočeni neprijatelj i dželat kineskih komunista. Nakon oslobođenja zemlje, na mesto glavne protivrečnosti stupio je klasni antagonizam između kineskih radničkih i seljačkih masa i kineske krupne buržoazije; sitnu buržoaziju Mao je smatrao privreremenim saveznikom i društvenom snagom koja ima svoju ulogu u procesu kretanja kineskog društva ka socijalizmu.
Ako trenutnu situaciju u Srbiji posmatramo iz perspektive Maove teorije protivrečnosti, možemo zaključiti da u trenutku kada ne postoji organizovana borba radničke klase protiv „statusa“ jeftine radne snage koji su radnicima u Srbiji dodelili domaći vlastodržci, službenici i izvršioci logike svetskog kapitalističkog sistema, ključni antagonizam u društvenoj i aktivističkoj sferi jeste antagonizam između borbe za zemlju, vodu i vazduh, s jedne strane, i pokušaja da se prirodna bogatstva prodaju u bescenje i da se životna sredina zagađuje neštedimice, s druge strane. Ovaj antagonizam trenutno ima najveći politički potencijal, što su pokazali upravo protesti protiv Rio Tinta. Zato je i za levicu ekološka problematika postala pitanje dana, ali i šansa za pokretanje nekog novog vala radničkih borbi koje bi pored ekološke agende forsirale i zahteve za revitalizaciju radničkih prava, što bi bio samo uvod u borbu protiv ekploatacije i zavisnosti od stranog kapitala. Govoreći jezikom Ernesta Laklaua, levica treba da pronađe način za uspostavljanje lanaca ekvivalencije između borbi za radnička prava, borbi vezanih za tzv. pravo na grad, ekoloških borbi, borbi za participaciju građana u donošenju odluka bitnih za život zajednice, borbi za prava žena i ugroženih društvenih grupa, itd. Prema Šantal Muf, to znači da levica u odeđenoj meri treba da prihvati strategiju levog populizma. Ko zna, možda bi levica u Srbiji mogla da upravo iz ekoloških borbi i pobeda izađe kao respektabilna snaga. Ekološka problematika utoliko mora da nađe mesto u programima i da bude na samom vrhu agende svih levičarskih aktivista, pokreta, organizacija i partija. Jer devastacija prirodne sredine koja se intenzivira i koja postaje dramatična, živom i nikad aktuelnijom čini čuvenu alternativu koju je potencirala Roza Luksemburg: socijalizam ili varvarstvo!
Foto: José Mari D. Barba/Flickr
- O Ratu za vodu u Kočabambu autor ovih redova pisao je u tekstu Levica u Latinskoj Americi: Bolivija (III). https://www.noviplamen.net/glavna/levica-u-latinskoj-americi-bolivija-iii/
- Erićev tekst pogledati na https://pescanik.net/o-borbi-za-ekolosku-pravdu/.
- Odlična analiza desničarskih pokušaja aproprijacije ekoloških borbi data je u tekstu Ekologija i borba protiv siromaštva kao paravan za esktremno desničarske organizacije. https://antibarbarus.net/ekologija-i-borba-protiv-siromastva-kao-paravan-za-ekstremno-desnicarske-organizacije/.