Kako to njima polazi za rukom, a nama ne? Od nastanka Podemosa u Španiji ovo je pitanje koje se nameće radikalnoj levici. Upitani da na njega odgovore, članovi mladog španskog pokreta svoj uspeh rado objašnjavaju činjenicom da su se opredelili za svojevrsni populizam o kojem govori argentisnki intelektualac Ernesto Laklau (1935-2014), oksfordski đak i profesor političke teorije na britanskom  univerzitetu u Eseksu od 1973. do 1997. Njegova misao im je omogućila da prevaziđu jednu važnu prepreku u njihovoj borbi koja se sastojala u promenljivoj prirodi zahteva vezanih za pokret 15-M (u pitanju je pokret 15. maj, veliki pokret narodne mobilizacije koji je počeo u maju 2011) rehabilitujući pojam opšteg interesa, što je nesumnjivo privuklo veliku pažnju.  1985. Laklau objavljuje Hegemoniju i socijalističku strategiju (1), koju je napisao zajedno sa svojom suprugom, belgijskom filozofkinjom Šantal Muf. Svrha ove knjige, koja na mnogim mestima nosi težak univerzitetski žargon, razvila se iz uvida u  poraze sovjetskog iskustva sa jedne strane i pojavu novih društvenih pokreta sa druge (feminizam, borba manjinskih-etničkih, nacionalnih i seksualnih grupa, suprotstavljanje nuklearnim programima). U pitanju su fenomeni koji su, svaki na svoj način, dodatno pogoršali krizu levice. Da bi se ta kriza prevazišla, bilo je potrebno da se razreši pitanje koje je opterećivalo levicu više od jednog veka: da li su „marksističke kategorije“ stvarno sposobne da doprinesu razumevanju savremenih društava?

Odgovor autora je od samog početka bio negativan. Kada bi društvena organizacija i borbe koje se u društvu odvijaju efektivno zavisile isključivo od socioloških datosti „nebi bilo mesta za politiku kao autonomnu aktivnost“ tvrdili su pomenuti autori. Iako u sebi podrazumeva beskonačnu raznolikost, marksizam je uzeo teorijski oblik klasnog esencijalizma. Po rečima Mufove, u njemu „politički identiteti društvenih aktera nužno zavise od  njihove pozicije u proizvodnim odnosima.“Ovu tvrdnju je Mufova iznela u knjizi intervjua sa Injigom Erehonom, političkim sekretarom Podemosa, koja je izašla 2015(2). godine.

Za Mufovu i Laklaua borba između klasa predstavlja „borbu“ stereotipnih oponenata i samim tim je kao koncept „skoro potpuno lišena smisla“(3). Politički identiteti ne nastaju direktno iz ekonomskih i društvenih odnosa, već predstavljaju konstrukcije bitno zavisne od „diskursa“. Pritisak odnosa proizvodnje samim tim kod ovih autora ne igra onoliko važnu ulogu koju ima u marksizmu. Kada Laklau i Muf razvijaju svoju refleksiju o odlučujućoj političkoj ulozi masovnih medija u demokratijama, oni to čine da bi ukazali na njihovu moć da „duboko prodrmaju tradicionalne identitete“ i otvore put „kulturnoj demokratizaciji“.

U trenutku kada nestanu klase i proizvodnja priče dobije središnju ulogu u političkoj priči, oslobađa se polje za strategiju o kojoj Laklau govori u svojoj drugoj knjizi koja nosi naslov Populistički razlog, objavljenoj 2005.

Argentinski intelektualac govori o tome kako populizam predstavlja specifičnu društvenu konfiguraciju. U normalnim vremenima različiti društveni sektori interreaguju sa državom ispostavljajući različite zahteve: nastavnici zahtevaju da učionice budu manje popunjene, zanatlije da im se dodele poreske olakšice, a ekolozi vode borbu protiv globalnog zagrevanja. Tako da se na taj način razvija pokret koji zahteva izmenu Ustava itd. Laklau govori o „logici razlike“.

 

Proizvod peronističke logike

Kako moć odbija (ili barem nije u mogućnosti) da odgovori na ove različite pozive (interpelacije) tako da se ovi pozivi nužno ne susretnu nastaje „niz partikularnosti među kojima vlada ekvivalencija“. Razlike blede i na određeno vreme se  razvija diskurs zajedničkih patnji. Na primer, kada treći stalež provaljuje na političku scenu u vreme Francuske revolucije, on ne zahteva samo mesto u postojećem poretku, već remeti političku scenu i nameće se kao istinsko mesto nacionalnog identiteta. U Laklauovoj perspektivi on na taj način govori u ime celog društva i to direktno predstavljajući one koje predstavlja.

Laklau i Muf smatraju da njihovo razmišljanje predstavlja ono što bi sardinski intelektualac Antonio Gramši(4) „zaključio da živi u naše vreme“[sic](5). U tom kontekstu oni preciziraju: “hegemonijski odnos kako ga mi shvatamo, nastaje kada jedna partikularnost počne da predstavlja univerzalnost koja na nju nije svodiva.“ Ova pojava odjednom transformiše „plebs“ odnosno fragmentiranu populaciju u „narod“: jedno „mi“ nalazi jedinstvo u borbi onih koji se suprotstavljaju moći koja je „njihova“.

Kao i svi intelektualci, Laklau je proizvod istorije. Pre svega on je proizvod argentinske istorije, a pre svega peronizma. Peronizam je klasičan primer pojavljivanja populizma o kojem neretko govore i levičari i neoliberali (6). Laklau je bio blizak Horheu Abelardu Ramosu, progresivnom peronisti unutar nacionalne revolucionarne levice. Nekoliko decenija kasnije on je aktivno podržavao progresivne vlade Nestora Kirhnera (2003 i 2007), a zatim njegove supruge Kristine (od 2007 na ovamo).

Na Laklaua su u teorijskom smislu uticali pre svega francuski poststruktalisti „to je bilo vreme u kome su dela mislilaca poput Fukoa, Lakana i Deride postala veoma važna“, objašnjava Muf u razgovoru sa Erehonom. „Njihovi radovi nam daju teorijska sredstva koja nam omogućuju (…) da razvijemo koncepciju društvenog sveta kao diskurzivnog prostora koji je proizvod kontigentnih političkih artikulacija unutar kojih ništa nije nužno i koje bi se lako mogle pojaviti u drugačijem obliku .“

Insistirajući na „neefiksnom“ karakteru kao „uslovu svog društvenog identiteta“ autori predlažu da prevaziđemo kamen spoticanja koji već dugo postoji u kritičkoj misli. Dovedena do krajnje granice ova logika  „dekonstrukcije“ identiteta može da odvede u slepu ulicu: političko delovanje postaje problematično jer podrazumeva stvaranje opštih apriornih kategorija koje su nekompatibilne sa raznolikošću“ društvenih aktera koje treba da obuhvate. „Naša misao predstavlja susret Gramšija sa poststrukturalizmom“, objašnjava Muf u svom intervjuu sa Erehonom.“Nije dovoljno da se prihvati raznolikost borbi ako se ne pokuša sa njihovom federalizacijom. (…) Mi smo izneli ideju da političko delovanje nužno podrazumeva artikulaciju različitih borbi i stvaranje kolektivnih volja.“ Drugim rečima oni uvode mehanizam ekvivalencije koji omogućuje da se prevaziđe suprotnost između identiteta i univerzalnosti.

Trideset godina kasnije politički sekretar Podemosa je zaključio da je tematika ove knjige od velike važnosti i zbog toga on poziva levicu da se odrekne svog diskursa univerzalnog. Prema njegovom shvatanju tema knjige je mnogo više bila da se kritikuje sterilni postmodernizam prema kom u stvarnosti postoje samo individue (a ne i širi idenditeti, prim. prev.) nego da se odbaci univerzalni govor. „Duh vremena se toliko promenio da se knjiga sada može čitati iz suprotne perspektive prema kojoj upravo postoji opšti interes uprkos fragmentaciji i podeli koja u društvu postoji.“(7)

Da bi ovaj „populistički prelaz’’ mogao da funkcioniše, bilo je potrebno da sa jedne strane postoji vođa koji bi mogao da otelotvori sve zahteve i da sa druge strane postoje „prazni označitelji’’ sa raznovrsnim značenjima. Na primer, primer za ovo predstavlja crvena kapa koja se pojavila na mobilizacijama u Bretanji oktobra 2013. Laklau priznaje da ova politka populizma podrazumeva određenu dozu neizvesnosti pa čak i zamagljivanja granica. Iskrsavanje naroda u njegovom shvatanju u njegovom shvatanju zadobija dimenziju čuda. Istovremeno ono je i ograničenog trajanja jer izjednačavanja koja povezuju različite partikularnosti nužno moraju da nestanu.

Isto tako heterogenost o kojoj Laklau govori ga onemogućuje da identifikuje ovog „drugog’’ protiv koga je „narod’’ organizovan. Da li govor o kasti koji smo videli u slučaju Podemosa omogućuje da se razjasni odgovornost različitih sektora u Španiji? Neodređenost ovog pojma onemogućuje dublju analizu taktičkih savezništava među različitim frakcijama. , što se moglo videti u slučaju Podemosa.(8) To pitanje se posebno nameće onda kada ne zamišljamo kako pokret odmah postaje većina

Isto tako, Laklaova sklonost da odbaci bilo koji oblik jakobinizma odražava njegovu nameru da na levici rehabilituje ideju socijalizma odbacujući nasleđe sovjetskog iskustva. Autori Hegemonije i sicijalističke strategije odbacuju lenjinizam uprkos svojoj osetljivosti u pogledu važnosti političke borbe. Oni smatraju da lenjinizam povlači autoritarnost i da je odgovoran za bitno osiromašenje u polju marksističke teorije. Za njih bi razrešenje konfrontacije između dve velike društvene sile pobedom jedne nad drugom o kom se govori u lenjinizmu predstavljalo „totalitarni“ pokušaji da se uništi konstitutivni društveni antagonizam i da se uništi pluralitet zarad stvaranja jedinstva. Posledično „zadatak levice ne može da bude da odbaci liberalno demokratsku ideologiju, odnosno ideju o odbrani i zadovoljenju prava pojedinca, već treba da bude proširivanje i produbljivanje radikalne pluralne demokratije.“ Neki socijalisti veruju da demokratija nije put već rezultat, ali Laklau tvrdi upravo suprotno – demokratija je početna taška socijalističke strategije.

Samim tim nameće se pitanje cilja, odnosno rezultata. Međutim, Laklau ima malo toga da kaže o koraku koji sledi posle pobede odnosno izbora. On ne nudi dubinsku analizu kapitalističkog sistema i njegove sposobnosti da kontaminira svere društvenog života. Samim tim za njegovu misao je teško da razrađuje alternative. Lišen korisnosti koju donosi klasna analiza, njegov pokušaj da zamisli drugačiji svet ostaje maglovit. Jedan od Laklauovih kritičara, Endriju Gembl, naglašava da kada se socijalizmu oduzme pojam, klase on se pretvara u liberalizam.(9)

Ako je Laklau i vešt u opisu toga kako u vremenu polititičkih nemir a vešti vođa može da mobiliše znatne delove populacije kod njega ostaje otvoreno pitanje na koji način se nove demokratske institucije uključuju u obuhvatni proces emancipacije. Odnosno, ostaje pitanje kako će izgledatidruštvene organizacije koje će stvarati društvenu promenu tako da ona  zadovolji zahteve koji postoje u lancima izjednačavanja o kojima Laklau govori. Na koji način će trenutni savezi nastaviti da postoje trajno. Iskustvo pokazuje da „populističke“ partije u kojima manjka uzajamno odnošenje između vođe i naroda lako mogu da skrenu u različite vrste avanturizma.

Narod kao politički akter

Refleksija takođe pokazuje da kako „populizmi“ koji su bili efikasni u Latinskoj Americi u kojoj su institucije demokratije mlade nisu nužno takvi u zemljama sa dužom tradicijom demokratije.

U Španiji opklada koju pravi Podemos se nesumnjivo sastoji u tome da bi se u programskom smislu trebalo voditi Laklauovim uvidima. Profesori političkih nauka su analizirali učinke španskog društva od sredine osamdesetih godina. Deca velikog broja radnika su završila univerzitet i samim tim počela da se identifikuju sa društvenim stetusom koji jerazličit od statusa njihovih roditelja iako su često u materijalno goroj poziciji. Ova vrsta klasne dinamike je podstakla Podemos da se osloni na konstrukciju pojma naroda više nego na neku precizniju sociološku kategoriju.

Jednom kada je uspostavljen pojam naroda otvorio se prostor da se da se postavi pitanje kako da se organizuju prioriteti tako da se usaglase često suprotstavljeni interesi prosvete , zanatlija i ekološki osetljivih građana. Da li bi bila moguća odluka partije da podrži plan „pomoći“ Grčkoj koja je doneta 13. jula da je ideološki projekat bio umereniji

U situaciji u kojoj je radnički pokret bio oslabljen i društveni pokreti u opadanju Laklauovi  saveti u pogledu toga koja retorička sredstva bi trebalo upotrbiti su imali težinu, međutim mladi partijski lideri su takođe bili u pravu kada su naglašavali kako se uspesi Podemosa moraju objašnjavati specifičnošću konteksta u Španiji.Prema njihovom shvatanju on se sastojao u ekonomskom debaklu za kojim je usledila  politička kriza, a potom i nastanak snažnog društvenog pokreta 15M. Ovaj poslednji faktor je nešto što će u obzir morati da uzmu svi oni koji hoće da slede put Podemosa.

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK


(1) Ernesto Laclau et Chantal Mouffe, Hégémonie et stratégie socialiste. Vers une politique démocratique radicale, Les Solitaires intempestifs, Pariz, 2009. Svuda gde nije naglašeno drugačije, citati su iz ovog dela.

(2) Iñigo Errejón et Chantal Mouffe, Construir pueblo. Hegemonía y radicalización de la democracia, Icaria Editorial, Barselona, 2015.

(3) Ernesto Laclau, La Raison populiste, Seuil, Pariz, 2005.

(4) Razmig Keucheyan, « Gramsci, une pensée devenue monde », Le Monde diplomatique,jul 2012.

(5) Construir pueblo, op. cit.

(6) Huan Domingo Peron je bio predsednik od 1946.do 1955, i od 1973. do 1974.

(7) Construir pueblo,op. cit.

(8) Pablo Iglesias, « Podemos, “notre stratégie“ », Le Monde diplomatique,jul 2015.

(9) Andrew Gamble, « Class politics and radical democray », New Left Review, Londres, juillet-août 1987.