Vladimir Unkovski-Korica je istoričar i aktivista revolucionarne organizacije Marks21. Predaje kao docent na Univerzitetu u Glazgovu. Nedavno je izdao knjigu sa naslovom „Ekonomska borba za vlast u Titovoj Jugoslaviji: Od Drugog svetskog rata do Nesvrstavanja“. Takođe je u uredništvu regionalnog časopisa LeftEast. Za Novi plamen razgovaramo o post-Kastrovoj Kubi, o Donaldu Trampu, EU, Laburističkoj partiji u Britaniji, rastu desnice i migrantskoj krizi, perspektivama radničkog samoupravljanja uopšte, i levice u Srbiji posebno.

NEMANJA DROBNJAK: Pre dva meseca preminuo je Fidel Kastro. Mnogi mediji su njegov odlazak protumačili kao odlazak „poslednjeg lidera 20 veka”.  U svetskoj javnosti imali smo podeljena mišljenja o njegovoj političkoj i istorijskoj ulozi. Kakav je vaš pogled na njegov život i delo? Da li je on poslednji veliki borac protiv kolonijalizma i da li danas neki svetski lider ima tu snagu da se odupre kolonijalnim težnjama velikih sila?

VLADIMIR UNKOVSKI-KORICA: Kastrova smrt je svakako kraj jedne ere. Teško je tu eru oceniti nedvosmisleno. S jedne strane, borba protiv kolonijalizma je uvukla najšire mase nerazvijenog sveta i probudila nadu da je drugačiji svet – svet jednakosti – moguć. S druge strane, vođe anti-kolonijalnih borbi su se stavljali iznad naroda i ugledali u SSSR da razviju svoje zemlje. Rezultat je neretko bio stvaranje neke „države blagostanja“ („welfare state“) – Kuba je možda ekstreman primer, razvila je zdravstvo kakvog nema po bivšem „Trećem svetu“, a sigurno u velikoj meri da bi se oduprla američkim pritiscima. Međutim, na Kubi mase nemaju slobodu učešća u privrednom i političkom životu. Podređene su programu državnog vrha. Veoma često su takve države propadale, jer je nezadovoljstvo naroda u nekom trenutku vodilo otporu i traženju novih alternativa. Zapadni imperijalizam je veoma često to koristio ili posredno ili neposredno da uspostavi vladavinu elita koje su bile sklonije njegovom modelu. Vijay Prashad je napisao zanimljivu knjigu na ovu temu, pod naslovom „Tamnije nacije: narodna istorija Trećeg sveta“, koju toplo preporučujem. Mislim da je Prashad na kraju u pravu da je taj eksperiment neponovljiv i da je borba protiv imperijalizma danas mora nužno da bude drugačija. Umesto da je elite iznose „odozgo“ on bi trebalo da dolazi odlučnije „odozdo“. Nacionalne granice treba prevazilaziti i težiti ka globalnom pokretu protiv imperijalizma.

Koliko će i da li će Kastrova smrt doneti promene na Kubi? Kojim putem će Kuba krenuti, obzirom da je i njegov brat Raul , najavio povlačenje s vlasti u toku 2018. godine?

Ne pratim detaljno situaciju na Kubi. Jasno je da tamo na vlasti osciliraju dugo dve struje, jedna privrženija idejama socijalne države, a druga bliža idejama tržišnog modela. Ova druga je bliska vojsci, a na međunarodnom planu vidi Kinu ili Vijetnam kao model. Ona je, čini se, pragmatičnija na planu odnosa sa SAD. Nemoguće je predviđati kako će to da se razvija. Uz povlačenje stare garde dolaze mogućnosti za veće kompromise sa Amerikom, ali samo ako ona to dozvoli. Ne treba zaboraviti da se Fidel Kastro okrenuo Sovjetskom Savezu u velikoj meri samo zato što ga je Vašington odbacio. Novi američki predsednik Donald Tramp priča dosta o pragmatizmu, ali je takođe antikubanski raspoložen. Pritisci na Kubu će se verovatno pojačati. Stoga ćemo videti da li će odozdo biti želje za nastavak borbe za nezavisnost i da li će ta borba moći da iznađe nove i demokratskije, a opet i socijalnije, forme vladavine na Kubi. Ne treba ni zaboraviti da mnogo toga zavisi od socijalnih borbi širom Latinske Amerike. Nakon više od decenije rasta socijaldemokratije na tom kontinentu, stare elite se vraćaju sa neoliberalnim politikama i uz podršku Vašingtona. Videćemo kakav će otpor tome da se razvije.

Mnogi svetski lideri dali su svoj sud o Kastrovoj smrti. Jedan od njih je novi predsednik SAD Donald Tramp, koji ga je nazvao “brutalnim diktatorom”. U kojoj meri će spoljna politika SAD prema Kubi biti promenjena nakon smrti Fidela Kastra?

U Americi trenutno ima očigledno jako mnogo turbulencije u vladajućim krugovima. Dobar deo „duboke države“, tj. vojne i bezbednosne elite, veoma je nezadovoljan Trampovom pobedom. Ne bih se usudio da predviđam kako će ti konflikti da se rešavaju. Očekivao sam da će Tramp lakše biti „kanalisan“ od strane tih elita, ali on pokazuje sve znake da želi da se izbori za svoj put. Delom se radi o strateškom pitanju Kine: izgleda da je Tramp za veći nivo konfrontacije sa Kinom i za odvajanje Rusije od Kine. Nekima se to ne dopada, preferiraju druge metode. Možda se možemo nadati da će američka vladajuća klasa biti toliko opsednuta borbama unutar sopstvenih redova da će biti manje „oštra“ na međunarodnom planu, ali se bojim da će pre ipak dolaziti do rasta međunarodnih tenzija uopšte, jer Amerika svoju ekonomsku slabost već više decenija rešava oslanjanjem na vojnu moć u kojoj ima veliku nadmoć…U eri krize kapitalizma, uvek se može očekivati više, pre nego manje sukoba.  Neće sve ni zavisiti samo od Vašingtona, već i toga kako reaguju Rusija i Kina na američku politiku itd. Svet je od „Velike recesije“, koja je počela 2008, veoma nestabilan, što smo videli na Bliskom istoku, ali i u Evropskoj Uniji. Gde će Kuba i Latinska Amerika da se nađu u svemu tome je teško reći, ali svakako me ne bi čudilo da se pritisci ponovo povećaju na vlasti na Kubi. Gašenje vatre neposlušnog ostrva je dugogodišnja težnja svih američkih administracija…

Kako objašnjavate pobedu Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD? Koji je ključni faktor koji je prevladao u njegovoj pobedi u odnosu na Hilari Klinton? Kako u najkraćem vidite budućnost SAD na čijem je čelu otvoreni rasista i seksista?

Pisao sam malo na tu temu. Suštinski, deluje pre kao da su izgubile Demokrate nego da su pobedili Republikanci. Tačnije, Hilari Klinton je svojom „establišment“ porukom izgubila bivše industrijske države u centru i severozapadu Amerike. Većinom su njeni glasači ostajali kući. Ona je imala većine u centrima servisne radničke klase, među rasnim manjinama itd, ali nije imala poruku koja je mogla da „digne“ industriju. Tramp većim delom nije preuzeo te glasače, iako u nekim mestima poput Mičigana jeste. Njegova kampanja je samo delom preuzela glasače na bazi poruke koju američka desnica decenijama nudila tamo gde su Demokrate oduzimale javne usluge i „državu blagostanja“. Majk Dejviz je u Nju Left Revju 1981. napisao veoma zanimljiv članak o rastu američke nove desnice. Delom je ipak Trampova poruka bila nova, obećanje da će zaustaviti „globalizaciju“ i da će „naterati“ američke firme da se vrate kući. Svakako, globalizacija je od 2008. u opadanju, ali je malo verovatno da će Trampova obećanja doneti novo blagostanje bivšim radničkim krajevima u Americi. Izmeštanje proizvodnje je bio odgovor američkih biznis elita na opadajuće profitne stope u američkoj industriji – Tramp ne može lako to da reši, pogotovo ne u zemlji u kojoj je finansijski sektor toliko bitan. Vol Strit neće lako dozvoliti oživljavanje parole „Šta je dobro za Dženeral Motors je dobro za Ameriku“.  A ženama i afričkim Amerikancima će situacija tek da pogorša – videli smo veliki rast u nasilju protiv žena u SAD proteklih godina, a policijska ubistva afričkih Amerikanaca su ponovo u usponu. Ako se to nije zaustavilo za vreme vladavine prvog afro-američkog predsednika, teć ćemo videti kako će stvari iću pod Trampom…

Koliko pobeda Donalda Trampa pogoduje permanentnom rastu desnice u Evropi? Liderka francuskog Nacionalnog fronta Marin Le Pen je odmah nakon Trampove pobede izjavila da je to početak novog sveta. Nije li sama pomisao na izgradnju Novog sveta u ovom trenutku dramatična obzirom na političare i partije koje su danas u Evropi dominantne?

Svakako je loša vest, a da će Trampova pobeda biti tumačena kao pobeda „nacionalnog“ protiv „globalizacije“ samo će pomoći radikalnoj desnici u Evropi. Da li se može reći da je situacija „dramatična“? Svakako, jako je loša. Ali treba nam trezvena analiza, ne treba se previše voditi idejom da smo pred ili pod „fašizmom“. Da je tako, već bismo videli da su ugašeni sindikati, prostor za demokratsko delovanje radničkih partija bi bio radikalno sužen itd. Ne vidimo još uvek masovne pokrete uništene sitne buržoazije, fašističke paravojne jedinice na ulicama, sveprisutne pogrome protiv nacionalnih manjina ili migranata….Još nismo došli do toga, iako se negde, poput u Mađarskoj, delom i to vidi. Zašto je tako? Prvenstveno zato što levica nije dovoljno jasna pretnja sistemu. Ako bismo fašizam definisali kao „preventivnu kontra-revoluciju“, onda je jasno da vladajuće klase još uvek nemaju potrebu za takvim merama, iako postaju svuda autoritarnije. U međuratnom periodu dvadesetog veka, bilo je drugačije, viđali smo vladajuće klase koje su se dovoljno plašile radničkih revolucija da su se okretale liderima masovnih sitnoburžoaskih pokreta u očajničkom pokušaju da slome radništvo. To smo videli kada su Benito Musolini ili Adolf Hitler, bez pobeđenih izbora, pozvani da formiraju vlade: buržoazija je molila takve likove da ih slome politički, da bi ih spasli ekonomski. Mi to danas nismo videli, čak ni u Grčkoj, kada se ljuljalo u Evropskoj Uniji. Spremala se Zlatna zora, ali na kraju je shvaćeno da je lakše otkupiti i zastražiti predstavnike levog reformizma.

Šta je po Vama osnovni uzrok rasta desnice u Evropi? Da li bi se u ovom trenutku mogla pronaći odgovarajuća leva strategija kao protivteža tom rastu?

To je kompleksno pitanje. Svuda je drugačije, iako se svakako vodi o nemogućnosti kapitalizma da, u kriznoj atmosferi od 2008, započne novi ciklus akumulacije. Delom mislim da je to zbog „veličine“ ključnih kapitala u svetskom sistemu: oni su postali previše veliki da bi im se dozvolilo da propadnu. Videli smo to u velikoj meri nakon reakcije tržišta na propast Lehman Brothers banke 2008. Ukoliko padne jedan kapital, nije jasno da li će on povući još njih bitnih za sobom, jer su toliko isprepletani. Možda je primer banke te veličine donekle izuzetan, ali retko smo viđali primere „kreativne destrukcije“ kapitala u ovoj krizi nakon tog trenutka panike. Pre se radilo o „spašavanju“ privatnog sektora putem stvaranja „javnog“ duga, te prebacivanja tereta otplaćivanja loših dugova privatnog sektora na građane, pogotovo radničku klasu. A to se sve dešavalo u dubljem kontekstu opadajućih profitnih stopa u svetskoj ekonomiji, pogotovo na Zapadu od sedamdesetih pa nadalje. Tada je došlo do „finansijalizacije“ kapitalizma, deregulacije i liberalizacije nacionalnih tržišta, izmeštanja proizvodnje na Istok, itd. Neoliberalizam je na Zapadu dakle doveo do permanentne tendencije opadanja poslova u proizvodnji, sa tendencijom ka zapošljavanju u servisnom i javnom sektoru. Od kada je počela kriza, čak i ti poslovi su krenuli da opadaju. Velika zaduženost i nesigurnost postala je problem za mnoge.

U toj klimi, često su desne partije, uz pomoć vladajućih krugova, uspele da uleću tamo gde je levica nakon 1989. nestala. Lažna obećanja novog kolektiva u formi nacije, odbrana porodice i drugih institucija koje su krenule da zamenjuju socijalnu državu od rasta „neoliberalizma“, moralne panike oko muslimana kao nove pretnje stagnirajućoj zapadnoj civilizaciji, sve je to doprinelo rastu desnice u evro-atlantskom bloku, pa i u njegovim suparnicima na globalnom planu. Sad, za svaku je zemlju drugačije koju formu desnica uzima. Raduje me da ozbiljni komentatori na levici, poput poznatog radikalnog novinara Kevina Ovendena i našeg poznatog sociologa Jove Bakića, pišu knjige koje treba da se pojave ove ili naredne godine na ovu temu. To će svakako pomoći.

Da li levica može da nađe strategiju da se bori protiv toga? Svakako. Jasno je da se delom u ovom procesu radi i o subjektivnim snagama. U Francuskoj, gde je naprediovao dramatično Nacionalni front, često otimajući bivše glasačko telo Komunističke partije, jedne od dve masovnih u Zapadnoj Evropi, jasno je da je prvrženost radikalne levice raznim formama vladajućeg poretka otvorilo vrata lažnoj alternativi koju je mogla da ponudi desnica. Mislim tu delom na spremnost KP da učestvuje u socijal liberalnim koalicijama sa socijalistima, da pomaže neoiiberalizaciju Francuske i da podržava imperijalističke ratove. Mislim delom i na neuspeh francuske levice još decenijama da se ozbiljno suprotstavi islamofobiji i rasizmu zbog odbrane tzv sekularne države. Ali i u njenim odlukama da, na primer, ne ide na radikalnu konfrontaciju sa ekstremnom desnicom, već da ide više da „prosvećenje“, tj, debatu sa ekstremnom desnicom na televiziji osademesetih, „edukaciju“ populacije putem letaka itd.  To je „reformistički“ put protiv fašizma, on ne funkcioniše.

Pogledajmo nakon toga Grčku. Tamošnji antifašistički pokret je proteklih godina uspeo u mnogo težoj atmosferi da zaustavi rast ekstremne desnice. Ovde ne mislim samo na uspeh Sirize u ključnom trenutku da ponudi validnu alternativu na izborima, da ponudi „jedinstvenu vladu levice“ i da tako preotme momentum desnici. Mislim i na vanparlamentarnu levicu koja je održavala antifašistički pokret često uprkos Sirizinim komprimisa na vlasti. Ta vanparlamentarna levica je ujedinila široki spektar levice, od levog centra do radikalnih levičara. Pokret je uključio razne društvene grupe, od sindikata do imigrantskih organizacija. A to jedinstvo je na radikalnoj osnovi. Taj pokret je spreman da se pokrene masovno i da se fizički sukobi sa fašistima. Zbog takvih metoda, Zlatna zora je još uvek tek četvrta snaga po istraživanjima javnog mnjenja. Nema veliki mobilizacioni kapacitet. Vredi pročitati knjigu Kevina Ovendena „Siriza u lavirintu“ da bi se neke od tih lekcija naučile. Teško je naravno praviti direktne paralele između ovih zemalja i zemalja bivše Jugoslavije ili bivšeg Sovjetskog bloka, delom jer mi imamo nesrazmerno manje organizovan radnički pokret. Ali sindikati ili borbe za javno dobro, poput „Ne davimo Beograd“,  ipak mogu da izvedu na ulice više ljudi nego ekstremna desnica. To znači da je pozitivna poruka i borbenost bitan faktor. Još ništa nije izgubljeno. Naravno, na Balkanu ćemo morati ozbiljno da razmišljamo o isprepletanosti nacionalnog pitanja, imperijalizma itd, ali bih rekao da je i u Grčkoj to delom bio faktor i oni su uspeli tamo gde mnogi nisu. Moguće je pobediti.

Nakon izlaska Velike Britanije iz EU dovelo se u pitanje funkcionisanje same Unije u budućnosti. To pitanje je dodatno podgrejano težnjama još nekih članica, pre svega Holandije za izlaskom iz EU. Kako vidite budućnost ove zajednice u svetlu migrantske krize i jačanja desnice ? Koliko ima sličnosti, a koliko razlika u dezintegraciji EU i SFRJ?

To su velika pitanja. Ne bih poredio mnogo EU i SFRJ, zato što je jedna imperijalistička tvorevina, a druga bila mala zemlja na periferiji kapitalističkog sistema. Svakako, jedna sličnost je jasna, a to je da je dubina ekonomske krize i pogotovo dužničke krize pojačala u obe centrifugalne sile. Sve dok postoje nacionalne države u neravnomernom sistemu poput kapitalizma, kapitali će gledati u „svoju“ državu da ih spašava. O tome se radi kada se vide težnje „razvijenih“ da napuste toneći brod, dok se u manjima vide težnje ka „redistribuciji“ i kraju „dominaciji velikih“. Na kraju, mislim da se radi o pokušaju jednih da prebaci teret krize na druge, ili, tačnije, što je više moguće na tuđe radništvo. Da li će se i kako raspasti EU nije jasno, ali da u današnjoj formi, sa Evrom, nedostatkom fiskalnog jedinstva i nedemokratskim ustrojstvom, ovaj imperijalistički monstrum može samo da donosi bedu radnim ljudima. Nadam se da će ga razbiti progresivni pokreti koji će posle moći da traže međunarodno jedinstvo na novim osnovama, ali je sasvim moguće da će ga razbiti nacionalnistički pokreti gurnuti u sve radikalnijem pravcu od strane same kapitalističke krize.

Jedna od svetlih tačaka u desničarskom mraku Evrope jeste Džeremi Korbin. Lider laburista je ostao na toj poziciji iako mu je u jednom trenutku izglasano nepoverenje u okviru Laburističke partije. Zašto Korbin nije našao za shodno da se povuče sa pozicije lidera Laburističke partije iako je otvoreno podržavao ostanak Velike Britanije u EU, što se nije dogodilo?

Korbin je radikalni levičar na čelu masovne partije sa više od pola miliona članica i članova, ali sa parlamentarnim predstavnicima i partijskim aparatom koji su privrženi britanskim vladajućim strukturama i kapitalističkoj ekonomiji. Složena je situacija. Korbin je popularan jer dovodi u pitanje ideju da „tržište nema alternativu“, ali on u partiji tema organizovanu podršku. Dovoljno je videti da, na primer, da levica laburista nije organizovano izašla na masovni međunarodni protest žena protiv Trampa. Ukoliko postoji organizacija, ona je potpuno posvećena borbi unutar partije protiv desnog aparata. Odani ideji jedinstvene partije radničke klase koja može da osvoji vlast na izborima, Korbin i levica su primorani na razne kompromise sa liberalima u partiji.

Liberali su dominantna struja već od osnivanja stranke, ali u ekstremnoj formi tek proteklih dvadesetak. Njihova nadmoć u partiji se da lako objasniti porazima koje je preživela levica širom sveta osamdesetih, a u Britaniji radnička klasa u borbi sa neoliberalnom premijerkom, Margaret Tačer. Kompas Britanske politike se pomerio radikalno u desno 1984, porazom velikog rudarskog štrajka. Nakon toga, vera ljudi levo od centra da oni nešto mogu da promene svojom akcijom je opadala, a pokret je sve više zavisio od zakonskih zaštita, koje su često shvaćene kao „evropske“. To je delom tačno, kao što je velikim delom takođe tačno na je velik deo neoliberalnog zakonodavstva dolazio upravo iz Brisela. No, pričamo o percepcijama. Tek su se 1997. vratili Laburisti na vlast, pod liberalom Tonijem Blerom. Tačerka je Blera nazvala „svojim najvećim uspehom“. On je nastavio njenu politiku na vlasti, a usput i pomagao veliku imperijalističku ofanzivu SAD. Bombardovao je Jugoslaviju, Avganistan, Irak…Stoga su mnogi pokreti napokon nastali u opoziciji toj politici. Laburisti su tek pali 2010, ali su nastavili da se ponašaju slično u opoziciji.

U nemogućnosti da se probiju na političkom polju, vanparlamentarni pokreti su podržali Korbina da preuzme Lab partiju. Korbin je stoga imao problem: mnogi su verovali u EU kao progresivnu tvorevinu, ali ih je iskustvo učilo da budu levlji od dotadašnje vladajuće garniture u Lab partiji. On je odlučio da je preveliki rizik da se po tom pitanju odvoji od liberala u Lab partiji – rizik je bio taj da će izgubiti podršku članstva. Kada se održalo glasanje, većina glasača Laburista je glasalo za ostanak u EU. Korbin se vešto postavio tako što je rekao da je bio za ostanak i da je njegova partija glasala za ostanak, te da je poraz bio konzervativnog premijera Dejvida Kamerona, koji je bio za ostanak i izgubio svoje glasačko telo. Ipak, to Korbina nije spaslo od pokušaja puča parlamentarne partije, koja mu je izglasala nepoverenje, da bi ga članstvo ponovo vratilo na tu poziciju par meseci kasnije….Nažalost, Korbin se nije obračunao sa desnicom, te je stalno izložen napadima. Treba podvući da on sada podržava sprovođenje rezultata na referendumu, dok ga mnogi parlamentarci iz redova laburista dovode u pitanje. To je opasno stanje i nažalost pokazuje da je „levo“ jedinstvo previše često dolazilo na ušrtb „klasnog“ jedinstva. Korbin bi mogao da osvoji većinu kada bi se otarasio svog liberalnog krila i otvoreno stavio na stranu radničke klase i siromašnih – koji sve više ne izlaze na izbore, ali koji su mahom glasali za izlazak iz EU.

Kako se rast desnice u Evropi odražava na  region Zapadnog Balkana? Čini se da ovde nacionalističke strasti nisu smirene više od 20 godina i da se sa dolaskom novih Vlada iznova bude. Koliko revidiranje istorije na našim prostorima doprinosi nesporazumima i trvenjima između bivših jugoslovenskih republika kao i zanemarivanju zajedničkog antifašističkog nasleđa koje je u  današnjem društvenom kontekstu nepoželjno?  

Rast desnice neminovno pomaže rast naših desnica, ali je i tu odnos kompleksan. Svakako, radi se svuda u Evropi na rušenju ideja antikapitalizma. Tu ja doduše imam manjinsko shvatanje na našoj levici i nije ga lako objasniti. Pozvao bih se na nedavni rad Tijane Okić u okviru zbornika „Izgubljena revolucija“ o istoriji AFŽ. Ona je po meni tačno iznela da je do revizije istorije došlo dva puta: prvi put kada je antifašistički pokret iskorišćen od strane vladajućih struktura nakon rata da legitimiše njihovu vlast, a onda drugi put, nakon obaranja tih vlasti i potrebe novih vlasti da ocrne sve što je postojalo u prethodnoj eri da bi oni legitimisali svoju vlast. Revidiranje istorije je u prvom navratu dovelo je do poistovećivanja ideje antifašizma sa jednim nedemokratskim režimom koji bih ja definisao državno kapitalističkim. Taj sistem je izgradio socijalnu državu, ali istovremeno je potrebe akumulacije stavljao iznad demokratskih vrednosti izvornog marksizma koji je se vodio načelom da je „emancipacija radničke klase čin radničke klase“. Kada se taj sistem urušio, rasparčavanje državne imovine, koja je lažno predstavljana kao „društvena“, moralo je da se legitimiše. Novi vladari su privatizaciju temeljili ideološki na povratku na status kvo pre vladavine Tita, a to ih je vodilo u rehabilitaciju kvizlinga u Drugom svetskom ratu. Nažalost, bez neuspeha prvog režima nije moguće objasniti drugi. Bez prve revizije istorije u krajnjoj je liniji nemoguće objasniti drugu. Da bi se oživeo duh „antifašističkog“ pokreta iz Drugog svetskog rata, potrebno je boriti se za istinu, kako o slavnoj antifašističkoj borbi, tako i o izvitoperenju revolucije od prvih dana, njeno kanalisanje ka sovjetskom bloku, te i njenoj predodređenoj krajnjoj propasti, zbog njenog suštinski otuđenog vođstva. Potrebno je doduše svakako podvlačiti sve-jugoslovenski karakter te borbe kao dokazu da naši narodni na balkanskom poluostrvu nisu osuđeni na konflikt, te da su za taj konflikt pre Drugog svetskog rata bili krivi kapitalistički vladari, koji su u formi raznih nacionalista i liberala podržavali kolaboraciju i u Drugom svetskom ratu….kao što to rade opet i danas.

Osim ideje antifašizma zanemarena je još jedna tekovina jugoslovenskog socijalizma koja je zapravo sa njim i nestala, a to je radničko samoupravljanje. Kako bi radničko samoupravljanje izgledalo danas obzirom na ubrzani razvoj tehnologije i novu fazu  razvijenog  kapitalizma  kojeg smo svedoci ? Da li je ono uopšte zamislivo u dominaciji kapitalističkog privrednog sistema?

Pa, mislim da je ovo drugo ključno. Mislim da jugoslovensko samoupravljanje nikad nije bilo socijalističko, ako se kao socijalističko pretpostavlja demokratska kontrola radničke klase nad sredstvima za proizvodnju. O tome sam pisao u više navrata, najnoviji doprinos je knjiga koja je objavljena u avgustu 2016. pod nazivom „Ekonomska borba za vlast u Titovoj Jugoslaviji“. Naše samoupravljanje je po meni uvedeno cinično od strane staljinističke vladajuće klase u obračunu sa Staljinom. Grubo rečeno, okretanje Zapadu i tržišnom modelu nakon 1948. je bilo potrebno legitimisati na neki način. To se radilo bajkom o radničkom upravljanju. Ali radništvo nikad nije imalo vlast. Na stranu što nikad nije imalo kontrolu nad proširenom reprodukcijom, tj, ulaganjem na državnom nivou, ono nikad nije imalo ni vlast u fabrikama. Tu su vladali direktori. Sociološka istraživanja od kraja pedesetih su pokazivala da radnička klasa u Jugoslaviji nema osećaj da vodi ni proizvodnju ni zemlju. Uvek su prednjačili direktori ili partija. Pokušaj Jugoslavije da se takmiči na svetskom tržištu, nekad direktno, nekad indirektno, dovodilo je do sve veće nezaposlenosti, sve većih pritisaka na radništvo, sve dublje zavisnosti zemlje od stranih kredita i vojnih garancija….Jugoslavija je po proivzdonji od kasnih šezdesetih do ranih osamdesetih čak opala u poređenju sa balkanskim takmacima. Mislim da bi bilo kakav pokušaj oživljanjava tog sistema danas bio osuđen na sličnu propast. Pritom, treba naglasiti da je kvalifikovan uspeh takvog sistema, pedesetih i šezdesetih, zavisio od geostrateške važnosti Jugoslavije za Zapadni blok u borbi sa Istočnim blokom. To je neponovljiva situacija. Dalje, to je bio period nezapamćenog rasta globalnog sistema, pogotovo kapitalističkog. On je imao para da „daje“ zemljama poput Jugoslavije. Tada je bilo dovoljno i za profite i za državu blagostanja. To je doduše, kako su saglasni mnogi marksistički pisci, bio izuzetan period za kapitalizam i za svetsku ekonomiju. Danas je to nezamislivo, te bih pre rekao da je budućnost socijalizma manje u njegovoj mogućnosti da na duže staze preživljava u malim državama na periferiji i više u osvajanju većine svetske radničke klase, pogotovo u velikim zemljama. To ne znači naravno da je borba u zemljama poput naših besmislena. Poraz imperijalizma u zemljama poput Vijetnema je otvaralo vrata pokretima iz šezdesetih godina u razvijenom svetu. Kada je krenulo „arapsko proleće“, brzo se proširilo i na zemlje „razvijenog kapitalizma“: „Tahrir“ se video u „Indigadosima“ i „Okjupaj Vol Stritu“. U prelaznoj etapi prema socijalizmu je potrebno uvoditi istinsko radničko upravljanje i preraspodelu bogatstva, ali sve to je potrebno raditi pod istinskom vladavinom radničke klase i potlačenih, koja se rađa odozdo u revoluciji, a ne odozgo od strane „prosvećenih“ elita.

Kako vidite budućnost levice u regionu i u Srbiji? Šta su osnovne prednosti, a šta nedostaci jačem razvoju levice na ovim prostorima?

Živimo u interesantnom periodu. Vidi se da je svuda u regionu levica ojačala u poređenju sa situacijom pre dvadeset, pa čak i deset godina. Bajka o tome da će privatizacija, strane investicije i rezanje u javnom sektoru doneti blagostanje postaje smešnija i tužnija. Levica se i dalje doduše bori sa ofanzivom vladajućeg poretka koji je pobedio u Hladnom ratu – i koji i dalje predstavlja levicu kao kompromitovanu tzv. „real-socijalističkim“ iskustvom. Na momente su neposredne naslednice komunističkih partija nastavile na vlasti, a u Srbiji su počinjavali zverstva u komšiluku. To je samo otežalo posao. Suočeni smo sa velikim uništavanjem industrije i javnog sektora, što je samo doprinelo slabljenju levice koja se pozivala na radničku klasu kao agens promene.

U tom ključu, razumljivo je da smo kaskali za nekim drugim centrima, poput Latinske Amerike ili Južne Evrope, gde je levica često igrala ulogu opozicije vojnim diktaturama i neoliberalnim eksperimentima. Ipak, ni tamo levica nije otišla dalje od pokušaja da elektoralnim putem osigura socijalne beneficije društvenim slojevima koji su je podržavale. Čak gde se pričalo o institucionalizaciji pokreta odozdo, u zemljama poput Venecuele i Bolivije, radilo se prevashodno o masama kao potpori državi. Kada su mase sprečile puč protiv Čavesa davne 2002, simptomatično je da je im se on zahvalio kada se vratio i poručio im da odu kući. Moć kapitalističke klase nije u Venecueli ozbiljno uzdrmana. Profiti su rasli u privatnom sektoru. Jedino je državno upravljanje određenim ključnim sektorima poput nafte uspevalo da pojača potrošnju državu u pravcu raznih socijalnih programa. Mnogo toga je i učinjeno, na planu elektrifikacije, vode, zdravstva, škola itd. To ne treba zanemariti u epohi u kojoj se država obično koristi kao potpora i redistribuciju u korist bogatih. Međutim, vidno je da je talas levih vlada u Latinskoj Americi krenuo da opada, a socijal liberalizam u Evropi je u totalnoj krizi. Njegovu vladavinu krajem devedesetih i u prvoj polovini dvehiljaditih je takođe karakterizovala neoliberalizacije ekonomija i dublja privatizacija i tržišna reforma nego ikad. U tom periodu rasta kapitalizma, državni udeo u „socijalnog državi“ je i rastao, ali su rasli i nesigurnost, dužina radnog dana i stres na poslu.

Nije čudno zato da je tokom krize kapitalizma došlo do eklipse levog centra – njena već sužena ponuda se srozala na politiku gotovo istovetno sa desnim centrom. Stoga je došlo do rasta levljih snaga. Siriza je preskočila Pasok u Grčkoj. Korbin je pobedio Bleriste u Laburističkoj partiji. Čitam da je u prvom krugu „primarija“ za predsedničkog kandidata francuske socijalističke partije pobedio kandidat leve struje protiv bivšeg Olandovog kandidata. To je znak da je sada već tradicionalni izraz levog centra poražen skoro svuda. Jačanje levog reformizma je pozitivan znak – on znači da glavnine organizovanog radništva traži alternativu „neoliberalizmu“. Nažalost, smatram da su Venecuela pod Čavesom i Grčka pod Sirizom trenutno domet tih eksperimenata – njihovi radikalni programi su veoma konkretni i poželjni, ali oni nemaju mehanizme da ih sprovedu.

Glavna poruka mora da bude da je izgradnja političkih partija na elektoralističkoj bazi – dakle, sa idejom da se svet menja prvenstveno putem parlamenta i državne vlasti – nedovoljna i pogrešna strateška orijentacija. To je doduše orijentacija većeg dela naše nove levice u regionu. Ona je ispravno želela da napusti sektašenje i spletkarenja koja su karakterizovala svet malih radikalnih grupica na marginama društva, a na sreću je delom uspela da se izvuče iz levog „geta“. Međutim, osećaj je da se i dalje radi o „levom performansu“, da se dostigne do parlamenta, izbora ili televizije i da se artikuliše leva vizija. Jako malo se radi na povezivanju pokreta odozdo, osim ako to nije sa idejom u krajnjoj liniji elektoralističkog dobitka. To je na svoj način sektaštvo, samo na „višem“ nivou. Još smo, po meni, daleko od stvaranja borbenih organizacija radničke klase. Sindikati povremeno daju znake života, ali su pogotovo u Srbiji i dalje previše privrženi državi i tržišnoj ekonomiji. Drugih inicijativa ima, a to je ohrabrujuće: za javno dobro, za prava LGBT osoba, za prava migranata…To bi trebalo da bude odskočna daska u trenutku kada klasične partije doživljavaju izazov od strane tzv. anti-političkih alternativa. Mi treba da artikulišemo ubedljivu alternativu, u programskom smislu, ali, još bitnije, u vanparlamentarnim borbama. Jedino tako možemo da se suprostavimo u krajnjoj liniji mahinacijama vladajućih krugova.

Dalje, smatramo da je bitno da se levica širom regiona povezuje. Imamo slične probleme – dužničke ekonomije, privatizaciju, sve autoritarnije vlasti, isprepletane nacionalne odnose, prisustvo istih velikih sila u pokušaju da se uspostavi geopolitički na tlu naših država. U tom smislu, iznalaženje zajedničkih sadržilaca u borbi, u kojoj baš antifašistička može da igra veliku ulogu, nije van dometa. U krajnjoj činiji, svuda se sve više vidi nepopularnost Evropske Unije. Treba imati internacionalističku viziju u borbi protiv iste, pre nego nacionalnu. Ne treba prepuštati opoziciju ovoj neoliberalnoj imperiji snagama poput Ivana Pernara

Član ste revolucionarne  socijalističke organizacije „Marks 21“ koja je nedavno izašla iz grupe organizacija okupljenih pod imenom Levi samit Srbije. Šta su razlozi vašeg izlaska?

Marks21 je napustio Levi sami Srbije, jer smo smatrali da se previše učaurio, da je zato izgubio članstvo i da se organizacije koje su ostale, mahom NVO karaktera, vode u krajnjoj liniji elektoralističkom logikom. To ne znači da ne želimo da sarađujemo po raznim pitanjima, od antifašizma ili anti-NATO aktivnosti do podrške radništvu u štrajkovima ili u borbama za javno dobro. Smatramo da je u današnjim okolnostima teško promovisati jasno levu politiku, te da razni ovi NVO-vi rade dobar posao u tom smislu. No, to ima svoje logike i to nisu logike kojima se mi vodimo. Ograničenja su pogotovo vidna u smislu načina rada, koji su prečesto diktirani potrebama završavnja projekata itd. Došlo je do razilaženja, ali nema zle krvi. Mi želimo da nastavimo saradnju sa Levim samitom Srbije, isto tako kao i sa mnogim drugim levim akterima na sceni u Srbiji. Želimo akciono jedinstvo gde je to moguće, a u prvom redu u stvaranju i jačanju samoorganizovanog radničkog pokreta. Želimo i saradnju sa raznim regionalnim časopisima, poput Novog Plamena i LeftEast, kako bismo krenuli da sistematski razmenjujemo mišljenja i iskustva. Niko nema sve odgovore i treba učiti jedni od drugih.

Kakve aktivnosti u budućnosti možemo očekivati od Vaše organizacije? Da li „Marks 21“ planira radikalizaciju svog delovanja u doglednom periodu?

U kratkom roku, izgleda da će pažnja naše javnosti u Srbiji biti na predsedničkim izborima. Levica na elektoralnom polju nije trenutno jaka u Srbiji, ali nije nemoguće da će ovi izbori da nam ponude šansu da artikulišemo radničku stvar. Još je rano da se kaže da li ćemo se uključiti na ovaj ili onaj način, ali, ako se uključimo, radili bismo to prvenstveno sa idejom da se ojača radnička organizacija na radnim mestima i da se artikuliše glas levice u javnom prostoru. Svakako, smatramo da se pitanja poput „Beograda na vodi“ neće pomerati previše sa dnevnog reda i ostajemo željni da podržavamo inicijative poput „Ne davimo Beograd“. Recimo da smatramo da je to političko i mobilizaciono pitanje koje je jako otvoreno za levu stvar, te ćemo nastaviti da se trudimo da nudimo skromne savete o putu napred uz sav rad koji se stavlja u mobilizaciju. Ukoliko rast autoritarne desnice nastavi, smatramo da regionalni antifašistički pokret može da krene da okuplja značajne snage. On može da se suprotstavi ne samo ekstremnoj desnici, već seksizmu i rasizmu, ali u krajnoj liniji i imperijalističkim snagama koje sprečavaju osnovna prava sugrađa u susednim državama. Međunarodni protesti, poput onog ženskog za vreme inauguracije protiv Trampa, pokazuju da se svetski pokret ponovo budi. Svakako, smatramo da se situacija menja širom sveta i nije sasvim jasno u kom pravcu. Treba jasno podvlačiti koji su naši principi, ali biti taktički prilagodljiv. U krajnjoj liniji, smatramo da je bitno da oni koji smatraju da svet ne može da se menja samo postepeno, već da je potrebna radikalna transformacija, socijalistička revolucija, treba da se učlane u revolucionarnu organizaciju i da pomognu da se ona gradi na lokalu. Mi imamo članice i članove u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kruševcu. Imamo ih i u regionu, razmatramo pokretanje grupa i u susednim državama. U tom smislu, interna edukacija u marksizmu i propagandna aktivnost ostaju bitan element rada, u ostvarenju kapaciteta da se interveniše u većim borbama. Naš sajt redovno čita više desetina hiljada ljudi godišnje, što je veliki uspeh za grupu koja se definiše kao revolucionarna. Preko sajta ćemo podsećati i na stogodišnjicu Ruske revolucije iz 1917. Ali bi nam je najveći uspeh bio kada bismo krenuli da imamo dopisnike iz redova borbenih inicijativa širom regiona koji kreću da se prepoznaju kao marksistkinje i marksisti koji žele svestranu promenu u društvenom i političkom životu. Za sve je potreban neki početak – mi smatramo da je za revoluciju sutra potrebno izgraditi revolucionarnu organizaciju danas.

PODELITE