Ceo intervju možete ovde poslušati, a u beleškama se ukratko prenosi tok i sadržaj razgovora:

Na osnovu jednog broja JEŽeva iz 1969. godine i iskustava sa kursa Teorijski pristupi Jugoslaviji, Nebojša Milikić razgovara sa Dragomirom Olujićem Olujom o političkom kvalitetu i kapacitetu humorističke kritike u JEŽu, u post-’68 kontekstu. Naslov je parafraza naslova poznatog teksta Milana Kangrge u kom upozorava na razvoj i aspiracije srednje klase u socijalističkoj Jugoslaviji krajem šezdesetih/početkom sedamdesetih a zbog kog teksta je jedini put zabranjen časopis Praxis. Sagovornici se načelno slažu da je opus JEŽa u krajnjem ishodu bio tek još jedna od strategija borbe srednje klase za hegemoniju u načelno socijalističkom društvu. Tekst Nebojša Milikića koji se pominje u intervjuu – osvrt na opus JEŽa iz 1969. godine, objavljen je na sajtu Pop Forum.

//

Beleške iz intervjua

(0.00 – 6.00 – povodom patološkog kašnjenja intervjuera, „anegdote“ u/iz konteksta psihologizacije političkog aktivizma u SFRJ, kao oblika dodatne represije protiv političkih zatvorenika)

6.00 – Otkud ovakve karikature u Ježu u to vreme, sa svim tim temama? Sa svojevrsnim raskrinkavanjem ili opanjkavanjem režima, sistema vlasti, privredne elite?

Treba sagledati širu sliku, to su vremena velike krize (šezdesetih) i samim tim traženja raznih izlaznih strategija… zapadni, kapitalistički, buržoaski svet, u svoje strategije ukomponovao je veliki deo socijalističkih elemenata i praksi, istočni svet je u svoje izlazne strategije ukomponovao klasične kapitalističke elemente i prakse, često i dominantno buržoaske pravne i ekonomske mere i institucije, a u manje ili više prikrivenom obliku… (od 14.21) – Ost Politik, politike međunarodne saradnje, detanta, dovode do formiranja jedinstvenog globalno-kapitalističkog privrednog sistema koji osamdesetih počinje da puca na najslabijoj karici (socijalistički moderiranoj i interpretiranoj plansko-tržišnoj privredi zasnovanoj na podeli rada karakterističnoj za kapitalizam)… na svakom planu, i po „horizontali i po vertikali“, grupno, klasno, dolazi do traženja individualnih i opštih odgovora na te procese i svako naravno odgovara iz svojih pozicija… od mesta i pozicije u bitnom produkcionom procesu i proizvodnim odnosima zavisi vrsta iskaza, „slika“ odgovora – što si dalje od tog bitnog mesta u produkcionom odnosu, što si dalje i manje zavistan od tog odnosa, to si slobodniji u svojim slikama, viđenjima, odnosima, razmišljanjima etc. i naravno, u skladu sa tim odgovori su različiti… u tom traženju izlaza dolazi do menjanja mesta, uloge, značaja i snage srednje klase, od moderatora između dve velike klase postaje subjekt koji pokušava da sopstvene interese nametne kao opštedruštvene interese, a cela ta situacija joj je išla na ruku, „baš je krenulo“ tih godina i do današnjeg dana joj ide. Ove liberalske, malograđanske priče o njenom kraju, o uništavanju srednje klase, jednostavno nisu tačne, ona postoji neovisno od naših osećaja, samo se menja frakcija koja je dominantna… … … (20.20)… najgora je bila situacija direktora u malim preduzećima… velika preduzeća su mogla da „zezaju“ i radnike i državu, npr. jedna splitska firma je finansirala Berekin…

23.30 – Otkud taj neosetan prelaz od opisa srednje klase u kapitalizmu ka dijagnozi strategije srednje klase u jugoslovenskom socijalizmu?

To su iste pozicije, danas je to očigledno ali je i tada to operativno bio takav sistem… na tom mestu se pojavljuje ono što se zvalo tehnomenadžeri, poslednji stadijum u formiranju te frakcije… JEŽev odnos je takođe odnos spolja, nije odnos iznutra, iz proizvodnje, zato nema diferencije između velikog, srednjeg i malog direktora, ne vidi se ni proces koji do svega toga dovodi… ali to nije namera, to je takva pozicija i takav interes, tu je bela mrlja, retko se dešava da oni svesno izbegavaju uvide, jednostavno ih nemaju… 31.40 — druga velika frakcija srednje klase je utemeljena u varijabilni kapital, dakle nije izvan proizvodnog odnosa, menadžment, trgovina, finansije… sve vreme se ideološki, pravno, normativno, pokriva (prikriva) kapitalistička stvarnost… problem je kako se pri međusobnoj konkurenciji (frakcija) i — u skladu sa svojim interesima kojima hoće i moraju da obezbede dominaciju – tući sa državom… tu je odnos prema radnicima mnogo više odbojan nego što je kod sitne buržoazije, jer u principu ne smeju da dozvole nikakav uticaj proizvođača na svoju priču, tako da se stalno sukobljavaju sa radnicima… kod JEŽa se ne vide dovoljno jasno i precizno ovi odnosi… 37.00 – treća frakcija je ona kojoj je izvor u budžetu… profesori, kulturnjaci, intelektualne usluge, najdalje su od proizvodnje pa su najslobodniji u svojim viđenjima, teorijama… JEŽ pripada toj fakciji srednje klase, njihov problem sve vreme je taj pogled spolja, nema znanja iznutra, o konkretnim problemima, a druga stvar je aktivistička nemoć, čak nepostojanje potrebe za aktivizmom, nego se složi karikatura, naslika slika, snimi film etc… napetošću između gledanja spolja i aktivističke nemoći dobijamo masu stvari od kojih su neke i genijalne… dubinskom analizom mogli bi da iščitamo i konkretnu ideologiju koja iz toga proizilazi… ima onaj aforizam „Marks se zamerio kapitalistima, marksisti nastoje da izglade stvar“… 40.50 – Problemi i teme koji su nas zanimali i koje smo pokušavali da nađemo u JEŽu su bili: država i samoupravljanje, pripravnici, ideologija, mogućnost zajedničkog delovanja itd… npr. u JEŽu imaš aforizam: „Država je osuđena na odumiranje a njeni advokati traže da se kazna zameni doživotnom robijom“, a naš stav je bio (integralno) samoupravljanje, sva vlast radničkim savetima, direktna demokratija itd… mada, nismo se međusobno slagali oko teoretizacije i značenja tih tema i termina… bili smo protiv višepartijskog sistema, parlamentarizma itd. ali takav sistem je praktično već postojao iako sistemski i normativno nije…

46.15Vi kao disidenti, leva opozicija itd. vidiite nivo razvoja proizvodnih snaga, da li ste razmišljali kako tu uopšte može da se „odozgo“ uvede, nametne sistem koji će da promeni proizvodne odnose i sam proizvodni proces, jer organizacija proizvodnje je već stabilizovana, uklopljena, integrisana u „međunarodnu podelu rada“ tj. globalni kapitalizam…? Da li otpor srednje klase izaziva pretnja rekonstrukcijom proizvodnih procesa i odnosa u pravcu ukidanja podele rada?

(Da, ali) problem je što oni to tako ne vide…

52.00Osiromašenje, nezaposlenost, proletarizacija, kako sve to može da bude i prisutno i otvoreno kritikovano u socijalističkom društvu, JEŽu?

… bilo je velikih preduzeća koja su se uklopila u svetsku priču i koja su funkcionisala kao motivacija za druge…

55.50 – Da li JEŽ doprinosi radikalnoj depolitizaciji stanovništva?

Da, ali nesvesno… … do ’72. godine nije nam bilo samo drago što je JEŽ funkcionisao, bili smo zadovoljni i sa Berekinom, Pavlihom, Kerempuhom i drugim oblicima reagovanja srednje klase (pisci, književnici, filmovi), ali svi smo u hodu učili… JEŽ nam je bio važan u operativnom smislu, ali tu nismo uspevali puno da uradimo, važniji su bili u smislu otvaranja očiju, činjenja problema vidljivijim… Ali pitanje je koliko je to  bilo efektno a koliko zavodljivo, omamljujuće, pasivizirajuće? Sad bih lako rekao da su JEŽ i slične priče bile uglavnom sredstvo depolitizacije cele populacije, ne samo radništva…

1.01.0 – Da li se moglo hiperprodukcijom tih kritizerskih pozicija postići nerazaznavanje ko se kako i zašto opredeljuje?

Naša priča iz ’68 se postepeno fragmentizuje, gomila ljudi je otpala smatrajući da su im interesi zadovoljeni, mi ostali se naravno radikalizujemo… na kraju više nemamo operativnu moć koju smo imali do ’72 godine, i onda počinjemo da ismevamo te odustale uključujući i JEŽ. Menja se i naša optika i naš odnos, postaje cinično-zajebantski, nije stvarni donos jer ih ne osećaš kao bliske i kao moguće saradnike… manji deo koji je otpao, koji se građanizuje, prelazi na moralističku priču, nema više aktivizma već samo dobro je-loše je, lepo je-ružno je, efektno je-nije efektno, čisto samo estetizacija problema… kad smo se kasnije našli na platformi ljudskih prava kao mogućem zajedničkom frontu, njima su ona bila cilj a nama sredstvo… mi smo pravili demonstracije, peticije, oni su samo moralisali i na kraju smo samo mi ostali u priči… tu počinje i demfovanje tih priča kao što je JEŽ…

1.06.20 – A seksizam u JEŽu, kako se na to gledalo?

Većina nas u toj priči nije razumevala feminističke pozicije, neko iz ličnih neko iz teorijsko-sistemskih razloga… trudio sam se da ne smetam tada kad se otvaralo žensko pitanje na građanski način… one su ukazivale na takve probleme sve do ’78 kad je napravljena i prva feministička konferencija u Istočnoj Evropi (koju je Šuvar kritikovao kao „rat između polova“)… i feminizam je kao problem izmešten iz generalnog proizvodnog procesa u ponašanje, gledanje, viđenje stvari spolja… (ali nije sav)…

 

Ilustracije su iz raznih brojeva JEŽa iz 1969. godine, autori su Dušan Petričić (grafičko oblikovanje aforizama), Nikola Rudić (karikatura) a treća ilustracija su nepotpisani redakcijski aformizmi/komentari kakvi su obično objavljivani na “13. strani”

PODELITE