Ovog 11. aprila, gusta gomila okupila se pred Palatom uzajamnosti. Žuta banderola na kojoj je crvenim slovima ispisano „Kružok Lav Trocki“ viori se s fasade. Aktivisti Radničke borbe (Lutte ouvrière, LO) prodaju svoj list Klasna borba; drugi cepaju ulaznice. Odjeci ruskih revolucionarnih pesama najavljuju večernju konferenciju posvećenu Evropi.

U sali je oko 500 ljudi. Aktivisti Pjer Roajan i Žan-Klod Garo obrazlažu: „Obučavanje je za LO od ključnog značaja. Po tom principu se organizujemo. Uloga naše partije je da prenese kulturu radničkog pokreta i bori se protiv štetnih ideja.“

„Trockisti iz LO, LCR [Ligue communiste révolutionnaire] i OCI [Organisation communiste internationaliste] su se tokom 1960-ih i 1970-ih koristili sličnim sistemima obučavanja“, objašnjava Žan-Mari Mari, istoričar Sovjetskog Saveza i član Nezavisne radničke partije (POI). „Svi koji su hteli da postanu članovi morali su prvo da prođu obuku. LCR je imao ’crvene kružoke’, a u OCI ’grupe za revolucionarne studije’. To su bile obuke čije su se učestalost i dužina trajanja rasprostirale između šest meseci i godinu dana, u zavisnosti od dostupnosti predavača. Najčešće su se završavale jednonedeljnim letnjim kampom, tokom kog su se birali aktivisti koji će biti primljeni. Na letnjim kampovima su se opšta pitanja – da li su proizvodne snage prestale da rastu? – spajala s neposrednijim problemima strategije političkog intervenisanja.“

Nema sumnje da su frakcionašenje i ideološki rat trockističkih grupa protiv Komunističke partije Francuske (PCF) dovoljno objašnjenje za intelektualni polet tih škola. Nova antikapitalistička partija (NPA) i OCI vuku korene iz 1960-ih i 1970-ih godina. I dalje je veliki broj časopisa, pamfleta i novina, a NPA i POI imaju i stalnu aktivističku biblioteku (poput Anarho-sindikata, koji ima i svoj radio). Iako LO sve to nema, pisana kultura i kod njih nastavlja da igra ključnu ulogu. U Palati uzajamnosti literatura zauzima istaknuto mesto, a moguće je kupiti mnoštvo različitih knjiga. „Romani su veoma važni u procesu postajanja aktivistom“, nastavljaju Roajan i Garo. „Džon Stajnbek, Erik Marija Remark, Džek London ili Panait Istrati omogućavaju razumevanje eksploatacije na radu isto kao i marksistička dela.“

Poput drugih levičarskih partija i u LO smanjivanje broja aktivista i njihovo starenje dovode do postepenog ukidanja obuka – što je trend koji ima uporište u istoriji poraza radničkog pokreta. Još od svog nastanka u XIX veku, ovaj pokret imao je svoje sisteme obučavanja. Škole govorništva, univerziteti, javna izlaganja i letnji kampovi samo su neki od poduhvata koje je preduzimao. Namenjene razvijanju klasne svesti, ove obuke podsećale su na „nauku o nesreći“ o kojoj je pisao anarhista Fernan Pelutje, bez koje se nikakav narodni suverenitet nije činio mogućim. Što se Francuske tiče, u okvirima PCF-a sistem obuka dostigao je svoj najpotpuniji oblik. Inspirisana školom Socijaldemokratske partije Nemačke, „PCF je tokom 1920-ih, usred perioda boljševizacije, ustanovila hijerarhizovani i centralizovani školski kurikulum“, objašnjava sociološkinja Natali Etjuan. Od osnovnih škola na lokalnom nivou, federalnih na nivou departmana i centralnih škola na nacionalnom nivou, ovaj kurikulum pružao je i brojnim nacionalnim i federalnim kadrovima jednogodišnji boravak u Međunarodnoj lenjinskoj školi (MLŠ) u Moskvi.

„Za razliku od drugih partija, odabir kadrova PCF-a odražavao je sliku društva“, nastavlja Etjuan. Od Morisa Toreza do Žorža Maršea, „sociološka demokratija (1) PCF-a doprinela je, između 1930-ih i 1990-ih godina, usponu kadrova iz radničke klase. „Vođstvo je bilo svesno toga da će, ukoliko se stvari puste da idu svojim tokom, ’prikriveni cenzus’ neumitno preneti društvenu stratifikaciju i među aktiviste. Stoga je bilo neophodno radnicima ponuditi alternativni obrazovni kapital i po svaku cenu ih podići unutar partijskog aparatusa osiguravanjem njihovog društvenog napretka.“

Uspostavljanje PCF-ovog sistema za obuku aktivista dovelo je ipak i do nekih poteškoća. Proizvodnja doktrine sukobila se s autonomijom intelektualaca. Nije bilo mesta za pedagošku misao, čijom su se teoretizacijom neki od njenih aktivista, poput pedagoga Selestana Frenea, zapravo bavili. Predavanja, obnavljanja, procene i beleške zadavale su ritam školskog života partije. Ipak, aktivisti su ga prihvatali, jer je „poslušnost partijskom autoritetu [bila] prihvatljivija od dominacije gazde (2)“.

Malo je toga ostalo od ovog sistema. Zainteresovanim federacijama na raspolaganju su vikend-obuke, s naglaskom na kursevima marksističke filozofije i ekonomije. Što se tiče kadrovske škole, ona je ponovo uspostavljena nakon što je između 2001. i 2003. godine, u vreme dok je Robert Hju rukovodio PCF-om, bila ugašena. I pored toga, malo šta vuče iz ranije strukture. „Poslednja četvoromesečna kadrovska škola održana je 1994. godine. Tri godine kasnije, trajanje perioda pristupanja ograničeno je na samo pet dana. Na kraju je 2002. godine ugašena i Centralna škola u Draveju“, objašnjava nam Etjuan. Za ovu postepenu dezintegraciju zaslužan je prevashodno materijalni faktor: „Sunovrat izbornih rezultata i odliv aktivista predstavljaju ogromne probleme za finansiranje i kadriranje.“ Iako je PCF i dalje društveno najraznolikija partija, postepeni nestanak njene škole ubrzao je cenzusne mehanizme delegiranja: „Radnici polako nestaju iz rukovodećih organa partije“, zaključuje Etjuan.

Iako ugašena, škola Komunističke partije ostala je uzor ostalim političkim organizacijama. Partija levice (Parti de gauche, PG) sada ima centralizovanu „školu za aktiviste“. U dva ciklusa od po četiri dana, aktivisti iz čitave Francuske pohađaju kurs sastavljen iz trideset pet lekcija od po sat i po vremena. Na programu su elementi teorije (marksistička ekonomija, istorijat revolucija, istorijat ekstremne desnice), programski (Šesta Republika, ekološko planiranje) i praktični (organizovanje sastanka, „zakon i bezbednost o aktivistima“). Ovaj sistem obučavanja zasnovan je na zborniku radova, u izdanju Bruna Leprinca, i medijskom projektu (časopis Ulevo, Leva televizija, Levi radio), koje upotpunjuju sastanci i blogovi Žan-Luka Melanšona, koji reaktuelizuju didaktičke i političke forme narodnog univerziteta.

Budući da je čine mahom mladi aktivisti, bez prethodnog partijskog iskustva, PG nema drugog izbora nego da ih obučava. Ponekad, međutim, nekim komitetima manjka primenjenih znanja: „U Morbijanu“, navodi partijski sekretar departmana, „što se logističkih zadataka tiče, zavisimo od Komunističke partije. Na primer, u slučaju odlaska u prefekturu zarad predaje spiskova. Srećom, u odličnim smo odnosima s njihovim članstvom.“

Pred aktivistima okupljenim u sedištu PG-a u pariskom XVIII arondismanu, Benoa Šnekenburger, nacionalni sekretar za obučavanje, na sledeći način sumira ovu situaciju: „Mi bi trebalo da smo partija dorasla borbi, a ne puki pojedinci okupljeni oko nekih sentimentalnih osnova. Moramo biti borci sposobni da prenesemo kulturu radničkog pokreta. Jer, da bi se dobra zamisao sprovela nije dovoljno samo je posedovati.“

Četrdeset pet minuta za dva veka ekonomske misli…

Uz izuzetak snažnih radničkih organizacija, poput Sene i Severa, sistemi obuke Francuske sekcije radničke internacionale (SFIO) i Socijalističke partije (PS) nikada nisu nalikovali sistemu PCF-a. „Iako je socijalizam u obrazovanju oduvek bio prisutan, putem pamfleta, letnjih kampova i narodnih univerziteta“, smatra Alan Bergunju, istoričar i član vođstva PS-a, „nismo osetili potrebu za izgradnjom ’kontradruštva’ koje bi imalo svoju partijsku školu, svoje predavače i priručnike za proletere.“

Uvereni u to da će socijalizam nastupiti kao krunsko dostignuće Republike, francuski socijalisti smatrali su da će javno školstvo biti sasvim dovoljno za obrazovanje prosvećenih građana. Drastični porast obrazovnog nivoa Francuza tokom 1980-ih doveo je do postepenog nestanka partijskih obuka. Istovremeno, razvod PS-a od radničke klase učvrstio je meritokratska stanovišta unutar partije. Akademski građani postepeno su smenili borbeno iskustvo ove društveno sve homogenije organizacije: Sciences Po, Nacionalna škola za administraciju (ENA), École normale supérieure (ENS) i Hautes Etudes commerciales (HEC) funkcionišu poput naslednog prava (3).

„Socijalistička partija više nije tačka pristupa kulturnom kapitalu“, objašnjava nam sociolog i član PS-a, Remi Lefevr. „Danas se on stiče diplomom ili samostalno. Partija kao intelektualni kolektiv više ne postoji. Intelektualna dezorijentacija vlada čak i u levim strujama PS-a, u kojima su oduvek postojale supkultura i želja za očuvanjem zajednice.“ Nakon kongresa u Epineu iz 1971. godine, obuke su postale prioritet: „Smatralo se da je SFIO na neki način odumro jer nije imao dovoljno prostora za obuku svojih aktivista“, piše Pjer Žoks (4). S mesta predsedavajućeg Nacionalnim sekretarijatom za obučavanje, on je utrostručio budžet koji mu je isprva dodeljen (5), što je omogućilo konsolidaciju struktura namenjenih kadriranju na federalnom nivou i osnivanje lista Nouvelle Revue socialiste.

„Komunikatori“ pristižu u pomoć

Hoće li obučavanje postati roba kao i svaka druga? Sedeći u jednom pariskom kafeu, Artur Miler, vlasnik startapa „Liegey Muller Pons“, koji se bavi izbornim strategijama, kaže: „Hteli smo da pokažemo da je moguće sprovesti kampanju protiv apstinencije od vrata do vrata, poput Obamine kampanje u Sjedinjenim Državama.“ Ovaj tridesetjednogodišnjak je uz pomoć dva prijatelja uspeo da dopre do vođstva Socijalističke partije (PS). Uoči predsedničkih izbora 2012. godine ova partija pribegla je njihovim uslugama. „Činjenica da dolazimo s Harvarda i MIT-a svakako nam je pomogla da ubedimo Obrija.“ Njihov mali tim regrutovao je sto dvadeset „trenera“, deset hiljada „mobilizatora“ i osamdeset hiljada „volontera“. Sveukupno, „zakucali smo na pet miliona vrata“. Osmišljene na bazi menadžerskih seminara, ove obuke proizvele su mali kulturni šok. „Kada se koristimo Mekinsijevim pristupom, s preuzimanjem uloga, PowerPointom i kvantifikovanim ciljevima, većina aktivista žali se da imaju osećaj kao da su na radnom mestu. Ipak, uglavnom se predomisle.“ „Bostonski“ poduhvat odjeknuo je i u medijima. „Kucanje od vrata do vrata je savršeni medijski sadržaj, fotogenično je.“ Ova trojica navršenih studenata nakon toga pokrenula su „odbor za predizborne savete i softver“. „Već smo sarađivali s nemalim brojem opština.“ Kolika je cena ovih usluga? „Između 400 i 4.000 evra za softver; između 10.000 i 30.000 evra za savet.“ Budući da su do kraja 2014. godine bili ugovorom vezani za PS, ovi biznismeni morali su da planiraju dalje korake: „Što se tiče saveta, sarađivaćemo s levicom. Kada je reč o softveru, možda ćemo otvoriti mogućnost komercijalizacije i za desnicu.“ Ugovore su već potpisali s Evropskom socijalističkom partijom i Die Grünenom u Nemačkoj.

Činjenica je, međutim, da su brojne „struje“ obavljale veliki deo posla. One su bile te koje su vodile seminare za obuku, organizovale univerzitete i objavljivale pamflete i časopise: Les Cahiers du CERES i Repères za one bliske Žan-Pjeru Ševenmonu; Les Cahiers de l’ERIS i Synthèse flash za aktiviste okupljene oko Žana Poprena; ili Faire, za pristalice Mišela Rokarda. Ideološke i strateške suprotnosti, tada veoma izražene, ove su struje pretvorile u intelektualna uporišta partije. Na kongresu PS-a održanom 1990. godine u Renu, njihov savez koji se nije dao uhvatiti ni za glavu ni za rep stavio je tačku na ovo razdoblje.

Nošeni na krilima hedonističkog zanosa iz 1980-ih i 1990-ih, socijalisti su ukrstili puteve s neoliberalima. Zakoni društvene dominacije prestali su da budu predmet intelektualnog rada. „Pogledajte samo La Revue socialiste, koju ja uređujem“, poverio nam se Bergunju. „Društvene nevolje se tu opisuju veoma apstraktno. Ne zato što ih ignorišemo, već zato što ih ne osećamo u svakodnevnom životu.“ Tome svedoči i poslednji univerzitet nacionalnih kadrova PS-a. Tokom trećeg i ujedno poslednjeg vikenda, partija je dovela ekonomistu Žila Ravoa kako bi aktivistima „klase Stefan Esel“, okupljenim u prostorijama centrale, izneo stanovišta velikih škola ekonomske misli. U četrdeset pet minuta predstavio je neoklasičnu školu, kejnzijanizam, marksizam i ekosocijalizam Karla Polanjija. Izazov ravan stilskoj vežbi.

Nakon propasti sovjetskog modela i kraja velikog narativa kolektivne emancipacije, PS, koja se ideološki prilagodila duhu vremena, prestala je da figurira kao mesto proizvodnje nezavisne teorije sposobne da osvetli narodne pokrete. Obučavanje aktivista prestalo je da se posmatra kao jedan od – konkretnih – modaliteta društvene transformacije.

Uronjeni u antitotalitarnu ideologiju i „narcisoidnu kulturu (6)“, srednjoklasni intelektualci potisnuli su lik borbenog radnika. Manjina njih fokusirala se na partijski angažman, u suštini srozan na regrutovanje, i obučavanje zamišljeno više kao formatiranje. To je dovelo do „demagogije organizacije u kojoj se svaki aktivista unapređuje u red teoretičara (7)“. Ne zaboravimo i posebnu osetljivost na javnost i istraživanja njenog mnjenja, čemu svedoči i prelazak socijalista na sistem primarija (8). Koja je poenta obučavanja aktivista jednom kada ih postavite na isti nivo sa simpatizerima?

Nijedna partija ne simbolizuje stanje duha pobunjenog protiv dirigovanog mišljenja bolje od Zelenih. „U Zelenima vlada neka vrsta slobode“, primećuje Vanesa Žerom, sociološkinja i ekološkinja aktivna u Klamaru, „što često vodi unutrašnjoj dezorganizovanosti, kako nam pokazuje činjenica da obrt članstva iznosi između 30% i 50% godišnje (9).“ Nakon 2004. godine, regionalne organizacije pokušale su da zaustave ovaj trend. „Ipak, teško da bi se moglo reći da im to polazi za rukom.“ Zeleni svoje ideje šire preko nezavisnih izdavača, poput Les Petits Matins i Le Passager clandestin, te časopisa poput Ecorev’ i Multitudes, iako su svoju knjižaru „Ecodiff“ ugasili još od 2010. godine. „Sve u svemu, aktivisti vrlo slabo čitaju. Malo njih je čulo za Žaka Elula ili Andrea Gorca. Uporedite samo osnivačke dokumente Zelenih s dokumentima EELV-a [Europe Ecologie – Les Verts] i videćete da je partija u fazi deintelektualizacije.“

Ekolozima, često fakultetski obrazovanim, partijska škola čini se pomalo beskorisnom, ako ne i opasnom. To razotkriva averziju Zelenih spram radničke kulture. „Nikad nisam videla toliki broj antikomunista kao među Zelenima“, nastavlja Žerom. „PCF je istinski loš uzor, ne samo zbog njihovog produktivističkog ideološkog korpusa, već i aktivističke prakse.“ Ona precizira: „Mi u Zelenima ne držimo aktiviste za ruku, autonomija i odgovornost su u srži naših vrednosti.“

Na bazi vere u slobodu svesti i želje za očuvanjem labavog partijskog ustrojstva koje tu slobodu održava živom, EELV s Demokratskim pokretom (MoDem) deli slično nepoverenje spram hijerarhijskih struktura (10). Zavaljen u kancelarijsku fotelju, predstavnik Mladih demokrata, Antoan Karet, uz osmeh otpisuje naša, kako smatra, apsurdna pitanja. Obuke o istoriji političkog centra? „Ne, tako nešto ne postoji, ali možete je naći u pristupnoj brošuri.“ Novine? „To bi zahtevalo da imamo zaposlene.“ Upravni odbor sastavljen od aktivista? „Čemu to? Mi ne izlazimo na demonstracije!“ A MoDem škola? „Znate, mi smo pragmatičari, a ne ideolozi. Zato možemo da pričamo i s levicom i s desnicom.“

Za razliku od levice, aktivisti centra ne služe kao prenosnici neke intelektualne tradicije. „Više puta smo pokušavali da uspostavimo centralizovane obuke. Fransoa Bejru bio je voljan da svake dve-tri nedelje organizuje konferencije o ovoj ili onoj temi. To se, međutim, ispostavilo kao izuzetno teško…“ Za partiju koja se više bavi očuvanjem društvenog poretka nego njegovim subvertiranjem obučavanje aktivista od male je važnosti: „Najbolja obuka je održavanje kontakta s izabranim predstavnikom“, nastavlja Karet. „Bolje je kad ste izabrani… Tada imate pristup našem institutu za obučavanje, IFDI [Institut za obučavanje demokrata i nezavisnih].“

Pored Instituta za obučavanje lokalnih predstavnika i političkih kadrova (IFOREL, Nacionalni front), Nacionalnog udruženja za lokalnu demokratiju (ANDL, Savez za narodni pokret), Obuke Kondorset (PS), Sedi (EELV), Centra za informisanje, dokumentovanje, proučavanje i obuku predstavnika (CIDEFE, PCF), IFDI je jedna od mnogobrojnih organizacija odobrenih od strane Ministarstva unutrašnjih poslova i Nacionalnog saveta za obuku lokalnih predstavnika.

Termin „obučavanje“ je, ukazujući na profesionalizaciju politike, u partijskom vokabularu smenio „obrazovanje“. Dok se prvi odnosi na sticanje profesionalne kompetentnosti, drugi referira na opšti proces prisvajanja određene kulture. Istovremeno, sve češća pojava autsorsinga pospešuje nestanak aktivistima korisnih znanja i veština: teorijska proizvodnja seli se u klubove i tinktenkove; usavršavanje tehničkih zadataka odlazi spoljnim stručnim saradnicima (organizovanje sastanaka, sprovođenje i analiza istraživanja, lepljenje plakata…). Na kraju, prezidencijalizacija i baronizacija institucija pod Petom Republikom zabetonirala je unutarpartijsku podelu rada tako što je delegitimisala kolektivnu proizvodnju ideja i potrebu za njihovim prenošenjem na aktiviste putem obučavanja.

„Zavije! Zavije! Zavije!“ Na hipodromu u Mark an Barolu – bogataškom naselju lilske metropole – aktivisti Narodne omladine cupkaju od nestrpljenja. U kišnom mantilu, noseći kišobran, Zavije Bertran približava se brzim korakom. Proleće Narodne omladine 2014, važan događaj u procesu obuke Saveza za narodni pokret (UMP), obuhvata tematske radionice o Evropi, ispresecane plenarnim sesijama krunisanim zajedničkim sastankom. Atmosfera bi se teško mogla opisati kao studiozna. Tu i tamo poneko hvata beleške. Izabrani zvaničnici koji sede za katedrom deluju kao da se više zanimaju odabirom lepih reči nego formiranjem i izlaganjem ideja.

Iako su desničarske partije proteklih decenija prošle kroz period institucionalizacije, njihove funkcije vođstva, mobilizacije i socijalizacije istorijski su oduvek bile slabije razvijene nego na levici. Uz solidnu podršku i veze sa društvom (škole, štampa, elitni krugovi…) „desnica nije izumela svoju partiju jer za tim nije bilo ni potrebe“, nastavlja istoričar Rene Remon. Uprkos neprekidnim referencama Nikolasa Sarkozija, Fransoa Fijona i Patrika Bujsona na teoriju kulturne hegemonije marksističkog intelektualca Antonija Gramšija, marginalno mesto koje obučavanje zauzima unutar UMP-a svedoči suprotno.

Grupa mladih aktivista u duksevima s plavim kapuljačama kaže nam sledeće: „Mi smo liberali. Mi stojimo iza toga da ljudi mogu da misle šta god hoće. Pogledajte levičarske aktiviste, svi govore po istom šablonu“, kaže jedan. „To je robotski, deluju kao da više ne misle svojom glavom“, dopunjuje ga drugi. „Na desnici je manje dogmatizma. I mi imamo ideje, ali na aktivistima je da ih sami otkriju. Do toga mora doći prirodno, a ne kroz partiju“, zaključuje poslednji. Amaterizam? Stefan Tiki, nacionalni omladinski delegat, s prstima na telefonu i pogledom uperenim prema televizoru, ima šta da kaže na to: „U UMP-u se dosta bavimo obukama. Na kraju krajeva, prioritet partije je pre svega izborna pobeda, a snaga UMP-a je u tome što svi mogu da zadrže svoj kulturnu s kojom su došli. Ukoliko neko želi da se obučava, to mu je omogućeno. Dovoljno je da ode na Gugl, ili neki od novinskih portala…“

Kad mediji ukidaju ideološke podele

Ispada kao da su nove informacione i komunikacione tehnologije ukinule potrebu za strukturama partijskog obučavanja. Ukoliko su i uspele da transformišu opseg obučavanja (medijska obuka, korišćenje društvenih mreža), doprinele su i većem vrednovanju forme u odnosu na sadržaj. „I PS i UMP sve veći udeo budžeta troše na komunikacije“, smatra sociolog Filip Rijutor. „Opsednutost anketama i trkom za popularnost dovela je do specifičnog diskursa koji vrednuje konsenzus. Od citata Žana Žorea u Sarkozijevim govorima, do ’pravednog poretka’ Segojen Rojal, medijska zastupljenost doprinela je ukidanju ideoloških podela.“

Povratak Kamelota

„Francuzi, hoćemo jednu Francusku / Ali Francuskoj treba kralj!“ Aktivisti pariske sekcije Francuske akcije skup završavaju pesmom. Pod budnim okom Leona Dodea i Žaka Banvila, čiji portreti ukrašavaju zidove, Antoan prelazi na izlaganje aktivističkog kalendara. „U sredu organizujemo kružok s Faridom Belgul. Računam na vas da ćete taj sastanak učiniti uspešnim poput onog s Filipom de Viljeom. U avgustu ne zaboravite na letnji kamp, gde ćemo imati intelektualne i sportske aktivnosti…“ Četrdesetak prisutnih aktivista, između 20 i 40 godina starosti, sede u krugu i piju pivo, pre nego što će preći na lepljenje plakata. Starija žena, potomkinja Morisa Pužoa, osnivača Kraljevih Kamelota, ulazi i izlazi iz prostorije ruku punih žutih papira. Nedaleko od biblioteke u kojoj se nalaze dela Šarla Morea i Lorena Dojča, Antoan likuje: Protest za sve (Manif a tous, inicijativa protiv istopolnih brakova u Francuskoj, prim. prev) dao je Francuskoj akciji nov vetar u leđa. Regrutujemo, organizujemo i obučavamo nove ljude širom Pariza i provincije. Povratak kadrova koji su se ranije otcepili dosta olakšava stvari.“ Kraj njega je i organizator večeri, obučen u odelo, s kravatom i džepnom maramicom: „Naš institut za obučavanje star je stotinu godina.“ Francuska akcija svakako je prešišala svoju „veliku epohu“, ali ne prestaje da kontrarevolucionarnu kulturu prenosi putem svojih publikacija i kružoka. „S vremena na vreme, poput večerašnjeg susreta o Ukrajini, držim geopolitička predavanja. Češće su, međutim, u pitanju časovi filozofije. Tada se bavim pobijanjem franko-kantovskih prosvetiteljskih ideja.“

Vična „trijangulaciji“ (umetnosti preuzimanja argumenata od političkih protivnika kako bi im se oduzeli glasači), ekstremna desnica takođe se koristi novim medijima kako bi širila i prilagođavala svoje „antiprosvetiteljske“ ideje. Tvorac sistema obučavanja Nacionalnog fronta tokom 1980-ih, Bruno Megre, priseća se: „Kada sam ušao u FN, on tek što se tranformisao iz ekstremno desničarske bande. FN se razlikovao u zavisnosti od toga gde ste živeli. Bilo je tu svega, od tradicionalnih katolika, preko sitnih preduzetnika, do pristalica Francuskog Alžira. Moj posao bio je da homogenizujem doktrinu, diskurs i program.“ Tokom četrdesetosmočasovnih zatvorenih seminara kadrovi su prolazili kroz obuku o sadržaju i formi. „Posebnu pažnju posvećivali smo jeziku koji koristimo. Morali smo da izuzetno pazimo da ne upotrebljavamo termine svojih protivnika – ’preferencije’ pre nego ’isključivanje’, ’socio-profesionalne kategorije’ pre nego ’društvene klase’ – i da uvedemo sopstveni rečnik u političku debatu – poput koncepta ’identiteta’.

Jedan interni dokument FN-a pre više od dvadeset godina detaljno je izneo ovu strategiju (11). U njemu su, između ostalog, propisani govor i pozicioniranje tela – „bolje je delovati mirno, staloženo pre nego iznervirano, uzbuđeno ili još gore besno“ – i zabranjeni određeni stilovi oblačenja, poput „šišanja na nulu, skinheda“ ili „beretki sa bedževima i vojnih uniformi“. „Ukratko, morali smo da desatanizujemo partiju“, zaključuje Megre. Iako je s napuštanjem FN-a 1998. godine izgubio aktivističke i finansijske resurse, strategija koju je predložio ispostavila se kao uspešna.

Iako se obuke sprovode i na nacionalnom nivou, prenošenje zajedničke ideologije na sedamdeset hiljada aktivista, koliko FN tvrdi da okuplja, nije među njenim prioritetima. Iz kabineta u centrali FN-a, nacionalni sekretar za obučavanje, Luj Alio, pojašnjava: „Čim smo prikupili sredstva napravili smo Kampus ’Mornarsko plava’. U pitanju je onlajn portal za kadrove, na kom je moguće pronaći dokumente o tehničkim pitanjima, beleške o velikim klasicima poput Aristotela i Makijavelija, ili isečke iz političke istorije. Na meni je, recimo, da sastavim belešku o istorijatu FN-a.“ Ovaj portal u izgradnji, „koristan za lociranje [zahvaljujući vezama] investiranih aktivista“, trebalo bi uskoro da se kompletira osnivanjem tinktenka Idée-Nation i izdavačke kuće.

Pa ipak, FN nije radnička partija. Obrazovni uspon aktivista ne nalazi se među misijama koje je pred sebe postavila. Ona svojim aktivistima nudi samo planove za razvoj karijere. „Mi smo nova partija, koja onima koji žele da se bave politikom pruža tu priliku, poput Fabijena Engelmana iz Ajanža“, smatra Alio. Odatle se da pretpostaviti da je FN teorijsku obuku prepustila nebuloznim grupama ekstremne desnice. Od Civitasa do Mladih identitaraca (12), kontrarevolucionarne organizacije, koje spram FN-a održavaju odnos konkurencije i komplementarnosti, u suštini ga smatraju veoma važnim. Osim ukoliko duh vremena nije dostigao toliko mračnu tačku da i ekstremna desnica obuku prepušta televizijskim spikerima…

PREVOD Matija Medenica

Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK


(1) Cf. Bernard Pudal, Un monde défait. Les communistes français de 1956 à nos jours, Editions du Croquant, Belkon an Bož, 2009.

(2) Nathalie Ethuin, „De l’idéologisation de l’engagement communiste. Fragments d’une enquête sur les écoles du PCF (1970-1990)“, Politix, no 63, Pariz, 2003.

(3) Vidi, Rémi Lefebvre, „Faire de la politique ou vivre de la politique?“, Le Monde diplomatique, oktobar 2009.

(4) Citirano u Frédéric Cépède, „Les socialistes sur les bancs: des écoles aux universités d’été (1958-1999)“, Cahiers d’histoire, no 79, Pariz, 2000.

(5) Između 1973. i 1979. godine. Cf. Pierre Simon, „Le parti politique peut-il être une école de formation? L’exemple du Parti socialiste“, u François Dubasque (ur), Les Ecoles de formation, quels enjeux? (XVIIe-XXIe siècles), L’Harmattan, Pariz, 2013.

(6) Naziv dela američkog istoričara Kristofera Laša (Christopher Lasch), objavljenog 1979. godine.

(7) Bernard Pudal, prema citatu Nathalie Ethuin na konferenciji „Les évolutions du militantisme“, Letnja škola PCF, avgust 2010.

(8) Vidi, Alexander Zevin, „Terra Nova, la ’boîte à idées’ qui se prend pour un think tank“, Le Monde diplomatique, februar 2010.

(9) Vanessa Jérome, „Militants de l’autrement. Sociologie politique de l’engagement et des carrières militantes chez les Verts et EELV“, teza odbranjena na univerzitetu Paris-I Panthéon-Sorbonne, Pariz, 2014.

(10) Cf. Julien Fretel, „Quand les catholiques vont au parti. De la constitution d’une illusion paradoxale et du passage à l’acte chez les ’militants’ de l’UDF“, Actes de la recherche en sciences sociales, no 155, Pariz, 2004.

(11) Frédérique Matonti, „Le Front national forme ses cadres“, Genèses, no 10, Pariz, 1993.

(12) Cf. Samuel Bouron, „Un militantisme à deux faces: stratégie de communication et politique de formation des Jeunesses identitaires“, Agone, no 54, Marselj, 2014.