Pini Zahavi i Falji Ramadani su imena koja u poslednjih nekoliko godina redovno nalaze svoje mesto na stupcima srpske sportske štampe, kao što ispunjavaju elektronski prostor sportskih internet portala. Ova dvojica fudbalskih menadžera svoje mesto su pronašli i u najnovijem serijalu Insajdera, koji se emituje na programu televizije B92. Novinari Insajdera u ovom serijalu su nastavili da istražuju probleme korupcije i netransparentnog poslovanja u svetu fudbala, a kojima su se bavili pre nekoliko godina. Sada su na red došli i problemi povećanog uticaja fudbalskih menadžera unutar sistema svetskog fudbala i prava vlasništva trećih lica i investicionih fondova nad fudbalerima (Tpo), pri čemu upravo menadžeri predstavljaju treća lica, kao što su vlasnici investicionih fondova. Osim što su ukazali na to da se ovakvim ugovorima omogućava odlivanje velike količine novca iz fudbala, novinari Insajdera otvorili su i probleme pojave robovlasničkih odnosa i trgovine ljudima, kao posledicama postojanja ugovora zasnovanih na pravu vlasništva trećih lica. Na ovaj način otvorena je jedna fudbalska Pandorina kutija, a nadamo se i prostor za kritičko sagledavanje i demistifikaciju nedodirljive aure njegove svetosti fudbala kome se u slepom zanosu klanjaju armije sledbenika širom sveta, dok se ispod vidljive površine odvijaju procesi penetracije logike kapitala u tkivo savremenog fudbala i totalne dehumanizacije glavnih aktera fudbalske igre, koja uostalom odavno više nije igra zato što je pretvorena u visokoprofitabilnu granu kapitalističke ekonomije. Međutim, problem sa ovim serijalom Insajdera leži upravo u insistiranju na tome da negativne pojave u fudbalu, a u vezi sa porastom uticaja fudbalskih menadžera, predstavljaju izuzetak od pravila funkcionisanja ovog sporta, čime se zanemaruju strukturni problemi imanentni aktuelnom sistemu funkcionisanja svetskog fudbalskog sistema, koji je u svojoj biti kapitalistički. Na tom tragu treba postaviti još neka pitanja i ukazati na još neke probleme i procese koji su imanetni kapitalističkom sistemu svetskog fudbala. Za početak, treba još jednom ukazati na ulogu menadžera u savremenom fudbalu, a zatim postaviti pitanje čime oni zapravo trguju?

Funkcija fudbalskih menadžera

U ranijim periodima istorije fudbalske igre menadžeri kao zastupnici fudbalera praktično nisu postojali. Kada su se pojavili, oni su u sistemu svetskog fudbala predstavljali posrednike u  pregovorima između fudbalera i klubova prilikom prelaska fudbalera iz jednog u drugi klub. U ovim pregovorima menadžeri su vodili računa o interesima fudbalera. Samim tim, oni nisu ubirali nikakav udeo u finansijskom obeštećenju koje klub koji kupuje fudbalera daje klubu u kome je fudbaler do tada nastupao, nego su od fudbalera koga su zastupali uzimali dogovoreni procenat od njegovog novog ugovora o primanjima u klubu u koji je prešao. Međutim, u poslednjih desetak godina posredstvom tzv. investicionih fondova koje su osnivali, ili preuzimanjem vlasništva nad određenim klubom, menadžeri su postajali vlasnici dela ugovora koje su fudbaleri potpisivali sa klubovima. Reč je o tome da se klubovi, zbog hroničnih problema sa manjkom novca, odriču dela ugovora sa mladim fudbalerima tako što ih prodaju upravo menadžerskim agencijama, investicionim fondovima ili nekom drugom klubu koji je u vlasništvu određenog menadžera. Osim toga, postojao je veliki broj situacija u kojima su mladi, još maloletni fudbaleri, odnosno njihovi roditelji, odbijali da potpišu ugovor sa klubom u kojem su fudbaleri ponikli bez posredstva trećeg lica, odnosno menadžera. Potpisivanjem ovakvih ugovora menadžeri su stekli pravo da upravljaju tokovima karijere mladih fudbalera, dok su roditelji mladih fudbalera dobili priliku da već sa prvim ugovorima koje njihova deca potpisuju dobiju određenu sumu novca. Na ovaj način formiran je svojevrsni lanac trgovine mladim ljudima u kojem učestvuju fudbaleri, njihovi roditelji, fudbalski klubovi i menadžeri sa svojim agencijama, fondovima i klubovima. Sada se postavlja pitanje čime trguju svi ovi akteri?

Trgovina radnom snagom

Ako milionskim transferima veliki klubovi trguju već formiranim igračima koji čine sam vrh evropskog i svetskog fudbala, postavlja se pitanje šta oni kupuju kada kupuju mlade igrače od kojih mnogi nisu još ni punoletni? Da bismo odgovorili na ovo pitanje moraćemo da se pozovemo na Karla Marksa. Autor Kapitala radnu snagu definisao je  kao sumu svih fizičkih i intelektualnih sposobnosti koje postoje u „telesnoj, živoj ličnosti čovekovoj.“U prvoj knjizi Kapitala, u trećem odeljku koji nosi naslov Proizvođenje apsolutnog viška vrednosti, Marks ističe sledeće: „Upotrebljavanje radne snage jeste sam rad”. Na tržištu radnik nudi svoju radnu snagu kako bi obezbedio sredstva za život. Prema Marksu, proces upotrebe radne snage odvija se između i prodavca radne snage (radnika) i kupca radne snage (kapitaliste). Savremeni italijanski marksista Paolo Virno na Marksovom tragu na jednom mestu u svojoj knjizi Gramatika mnoštva konstatuje sledeće „Obratimo pažnju na odlučujuću točku: gdje se prodaje nešto što postoji samo kao mogućnost, to nešto je neodvojivo od žive osobe prodavača. Živo tijelo radnika je podvrgnuto toj radnoj snazi koja, po sebi, nema neko neovisno postojanje. ’Život’, puki i jednostavni bios, zadobiva određenu važnost samo kao tabernakul dynamis-a, čiste potencijalnosti.”

Savremeni fudbaleri predstavljaju radnike koji prodaju svoju radnu snagu. Kada su mladi, oni svoju važnost duguju isključivo tome što su svojevrsni rezervoari čiste potencijalnosti, ili talenta, kako to fudbalski radnici i šira publika vole da kažu. Kada neki fudbalski klub kupi nekog četrnaestogodišnjeg ili šesnaestogodišnjeg fudbalera, on kupuje njegovu radnu snagu koja postoji kao potencijal koji tek treba da se ospoljii i aktuelizuje. Drugim rečima, kupovinom mladog igrača neki klub zapravo kupuje tek puku mogućnost jer ona još ne može biti ospoljena i aktuelizovanja. U svakom slučaju, mladi fudbaleri već sa četrnaest ili šesnaest godina, a sve češće i sa manje godina, postaju radnici koji „nude i prodaju“ svoje mogućnosti, odnosno, svoje radne sposobnosti koje još nisu ospoljene i materijalizovane nego to mogu biti tek potencijalno. A ponovimo da je prema autoru Gramatike mnoštva u svemu tome zapravo najvažnije da tamo „gde se prodaje nešto što postoji kao mogućnost to nešto je neodvojivo od žive osobe prodavača“ (Virno 2004: 92).

Fudbaleri kao prekarni radnici

Sociolog sporta Gari Vanel ističe da čitava ekonomija sporta u krajnjoj instanci zavisi od same sportske izvođačke prakse, odnosno, da to prevedemo na jezik Marksove i Virnoove terminologije, aktiviranja i aktualizovanja radne snage kao skupa sposobnosti/potencijala sportiste na samom takmičenju, s ciljem postizanja sportskog rezultata koji donosi profit. Dakle, ekonomija sporta je nemoguća  bez „žive osobe prodavača“ radne snage. To znači da u potencijalima neodvojivim od žive osobe prodavača radne snage, u ovom slučaju nekog mladog fudbalera, svoj interes prepoznaju klubovi, menadžeri, pa čak i roditelji mladih fudbalera. Klubovi koji prodaju mlade fudbalere pokušavaju da finansijski materijalizuju ovaj njihov potencijal i tako povrate sredstva koja su uložena u njihovo prepoznavanje, selektiranje i razvoj. Klubovi koji ih kupuju hoće da u svoje redove dovedu fudbalere kao radnu snagu koja poseduje potencijale koji će nakon ispoljavanja doneti, ne samo povratak nego i uvećanje uloženih novčanih sredstava izdvojenih za njihovu kupovinu. Menadžeri hoće da se uključe u ovaj lanac i da i oni na taj način ostvare profit. Roditelji mladih fudbalera nastoje da na samom početku profesionalne karijere njihove dece ostvare određenu finansijsku dobit.

Ali tu se, međutim, javlja još jedan problem. Stvar je u tome što je prilikom kupovine mladih fudbalera klubovima često stalo isključivo do toga da preduhitre konkurenciju, u smislu da ne dozvole nekom drugom klubu da pre njih na neki način dođe u posed radne snage sa njenim potencijalima. Mladi fudbaleri tu su najmanje bitni. Zahvaljujući upravo takvim kalkulantskim manevrima klubova, mnogi mladi fudbaleri nisu uopšte uspeli da ispolje svoje potencijale. Na nekoliko mladih fudbalera koji uspeju da ispolje svoje potencijale i da od svoje radne snage zarade za egzistenciju, dolazi veliki broj onih koji u tome ne uspeju jer tavore sedeći na klupama za rezervne fudbalere velikih timova, ili pak odlaze na pozajmice u neki od klubova iz evropskih fudbalskih liga slabijeg kvaliteta. Vremenom cena njihove radne snage rapidno opada tako da oni bivaju prinuđeni da igraju za veoma male plate, pa čak i da igraju u klubovima koji im neredovno isplaćuju zarade. Na taj način veliki broj fudbalera sve više postaje žrtva prekariteta kao sastavnog dela jednog novog tipa dominacije „zasnovanog na uspostavljanju opšteg i trajnog stanja nesigurnosti čiji je cilj da primora radnike na potčinjenost, na prihvatanje eksploatacije“(Burdije).

Radna snaga i renta

Neki naslednici Marksove kritike političke ekonomije ističu da je savremeni kapitalizam obeležen dominacijom finansijskog i fiktivnog kapitala, primatom tzv. imaterijalnog rada i povećanim značajem uloge rente u ostvarivanju profita. Prema Dejvidu Harviju, u oblicima fiktivnog kapitala, npr. poput zemljišta koje se prodaje, ono čime se trguje „jesu prava na buduće prihode, što znači polaganje prava na buduće profite od korišćenja zemljišta ili, direktnije, „pravo na budući rad“. Fiktivni kapital je orjentisan prema očekivanju buduće vrednosti. Za Harta i Negrija nema sumnje u to da je savremena kapitalistička ekonomija orjentisana na uspostavljanje vlasništva nad kognitivnim ljudskim sposobnostima i tzv. imaterijalnim oblicima rada. Znanja koja je neko razvio, određene patente, umetnička dela, tzv. autorska prava, itd. , kapitalistički koncerni pretvaraju u sopstvenu svojinu, čak i onda kada nisu učestvovali u sticanju znanja, naučnom otkriću, stvaranju umetničkog dela. Ljudski potencijali tako postaju baza rente iz koje njeni vlasnici izvlače prihode, a da sami ništa ne rade.

Možda fudbalski menadžeri jesu deo kapitalističke ekonomije koja je orjentisana prema očekivanju buduće vrednosti, uspostavljanju vlasništva nad ljudskim sposobnostima i njihovom pretvaranju u rentu. Jer menadžeri više ne uzimaju određeni procenat kao novčanu kompenzaciju za uslugu za obavljanje posredničke uloge, nego postaju ravnopravni posednici radne snage koju, paradoksalno, istovremeno ne poseduju, zato što je ona vezana za živu osobu proizvođača/fudbalera. Fudbalski menadžer tako polaže pravo na vlasništvo nad igračkim/radnim potencijalima nekog fudbalera u čijem razvoju nije učestvovao, nego je nad njim, u jednom trenutku, stekao vlasničko pravo. Ne znači li to da je savremeni fudbal deo onih modusa kapitalističke eksploatacije koji se baziraju na renti? Drugim rečima, da li to znači da u savremenom fudbalu radna snaga nije više samo roba nego se ona pretvara i u rentu. Ako je tako, fudbaleri, kao živi ljudi, na taj način bivaju pretvoreni u mrtvu stvar, u nekretninu kojom se trguje. Samim tim fudbalski menadžeri ne smeju biti tretirani kao nosioci pohlepe i neetičkog poslovanja koji remete inače idilične i za sve korisne tržišne odnose, nego moraju biti tretirani kao otelovljenja logike savremenog kapitalizma. Ostaje nam da se pitamo da li će donošenjem propisa koji nalažu zabranu postojanja „vlasništva trećeg lica“ u fudbalu FIFA uspeti da uspostavi kontrolu nad tokovima novca u velikom fudbalskom biznisu, ili će logika savremenog kapitala pronaći načine da sruši sve barijere i ostvari svoje ambicije da kontroliše pravo na buduće profite, odnosno pravo na tuđi budući rad.

Savremeni fudbal i dehumanizacija

Ispod lica prekrivenog šminkama i kremama raskoši i bleštavila i apologetike lifestyla fudbalskih zvezda koje zarađuju milione krije se naličje nečovečnosti, kriju se bore i ožiljci manipulacije, egoizma, brutalne trgovine decom, iskorišćavanja i ekspolatacije, pretvaranja radne snage u robu i rentu, pretvaranja ljudi u stvari. Odnos između klubova i menadžera, i između menadžera i njihovih, sve češće čak i „maloletnih klijenata“, svodi se na hladni račun. Jedino što ih spaja i dovodi u uzajamni odnos jeste sebični interes svakog od njih. Da stvari budu još gore, u ovom lancu trgovine učestvuju i roditelji mladih fudbalera  koji trguju svojom maloletnom decom čije potencijale “prodaju” menadžerima, dok fudbalski klubovi hoće da ostvare rezultat i zarade od prodaje igrača, a menadžeri hoće da zarade trgujući sa jednom i sa drugom stranom.  U uslovima slobodnog tržišta kao mere svih stvari odvija se proces totalne dehumanizacije ljudskih bića. Fudbal zato danas nije samo polje eksploatacije radne snage nego i dehumanizacije ljudskih bića! Savremeni fudbal pokazuje da je u pravu bio Žak Kamat kada je govorio da prisustvujemo integraciji ljudskih bića u proces kapitala i integraciji kapitala u duh ljudskih bića.

PODELITE