Pojam „Evrope“ nije baš najjasniji. Za razliku od Australije ili Kanade, oblast na koju se on odnosi nema očigledne granice (EU, jedinstveno tržište, kontinent), pa je tako i njegova definicija ostala nedorečena. To je u isto vreme i problem i prednost jer pokreće svojevrsnu dinamiku; politika evropskih nacija određuje geografiju celine. Posebna politika znači i posebne granice – ko bi trebalo da bude u evrozoni? Šta će se dogoditi posle Bregzita? Na kojim mestima treba kontrolisati migracije? Posebna granica, kao što su neprestano širenje ili diferencijacija, znači i posebnu konfiguraciju: uniju država i naroda ili federaciju nacionalnih država.
Sa geografske tačke gledišta, Evropa se nalazi između reke i planine Ural na istoku, reke Araks na jugoistoku i Gibraltarskog i Bosforskog moreuza na jugu. Ove granice, neupitne u svakodnevnom mišljenju, ipak su posledica odluka donetih u naročitim istorijskim okolnostima. Bez Ataturkovog otpora u Trakiji i Bosfor bi bio geografska granica. Da je Sebastijan I od Portugala dobio Bitku tri kralja 1578. godine, južna granica Evrope ne bi bila na Gibraltarskom moreuzu, već negde između južnog dela Rifa i Rabata.
Ural nikad nije bio, niti će biti, međunarodna granica. Geograf Petra Velikog, Vasilij Tatiščev, povukao je ovu granicu da bi Rusko carstvo izvukao iz Azije i opravdao potiskivanje Turaka i Tatara preko Volge. Za Ruse, Azija počinje tek istočno od Bajkalskog jezera. Ural je kartografski dogovor: usvojivši ga kao granicu, Rusija je, posredstvom svoje evroazijske konfiguracije, stekla pravo da se naziva evropskom silom. De Gol je 1962. predložio stvaranje „Evrope od Atlantika do Urala“ da bi Sovjetima pokazao da približavanje Francuske i Nemačke nije hladnoratovski manevar kojim bi se isključile zemlje izvan zajedničkog tržišta, ali je dodao i sledeće: „Da bi takva Evropa bila moguća, moraju da se dogode velike promene. Prvo, Sovjetski savez ne bi trebalo da bude to što jeste, već Rusija.“
U Zakavkazju, koje je vekovima bilo pod persijskim i turskim uticajem, reka Araks je postala južna granica Evrope tek nakon ruskih intervencija južno od Kavkaza, a protiv oslabljenog Persijskog carstva (Gulistanski sporazum, 1813), čime su Kavkaz i kasnije dolina Kure prestali da imaju granični položaj. Araks je bio državna granica između Rusije i Persije koju su gruzijski i jermenski geografi prikazivali kao granicu Evrope.
Dvostruka mreža odnosa
Evropa se istorijski može odrediti kao hiljadugodišnja civilizacija čiji su temelji rimsko pravo i hrišćanstvo. Filozof Mark Krepon tvrdi da se Evropa zasniva na dvostrukoj mreži odnosa: onih koje su „evropski narodi održavali sa drugima (trgovina, uvoz, prevođenje), ali i onih koji su ’Evropljani’ uspostavili sa stvarima o kojima su sanjali, maštali ili koje su izmislili kao Druge“. Nepostojanje jasnih prirodnih granica je Evropu podstaklo da se određuje pomoću razlika u odnosu na svoje susede – ratoborne muslimane iz arapsko-berberskih kraljevstava i Vizantijsko i Osmansko carstvo. Pad Carigrada 1453. godine je bio traumatski događaj: papa Pije II je prvi opomenuo zavađene hrišćanske kneževe da moraju razmišljati kao Evropljani (europeicos) ako žele da potisnu Turke.
„Evropa“ je, kao vlastita imenica, prvi put ušla u diplomatski rečnik tek posle Reformacije, zamenivši hrišćanstvo oslabljeno podelama. Politički ideal je postala posle 1918. godine, kada se javila evropska svest sa dva različita aspekta: „evropejstvo“, kao osećaj pripadnosti vekovnoj civilizaciji, i „evropeizam“, kao uviđanje hitne potrebe da se „izgradi Evropa“ i tako okonča rat i razveju, već od 1930-ih, zebnje o propasti – bilo je to, dakle, očajničko rešenje za njene članove. Posle 1945. prve evropske zajednice uspostavljene su u zapadnom delu podeljenog kontinenta: Evropska zajednica za ugalj i čelik 1951, a potom i Evropska ekonomska zajednica 1957. Nakon 1991. i sloma SSSR-a, institucionalna Evropa se širila na istok iz geopolitičkih razloga.
Ono što u tome deluje novo je uspostavljanje zajednice na temelju vladavine prava i prekid sa prošlošću obeleženom ravnotežom između suprotstavljenih sila na kontinentu koji je oduvek bio tek bojno polje. Stvaranje novog „Evropskog koncerta“, sa osloncem na sporazumima i ustanovama umesto na ravnoteži snaga, razlikuje se od svega pređašnjeg. Međutim, danas je upravo prednost zajednice koja je uspostavljena pre svega da bi se omogućili mir i kompromis i njena najveća mana u svetlu egzistencijalnih pretnji i ogoljene međunarodne moći. Svaka zemlja ima svoje razloge zašto jeste ili želi da bude članica EU. Za Evropu je teško da se smatra jedinstvenom celinom i dogovori zajedničku spoljnu politiku u trenucima u kojima njeno širenje (koje zemljama Srednje Evrope deluje kao prirodna posledica širenja NATO) stalno menja granice i tako u sebe uvlači najbliže susede Evrope. Kako da Evropa bude mirna, znajući da su spoljašnje granice Šengenske zone pod kontrolom, ako su se ove menjale sedam puta?
Biti evropska država je kriterijum članstva u EU, kao što se da videti prvo u članu 237 Rimskih ugovora (1957), a potom i u Mastrihtskom ugovoru (1992). Posle 1991, kad proširenje nije više bilo dovođeno u pitanje, Evropska komisija je saopštila sledeće: „Radi se o kombinaciji geografskih, istorijskih i kulturnih elemenata koji svi doprinose evropskom identitetu. Zajedničko iskustvo bliskosti, idejâ, vrednosti i njihovog istorijskog međudejstva ne može se sabiti u prostu formulu, a naredne generacije to mogu menjati. Komisija smatra da nije ni moguće, a ni poželjno, sada povlačiti granice Evropske unije, s obzirom da će se njeni obrisi pojaviti u godinama koje dolaze.“ Drugim rečima, projekat će odrediti njegovi članovi, a njegove prostorne dimenzije ukupnost država-učesnica. Takav pristup potvrdila je 2010. godine Grupa za refleksiju o budućnosti EU 2030, koja je od ukupno 46 pasusa samo jedan posvetila pitanju granica.
To je ostala zvanična linija sve do izbijanja ozbiljnih kriza: sukoba u Ukrajini, izazova Šengenskoj zoni i pretnje terorizma. Neuspeh rasprave o granicama objašnjava se podelama koje ona izaziva: Evropljani vole da svoje rasprave drže u krugu porodice. Pristalice članstva Turske u EU, znajući da je pitanje granicâ kontroverzno, uspeli su u svom naumu da ih Grupa za refleksiju ne pominje. Odbijanje da se raspravlja o granicama, ali i da se one uopšte i povuku, trebalo je da osigura da se evropska zajednica preklapa sa Savetom Evrope koji čini 47 zemalja potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima, što obuhvata Tursku (od 1950) i Rusiju (od 1996), ali ne i Belorusiju.
Nestrpljivi kandidati
Neprestano pomeranje granica samo doprinosi nejasnoći ideje o tome gde je, geografski gledano, Evropa. Broj država-članica EU je sa šest 1951. godine porastao na 28. 2016, a sa odlaskom Ujedinjenog Kraljevstva pašće na 27. Zemlje-kandidati (Albanija, Makedonija, Crna Gora, Srbija i Turska) i zemlje koje bi htele da dobiju taj status (Bosna i Hercegovina, Gruzija, Kosovo, Moldavija i Ukrajina) sve su nestrpljivije. Kako da se osećaju delom političke zajednice čija teritorija nije jasno omeđena? Slike na novčanicama evra ne prikazuju simbole zajedničkih težnji.
I suprotstavljene predstave utiču na poteškoće u dogovoru oko granica Evrope. Pristalice federalne Evrope proširenje smatraju preprekom integraciji; za protivnike federalizma, ona je branik – s jedne strane nemačka Hrišćansko-demokratska unija, a sa druge britanski evroskeptici. Francuska strategija, ni tamo ni ovamo u odnosu na prethodne dve, bila je da se EU širi na jug, kako bi se napravila protivteža nemačkom uticaju na istoku, pa je tako članstvo dobila Grčka za vreme Valerija Žiskara D’Estena (1974-81), a potom i Kipar i Malta (uz početak pregovora sa Turskom) za mandata Žaka Širaka (1995-2007).
U Francuskoj su prvobitno postojale dve vizije evropskog projekta. Za Žana Monea (1888-1979), tek stvorena zajednica bila je tržište koje će jednog dana biti izvor političke moći, i u tom smislu je bila otvorena za čitav kontinent. Za Roberta Šumana (1886-1963), demohrišćanina na koga je nemačko pripajanje Alzas-Mozelskog regiona ostavilo dubok trag, evropski projekat bi trebalo da zbliži samo zemlje koje su nalik jedna drugoj i tako ostvari neku vrstu proširene karolinške Evrope. Taj pristup su ponovila i dva nemačka demohrišćanina, Volfgang Šojble i Karl Lamers, tokom 1994. upotrebom termina Kerneuropa (srž Evrope), kao i šest zemalja osnivača (Belgija, Francuska, Nemačka, Italija, Luksemburg i Holandija) na neformalnom samitu 25. juna 2016.
Moneova angloamerička vizija je prevladavala sve do referenduma o Bregzitu. Ona je imala ekonomski cilj – formiranje jedinstvenog tržišta na kome će za sve važiti ista pravila konkurencije – i neograničeni horizont. Sa promenom geopolitičke situacije menjali su se i motivi teritorijalnog proširenja. Smatralo se da će bezbednost biti veća ako susedne zemlje pristupe klubu: Nemački nacionalni interesi su zahtevali da Poljska bude članica, ali je važilo i obrnuto; u Srednjoj Evropi i na Baltiku, EU je, uz NATO, bila garant novog suvereniteta. Težnja za pristupanjem EU se delom objašnjavala i političkim razlozima: za Portugal, EU je značila demokratiju i kraj kolonijalnih ratova; za Španiju je bila kraj Frankove diktature; za Grčku slom vojne hunte. Članstvo Irske i UK je doprinelo otopljavanju njihovih odnosa, a balkanske zemlje su započele dijalog zbog evropske perspektive.
Jasna atlantska vizija
Takvo proširenje saglasno je sa angloameričkom strateškom vizijom evropske celine koja će se na kraju poklapati sa teritorijom Saveta Evrope, ali bez Rusije. I Džordž Buš i Barak Obama su smatrali da Turska treba da uđe u EU. Bivši potpredsednik Džo Bajden je dao podršku ukrajinskoj vladi da bi se formirao „sanitarni kordon“ od Baltika do Crnog mora. SAD su imale jasnu viziju o krajnjim granicama. Države-članice su imale različite stavove, u skladu sa svojim nacionalnim interesima: Švedska je podržavala baltičke države, Poljska podržava Ukrajinu, Rumunija Moldaviju i Gruziju, a Grčka Srbiju. Svi ti stavovi imaju svoje opravdanje, a zajedno doprinose neprestanom proširenju.
Za one države i političke formacije koje ističu geostratešku važnost evropskog projekta, združenog sa NATO, EU bi na kraju obuhvatala i Tursku, ali ne i Rusiju. Jedino što ostaje otvoreno je pitanje južnog Kavkaza: Jermenije, Azerbejdžana i Gruzije. To je stanovište srednjeevropskih i baltičkih zemalja, kao i onih sa severa i severozapada Evrope. Međutim, za one koji smatraju da identitet mora biti osnova članstva, a da se on izvodi iz kulture i vrednosti, Turska, kao muslimanska zemlja, tu nema šta da traži. To je stav konzervativne, neoliberalne Evropske narodne partije, koja zagovara sistem koncentričnih krugova – EU, evrozona, pa još manji krug. Isto važi i za Šojblea i francuske političare Jozefa Dola, Sarkozija i Alana Jupea. Partija evropskih socijalista je sklonija proširenju jer ga smatra prilikom za širenje evropskih vrednosti (sekularizma i mogućnosti islamske demokratije). Evropska komisija se drži politike trajnog proširenja, što je stav administracije koja zagovara depolitizovano upravljanje – jedinstveno tržište, konkurencija, integracija – uz prećutnu podršku većine država, a u federalnim okvirima.
Neki u Francuskoj (kao što je Fransoa Oland), Nemačkoj i Italiji smatraju da se kapaciteti EU za primanje novih članica moraju uzeti u obzir pre bilo kakvog daljeg proširenja. Oni zagovaraju podužu pauzu u pogledu proširenja, tešnju evropsku saradnju sa susedima koja ne znači i članstvo, i partnerske odnose sa privilegijama.
Razvija se i ideja složenije Evrope, koja bi se sastojala od ekonomske oblasti koja pokriva 32 države (verovatno i UK posle 2019); sadašnje Unije, sa 27 zemalja-članica (jedinstveno tržište, strukturne politike i vrednosti); evrozone, sa većim stepenom integracije u fiskalnom i budžetskom smislu; Šengenske zone koja omogućava unutrašnju pokretljivost i kontrolu nad spoljašnjim granicama, čak i ako bi to značilo određivanje manje oblasti sa strožom bezbednosnom kontrolom – nekakav „Šengen plus“; i napokon, Evropa osnivača, čije su jezgro Francuska, Nemačka i Italija, uz još ponekog u zavisnosti od nekih posebnih razloga: Mediteran i Afrika za Španiju, Poljska u kontekstu Vajmarske grupe. Ministri inostranih poslova šest zemalja osnivača su 25. juna 2016 saopštili da „uviđaju različiti stepen želje za projektom evropskih integracija među državama-članicama“. To se odnosi na izazove suverenosti – odbrana, suverenost po sebi i bezbednost – sa kojima se suočavaju svi Evropljani, ali kojima mogu izaći u susret samo neke države (Francuska, Nemačka, Italija, Španija, UK).
Evropski projekat treba ponovo promisliti, uz postizanje dogovora o tome šta države-članice mogu da doprinesu na nivou na kome je to za njih moguće: bilo da je to kontinent, njegovi južni i istočni susedi ili svet u širem smislu. Ne radi se toliko o isključivanju određenih zemalja koliko o sprovođenju učinkovite spoljne politike koja će isticati određene vrednosti i interese: stratešku autonomiju u pogledu bezbednosti trgovinskih tokova (pristupa sirovinama i sigurnosti puteva trgovine) i kritičnih mreža i infrastrukture; političko i diplomatsko upravljanje neposrednim krizama; strateški dijalog sa zemljama u razvoju; strategiju postupanja u svojstvu pregovarača u okviru multilateralnih foruma kako bi se izbeglo stvaranje američko-kineskog dvovlašća; i razvojna pomoć (EU je najveći svetski donator).
Ukoliko osnivači evropskog projekta – Francuska, Nemačka, Italija i zemlje Beneluksa – nisu u položaju iz koga mogu preformulisati zajedničku politiku u svetu budućnosti, kao što je to bio slučaj tokom Hladnog rata i perioda dekolonizacije, ukoliko ne delaju kao težište – uz zajedničke dijagnoze, razgovore i jasne odluke – ko će? Rusija, Kina, SAD?
PREVOD Vuk Vuković
Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK