Prošlo je već četiri meseca od početka prvog protesta koji se sada već tradicionalno svake subote u Beogradu, ali i drugim danima u ostalih gotovo stotinu manjih i većih gradova, održava širom Srbije. Imenom „1 od 5 miliona“ sa ciljem da ukaže na jedan od niza nebuloznih izjava vodećeg političara u zemlji tokom svih ovih godina, ali i potencijalnom, objektivno više željenom, nego realnom broju nezadovoljnih koji bi protest podržali, kroz svo ovo trajanje imao je nekoliko faza, mada se najveći  prelom svakako dogodio upadom u zgradu RTS, ali i najavama upada u zgrade drugih televizija sa nacionalnim frekvencijama radi, kako kažu, borbe za oslobođenje medija, što je prouzrokovalo i prve sukobe demonstranata sa policijom. Na stranu da li je sloboda medija ugrožena, jer je to već i vrapcima koji čekaju toplo proleće jasno, ali očigledno da bi u fokus svih analiza trebalo staviti načine ili mehanizme borbi koje su do sada iskazane od strane onih koji se nažalost nameću (ukoliko to već nisu) kao vođe ovog protesta. Naime, proteklih dana kod lidera Saveza za Srbiju, tačnije u njihovim izjavama sve više provejava ideja o građanskoj neposlušnosti kao novom metodu borbe i načinu radikalizacije protesta, kako bi se stiglo do određenih političkih ciljeva. Stoga, potrebno je ukazati na to šta se zapravo pod tim pojmom u političkoj teoriji podrazumeva, te koliki su njeni realni dometi za bilo kakvu značajniju promenu političkog sistema.

Politička teorija najčešće pokušava pojam građanska neposlušnost odrediti u okviru šest kategorija koje daju bliže odrediti sam pojam.

Na prvom mestu, građanska neposlušnost se kao mehanizam otpora upotrebljava kada je usmerena na konkretan zakon. Međutim, čitav protest nije usmeren ni na kakav konkretan zakon niti njegovu promenu, već na uopšteno ukazivanje o štetnosti delovanja vlasti koja se tiče širih društvenih problema, gde ti štetni uticaji nisu jasno i konkretno određeni u obliku kršenja nekog zakona, niti je većina demonstranata zaista upućena u to šta određeni zakoni propisuju, da bi se za njegovo poštovanje od strane vlasti borili. Isto tako, takozvani Sporazum sa narodom, ponuđen od strane Saveza za Srbiju, ne govori o konkretnim zakonima, kako se krše i šta bi trebalo raditi da se poštuju. Najzad, građanska neposlušnost po ovome ne podrazumeva promenu, već neposlušnost radi poštovanja već postojećeg zakona, ne dovodeći u pitanje njegov potencijalno negativan uticaj na građane.

Građanska neposlušnost isto tako podrazumeva i nenasilno delovanje. Sama ta činjenica nas podstiče na to da razmišljamo o tome da li je to radikalan i ako jeste, koliko radikalan potez. Takođe, treba razmišljati o tome da li je ova kvalifikacija građanske neposlušnosti već prekršena sukobom demontranata sa policijom, ali i nasilnim upadima u prostorije RTS. Sam pojam „nenasilno“ je takođe problematičan, jer ne precizira da li se to odnosi samo na izbegavanje fizičkog sukoba, ili i na verbalno i namerno ometanje normalnog kretanja saobraćaja, informacija, komunikcija i ljudi, jer bi se i to moglo nasilno sprovoditi.

Ovaj metod borbe podrazumeva i to da uvek predstavlja javni čin. Taj uslov bi, s jedne strane, mogao biti zadovoljen, jer su protesti javna stvar, održavaju se na ulicama, svako ko se oseća ugroženim može protestovati. Ipak, građanska neposlušnost podrazumeva i neposlušnost koja može biti vezana i za blokadu rada državnih institucija. što se od lidera Saveza za Srbiju i najavljuje. S obzirom na to da su naše javne institucije prilično urušene, sve manje postaju javne, a sve više ili možda uveliko privatne i partijske, postavlja se pitanje kako pokazati građansku neposlušnost u okviru takvih urušenih institucija koje već decenijama funkcionišu na klijentelističkom principu, pripadnosti vladajućoj stranci i nepotizmu. Dakle, šanse za građansku neposlušnost u okviru politički duboko kontrolisanih javnih institucija veoma su male.

Sledeća kategorija govori o tome da je građanska neposlušnost uvek politički akt.  Time se reaguje na nepravedan i ugrožen položaj građana od strane vlasti. Naravno, nepravda i ugrožen položaj građana od strane vlasti ovde nisu upitni. Upitno je više da li su protesti i potencijalna građanska neposlušnost vezani za politiku u širem smislu, kao poboljšanje uslova za život u društvenoj zajednici od kojih bi svi imali korist, ili se ovde pre radi o potencijalnoj građanskoj neposlušnosti radi ličnih, partikularnih interesa pojedinaca i stranaka koje bi da se domognu vlasti po svaku cenu, bez bitnih promena uslova života zajednice. Tu se dolazi do jednog šireg pitanja, a to je na koji način jedno društvo razume politiku i njen uticaj na zajednicu.

Ovaj mehanizam otpora javlja se takođe i u situaciji kada su sva legalna sredstva iscrpljena. Ta kategorija je možda i najupitnija jer se ne može jasno povući granica do koje nešto smatramo iscrpljenim legalnim sredstvom. Drugim rečima, to može biti i stvar slobodne procene radi postizanja određenih političkih ciljeva. Primera radi, trenutno je na snazi bojkot rada Narodne skupštine od strane narodnih poslanika koji podržavaju Savez za Srbiju, ali i nekih poslaničkih klubova koji nisu ušli u Savez. Jedan od osnovnih razloga zašto to rade je upravo jer smatraju da su sva legalna sredstva rada same Skupštine iscrpljena i da se zakoni vezani za njen rad nemilice krše. Međutim, ako stvari posmatramo sa čisto legalističkog stanovišta, oni koji bojkotuju rad Narodne skupštine takođe krše zakon koji se odnosi na rad iste, jer su oni izabrani predstavnici koji reprezentuju one koji su ih izabrali, i ne samo to. Po zakonu su dužni da učestvuju u radu Narodne skupštine i da ostvaruju prava na platu i naknadu troškova za obavljanje poslaničke funkcije koje se ostvaruju iz budžeta Republike. Dakle, legalistički gledano, možemo tumačiti da su poslanici samovoljno procenili da su sva legalna sredstva iscrpljena, ne shvatajući da ih i sami iscrpljuju, ali bez obzira na to, ne participirajući u radu Narodne skupštine, zapravo obesmišljavaju i izborne procese, jer su legitimno izabrani predstavnici naroda koji je za njih glasao,  prethodno prihvativši uslove izbora, time što su na istim učestvovali. Kršenje zakona je tako obostrano.  Građanska neposlušnost gubi na smislu.

Poslednja kategorija možda i najjasnije potvrđuje koliko predstavnici Saveza za Srbiju i njihovo viđenje protesta i mehanizama radi postizanja ciljeva nisu kristalno jasni. Naime građanska neposlušnost se pre svega odnosi na to da ne sme narušavati javni poredak, odnosno ne podrazumeva promenu političkog sistema u celini, poput revolucije. Ono što smo slušali od potpisnika Sporazuma sa narodom jeste upravo to: želja za promenom političkog sistema. Ali njega očigledno nije moguće menjati građanskom neposlušnošću koja je mehanizam borbe koji kao krajnji cilj ne podrazumeva promenu političkog sistema.

Iz svega izloženog, jasno je da građanska neposlušnost kao mehanizam otpora vlasti nije nešto što demonstrantima može doneti željene rezultate, a to su pre svega korenite promene društveno-političkog sistema. Ako se već govori o radikalizaciji protesta, potrebno je pronaći nove mehanizme otpora. A ukoliko se građanska neposlušnost smatra radikalnom metodom protesta, nameće se pitanje da li je uopšte dozvoljeno i moguće misliti i delati u pravcu da je moguće izaći iz okvira u kojem nam se nameće da je jedino na miran način, šetajući svake subote, ili nekog drugog dana, moguće značajno ugroziti položaj vlasti. Do sada se u dobroj meri delovalo upravo u tom okviru, ako izuzmemo nepromišljen upad u RTS, što nije preterano uticalo na sam položaj vlasti, a u tom kontekstu građanska neposlušnost se čini samo još jednim pucnjem u prazno.


PODELITE