Godišnjica Nirnberških suđenja podstakla nas je da preispitamo pitanje uspona Hitlera na vlast i zašto druge političke snage nisu uspele da spreče taj uspon.

20. novembra obeležava se godišnjica suđenja u Nirnbergu, kada su Saveznici zvanično priveli visoke nacističke funkcionere pravdi. U vreme kada su suđenja u Nirnbergu započela, 20. novembra 1945. godine Adolf Hitler, Jozef Gebels i Hajnrih Himler već su bili mrtvi. I pored toga na optuženičkim klupama našli su se su neki od najistaknutijih nacista koji su preživeli rat: političari, generali i rukovodioci preduzeća.

Optuženi su predstavljali vrh nacističkog režima, a taj režim je bio odgovoran za započinjanje Drugog svetskog rata, koji je doveo do neverovatno razornih posledica: mučenje i ubistva hiljade političkih protivnika, homoseksualaca i invalida i genocid industrijskih razmera nad šest miliona evropskih Jevreja. Samo nekoliko meseci po završetku rata, neki od najznačajnijih vođa nacističkog režima, poput Hermana Geringa, Rudolfa Hesea, Alfreda Rosenberga i Alberta Špera, našli su se na drvenim osuđeničkim klupama  Nirnberške palate pravde.

Trinaest različitih Nirnberških suđenja trajalo je ukupno 218 dana. Izjave je dalo ukupno 240 svedoka i prikupljeno je 300.000 notarizovnih izjava. Zapisnici sa suđenja sadržali su preko 16.000 stranica. Po zaključku ovih suđenja dvanaest optuženih osuđeno je na smrt, dok je većina optuženih osuđeno na dugotrajne zatvorske kazne. Suđenja su predstavljala prvi korak u rešavanju neprijateljstava između Njemačke i saveznika i otvorila su put reintegraciji Njemačke u posleratni poredak.

Međutim, ova suđenja ostavila su značajna istorijska pitanja nerešenim, što je za posledicu imalo pokretanje važne diskusije o ljudskoj prirodi, ulozi levice, kao i o pitanju da li progresivni pokreti mogu da prevaziđu rasizam i druge oblike dominacije, kako bi se ujedinili u zajedničkoj borbi. Suštinsko istorijsko pitanje je, naravno, kako se, uopšte, nešto tako grozno moglo i dogoditi. Kako je moguće da se najstrašniji zločin u ljudskoj istoriji dogodio u Nemačkoj, „zemlji pesnika i mislilaca“?

Neki istoričari smatraju da je uspeh nacista bio direktna posledica široko rasprostranjenog i dubokog antisemitizma, koji je, navodno, bio duboko ukorenjen u nemačkoj kulturi. Ovakav pristup pretpostavlja da su, već od ranije, antisemitski Nemci  jednostavno samo čekali da se pojavi neko kao Hitler. Drugi istraživači zauzimaju sličan, ali nijansiraniji pristup, tvrdeći da su nacisti potkupili stanovništvo Nemačke nizom materijalnih podsticaja, kako bi to stanovništvo podržalo antisemitizam nacista.

Poznati istoričar Gotz Ali, na primer, opisuje nacistički režim kao “prilagodljivu diktaturu”, tvrdeći da, iako je “antisemitizam bio neophodan preduslov napada nacista na evropske Jevreje, on nije bio dovoljan. Najpre su materijalni interesi miliona ljudi morali biti spojeni sa antisemitskom ideologijom, pre nego što je taj ogroman zločin, sada poznat kao Holokaust, mogao da preuzme svoj genocidni zamah”.

Sigurno je da su mnogi Nemci (uključujući i Nemce radničke klase) u jednom trenutku podržavali nacistički režim, kao i da je nacistička ekonomska politika je podsticala mnoge druge Nemce da prosto tolerišu režim. Ipak, ovakav istorijski pristup predstavlja veoma uprošćenu sliku složene lepeze socijalnih uslova i snaga u Nemačkoj, i zanemaruje činjenicu da nisu svi Nemci imali materijalne koristi od nacističke vlasti, kao što zanemaruje i podatak da nisu svi Nemci bili oduševljene nacističke pristalice. U stvarnosti, značajni slojevi stanovništva dosledno su se protivili fašizmu.

Hitlerov uspon na vlast nikako nije bio neizbežan, već predstavlja ishod specifičnih istorijskih uslova, kao i akcija (i neaktivnosti) raznih društvenih snaga. Dok mnoge konvencionalne istorije prikazuju nacizam kao neku vrstu kolektivnog nemačkog projekta, ono što Hitlerov uspon na vlast zaista ilustruje su vrlo stvarne posledice koje socijalistička strategija može imati na društvo koje proživljava ekstremnu ekonomsku depresiju i političku polarizaciju.

Nacizam je bio samo jedan mogući ishod krize Vajmarske republike, ali krajnji  uspeh nacizma, kada se pogleda retroaktivno, ne čini se neizbežnim. Štaviše, prikazivanje fašizma kao neizbežne istorijske sile, sprečava nas da bolje proučimo ovaj period, jer su pouke iz objektivnog proučavanja tog perioda veoma značajne za modernu levicu, ali i za širu javnost.

Uticaj krize iz 1929. godine  

Samo nekoliko godina pre Hitlerovog preuzimanja vlasti 1933. godine, njegova Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP) bila je, u velikoj meri, irelevantna. Tek nakon pada berze 1929. godine njihov ukupni broj glasača skočio je sa osam stotina hiljada 1928. godine na preko šest miliona 1930. godine, da bi i potom dobili 37% glasova na izborima 1932. godine, što ih je, u tom trenutku, učinilo najvećom strankom u parlamentu.

Pozadina ovog brzog rasta bila je, naravno, tadašnja ekonomska kriza koja je nastala kao posledica kontradikcija samih temelja globalnog kapitalizma. Masivni pad investicija prouzrokovan padom iz 1929. godine, doveo je, do 1932. godine, do pada svetske industrijske proizvodnje od 29 procenata. Nemačka industrija je bila posebno teško pogođena, jer je bila finansirana ogromnim stranim (posebno američkim) kreditima, pa je ta industrija propala čim su zajmodavci povukli svoje kredite.

Tokom krize, širom zemlje, mnoge velike i male firme su bankrotirale što je značajan deo srednjeg sloja bacilo u siromaštvo. Seljaštvo je, takođe, bilo ozbiljno pogođeno padom cena prehrambrenih proizvoda, dok su se radnici suočili sa smanjenjem plata u proseku od 30 odsto. Broj nezaposlenih se povećao sa 1,3 miliona 1929. godine do skoro 6 miliona 1933. godine. Samo jedna trećina radnika bila je zaposlena na puno radno vreme.

Nakon što je pala poslednja demokratski izabrana vlada Vajmarske republike, u martu 1930. godine, predsednik Hindenburg je imenovao predsednički kabinet, koji je bio bez podrške parlamenta, pa je državom upravljao oslanjajući se na predsedničke ukaze. Kancelari vlade, koje je postavio Hindenburg, Heinrich Bruning i njegov naslednik Franz von Papen, pokrenuli su mere masovne štednje, što je dovelo do drastičnog smanjenja naknada za nezaposlene, smanjenje budžeta za socijalnu potrošnju i penzije, dok su, istovremeno, podigli poreze na hranu i robu široke potrošnje. Kao rezultat toga, širom rasprostranjena glad postala je redovna odlika gradskog života.

Državne mere štednje služile su interesima nemačke klase poslodavaca. Samo nekoliko nedelja nakon pada berze na Volstritu, Liga nemačke industrije iznela je zahtev da se socijalna država “prilagodi granicama ekonomske održivosti”, i ukazala je na “neopravdane i nemoralne zloupotrebe” sistema socijalnog osiguranja, od strane običnih građana.

U očima nemačkih poslodavaca, ekonomsku krizu je prouzrokovala prevelika socijalna država, visoke plate i kratko radno vreme, pa je njihova reakcija bilo davanje otkaza, snižavanje plata i ukidanje osmočasovnog radnog vremena. Nemačka država dodatno je podržala te poteze kapitalista tako što je 1932. godine ukinula pravo na kolektivno pregovaranje i pravo na štrajk.

Mere štednje osmišljene su tako da se nemačka ekonomija oslobodi visokih troškova rada, što je trebalo da dovede do toga da se smanje cene nemačkih proizvoda na svetskom tržištu i da se oporavi nacionalna ekonomija. Međutim, pošto su sve države sa razvijenom industrijskom ekonomijom praktikovale slične izvozne strategije, do obećanog ekonomskog oporavak u Nemačkoj nikada nije došao, a siromaštvo je i dalje nastavilo da raste.

Polarizacija              

Kriza je bila najrazornija po nezaposlene i srednju klasu, koji su, paradoksalno, bile dve društvene grupe u kojima su nacisti našli svoju najveću podršku.

Kriza je zanatlije, male privrednike, državne službenike i vlasnike malih radnji izložila pritiscima sa dve strane. Pokojni nemački sociolog Arne Klon opisao te pritiske kao „osećaj ugroženosti od sve veće koncentracije industrijskog i finansijskog kapitala, sa jedne strane, i zahteva dobro organizovane industrijske radničke klase, sa druge strane“. Nacionalsocijalistička demagogija, usmerena i protiv finansijskog kapitala i protiv radničkog pokreta, pokazala se posebno privlačnom za pripadnike srednje klase.

Situacija u kojoj su se našli nezaposleni bila je, naravno, dramatično lošija od stanja u kojem je bila srednja klasa. Kako se stari sistem socijalnog osiguranja urušio, nezaposleni su se, sve više, našli u gorkoj borbi za opstanak, pogotovo zato što je rastuća nezaposlenost uklonila bilo kakve nadu da će oni, u skoroj budućnosti, naći posao.

U tom kontekstu, SA (paramilitarno krilo nacističke partije) i druge terorističke grupe, koje su bile pod nacističkom kotrolom, brzo su privukle ogroman broj nezaposlenih Nemaca, kojima su te grupe pružile novo osećanje pripadnosti, drugarstva i političke moći. Rasizam i antisemitizam, koji su bili ugrađeni u nacističku ideologiju, dali su mnogim članovima nacističke partije i sa njima povezanih organizacija osećaj ponosa i superiornosti nad Jevrejima, strancima i homoseksualcima.

Drugi važan aspekt uspeha NSDAP-a bio je slika koju su projektovali o sebi kao radikalnoj alternativi postojećoj republici. Prema Kloneu, „mladi i dugotrajno nezaposleni“ posebno su bili „vođeni očajem i nestrpljenjem; njima se nije moglo pristupiti s nekakvom ‘dugoročnom perspektivom’, oni su želeli posao i hleb, ovde i sada”. NSDAP je nezaposlenima obećao „trenutne mere za otklanjanje njihove očajne situacije“.

Hitlerova stranka uspela je da pomoću manipulacije slike o samoj sebi i privlačenjem najugroženijih društvenih grupa postane pravi masovni pokret u roku od nekoliko godina – samo je SA (koja je bila samo jedan deo nacističkog pokreta) uspela da okupi četiri stotine hiljada članova do1932. godine.

Međutim, rast radikalne desnice je samo polovina priče. Umesto da posmatramo poslednje godine vajmarske republike kao široko rasprostranjeni i dubok zaokret ka desnici,  proces političke polarizacije koristio je širenju i omasovljenu i desnice i levice.Tako je Komunistička partija Nemačke (KPD) na prvim izborima nakon pada berze povećala svoj ukupan broj glasača na 1,3 miliona, a članstvo se više nego udvostručilo na četvrt miliona, u periodu između 1928. i 1932. godine.  Komunisti su imali i vidljivo prisustvo na ulicama, jer su organizovali demonstracije i fizički se sukobljavali sa nacistima.

O ukupnoj snazi nemačkog radničkog pokreta, najvećeg i najmoćnijeg u svetu, u to vreme, govori činjenica da su čak i na poslednjim slobodnim izborima u novembru 1932. godine, samo nekoliko meseci pre nego što je Hitler preuzeo vlast, KPD i SPD zajedno  dobili više glasova od nacista. S obzirom na njihovu brojčanu snagu i antifašističku politiku ove dve partije, sukob nacista i radničkih partija izgledao je neizbežno.

Tabela 1. Rezultati parlamentarnih izbora u periodu od 1928-1932. godine.

 

Apelirajući na članove KPD na stranicama Militanta 1931. godine, Leon Trocki je rezimirao nemačku političku situaciju na sledeći način:

„Ako kuglu postavite na vrh piramide, najmanji dodir može izazvati da se spusti ili niz levu ili niz desnu stranu. To je situacija kojoj se Nemačka sada približava svakim satom. Postoje snage koje bi volele da se lopta spušta niz desnu stranu i da dođe do razbijanja snage radničke klase. Postoje snage koje bi volele da lopta ostane na vrhu. To je utopija. Kugla ne može ostati na vrhu piramide. Komunisti žele da se lopta spusti prema levoj strani i da se porazi kapitalizam“.

Finalni poraz rada

Nemački poslodavci shvatili su da društvena i ekonomska polarizacija ne može trajati zauvek, međutim, najviše su bili zabrinuti zbog mogućnosti da radnički pokret preuzme vlast. Nacisti su razumeli kako da iskoriste taj strah, obećavajući kapitalistima da će se, na bilo koji način i bilo kojim sredstvima, bezrezervno boriti za njihove interese. Kada su istaknuti industrijalaci organizovali skup povodom prikupljanju sredstava za finansiranje  Nacističke partije, vođa SS-a Rudolf Hese postavio je fotografije revolucionarnih demonstracija na jednoj strani, a na drugoj strani uniformirane divizije SA i SS-a:

„Evo, gospodo, imate snage uništavanja, koje su opasne pretnje za vaše računovođe, vaše fabrike, sav vaš imetak. S druge strane, formiraju se sile reda, sa fanatičnom voljom da iskoreni duh nemira. . . Svako ko ima novca da donira, mora nam ga dati, kako ne bi, na kraju, izgubio sve što ima!“

Bivši nacistički zvaničnik Albert Krebs opisao je scenu u svojim memoarima: „Nisu svi kapitalisti bili naročito oduševljeni nacistima, ali njihov skepticizam je bio relativan i prestao je čim je postalo jasno da je Hitler jedina osoba sposobna da uništi radnički pokret“. Užasnuta perspektivom daljih uspeha radničkog pokreta, podrška kapitala Hitleru naglo je rasla.

Trocki je tu dinamiku slikovito prikazao: „Velika buržoazija voli fašizam onoliko malo koliko čovek koji boluje od kutnjaka voli da ima izvađen zub“ – dakle, kapitalistima se nacisti nisu sviđali, ali su im oni bili neophodni. Hitler je održao svoje obećanje dato kapitalistima. Nakon što je u januaru 1933. proglašen za kancelara, u roku od nekoliko meseci je zabranio i radničke partije i sindikate. Hiljade socijaldemokrata, komunista i sindikalista uhapšeno je i ubijeno.

Podrška kapitala svakako je bila presudna za uspon Hitlera, ali pobeda nacista još uvek nije bila neizbežna. Niz strašnih strateških grešaka nemačke levice imao je, takođe, veliku ulogu u konačnom porazu levice.

Socijaldemokratija

Nemačka socijaldemokratska stranka (SPD) shvatila je kakvu pretnju predstavlja NSDAP, ali nije uspela da uspostavi vrstu otpora koja bi bila neophodna da ih zaustavi. U očajničkom pokušaju da spreči naciste da preuzmu vlast legalnim sredstvima i spasu vajmarsku demokratiju, SPD je sproveo strategiju podrške „manjem zlu“ – tj. trenutnoj desničarskoj, autoritarnoj vladi – kao branu protiv Hitlera (čija bi vlast sigurno bila još desnija i autoritarnija).

To je podrazumijevalo podršku kandidaturi veoma konzervativnog Hindenburga na predsedničkim izborima 1932. godine i toleranciju autoritarnih predsedničkih kabineta Bruninga i von Papena, kao i mera povećanja poreza i smanjenja budžetske potrošnje, koje su te dve vlade donele. Strategija je bila u suprotnosti sa političkim programom stranke, ali je, još više, bila u suprotnosti sa ekonomskim interesima njenih pristalica.

Slabost ove strategije postala je posebno očigledna 20. jula 1932. godine, kada je kancelar von Papen raspustio vladu koju je vodila SPD u Prusiji, najvećoj saveznoj državi u republici. SPD je već godinu dana ranije organizovala radnički borbeni odred za upravo takvu situaciju, takozvani, Gvozdeni front. Ali, suočeni sa mogućnošću stvarnog sukoba, rukovodstvo stranke je ipak odlučilo da odustane od oružanog otpora, pa je, umesto toga, pozvala na smirenost i uzdržanost.

Nemačka konfederacija sindikata (ADGB) slijedila je sličan put. Mnogi sindikalisti bili su i članovi SPD-a i podržavali su strategiju manjeg zla, tolerišući vladu Hindenburga u nadi da će pomoću ustava uspeti da zaustave naciste. Shodno tome, odustali su od toga da pozovu svoje članove da učestvuju u generalnom štrajku u Prusiji 1932. godine.

Nacistički ministar propagande, Josef Gebels, bio je vrlo svestan implikacija 20. jula. Nekoliko dana kasnije zapisao je u svoj dnevnik:

„Crveni su poraženi. Njihove organizacije nisu pružale nikakav otpor. Crveni su propustili trenutak istine. Neće biti drugog”.

Na kraju, Gebels je bio u pravu. Kao rezultat pruske katastrofe, SPD-a na izborima koji su održani dve nedelje kasnije izgubila pola miliona birača. Katastrofalni neuspeh da se odgovori na dešavanja u Pruskoj u jula 1932. godine ponovio se šest meseci kasnije kada su nacisti preuzeli vlast i sistematski obesmislili radnički pokret.

KPD              

Komunisti su bili jedina organizacija radničke klase koja je organizovala vanparlamentarni otpor nacistima, suprotstavljajući se težnji vlade za merama štednje, međutim, i oni su doživeli neuspeh. Njihov neuspeh uglavnom je bio posledica nemogućnosti razvijanja jasne analize fašizma i razumevanja razmera pretnje koju je on predstavljao.

Centralni komitet je preterano koristio frazu “fašizam” do besmislenosti. Što se njih tiče, nemačka država je postala fašistička 1930. godine kada je Hindenburg preuzeo predsednički kabinet. Zapravo, rukovodstvo KPD smatralo je sve ostale parlamentarne stranke varijantima fašizma, govoreći svojim članovima da „borba protiv fašizma znači borbu protiv SPD-a, isto onoliko koliko znači borbu protiv Hitlera i stranaka Bruninga“.

KPD je svoje stajalište dobila preko direktiva iz Moskve. To stanovište zasnivalo se na teoriji „socijalnog fašizma“, to jest, da fašizam i socijaldemokratija nisu suprotstavljeni jedan drugome, već da oni funkcionišu kao „braća blizanci“, kao što je Staljin jednom izjavio. U kontekstu duboke kapitalističke krize, socijaldemokratija je, za komuniste, bila „glavni neprijatelj“, zato što je sprečavala radnike da se uključe u direktnu borbu protiv kapitalizma.

Sledeći ovu liniju, rukovodstvo komunista je odbacilo bilo kakvu saradnju sa SPD-om, čak i kada je bila u pitanju borba protiv nacista: „Socijalni fašisti znaju da za nas ne može biti saradnja sa njima. Što se tiče stranke Panzerkruzera, policijskih-socijalista i onih koji trase put fašizmu, za nas može biti samo borba do smrti sa njima”.

Mnogi komunisti podržali su ove vrste radikalno zvučnih fraza, jer je KPD sve više bila stranka nezaposlenih. Komunistička organizacija radnog mesta je gotovo prestala da postoji. Do jeseni 1932. godine samo 11 procenata članova KPD-a dobilo je plate.

Dakle, većina komunista više nije posmatrala socijaldemokrate kao radne kolege, već samo kao pristalice strategije manjeg zla i događaja poput „Krvavog maja“, koji se desio 1. maja 1929. godine, kada je policija, pod komandom socijaldemokrate Karla Fridriha Zorgebela, nasilno potisnula demonstracije predvođene KPD-om.

Odbijanje rukovodstva SPD da sarađuje s komunistima je dodatno povećalo razdor imeđu ove dve partije. U to vreme SPD je prožimao antikomunistički žar, pa su oni često izjednačavali komunizam sa nacizmom. Predsednik stranke Oto Vels izjavio je na konvenciji u Lajpcigu 1931. godine da su „boljševizam i fašizam braća. Oboje su zasnovani na nasilju i diktaturi, bez obzira na to koliko se socijalistički ili radikalni čine. ”

Umesto da ponudi većini stanovništva političku alternativu, politika KPD da usmeri većinu svog besa protiv SPD-a odvela ga je u naručje desnice, bar nakratko. Najzloglasniji primer toga dogodio se 1931. godine, kada je KPD podržao narodni referendum protiv vlade SPD u Prusiji, koji su pokrenuli nacisti i druge nacionalističke snage.

Ujedinjeni front

Različiti komunisti koji nisu pripadali KPD-u oštro su kritikovali takvu katastrofalnu politiku KPD-a. Posebno se tu ističu Leon Trocki i August Talhajmer. Talhajmer je bio osnivač nemačke „desne opozicije“ (KPO), koja se nastala posle raskola sa KPD-om 1929. godine. Trocki, jedan od najpoznatijih vođa ruske revolucije, tada istaknuti komunista-disident, vodio je svoje sledbenike sa tursko ostrvo Bujukada, gde je bio u izgnanstvu. Oboje su pomno pratili razvoj događaja u Nemačkoj.

Talhajmerova stranka tvrdila je da porast fašizma može biti zaustavljen samo „sveobuhvatnom i planiranom opštom ofanzivom“ radničke klase. Organizaciono sredstvo koje je bilo neophodno za ovu ofanzivu bio je ujedinjeni front. Trocki se složio sa tim, jer je smatrao da su obe stranke pod jednakom pretnjom nacizma, i da se zato moraju zajedno boriti.

Objektivna potreba da se stvori ujedinjeni front značila je da se teorija socijalnog fašizma mora napustiti. Sve dok KPD ne odustane od te teorije, neće uspeti da se poveže sa pristalicama SPD-a: „Ovakav stav – politika klimave  i isprazne levice – unapred blokira put Komunističkoj partiji prema socijaldemokratskim radnicima“.

Apel da se oformi ujedinjeni front nije se mogao usmeriti isključivo ka članstvu  stranke, već je podrazumevao i da se održe i pregovori između rukovodstava dve strane.  „Ujedinjeni front odozdo“ jednostavno nije mogao da uspe, zato što, iako je većina članova stranke bila spremna na borbu protiv fašizma, ona je htela to da uradi zajedno sa svojim vodstvom. Komunisti nisu mogli očekivati da će se povezati samo sa socijaldemokratskim radnicima, jer većina njih nije bila spremna na raskid sa njihovim vođama.

Organizovanje najšireg mogućeg jedinstva akcije, unutar radničke klase bilo je važnije od bilo kog drugog problema. To, međutim, nije značilo da komunisti treba da umanje ili ublaže svoje političke zahteve.

Naprotiv, komunisti su preko objedinjene akcije radničke klase, mogli najbolje da dokažu svoju reputaciju najagilnijih antifašista: „Moramo pomoći socijaldemokratskim radnicima u akciji – u ovoj novoj i vanrednoj situaciji – da stave na ispit spremnost i sposobnost svojih organizacija i lidera, sada kada je za radničku klasu reč o životu i smrti”.

Kako bi se ovo garantovalo, ujedinjeni front morao je biti fokusiran na političku akciju, a ne na parlamentarnu saradnju i mogao je da se izgradi samo oko jedne centralne ideje – u ovom slučaju borbe protiv fašizma. Bilo je od najveće važnosti da komunisti zadrže svoju političku i organizacionu nezavisnost u frontu. Trockijeva parola je dobro sumirala ovaj pristup: „Marširajte odvojeno, ali ujedinite se u štrajku! Dogovorite se samo oko toga kako da se štrajkuje, protiv  koga da se štrajkuje, i kada da se štrajkuje! […] Pod jednim uslovom, da ne vežete svoje ruke “.

Apeli Trockog i Talhajmer-a da se oformi ujedinjeni front bili su dobro prihvaćeni od strane radnika i intelektualaca, pošto je želja za jedinstvom, sasvim razumljivo, bila veoma popularna i raširena, u trenutku kada se nemačko društvo suočevalo sa rastućom nacističkom pretnjom. Ta se želja mogla se uočiti u „Hitnom pozivu za jedinstvo“ koji su, pred izbore 1932. godine, izdali trideset tri poznata javna intelektualca, uključujući  i Alberta Ajnštajna; pozivajući KPD i SPD da „konačno učine korak ka izgradnji ujedinjenog radničkog fronta, koji je neophodan ne samo za parlamentarnu, već i za dodatnu odbranu”.

Trockijeve pristlice uspele su, u dva mala grada, Bruhzalu i Oranijenburgu, da ostvare značajan politički uticaj, i da naprave antifašističke odbore koji su uključivali i socijaldemokrate i komuniste. U mnogim drugim mestima, gde nije bilo trockista, lokalni komunistički i socijaldemokratski aktivisti jednostavno su ignorisali svoje vođe, pa su samostalno započeli zajedničko delovanje, što je dokazano i skorašnjim arhivskim istraživanjima.

Joakim Pethold, na primer, koji je istraživao unutrašnje izveštaje Ministarstva unutrašnjih poslova iz leta 1932. godine, zaključio je da su „mnogi komunisti želeli da se ujedine sa socijaldemokratima protiv fašizma“. On, u tom pogledu, primećuje „razliku u pristupu između partijskog rukovodstva i članstva stranke“.

To odstupanje može se videti i u policijskom izveštaju iz juna 1932. godine, u kome je zapisano da je „tokom krvavih sukoba sa nacionalsocijalistima… ujedinjeni front redovno delovao na terenu, bez obzira na antagonizam između dve marksističke partije, a često su komunisti bili ti koji su bili najbrži i najpreduzimljiviji u tim aktivnostima”.

U drugom odlomku istog izveštaja navedeno je da se „Ulične aktivnost ujedinjenog fronta odvijaju širom Rajha. Lokalne vođe SPD-a sarađuju sa crvenim kolegama, članovi Reijshbanera (radnička milicija predvođena SPD-om) pojavljuju se kao delegati svojih drugova na sastancima komunista; pripadnici Gvozdenog fronta u Duisburgu razgovarali su o taktikama ujedinjenog fronta u kancelariji KPD-a. Objedinjene pogrebne povorke i sahrane uobičajene bile su svuda, kao što su bile i unutarstranačke demonstracije kao odgovor na marševe nacional-socijalista. Socijaldemokrate se pojavljuju na brojnim antifašističkim konferencijama u organizaciji KPD-a; sindikalni funkcioneri izjavljuju da se produžena ruka bratstva KPD-a možda neće odbiti“.

Korak ka jedinstvu radničke klase dogodio se i u južnoj Nemačkoj. Na primer, jula 1932. godine lokalni vođa SPD-a Reinbold je komunistima ponudio primirje: „ostavljanje po strani onih stvari koje nas dele je potpuno razumljivo, imajući u vidu izuzetno ozbiljan trenutak u kom se nalazimo“. Lokalna rukovodstva KPD-a, u gradovima Ebingen i Tubingen, istovremeno su dali slične ponude i SPD-u i sindikatima.

U decembru 1931. u Vurtembergu su se pojavili izolovani slučajevi zajedničkih izbornih lista SPD-KPD. Najizraženiji primer praktičnog jedinstva dogodio se u malom gradu Untereihenbahu, gde se KPD raspustila i pridružila lokalnom SPD-u, kako bi osnovala ujedinjenu radničku partiju.

Ujedinjeni porazom

Uprkos inspirativnoj lokalnoj dinamici, KPD je već bio temeljno staljinizovan. Sve opozicione struje odavno su proterane, što znači da su kominternski lojalisti kontrolirali stranku i diktirali njenu liniju, čak i kada je to bilo u suprotnosti sa željama članstva. Nalog iz Moskve je bio da se KPD striktno drži teorije o socijalnom fašizmu, što je ispoštovano sve do gorkog kraja.

Kada je Predsednik Hindenburg 30. Januara 1933. godine imenovao Hitlera za kancelara, milioni nemačkih radnika bili su spremni za borbu. Protesti su izbili širom zemlje, dok su se predstavnici fabrika sastali u Berlinu kako bi koordinirali odgovor na poziv SPD-a za zajedničku borbu.

Nažalost, čelnici sindikata ponovo su pozvali na uzdržanost. Zamenik predsednika  ADGB sindikata je izjavio: „Želimo da ostavimo opciju generalnog štrajka tek kao poslednju meru“. Vođa tog sindikata, Teodor Lejpart dodao je: „Želimo naglasiti da nismo u opozicija ovoj vladi. Međutim, to nas ne može i neće sprečiti da zastupamo interese radničke klase u odnosu na ovu vladu. „Organizacija, a ne demonstracija“, to je naš moto“.

Samo je KPD pozvala na generalni štrajk, pozivajući sve organizacije radničke klase da izgrade ujedinjeni front „protiv fašističke diktature Hitler-Hugenberg-Papen“. Nažalost, ove koalicije ostvarene su u samo nekoliko manjih gradova kao što je Lubek. KPD uglavnom nije uspela da ostvari značajan uticaj u organizovanom radničkom pokretu. Njegova dugogodišnja politika političkog izolacionizma odvela ga je predaleko u bespuće.

Posle januaru 1933. godine bilo je prekasno za bilo kakav dalji otpor, Hitler i nacisti već su pobedili najjači radnički pokret na svetu. KPD, SPD i sindikati bili su naglo i temeljno zabranjeni i desetkovani. Njihovi članovi su se ponovo sreli, često poslednji put, rame uz rame u prvim koncentracionim logorima koje je podigao novi režim.

Iako su suđenja u Nirnbergu izvela neke od najozloglašenijih nacističkih zločinaca pred lice pravde, ta suđenja su umanjila užas fašizma, tako što su ga svele na postupke nekolicine izuzetno zlih pojedinaca, istovremeno uklapajući taj užas u narativ kolektivne nacionalne krivice. U takvoj priči, istovremeno, niko nije kriv, i svi su krivi. „Niko“ u smislu da se krivica prebacuje na visoke funkcionere i njihove poslušnike, dok „svi“ znači to da je fašizam zahtevao masovnu kolektivnu bazu podrške, označavajući, na taj način, sve koji su živeli u tom režimu kao potencijalne kolaboracioniste.

Umesto da se prihvatimo ovakvo viđenje istorije, trebalo bi da se ponovo vratimo istorijskom stanovištu koji priznaje konfliktnu prirodu društvenih promena. Fašizam nikada nije  neizbežan, već je ishod sukoba radikalno suprotstavljenih društvenih snaga. Gde god postoje fašisti, verovatno će biti socijalista i drugih levičara koji će se boriti protiv njih. To se odnosi na situaciju u Nemačkoj 1933. godine, kada je levica izgubila i nacističko varvarstvo pobedilo, ali je i dalje je istinito i relevantno za današnju situaciju u Evropi, jer ponovo dolazi do uvećanja ekonomske krize i političke polarizacije.

foto: Jacobinmag.com

PREVOD: VELIZAR MIRČOV

PODELITE