Film Joker u režiji Todd Phillipsa je delo koje veoma odstupa od dosadašnje (hiper) produkcije adaptacije stripskih potki na filmsko platno. Ideja ovog kratkog ogleda je da ukaže na tačnu prirodu datog odstupanja. Prva i najuočljivija razlika jeste u karakteru i ambiciji filma – ne radi se o spektaklu punom specijalnih efekata, već o „manjem“ ostvarenju, fokusiranom na karakterni razvoj glavnog lika, od društveno marginalizovane osobe sa mentalnim poremećajem do opšte poznate pop kulturne ikone „klovna princa zločina“, arhineprijatelja Bruce Waynea i njegovog alter egoa Batman-a. Ipak, odluka da se film „smanji“, da se akcenat stavi na karater pre nego na specijalne efekte i spektakl nije najvažnije odstupanje od Holivudske ideološke matrice, i nije glavna tema ovog ogleda.

U pitanju je ideološki i politički izuzetno motivisan i angažovan film. Ova osobina nije dovoljna da ga u tom smislu istakne, jer se može reći da su svi filmovi zasnovani na stripu ideološki veoma angažovani, te da uglavnom predstavljaju elaboracije i preispitivanja dilema koje potresaju kako američko, tako i globalno društvo (koje je pod direktnim američkim uticajem). Uglavnom su teme koje se provlače kroz ove filmove iste – da li treba privatizovati sisteme odbrane, da li pojedinac ima prava da odlučuje o pravdi, ili je to ipak posao instituticija (Marvelov prošireni univerzum se osobito bavi ovim pitanjem, naročito i krajnje direktno njihovo ostvarenje Civil war); da li je moralno opravdano napasti prvi te iskoreniti potencijalnu opasnost, i pre nego što se ona realizuje ili uopšte ukaže na horizontu (Batman vs Superman); koliko je američki intervencionizam opravdan (Age of Ultron), itd.

Dakle, ideološka profilisanost nije ono sto je izuzetna osobina ovog filma, već njena osobitost. Na prvi pogled je njegova angažovanost leve orijentacije. Film je otvoreno kritičan prema neoliberalnim merama štednje; ostvarenje počinje vestima o štrajku radnika gradske čistoće, pojavom pacova i „super-pacova“ u gradu, najavama lokalnog moćnika i milionera da otvoreno ulazi u politiku, protestima protiv rastućeg klasnog raslojavanja. Tokom filma saznajemo da je socijalni radnik kod koga glavni lik odlazi po lekove i savetovanja otpušten, kao i da je taj program ukinut u okviru mera štednje; da se poslovi po gradu zatvaraju, da grad vri od nezadovoljstva. Posle ubistva tri „japi“ biznismena u metrou, novinske naslovnice daju krupan naslov „Ubijte bogate“, dok fiktivni grad Gotham (zasnovan na Njujorku – Gotham je nadimak koji je Njujorku svojevremeno dao poznati američki pisac Washington Irving, na osnovu tada dominantnog neo-gotičkog stila u arhitekturi). Na osnovu vesti da je biznismene u metrou verovatno ubio klovn, i na osnovu neodmerene izjave da su svi nezadovoljnici i protestanti zavidni, nesposobni klovnovi.

Ova izjava veoma podseća na svojevremeni iskaz kandidatkinje za predsednika Hillary Clinton, koja je izjavila za podržavaoce svoga rivala Donalda Trumpa a da su svi redom „basket of deplorables“, sto bi se moglo bukvalno prevesti kao „korpa puna jadnika“ ili nešto vernije – ali kolokvijalno – kao „šaka jada“. U tom terminu „basket of deplorables“ se krije i pun, odnosno jezička igra, u smislu da je kolokvijalni izraz za mentalno poremećenu i psihički nestabilnu osobu „basket-case“. Dakle, siromašni ljudi koji se protive neo-liberalizmu ne samo da su jadni, već su i neracionalni, pa i sasvim otvoreno ludi. U tom pogledu treba i čitati društveno kontekstualizovanje termina džoker (the Joker); u srpkom jeziku spomen te reči prvo daje asocijaciju na figuru iz kartaških igara, jaku kartu koja može da zameni bilo koju drugu, dakle kartu koja poseduje fluidan identitet koji se može upotrebiti po volji. U američkom slengu, reč šala može imati izrazito negativnu konotaciju. Reći nekome da je šala, „a joke“, podrazumeva da je u pitanju neuspešna osoba, parodija na čoveka, tužna i žaljenja vredna, na svaki način promašena individua. U ovom konkretnom smislu film kontekstualizuje glavnog junaka i ceo lični etos koji će se razviti – kada ga njegov idol iz detinjstva, voditelj popularnog humorističkog tv programa, pozove da gostuje kod njega u emisiji, on to čini da bi mu se rugao zbog nedostatka komičke veštine. Glavni lik, u tom trenutku već nepovratno korumpirane psihe, odlučuje da usvoji ponuđeni identitet i da ga okrene protiv sistema koji marginalizuje ranjive i ugrožene pojedince.

Inicijalni plan glavnog lika je da izvrši samoubistvo pred kamerama – šala koju nekoliko puta vidimo u njegovom notesu, a koju nikada ne stigne da izvede na sceni, glasi „I hope my death makes more cents than my life“. U pitanju je opet igra rečima – „Nadam se da će moj život napraviti više centi (jedna stotina od dolara) nego moj život. „Cents“, najmanja jednica američke monete, zvuči slicno kao „sens“, smisao – ko nema smisla u životu, možda će ga naći u smrti. No, kako se razgovor odvija, glavni lik menja svoj naum i umesto sebe, ubija voditelja. Čin ubistva u direktnom programu je varnica koja pada na već eksplozivom nabijen grad, koji eruptira u nasilnim protestima. Većina protestanata usvaja masku klovna kao simbol – čineći to, oni rade isto što i glavni lik, usvajaju uvredu koju im nanosi bezobzirni sistem i okreću je protiv istog. Demonstracije eskaliraju u nasilne nerede i sukobe sa policijom – glavni lik je ikona, lice protesta, figura koja se (ne osobito suptilno) u hristolikom maniru preporađa u svoje novo ja, Džokera kakvog ga znamo iz DC univerzuma – agenta haosa, anarhistu, čoveka koji čini zločin samo zločina radi, bez ikakvog smisla, neprijatelja poretka kao takvog.

Na površini, u pitanju je levičarska agenda. Može se reći da je film otvoreno kritičan prema neoliberalnim merama štednje, prema bezobzirnim bogatašima, elitama potpuno otuđenim od ostatka naroda, destruktivnim posledicama pohlepe i korupcije. Thomas Wayne, čovek koji ekonomski već poseduje skoro ceo Gotham, se takođe kandiduje za gradonačelnika, uz objašnjenje da je on jedini koji može da spasi grad, i da zapravo dela u interesu nezadovoljnih, siromašnih ljudi. U pitanju je jasna paralela sa predsedničkom kanddaturom Donalda Trumpa 2016, milijardera koji se kandidovao uz objašnjenje da to čini najviše iz interesa i brige za najugrožnije delove američkog društva. U jednoj sceni protesta takođe je vidljiva lutka koja neodoljivo podseća na figuru i lice, naročito frizuru, trenutnog američkog predsednika.

No, koliko god film delovao politički zapaljivo, koliko god izgledalo kao da zove na revoluciju, on je ipak suštinski konzervativan, u smislu da poziva ne na potpunu promenu sistema (neoliberalnog kapitalizma) već na njegovu korekciju. Neredi prikazani na filmu nisu jasno ideološki profilisani, koliko god bilo jasno predstavljeno da dolaze od marginalizovanih, prekarizovanih delova društva. U pitanju je prosto agresivna masa nezadovoljnika, neorganizovana, neudružena, nekoherentna. Njihova delatnost nije artikulisana promena sistema, već je prosto stihijska, dionizijska provala nasilja i nezadovoljstva. Prožet ovakvim tonom, film ne poziva na akciju, već pre predstavlja upozorenje i poziva na izbegavanje ovog inače veoma zamislivog scenarija. Protesti koji prerastaju u nerede prikazani u filmu nemaju politički artikulisane, ideološki pismene vođe, kao sto su to bili lideri konkretnih istorijskih revolucija (Mao Ce Tung, Lenjin, Fidel Kastro), već mentalno nestabilnog pacijenta psihijatrijske ustanove. U tom smislu, iako film ističe da je glavni lik mentalno nestabilan upravo usled zlostavljanja koje je preživeo kao dete, te perpetualnog društvenog marginalizovanja – sve usled svog niskog društvenog statusa i položaja – on ne nudi konkretno političko rešenje niti put ka istom.

Glavni lik sebe definiše kao osobu koja ne veruje ni u šta, eksplicitno ne podržava nijednu političku agendu, i napada sistem zato što je neljubazan prema ljudima sličnim njemu. Rešenje koje film predlaže nije da se sistem suštinski menja, dakle nije komunisticka revolucija, već – u najboljem – socijaldemokratski korektiv. Problem se da rešiti, film insinuira, većim porezima, manjim (ili manje očiglednim) uplitanjem bogatih u politiku, finansiranjem programa društvene inkluzije i zaštite. Problem, pa ni njegovo rešenje, u optici filma nisu radikalni, već korektivni. U tom smislu, eskalacija protesta ne ide u smeru politički artikulisane revolucije, sa jasnim spiskom zahteva i jasnim planom kako da se društvo promeni na bolje, već eskalira u potpuni nasilni haos. Potencijalna revolucija stoga biva delegitimisana i pre nego što je počela, a potencijalni revolucionari nisu politički artikulisani, ideološki pismeni subjekti, već besna rulja koja kao da dolazi pravo iz konzervativnih noćnih mora. Prikaz kritične mase potrebne da neke demonstracije daju konkretne političke rezultate stoga jeste zapravo slika besne, razularene rulje – ma kako njihovo zadovoljstvo bilo razumljivo, ono ipak dovodi do štete, brojnih žrtava, a ne rezultira nekom vidljivom promenom. Ikona protesta prikazanih u filmu jeste mentalno nestabilna, ozbiljno psihički obolela individua; ne politički iskusna i artikulisana osoba.

Nasilje koje esaklira u Gotham-u, ma kako bilo smešteno u hronološki okvir (rane osamdesete godine XX veka) koji odgovara onom istorijskom, godinama Reganove vladavine, gde je on srezao pre svega socijalna davanja i doveo do zatvaranja mnogih psihijatrijskih institucija, usled čega je eksplodirao broj beskućnika, ovde biva motivisano ličnom osvetom. Lik Arthura Flecka, koji kroz film postaje Joker, vođen je ličnim motivima – traumom iz detinjstva, zlostavljanjem, marginalizacijom, potrebom za očinskom figurom, disfunkcionalnim odnosom sa majkom. Njemu izmiču strukturne nepravde ugrađene u sam sistem, on nije ideološki formiran, niti se zanima za politiku, štaviše, nekoliko puta ističe da ne veruje ni u šta i da njegove akcije nisu politički motivisane. Za razliku od evropskih anarhista početkog XX veka, koji su za zadatak imali da ubijaju istaknute pripadnike viših slojeva i društvene elite, filmski junak Arthur Fleck ne ubija mlade biznismene u metrou iz ideoloških, klasnih motiva, već iz čisto ličnih, praktičnih razloga – „iz samoodbrane“. Isto tako, ubistvo poznatog tv komičara nije čin napada na klasno neprijateljsku propagandu kao na kulturološki bedem koji štiti interese privilegovanih, nego je motiv lične osvete – ubija ga zato što je od njega ismejan i ponižen javno, mimo svoje volje. Stiče se utisak da glavni lik samo želi ljudsku toplinu i razumevanje svoje okoline, koji mu kroz film stalno bivaju uskraćeni; da ima toga, sve drugo ne bi predstavljalo toliki problem.

Film dakle ne poziva na pobunu i kao takav ne poseduje revolucionarni potencijal, već upozorenje, svojevrsni moralitet na temu društvene izolacije i puta u nasilje. Ovo je poruka koja mnogo jasnije biva shvaćena u Americi, društvu koje je poslednjih nekoliko godina, zapravo od razvijanja finansijske krize 2008. godine naovamo, zaokupljeno pojavom incela, termina koji je skracenica od „involuntary celibacy“, odnosno „nevoljnog samca“. U pitanju su mlađi ili srednjovečni (uglavnom beli) muškarci koji se usled osećanja marginalizovanosti okreću nasilju i sprovode u dela činove masakra kroz pucanja na nedužne prolaznike po školama, crkvama, tržnim centrima i slično. Glavni lik ovog filma je odličan primer te pojave, dignute na viši nivo. U tom ključu se nameće i veza sa danas već kultnim filmovima režisera Martina Scorsesea, Taxi Driver i The King of Comedy. Ovaj film je sinteza ta dva naslova – u jednom je glavni lik otuđeni mladi čovek čije rastuće nezadovoljstvo eskalira u brutalno nasilan napad na bordel, a u drugom  neuspešni komičar koji odlučuje da otme svog idola, popularnog tv voditelja, i time sebi probije put ka slavi. U oba slučaja je prikazan, ali i potisnut u pozadinu problematičan društveni položaj dva glavna lika – akcenat je stavljen na njihovo lično nezadovoljstvo i eskalaciju njihove lične frustracije.

Nasilje u filmu Taxi Driver, i znatno manje prisutno u The King of Comedy, stoga nije instrumentalizovano u društvene, ideološke i političke svrhe, već je lično. Nasilje koje sprovodi glavni lik filma The Taxi Driver, Travis Bincle, deo je njegove lične vendete protiv društvenog dna, šljama („scum“) kako ga on definiše. Arthur Fleck, glavni lik filma The Joker, napada isključivo ljude koji su se o njega (iz njegove perspektive) na neki način ogrešili. U tom pogledu se film drži jasno stripovske pozadine i porekla, u kome je pravda, kao i nepravda, pitanje lične inicijative a ne institucionalnog, državnog okvira. Glavna potka svih stripova, filmova, crtanih filmova, posvećenih Batmanu, iz čijeg univerzuma je Joker kao lik ponikao, jeste borba jednog osvetnika (vigilante) protiv kriminalaca, u društvu gde je sistem nesposoban da sa njima izađe na kraj. Inicijativa je uvek lična, nikada društvena, akcije su uvek pojedinačne, nikada institucionalne – Batman kao (bogati) pojedinac je uvek efikasniji u borbi protiv kriminala nego što je cela, često duboko korumpirana, policija Gotham Citya. I u ovom slučaju je isto, Arthur Fleck ne pokazuje ambicije pokretanja društvenog aktivizma, dizanje ideološki definisane platforme – on dela kao pojedinac razočaran sistemom od koga je odbačen, te kao takav krajnje slučajno i mimo svoje volje biva stavljen na čelo horde nezadovoljnika koje za cilj imaju samo da pobiju sve bogate i privilogovane, ne da izgrade društvo na pravednijim osnovama.

U tom pogledu, da rezimiramo: film ne zove na revoluciju, nije „komunistička propaganda“. Pre se može izvesti zaključak da film zastupa ideologiju tzv. „kapitalizma sa ljudskim licem“. Najstrašnije, ujedno i najefektnije scene u filmu, jesu one koje se tiču dionizijske, spontane, nekontrolisane provale besa i nasilja od strane neorganizovane gomile. Treba jasno imati na umu da je Joker, bez ikakve sumnje, glavni, čak arhi-negativac Batmanovog univerzuma. Protestanti koji ga podržavaju, koji od njega prave ikonu demonstracija, se u crno belom svetu stripa i filma vrlo jasno stavljaju na stranu zla (ili, Zla). Ovaj film tako, iako daje objašnjenje kako do zla dolazi, i nudi ideju kako da se ono izbegne, i dalje postulira da je klasna borba i sukob sa bogatima, da su napadi na sistem (ma kako truo), i dalje zapravo Zlo, i da isti sistem treba popraviti, a ne suštinski menjati.

PODELITE