Ovaj tekst nastaje kao reakcija na teorijski ambiciozan, ali, iz moje perspektive, politički duboko sterilan ogled pod naslovom „Ćacilend, rasistički antirasizam i autorasizam” (u nastavku: „Ćacilend“), objavljen na portalu Opseg, koji potpisuje moj lični prijatelj Darko Drašković, ali politički – u velikoj meri – neistomišljenik. Razlog zbog kojeg odgovaram na ovaj tekst nije lični, niti estetski, već isključivo politički i teorijski, i namenjen je publici zainteresovanoj za teorijska utemeljenja političkih procesa. Ne mislim da se teorijske rasprave na levici mogu iscrpeti u serijama uvredljivih Facebook komentara – iako i oni imaju svoju draž, značaj i značenje – ili fragmentarnih reakcija, već da je neophodno da se one iznesu kroz relativno stabilne analitičke instrumente. Upravo zato ovo nije ni obična replika ni pamflet – već pokušaj da se analitički osvetli ono što u „Ćacilendu” ostaje u senci: konkretna funkcija označitelja „ćaci” u političkoj borbi i ideološki aparat koji ga je prizvao.
Simptom, a ne uvreda
Ukoliko se složimo da je ideologija proizvod stvarnih materijalnih odnosa, koji se kroz državne aparate reprodukuju u obliku simboličkog poretka, onda moramo započeti ovu intervenciju u tekst „Ćacilend” pitanjem: koju funkciju tačno ovaj tekst ostvaruje u ideološkom aparatu koji želi da razobliči? Ili, u čemu se sastoji njegova politička efikasnost kao teksta? Da li nas vodi ka boljem razumevanju realnih ideoloških interpelacija, ili pak svojim teorijskim aparatom reprodukuje upravo onu građansku auralnost koju navodno nastoji da dekonstruše?
Darko Drašković polazi od tvrdnje da je pojam „ćaci“, nastao u okviru studentskih protesta, izraz implicitne klasne, štaviše i rasne mržnje. U toj interpretaciji, označavanje dela režimskih pristalica i/ili operativnog aparata vlasti tim terminom predstavlja čin dehumanizacije – neku vrstu „animalizacije” Drugog, kroz koju se podcrtava moralna i kulturna nadmoć urbanog, obrazovanog, srednjeklasnog subjekta nad imaginarnim „seljakom”, „polupismenim”, „zadriglim”.
No da bi ovakva analiza bila teorijski održiva, ona mora ispuniti nekoliko osnovnih kriterijuma: mora pokazati u čijem interesu označitelj funkcioniše, u kom političkom kontekstu je proizveden, koje subjekte interpelira i na koji način ih pozicionira u konkretnoj društvenoj borbi. Bez toga, analiza ostaje u ravni moralne impresije i površne semiotike.
Ideologija se ne sastoji od misaonih ili intelektualističkih igrica, već od materijalnih praksi koje se odvijaju u okviru aparata (škole, porodice, medija, pa i jezika). Označitelji su u tom kontekstu alati tih praksi: oni nisu nevini, ali ni samostalni. Oni funkcionišu u aparatu koji proizvodi i organizuje društvene pozicije. Interpelacija nije, dakle, puko etiketiranje – ona je čin prizivanja subjekta u njegovu funkcionalnu klasnu poziciju. A borba oko označitelja – borba oko toga ko će imati pravo da imenuje – jeste jedno od osnovnih polja ideološke borbe.
U tom smislu, izraz „ćaci“ ne možemo tumačiti kao afirmaciju ideološke hegemonije, već pre kao svojevrsni akt kontrainterpelacije. On nije jezički akt sa vrha, on ne dolazi iz pozicije sile, medijske moći, političke dominacije. On dolazi odozdo, iz pokušaja da se imenuje ono što je do tada bilo nedovoljno vidljivo: infrastruktura režima u civilu, njegovi nosači transparenta, snimatelji, batinaši, šoferi funkcionera i organizatori autobuskih kolona.
Termin „ćaci“ ovde ne interpelira „nepismene”, niti ciljano označava neku kulturno inferiornu grupu. On simbolički razotkriva figuru subjekta koji obavlja funkciju reprodukcije etabliranog poretka u trenutku njegove krize. Nema tu animalizacije – osim ako pretpostavimo da je svako označavanje fizičkog nosioca sile odmah i akt biološkog diskvalifikovanja. To je, pak, rekao bih, pre teza koja zapravo ide ruku pod ruku s liberalnim, ne marksističkim pojmom „diskursa” kao nekakve „neutralne“ sfere, odvojene od materijalnih odnosa.
U studentskom protestu, označitelj „ćaci“ se ne koristi da bi se neko obespravio, već da bi se razjasnilo: ko stoji na strani – uslovno – kritičkog obrazovanja, a ko na strani njegovog potčinjavanja. On nije maska za rasizam – on je razotkrivanje maski. Njegova funkcija je da proizvede razliku u polju koje režim nastoji da ujednači: svi su „narod”, svi su „studenti”, svi su „deca”. Međutim, marksizam – i ne samo marksizam već i kritička tradicija u društvenim nauka – nas uči da politika počinje tamo gde prestaje univerzalizam i gde se postavi pitanje: za koga radiš, i po čijem naređenju?
Kada protestanti govore o „ćacima“, oni ne govore o „socijalnim tipovima”, već o figuri režimske interpelacije. Kao nas Altiser uči – ne postoje subjekti izvan ideologije. Ali postoje subjekti koji nisu sposobni da svoju ideološku poziciju prepoznaju kao stranu sopstvenom interesu. Otuda „ćaci“ nisu subjektivna uvreda – već objektivna funkcija: imenovanje agenta vlasti u trenutku kada se on performativno pojavljuje na ulici, u fizičkom obliku, u „građanskoj odeći”.
Zato reći da je „ćaci“ uvreda, a ne simptom, znači odustati od svake analize ideologije kao aparata. Jer ako se termin upotrebljava da označi politički zadatak – ako ga izgovara potlačeni subjekt da bi identifikovao instrumente tlačenja (iako se oni nalaze na dnu te hijerarhije) – onda nije reč o diskvalifikaciji, već o političkom činu. A politički čin nije čin diskriminacije – već čin klasnog razgraničenja.
U tom smislu, „ćaci” je imenovanje, a ne negacija. To je čin političkog raščišćavanja terena. Ne zato da bi se „uništili neprijatelji”, već da bi se razumelo kako se funkcije režima skrivaju iza figura koje se pretvaraju da su narod. Njegova upotreba je funkcionalna, ne esencijalistička. Niko nije „ćaci po prirodi“, niti po rođenju – postaje se „ćaci“ po zadatku, po prisustvu, po delanju. Pojam je performativan, on se ne odnosi na suštinu, već na čin: „ćaci“ je onaj koji pristaje da bude sredstvo vlasti kada ova zatreba živu barijeru, „pse na njenim lancima“.
Označavanje u ovom kontekstu je, dakle, pitanje borbe, ne moralnog suda. Ono je, kao što rekoh, akt kontrainterpelacije: kada potlačeni imenuju instrumente svoje potčinjenosti, ne iz potrebe da ih ponize, već da ih prepoznaju kao funkcionalne agente vlasti. Otuda i pogrešnost poziva da se taj pojam „odbaci“ iz, faktički (iako se autor „Ćacielenda“ sigurno neće složiti s ovim iskazom), etičkih razloga: jer etika, kada se apsolutizuje, deaktivira politiku. A političko označavanje nije tu da bude bezbedno – već da probije bezbednu zonu ideološke zablude.
Na tom tragu, Altiser nas podseća da ideologija ne proizvodi samo „ideje“ – već proizvodi subjekte koji te ideje žive. A subjekat „ćaci“ nije zamišljen – on je proizveden: proizveden kroz zadatak, kroz partijsku mobilizaciju, kroz poruke preko Viber grupa, kroz radne obaveze koje mu nameću iz „Partije“, kroz strah od otkaza, kroz dnevnice i sendviče. On nije ime siromaha, već disciplinovani element. I kao takav, mora biti ispravno označen – jer samo označavanjem može doći do njegove političke demistifikacije.
Zato odbacivanje tog označitelja ne vodi oslobađanju, već zatvaranju prostora za otpor. Ne vodi politizaciji jezika, već njegovoj sterilizaciji. I ne vodi solidarizaciji sa potlačenima, već nevidljivosti onih koji taj poredak brane, iako sami često od njega nemaju ništa, odnosno imaju veoma malo (koje u određenim okolnostima ipak može biti „mnogo“, čak i temelj razumevanja klasnih odnosa, videti npr. Marksovo objašnjenje socijalne baze Luja Bonaparte u „18 brimeru Luja Bonaparte“ iz 1852. godine). U krajnjoj liniji, borba oko pojma „ćaci“ je borba za pravo da se neprijatelj imenuje. A politika, kako nas uči marksizam, počinje upravo tamo gde prestaje opšti humanizam – Altiser je čak zagovarao tezu da je marksizam antihumanizam – i počinje imenovanje interesa, aparata, funkcija. Ako ne možemo da imenujemo telo koje, među ostalima, brani poredak – kako ćemo taj isti poredak srušiti?
Ne klasizam, već klasna funkcija
Ono što posebno iznenađuje je da je u tekstu „Ćacilend“, koji koristi marksistički, tj. materijalistički teorijski aparat, primetan pokušaj da se jedan de facto politički konflikt prevede u registar moralnog konflikta između „pristojnih“ i „nepristojnih“, „uključenih“ i „isključenih“, „kulturno uznapredovalih“ i „zaostalih“. Ta strategija, premda verovatno i samom autoru načelno sporna, vodi nas do ključnog problema ovakvog pristupa: ne samo što se njime zanemaruje osnovna logika klasne artikulacije, već se maši i sama suština koncepta klase u marksističkoj tradiciji.
Za razliku od liberalnih interpretacija koje klasu shvataju kao sociološku kategoriju identiteta, statusa ili stila života, marksistička teorija klasu razume pre svega kao funkciju u proizvodnim odnosima i, što je ovde presudno, kao poziciju u odnosu na aparat državne moći. Klasna uloga se, drugim rečima, ne određuje primarno po tome ko si, već za koga i u čije ime delaš. Tj. još tačnije – čiju funkciju ispunjavaš u trenutku društvenog sukoba.
Otuda nije samo pogrešno, već i duboko ideološki sterilno tumačiti upotrebu pojma „ćaci“ kao oblik esencijalističke klasne mržnje. Taj pojam ne izrasta iz predrasuda prema određenoj društvenoj grupi; on je u funkciji razgraničenja unutar političkog konflikta. Ne imenuje biološki ni kulturni identitet – već funkciju koju individue i grupe imaju u trenutnom odnosu snaga.
Altiserovski rečeno, subjekt je uvek rezultat interpelacije: on biva prizvan u određenu društvenu funkciju putem ideoloških aparata. Ali važno je naglasiti da u marksističkoj tradiciji, čak i kod najtvrđih strukturalista, interpelacija nije sasvim pasivan čin. Subjekti mogu prihvatiti ili odbiti poziciju koju im ideologija nudi. Kada neko pristane da fizički brani režim – čak i bez institucionalnog ovlašćenja, i kada se ponaša kao aparat države bez uniforme – on postaje funkcionalni deo aparata moći, čak i kada je formalno „narod“.
U tom smislu, označavanje tih ljudi kao „ćaka“, čak i u slučaju da dolaze iz narodskih klasa, nije čin klasizma, to je čin imenovanja političke funkcije koju neko obavlja, a ne pozicije koju zauzima u statističkoj raspodeli dohotka ili obrazovanja. Jer klasna borba se ne odvija samo među socijalnim kategorijama, već i među funkcijama koje se mobilizuju u trenutku političke konfrontacije.
Fenomen poznat kao „Ćacilend“ nije bio spontan izraz narodnog negodovanja, niti kolektivni gest potlačenih koji brane svoj prostor, tako da je čitava premisa na kojoj je građena argumentacija u tekstu koji kritikujem temeljno pogrešna. Naprotiv, u pitanju je inženjering paradržavne mobilizacije: orkestrirana prisutnost ljudi koji nisu samo simpatizeri režima, već i njegovi operativci na terenu. Vođe navijača, partijski nameštenici, obezbeđenja pod privatnim ugovorima, bivši kriminalci sa zadatkom – svi oni su nosioci određene klasne funkcije, bez obzira na svoju formalnu, odnosno objektivnu poziciju u društvu. Njihova prisutnost na tom mestu nije bila izraz političke volje – iako je sigurno bilo i takvih – već izvršavanje političkog naloga.
U tom svetlu, reći da je pojam „ćaci“ uvredljiv zato što sugeriše „nepismenost“ ili „primitivizam“ znači namerno promašiti njegovu političku preciznost. Jer u toj interpelaciji nema govora o „antropološkoj inferiornosti“ – već o instrumentalizaciji tela za potrebe očuvanja hegemonije. Pojam „ćaci“ ne odnosi se na radnika, na nezaposlenog, na potlačenog Roma, niti na migranta – već na onog koji se, iz sitnosopstveničkog interesa, stavlja u službu vlasti kako bi u njeno ime gušio pobunu.
Ta razlika nije samo važna – ona je kvintesencijalna. Jer svaka društvena borba se vodi upravo na liniji funkcionalnih preklapanja između potlačenih i vlasti: neki radnici rade za sistem koji ih tlači, neki siromašni glasuju za elitu koja ih pljačka, neki subalterni subjekti iz straha, koristi ili ucenjenosti pristaju da budu alatka represije. Tako da to što funkcionalno predstavljaju aparat, ne znači da ih – zbog njihove objektivne klasne pozicije – ne treba imenovati kao takve, kao što ih zbog svoje trenutne uloge u reprodukciji sistema ne treba a priori ni isključiti iz budućih borbi.
I zato je pojam „ćaci“ teorijski utemeljen upravo u onome što Altiser naziva dijalektikom ideologije i represije. Kada država izgubi simbolički autoritet, kada njena ideologija više ne uspeva da interpelira subjekte kao svojevoljne poslušnike, ona mora da izađe na ulicu – kroz „narod“. U tom trenutku, narod više nije narod. On je sila, aparat, logistika. I u toj konfiguraciji „ćaci“ nije više deo potlačene klase – već figura funkcionalnog aparata države u civilu.
Zato je od presudne važnosti ne podlegnuti zameni teza kojom se čitava klasna dinamika svodi na jezičku pristojnost. Pitanje nije kako je pojam „ćaci“ sročen, već da li odgovara funkcionalnoj realnosti političkog konflikta. A ona je jasna: u trenutku kada studenti traže „pravnu državu“ (ma šta mislili o tom zahtevu, i tu se verovatno Drašković i ja više slažemo nego što se ne slažemo) ili faktički uspevaju da nateraju vlast da smanji školare (što ni jedna levičarska blokada nije uspela da izdejstvuje), režim odgovara ne argumentima, već ucenjenim telima. U tom kontekstu, „ćaci“ nije diskursivna uvreda – već više analitička dijagnoza.
Konačno, svaka analiza koja pokušava da tumači društvene i političke borbe ekskluzivno u terminima moralnog neprijateljstva ili jezičke netolerancije zapravo učestvuje u depolitizaciji konflikta. Ona pruža pokriće za paradržavne strukture time što im daje masku nevidljivosti: ako ne smeš da ih imenuješ, ne možeš ni da ih analiziraš. Ako ne možeš da ih analiziraš, ne možeš ni da ih pobediš.
Otuda zaključak ne može biti da treba prekinuti s upotrebom termina „ćaci“, već da ga treba proširiti, razraditi, istorijski utemeljiti. Jer on označava figuru koja se sve češće pojavljuje u savremenim liberalnim demokratijama: on postaje ime društvenih grupa koje nisu suverene u svom delanju, već predstavljaju pione, odnosno logistiku vlasti. A tu figuru moramo naučiti da prepoznajemo. I da je imenujemo – ne iz moralističkog zgražavanja, već zarad osmišljavanja delatnih političkih strategija.
O moralizmu i pogrešnoj upotrebi teorije
U osnovi teksta „Ćacilend“ nalazi se epistemološka konfuzija koja proističe iz iskrivljenog razumevanja uloge teorije u političkoj analizi. Umesto da se teorijski aparat koristi kao sredstvo za razotkrivanje funkcionalnih mehanizama klasne reprodukcije, on se faktički, iako ne i nominalno, koristi kao alat za moralnu osudu, kao instrument koji „prepoznaje uvrede” umesto da mapira odnose moći. Drugim rečima, Altiser se ovde ne čita kao materijalistički analitičar ideologije, već kao neka vrsta regulatora diskurzivne pristojnosti. To nije greška interpretacije, to je greška funkcije: teorija se instrumentalizuje kako bi legitimisala moralni afekat, ne kako bi ga dovela u pitanje.
Međutim, Altiserova teorija interpelacije ne služi tome da bismo osudili pojmove zbog njihove navodne uvredljivosti, već da bismo razumeli kako ideologija proizvodi subjekte, i to ne proizvoljno, već u službi reprodukcije proizvodnih odnosa. U tom okviru, označitelj „ćaci” mora biti analiziran ne kao izraz agresivne jezičke prakse srednje klase, već kao simptom poretka koji više ne može da sakrije svoje aparate. Ako se pojmovi koriste u borbi, njihova analiza mora početi od pitanja ko ih koristi, protiv koga, u kojoj situaciji, i sa kakvim političkim efektima.
Zato je osuda termina „ćaci“ kao tobožnjeg izraza „kolonijalnog građanskog rasizma” teorijski problematična: ona zanemaruje relacione uslove značenja i uvodi neistorijski kriterijum pristojnosti kao merilo političkog govora. Altiser nas, naprotiv, uči da se značenje ne nalazi u „samom jeziku”, već u aparatima koji ga proizvode i reprodukuju – školama, medijima, državnim institucijama, porodici, religiji. A subjekti tog jezika – bilo da su „ćaci“ ili profesori – kao što smo već nekoliko puta podvukli nisu biološke ili kulturne esencije, već funkcije u ideološkoj strukturi.
Zato je pitanje „ko su ćaci?” pogrešno postavljeno ako ga tretiramo kao pitanje identiteta. Pravo pitanje je: ko je pozvan da igra funkciju zaštitnika aparata u trenutku njegove delegitimacije? Ko je interpeliran da postane režimski civilni nadzornik? Ko se pojavljuje ne kao građanin (iako se verovatno i oko razumevanja liberalističkog koncepta „građanin“ više slažem nego što se ne slažem s autorom teksta koji kritikujem), već kao instrument kontrole prostora?
Ovde se otvara ključna dimenzija: škola. Jer označavanje „ćaci“ ne može se razumeti izvan konflikta koji se dešava u školi i oko školskog aparata, koji Altiser jasno identifikuje kao primarni ideološki aparat države. Škola nije neutralna ustanova znanja – ona je mehanizam proizvodnje subjekata koji treba da budu ne samo „pismeni”, već i poslušni, disciplinovani, strukturisani da prihvate svoje mesto u klasnom poretku. Ona je mesto gde se formira i naturalizuje ideološka matrica.
U tom kontekstu, studentski protest je mnogo više od proklamovane borbe za „pravnu državu“. On ovaplođuje borbu za otvaranje ideološkog aparata i njegovo vraćanje u ruke onih koji su iz njega sistematski isključivani. Kada se taj prostor pokušava zatvoriti „građanskom intervencijom” u obliku logistički organizovane, represivne i disciplinovane mase – onda se ne može govoriti o narodu. Onda se mora govoriti o funkcionalizaciji tela u službi režima.
I zato, još jednom, označitelj „ćaci” ne može biti klasistička uvreda, on je političko imenovanje funkcije, jer se ne odnosi na potlačene, već na one koji su, iz straha, koristi ili ucenjenosti, pristali da tu funkciju obavljaju. Moralistička kritika tog imenovanja – koja se poziva na dostojanstvo, kulturu, ili „jezičku čistotu” – zapravo izbegava ključno pitanje: kako da artikulišemo figuru savremenog subjekta represije kada ona više ne nosi uniformu, već dolazi u civilu, sa telefonom i zadatkom?
Ovo pitanje ne možemo rešiti bez teorijskog povratka Altiseru – ali ne Altiseru kao autoritetu za diskurzivne uvrede, već Altiseru kao analitičaru odnosa između aparata, ideologije i subjekata. U tom ključu, „ćaci” nije arhaični pojam predrasuda – već savremeni simptom paradržavne strategije. Ako ga odbacimo, nećemo eliminisati klasnu netrpeljivost – samo ćemo izgubiti sredstvo da tu netrpeljivost artikulišemo kada je sistemska, a ne pojedinačna.
Zato kritiku teksta „Ćacilend” ne zasnivam samo na ideološkom protivljenju političkim posledicama korišćene teorijske aparature, već i na pogrešnoj upotrebi teorije. Jer kada se Altiser, neposredno ili posredno, koristi da bi se ukorila jezička neposlušnost, umesto da se analiziraju aparati koji proizvode tu poslušnost, tada prelazimo, uprkos inicijalnoj nameri, sa teorije na regulativnu etiku. A ona, kao što znamo, nije ni revolucionarna ni emancipatorska. Ona je – u najboljem slučaju – umirujuća nota savesti koja dolazi prekasno.
O „ćacima” i njihovim referencama
Pojam „ćaci” se ne može, dakle, razumeti ako ga izolujemo od njegove konkretne geneze u političkoj borbi, ali ni ako ga tretiramo kao puku uvredu, estetski neadekvatan izraz, ili sociološki opis određene populacije. Kao što je već primećeno u nekim komentarima povodom Draškovićevog teksta, termin je nastao iz rečenice „ćaci, idite u školu”, ispisane kao grafit uoči studentskih protesta. U toj rečenici sadržana je snažna ironična obrtnost moći: poziv na obrazovanje dolazi od onih koji to obrazovanje ne traže, već ga ometaju, usmeravaju, pokušavaju da disciplinuju druge u njegovo ime – bez vlastitog učešća u znanju. Dakle, ta figura ne označava „nepismenog” u antropološkom ili kulturnom smislu, već figuru delegirane moći bez znanja, režimskog autoriteta bez legitimiteta.
U tom smislu, „ćaci” je diskurzivna figura, a ne društveni tip. To nije ni biološki, ni klasno, ni etnički determinisana oznaka. On je simptom određenog ideološkog raskoraka: kada se aparat sile više ne može sakriti iza aparata znanja, već nastupa direktno – često i nespretno – u pokušaju da ućutka kritički govor.
Ovde se ne radi o prostom imenovanju ili identifikaciji neke grupe, već o interpelaciji u punom smislu reči: označitelj „ćaci“ poziva subjekta da se prepozna u datom društvenom antagonizmu. On nije uvreda, već poziv da se politička scena raščlani: da se vidi ko u toj sceni nastupa kao agent države (u njenom represivnom kapacitetu), a ko kao agent društva (u borbi za redistribuciju znanja, resursa i prava).
Stoga, insistiranje na svojevrsnoj političkoj korektnosti u jeziku – što jeste liberalni ideal diskurzivnog konsenzusa – potpuno promašuje materijalističku funkciju političkog označavanja. Označitelji ne nastaju u vakuumu. Oni nisu proizvoljni, već konjunkturalni: određeni klasnim i drugim društvenim odnosima u trenutku političkog konflikta. „Ćaci“ je, dakle, označitelj koji nastaje kao refleks fizičke prisutnosti režima tamo gde je ranije delovao posredno – preko zakona, propisa, školskih uprava i birokratije. Kada to više nije dovoljno, kada se školski aparat lomi pod težinom studentske pobune, onda se javlja „ćaci”: kao vozač autobusa s nalogom da blokira ulaz, kao partijski aktivista s fotoaparatom, kao uniformisano ili neuniformisano obezbeđenje u civilu.
U klasičnoj marksističkoj teoriji – naročito kod Gramšija i kasnije Altisera – ovakva figura se uvek označava kao pasivna hegemonija ili klijentelistički subjekat režima: subjekat koji ne deluje iz uverenja, već iz koristi, ucene, poslušnosti. On je simptom krize hegemonije, jer režim koji mora da se odbrani fizičkom prisutnošću više ne poseduje simbolički autoritet. „Ćaci“ je, dakle, simptom – onog trenutka kada država izlazi iz zakona i ulazi na ulicu.
Međutim, više od simptoma, „ćaci“ je i interpelacioni mehanizam otpora: on označava ne pojedinca po njegovim svojstvima, već njegovu klasnu funkciju u datom trenutku. Ne treba smetnuti s uma da je radnička levica kroz istoriju uvek pravila slične distinkcije: između „radnika” i „žutih sindikata”, između „naroda” i „denuncijatora u narodu”, između „štrajkača” i „radnika štrajkbrejkera”. Ove figure nisu produkt predrasuda, već političkog razlikovanja između činilaca otpora i činilaca reprodukcije vlasti.
U tom smislu, tvrdnja da je pojam „ćaci“ rasistički ili klasistički promašuje strukturalnu funkciju jezika u političkom konfliktu. Politika označavanja nije moralni sud o osobi, već način da se klasna funkcija imenuje u jeziku, da se raskrinka ideološka pozicija koju neko zauzima, bilo svesno ili ne, u društvenoj borbi. Stoga, da bismo razumeli „ćake“, ne treba ih gledati kao na ugnjeten „društveni sloj” već kao na tehniku režimske mobilizacije. Njihovo suštastvo ne čini to što su – bar jedan deo njih – siromašni ili deprivirani od kulturnog kapitala, već to što dolaze da zaštite moć – čak i kada je ne razumeju, ili čak i kada je ona za njih štetna. Oni su telom prisutni tamo gde režim pokušava da iznova uspostavi svoj simbolički poredak koji se raspada. A u tom raspadu, označitelji kao što je „ćaci“ nisu jezički incidenti, već ključne tačke političke artikulacije konflikta. Borba za kontrolu jezika jeste svakako borba za hegemoniju. Kada režim pokušava da zabrani označavanje svojih agenata – to je već oblik simboličke cenzure. Kada intelektualac učestvuje u toj zabrani faktički moralizujući političke označitelje – on, u ovom konkretnom slučaju, ne razotkriva moć, već je štiti. Ne demistifikuje jezik, već nastoji da ga disciplinuje. Ne stoji uz potlačene, već depolitizuje njihovu borbu.
Altiser je insistirao na tome da ideologija funkcioniše kroz institucije, kroz rituale, kroz diskurse. Ako ne razumemo gde se te strukture nalaze i kako funkcionišu – onda mašimo samu tačku u kojoj se proizvodi ideološki subjekt. A „ćaci“ – kao pojam – označava upravo tog subjekta: ne iz siromaštva, ne iz neznanja, ne iz identiteta – već iz društvene i klasne funkcije. I zato: ne, to nije rasizam, kojeg god tipa. Nije ni klasizam. Tek nije govor mržnje. To je akt političke dijagnostike, oblik narodne semiologije, otpor simboličkom nasilju koje dolazi kao „običan čovek”, ali se ponaša kao aparatura vlasti. A svaki aparat ima ime. I svako ime ima svoju borbu.
Ps: Tekst je podstaknut debatom vođenom na društvenim mrežama, naročito intervencijama Dušanke Milosavljević, kojoj dugujem zahvalnost za inspirativne uvide koje sam na ovom mestu iskoristio i, malo, razradio.
AUTOR
