Još od kada je Robert Baer, bivši agent CIA-e, nagovestio napad izraela (pisati malim slovom nije antisemitizam, drugi su razlozi…) na Iran u septembru ove godine, ili kada je nikola sarkozi (pisati malim slovima – nije potrebno pojašnjenje) krajem avgusta 2011. upozorio na mogućnost “preventivnog napada” i niza budalaština izrečenih od belosvetskih političara i analitičara, niko nije pomenuo da je Iran četvrta zemlja u svetu po rezervama nafte. Odmah iza Saudijske Arabije, Venecuele i Kanade. Kako kaže poslovica o neočiglednim uzrocima stvari:
E to je to što j… koku, a nije pevac
nafta, a ne uranijum
Bilo bi stvarno malo glupo, čak i za njih, posle Libije ponovo pominjati naftu. Naftu kao razlog za rat.
Poredak prvih deset država bogatih naftom izgleda ovako: Saudijska Arabija ima 263 potvrđene milijarde barela nafte (mbn), Venecuela 211mbn, Kanada – 175mbn, Iran 137mbn, Irak 115mbn, Kuvajt 104mbn, Ujedinjeni Arapski Emirati 97mbn, Rusija 60mbn, Libija 47mbn, Nigerija 37mbn… Ostale su beznačajne, u tom pogledu.
Ako pažljivije pogledamo videćemo da su sve države, sem Irana, Venecuele i Rusije već, odavno, a Libija od skorije, dostupne organima Globalnog reda i gonjenja. Možda nam postane jasnije zašto je problem uranijum u Iranu, zašto se gradi raketni štit ili zašto je Ugo Čavez bio “najveći diktator” na svetu, koji, čudna li čuda, nije držao ni jednog političkog neistomišljenika u zatvoru; nije prebijao demostrante poput onih prebijenih na Berkliju; niti je zabranjivao slobodu okupljanja; nije hapsio mirne demostrante poput uhapšenih u Oklandu; nije inficirao epileptičare bakterijom sifilisa, niti u državne zatvore puštao malarične komarce u naučne svrhe…
Od kuda toliki strah od Irana koji nije ratovao 100 godina (sem kada je bio napadnut od strane Iraka), kod onih koji se već vekovima intenzivno vežbaju u ratovima i iz kojih gotovo da i ne izlaze? Kako je samo preko noći Iran za analitičare postao najveća teroristička pretnja na svetu. Posle Afganistana i Iraka čiji, gle čudna mi čuda, nijedan građanin nije učestvovao u napadu 11. septembra. Ili posle egzekucije Bin Ladena (inače, ciljana ubistva su ratni zločin, za koji, naravno, opet niko neće odgovarati) protiv koga nije iznesen nijedan materijalni dokaz, sem višegodišnjeg ubeđivanja da je organizator pomenutog, raciju do bola, sumnjivog napada. Ili posle ubijanja izmišljenih vođa izmišljene organizacije Al Kaide, koja bi prema veličini prikazanoj u medijima morala da ima administraciju bar jednaku administraciji Ujedinjenih nacija.
Možda nam i situacija na Kosovu, kao i agresivni nastupi mahnitog ruskog ambasadora postanu jasniji ukoliko ih pogledamo u kontekstu nafte. Raketni štit koji je trenutno najveća preokupacija Hladnog rata, koji se sve više i više zagreva, gradi se zarad mogućnosti prilaska Kaspijskom basenu, a ne radi besmislene zaštite Evrope i Amerike od napada Irana. Rusija kao glavnu alternativu raketnom štitu vidi postavljanje neke svoje baze iza njega, što bi ga velikim delom obesmislilo. Dobar deo sistema štita biće postavljen u Rumuniji i Bugarskoj, koje sigurno nisu u EU primljene zbog svog zadivljujućeg ekonomskog i političkog napretka. Jedine teritorije koje su teoretski moguće za postavljanje ruskih baza, a nadam se da do toga neće doći, su Srbija (srpsko-ruski Humanitarni centar za delovanje u vanrednim situacijama u Nišu) i Republika Srpska, kao države/entiteti koje imaju “jake” odnose sa Rusijom. Koliko je Srbiji stvarno potreban centar za vanredne stuacije? Ko se seća toliko požara u Srbiji koliko ih je bilo ove godine? Niko. Nije to ništa drugo sem serija podmetnutih požara koji bi učvrstili potrebu za pomenutim Centrom. Druga alternativa je unija država Rusije, Kazahstana, Belorusije…
Izgleda da je od silne naše želje za bogolikošću, zbog neprolaznosti,
mladost ipak ostala i dalje prolazna, ali je rat postao večan.
Pa dobro, gde im se žuri da se domognu sve te nafte?
WikiLeaks je u januaru 2011. godine objavio depešu koja govori da je izvesni Sadad al Huseini, koji je bio šef eksploatacije i proizvodnje glavne saudijske kompanije za crpljenje nafte Aramco, 2007. godine američkom ambasadoru u Rijadu rekao da Saudijska Arabija laže za minimum 40% (300mbn) procenjenih rezervi. Odnosno, SA je ranije tvrdila da ima oko 900mbn zajedno sa dokazanih 264mbn. Ukoliko ona laže za minimum 300mbn, budućnost sveta će mnogo drugačije izgledati.
Još devedesetih godina prošlog veka stručnjaci, npr. Ekonomskog kluba Ohaja kao i mnogi drugi pojedinci, kompanije i instituti… da ih sada ne nabrajamo, prognozirali su da će rezerve trenutno postojeće nafte na svetu trajati maksimalno 45 godina. Današnja svetska potrošnja nafte iznosi oko 85 miliona barela dnevno, sa godišnjim eksponencijalnim rastom od 2,5%. Imajući u vidu da je na celom svetu, prema najoptimističnijim predviđanjima, ostalo još oko 1000 milijardi barela nafte koju je isplativo vaditi, prema onim realnijim oko 800 milijardi barela, sledi da ćemo svu svetsku naftu iscrpeti za oko tridesetak godina.
Zašto je to tako važno? Kakve veze imaju ekonomija, vlasništvo, nafta i energija sa svim tim?
Zato što je upravo nafta naše nec tecum vivere possum nec sine te.
Nafta, iako jedan od najvećih zagađivača, jeste i život koji teče kroz nas. Od 1850ih, kada je počela masovno da se koristi i eksploatiše u Rumuniji i Pensilvaniji, pa do danas, i za sada, ona je naša krv i teče kroz nas u vidu unetih prerađenih paketa energije – kalorija – zato “Ne pijte krv njihovu, jer to je duša njihova” J. Gotovo sve što postoji na današnjem svetu, pa i mi sami, radi na naftu. Ona je još uvek nezamenjiv izvor energije. Da bi se napravile solarne ćelije potrebno je nekoliko desetina hiljada litara nafte da se iskopaju retki minerali od kojih se one prave, da bi se napravile vetrenjače ili hidro turbine potrebno je mnogo nafte da se pokrenu visoke peći koje će topiti sav taj čelik… Ako i prestanemo da vozimo sve suvišne automobile, od uranijuma, vetra, vode i ostalih izvora energije ne može se praviti sva ona guma i plastika koju koristimo, svi sintetički materijali, asfaltni putevi, računari, boje, lakovi, gotovo svi veštački materijali… Tajna nafte je u ogromnom, širokom, neuporedivom spektru njene primene.
Pre deset hiljada godina, kada smo primenom uzgajivačke i odgajivačke poljoprivrede stvorili prve viškove bogatstava, na svetu je živelo oko 4 miliona ljudi. Zahvaljujući tim poljoprivrednim viškovima energije u obliku hrane, broj stanovnika na planeti, koji je pre toga dugo vremena bio manje više konstantan, povećan je do početka nove ere na 250 miliona. Uvođenjem uglja (dodatne energije) u upotrebu, broj ljudi raste na 500 miliona hiljadite godine, da bi već na početku devetnaestog veka dostigao prvu milijardu. Polovinom istog (19.) veka u upotrebu se uvodi nafta (nova i za sada, uz uranijum, najjača prirodna energija, ne računajući plutonijum koji je na Zemlji veštački element i ne može se naći u prirodi). Upravo tada, sredinom devetnaestog veka, počinjemo da na dnevnom nivou trošimo više energije nego što stiže sa Sunca u toku jednog dana. Dakle počinjemo da trošimo najskuplji ikad uzeti kredit u istoriji, jer nafta, ugalj ili biomasa nisu ništa drugo do uskladišteni rezervoari sunčeve energije.
Scenario po kome ćemo tu energiju nadoknaditi iz uranijuma, vetra ili vode graniči se sa fantastikom, jer zahteva rušenje nekih zakona fizike. Ali i ako uspemo da preformulišemo te zakone fizike u našu korist ipak i dalje nećemo moći da nadoknadimo široku primenu nafte. Upravo zahvaljujući toj velikoj energiji, pored toga što više ljudi rađa više ljudi, već 1930. dobili smo drugu milijardu stanovnika, a zatim 1960. treću, 1974. četvrtu, 1987. petu, 1999. šestu i ove 2011. sedmu milijardu ljudi na planeti. Još od polovine osamdesetih postali smo najbrojnija vrsta sisara na planeti. Ima nas čak više nego miševa, pacova ili voluharica.
Ipak, bilo je tragično čitati članke i komentare na internetu povodom rađanja sedammilijarditog stanovnika/ce planete. Jadno dete, verovatno se u istoriji nijednom čoveku nisu manje radovali nego njemu. Razlog odsustva njihove radosti je u činjenici da su svi kao ovce u glas zablejali ime Tomasa Roberta Maltusa i njegove “Maltuske katastrofe” – teorije o prenaseljenosti sveta. Dotični je još krajem osamnaestog veka, kada na svetu nije živela ni jedna cela milijarda ljudi, tvrdio da će svet uskoro biti prenaseljen i da neće biti hrane dostupne svima.
Problem prenaseljenosti je prenaglašen i lako se rešava. Ne kontrolom rađanja, već povećanjem kvaliteta života, rada, lečenja i obrazovanja ljudi u državama gde je prirast najveći. Dakle povećanjem prosečnog životnog veka, kako tamošnji žitelji ne bi morali da se zbog velike smrtnosti mladih, dece i novorođenčadi oslanjaju na princip verovatnoće, odnosno na nadu da će ukoliko imaju više dece bar neka od njih proživeti prosečan očekivani vek za to područje. I pre svegaoslobađanjem žena da slobodno upravljaju svojim fizičkim i emotivnim bićem i potrebama, a ne da to umesto njih čine drugi (muževi, očevi, običaji, tradicija, familija…).
Već u devetnaestom veku Maltusovu teoriju kritikivali su Fridrih Engels i Karl Marks tvrdeći da iako je teoretski moguće da jednog dana dođe do prenaseljenosti, to još uvek nije slučaj, već da ideja prenaseljenosti krije jednu drugu, tipično buržoasku ćutnju. Raspodela bogatstava, dakle moći i energije je nepravedna i dok neki imaju mnogo, neki nemaju ni ono elementarno. Isti prigovor može se uputiti i danas. Istina je da ljudi danas troše više nego ikada pre. Ali ko, ustvari, troši? Danas, u vreme kada dnevno u hrani proizvodimo približno 4.000 kalorija po čoveku (prosečne dneven potrebe su oko 2.000 kcal), glad preti da usmrtiti nekoliko stotina hiljada dece i nekoliko milliona ljudi u Somaliji, Etiopiji, Keniji i Džibutiju.
Iako sam ateista, bez imalo sumnje u nepostojanje boga, i ne verujem u raj i pakao kao topološke odrednice, bez straha od nedoslednosti ovom svom ateizmu, koji smatram jednom do svojih retkih vrlina, pitam se – gde će nam duša? Pakao se, uglavnom, opisuje kao ružan, a raj kao lep. To nije ništa drugo do sumpornim isparenjima opijno halucinogeno crkveno spinovanje, i ono je izvor, carstvo i gnezdo privatnog vlasništva, moći i pedofilije. Ova dva mesta nisu izložbene galerije, da bi doživljaj bio estetski, a oni lepi ili ružni – oni su imaginarna mesta etičkih ishoda.
Zar ne znamo da i u paklu i u raju vlada apsolutna Pravda?
U raju vam se neće desiti ništa nepravedno, a u paklu šta god da vam se desi nije nepravedno.
Da li mislimo da će sve to samo proći mimo nas? Čini se da je naše jedino “moralno” oruđe zaborav ili nada da ćemo zaboraviti. Materijali od kojih se pravi naše moralno oruđe je što više serija, reklama i utakmica, pa da na miru sve zaboravimo. Što više onog programa, spektakla i predstave za koje sponzori plaćaju reklame. Oni se naravno neće reklamirati u emisijama koje govore o gladi i ratu, jer bi to moglo stvoriti negativnu emotivnu asocijaciju u odnosu na njihov proizvod. Zbog toga i nema informacija i emisija o gladi, siromaštvu i ratovima koji dolaze, budite sigurni da dolaze.
Dakle ko troši sve to, svu tu naftu, hranu, šumu, vodu i ostalo? Ko?
Ukoliko bi svaki stanovnik planete živeo kao prosečan Evropljanin ili Amerikanac, bili bi potrebni resursi pet planeta Zemalja da podnesu to. Ne mora na svetu ništa postojati sem Severne Amerike i cele Evrope zajedno sa Rusijom da bi se potrošili svi resursi planete Zemlje u 21. veku. Ljudi danas troše 40% svetske “neto primarne proizvodnje”, koja predstavlja meru ukupnog zbira hrane i energije dostupne svim živim vrstama i bićima na planeti. Sve ostale vrste bore se za preostalih 60%. Trošimo više od 50% dostupne sveže vode na planeti. Sve ostale vrste bore se za ostalih 50%. I toga će sve manje i manje biti u narednom periodu, jer smo u dvadesetom veku oštetili polovinu svetskih obradivih površina, posekli polovinu svetskih šuma bez kojih je naša atmosfera otrovna za nas i koje su glavni razlagači CO2, čuvari vodnog ciklusa…, oštetili 80% svetskih pašnjaka, istrebili 75% svih velikih staništa riba kojih do 2044. godine više neće biti za ishranu ili industriju, itd. Današnji tinejdžeri su poslednja generacija koja će pamtiti klimatsku stabilnost Planete, a sečom šuma današnjom stopom doživeće (?) svet bez velikih kišnih šuma, bez kojih gotovo nema života, sem za ekstreomofile.
Države severne hemisfere (Amerika, Evropa, Severna Azija), u kojima živi oko 25% stanovnika cele planete, troši 70% sve energije koju ljudi troše, 60% svetske hrane, 85% svetskog drveta…
Ostali ljudi na svetu troše veoma malo, gotovo samo onoliko koliko je potrebno za zadovoljenje egzistencijalnih potreba. Jedna polovina čovečanstva bavi se poljoprivredom, a 75% njih radi golim rukama, bez pomoći mehanizacije koja troši energiju dobijenu iz nafte ili struje. 25% ljudi na svetu živi u istim uslovima kao i pre oko pet/šest hiljada godina kada je počela upotreba jednostavnijih alatki i uglavnom sitnih goveda u obradi zemlje.
Danas je više nego ikada ranije jasno u kom grmu leži zec i ako je neko ranije i imao neke nedoumice, sada može da, ukoliko hoće, vidi gde se krije problem – u kapitalističkim odnosima. Jer robovlasnički, feudalni, kapitalistički, socijalistički ili komunistički odnosi, iako su jednim važnim delom ekonomski, oni su u stvari, kao posledica tih ekonomskih odnosa, opšti oblici društvenosti ljudi. Neće dugo vremena proći do trenutka kada ćemo shvatiti da ni skandinavski model progresivnog oporezivanja i svega ostalog, koji se grškom često naziva kejzijanizmom, nije dovoljan i da ne može odgovoriti na probleme koji nam hrle u susret. Ali nažalost, kao što je trebalo šezdesetak godina da se shvati da kapitalizam dugoročno ne funkcioniše ili da nije kraj istorije, biće potrebno bar još toliko da se shvati da je privatno vlasništvo izvor velike većine problema društava i pojedinaca i da je za očuvanje prirode neophodno shvatiti da priroda čoveka izvorno tretira egalitaristički. Ona svima daje sve (što ima), a mi jedni drugima ne dajemo gotovo ništa.
Upravo iz tog sukoba egalitarizma prirode i,
unapred na propast osuđenih, sebičnih društvenih odnosa kapitalizma
rodiće se sloboda, kao jedina koja može razvijati čoveka.
Rešenja i nade leže u oslobađanju ljudi u direktnim demokratijama, jer nivo razvoja svesti ljudi i društava diktiraju oblici društvenosti, a ne urođene mentalne sposobnosti. Svi mi možemo da saznamo da su dva i dva četiri, ali to niko ne zna kada se tek rodi i nikada neće saznati ukoliko ne živi u društvu. Da bi se to naučilo i saznalo, potrebno je društvo, organizovano na određeni način. Odnosno, ljudsko mišljenje je neodvojivo od uslova u kojima živi, odnosno od odnosa u kojima živi, dakle od načina na koje proizvodi. Kao što se u plemenskim zajednicama nije mogao ostvariti veliki napredak, već je susrećući se s problemima menjao oblike društvenosti, što je dalje dovodilo do promene načina mišljenja, tako ni iz pozicije u kapitalističkim odnosima, čovek prosto ne može nikada da odgovori na neka pitanja i izazove. Kako reče Kant:
„Čoveka ne razvija priroda, nego sloboda“
Ali, nažalost, rat sa Iranom će se desiti pre ili kasnije, verovatno u nekom martu, jer vidimo da je moderno započinjati ratove u martu, makar i milion protestanata bilo na occupy wall street na ulicama Amerike i Evrope.
U međuvremenu, možda sestre i braća (kojima svaka čast na upornosti i izdržljivosti) na OWS shvate da ne postoje mirne promene i da je
radikalnost promene direktno proporcionalna radikalnosti metode koja se za izazivanje promene koristi,
kao i da rat protiv kapitalizma nije socijalizam, već da je to i dalje kapitalizam iz čega sledi da
Socijalizam nije rat protiv kapitalizma – socijalizam je mir koji će, možda, doći posle njega
Da li naši potomci mogu biti još primitivniji od nas i zaboraviti sva naša znanja i ono što smo naučil? – naravno, i mi smo zaboravili većinu ranije stečenih znanja. Da li kapitalizam može degradirati na niže oblike društvenosti? Naravno!!! To mu je nužno, to mu je u prirodi – u načinu na koji je organizovan, ali ne i u načinu na koji nas organizuje. A pored svih njegovih protivurečnosti, razlika u organizovanju racija u kapitalizmu u odnosu na samu njegovu prirodu najveća je njegova protivurečnost, dakle razum se ne može nikada pomiriti sa kapitalizmom. Socijalizam – ekosocijalizamje mir koji uvodi republiku u ordo cognisendi i ordo essendi, u opšti red saznanja i red postojanja, univerzalno ukidanje privilegija bogu i “bogolikom” čoveku, dakle ukidanje moći nad drugim i drugima, otvaranje prostora proizvodnji slobode – od rasta i profita oslobođenom proizvodnjom.
Ne postoje razvijena društva u kojima žive neslobodni ljudi i ne postoje društva slobodnih ljudi koja su nerazvijena.
tekst izvorno objavljen na blogu Novog Plamena, 11. novembra 2011.