Istočna Nemačka, istorija jedne aneksije

Oduševljenje; Sloboda; Virtuoz na violončelu svira u podnožju srušenog zida; Nove mogućnosti; Obećanje „cvetnih polja“¹. Događaji 9. novembra 1989. uglavnom su za muzičku pratnju imali Odu radosti. Međutim, tokom poslednjih par meseci, nesklad između velike ideje „ponovnog ujedinjenja“ i nasilja koje je pratilo ovu navodno mirnu revoluciju postao je veoma očigledan. Uzevši u obzir to da je ekstremno desničarska partija Alternativa za Nemačku (Altenative für Deutschland – AfD) ove godine u nekoliko saveznih država koje su nekada bile deo Nemačke demokratske republike (Deutsche Demokratische Republik – DDR) dobila više od 20% na izborima, da su istraživanja javnog mnjenja pokazala da „58% stanovnika i stanovnica istočne Nemačke ne smatra da je zaštićenije od državne samovolje nego u doba DDR-a“ (Die Zeit, 3. oktobar 2019), te značajan uspeh dela koja se bave devedesetim godinama prošlog veka iz vizure „gubitnika“, proslava pada Berlinskog zida prošla je u kudikamo manje trijumfalnom raspoloženju u odnosu na prethodne. Nešto ne štima u lepoj priči o velikodušnoj Zapadnoj Nemačkoj koja je svom susedu, uništenom nakon četiri decenije komunističke diktature, dala dojčmarke i demokratiju.

U jesen 1989, narod Istočne Nemačke pisao je sopstvenu istoriju. Bez spoljnog napada, masovne demonstracije u Berlinu, Lajpcigu i Drezdenu srušile su partijsku državu kojom je vladala Jedinstvena socijalistička partija Nemačke (Sozialistische Einheitspartei Deutschlands – SED), uz pomoć svoje političke policije i kontrolisanih medija. U nedeljama koje su usledile nakon pada zida, ogromna većina protivnika režima nije želela ujedinjenje sa Zapadnom Nemačkom, već demokratizaciju DDR-a – njih 71%, prema istraživanju Špigla (Spiegel, 17. decembar 1989). Govor jednog sveštenika na ogromnom skupu održanom 4. novembra 1989. na Alegzanderplacu u Berlinu dobro ocrtava stanje duha: „Mi, drugi Nemci, imamo istorijsku dužnost da pokažemo da je istinski socijalizam moguć.“²

Sa istim ciljem napisan je apel „Za našu državu“, kog je 26. novembra pokrenula i na nacionalnoj televiziji predstavila spisateljica Krista Volf. „Još uvek imamo priliku da razvijemo socijalističku alterantivu BD-u [Bundesrepublik Deutschland – Savezna Republika Nemačka]“, pisalo je u ovom tekstu koji je potpisalo 1,2 miliona ljudi – od ukupno 16,6 miliona stavnovnika. Opozicioni pokreti i tradicionalne partije, okupljene oko Okruglog stola, osnovanog po poljskom i mađarskom modelu 7. decembra, kako bi se „očuvala nezavisnost“ države i izradio nacrt Ustava, iscrtale su okvire demokratskog i ekološkog socijalizma. Prodor zapadnonemačkih političkih snaga uskoro je neutralizovao ovu mobilizaciju.

U tom trenutku punom velikih događaja, vođe iz Bona – tadašnjeg glavnog grada Zapadne Nemačke – bacili su se u posao kako bi izvršili izbornu invaziju na susednu državu. Njihovo mešanje u parlamentarne izbore 18. marta 1990. – prve održane bez nadzora partijske države i Moskve – poprimilo je tolike razmere da je Egon Bar, bivši socijaldemokratski premijer i čovek zaslužan za popravljanje odnosa dveju Nemački sedamdesetih, govorio o „najprljavijim izborima [koje je] u životu video“.³

Zahvaljujući podršci SAD-a i pasivnosti oslabljenog SSSR-a, Savezna Republika Nemačka će, pod vođstvom konzervativnog kancelara Helmuta Kola, u roku od nekoliko meseci ostvariti neverovatan proboj: aneksiju suverene države, apsolutnu likvidaciju njenih inistitucija i ekonomije, te presađivanje liberalnokapitalističkog režima.

Pa ipak, tokom četiri decenije nakon što je, 1949. godine, DDR osnovan, njegovo stanovništvo izgradilo je specifičan identitet koji je, s jedne strane, bio obeležen socijalističkim dostignućima u sferama rada, solidarnosti, zdravstva, obrazovanja, kulture ali i, s druge, strahom i neprijateljstvom prema autoritarnoj partijskog državi, povlačenjem u privatnu sferu i privučenošću Zapadu. Tvorci „ponovnog ujedinjenja“ uskoro će shvatiti da se narod ne može raspustiti s lakoćom s kojom se može ugasiti neki kombinat.

Kako bi se razumela neadekvatnost zvanične istorije, u koju niko (ili skoro niko) na istoku zemlje ne veruje, treba se osloboditi same reči koja je opisuje: do „ponovnog ujedinjenja“ nikada nije došlo. U tom pogledu, Volfgang Šojble, ministar unutrašnjih poslova Zapadne Nemačke, zadužen za pregovore o ujedinjenu, istočnonemačkoj delegaciji je, na proleće 1990. godine, otvoreno rekao: „Dragi prijatelji, radi se o ulasku DDR-a u Saveznu republiku, ne o obrnutom. (…) Ovde nije reč o ujedinjenju dve jednake države.“⁴

Umesto da dve ujedinjene nemačke nacije glasaju o novom Ustavu, u skladu sa članom Osnovnog zakona za Saveznu Republiku Nemačku (Ustav Zapadne Nemačke, prim. prev.) i željama građanskih pokreta, Bon je prosto i jednostavno izvršio aneksiju svog istočnog suseda, na osnovu opskurnog propisa koji je 1957. korišćen kako bi se Sarland pripojio Zapadnoj Nemačkoj. Sporazum o ujedinjenju, koji je bio potpisan 31. avgusta 1990. i stupio na snagu 3. oktobra te godine, prosto je proširio primenu Osnovnog zakona na novih pet saveznih država, osnovanih upravo tim povodom. Jednim potezom pera, izbrisana je država koja je danas poznata samo po svojoj krutoj policijskoj diktaturi, kičastoj modi i Trabantu.

Ubrzano monetarno ujedinjenje

Dakle, radilo se o sukobu dvaju nejednakih snaga. Istočni Nemci i Nemice želeli su političke slobode i napredak, ali ne i da se odreknu karakteristika svog društva. Za Bon, kako objašnjava italijanski akademik Vladimiro Gjače, autor izvrsne studije pod naslovom Drugi anšlus, „apsolutna likvidacija DDR-a bila je prioritet“.⁵

Prvi korak ticao se istovremenog popunjavanja glasačkih kutija i novčanika, što su bila dva cilja koje je SED-ova država u značajnoj meri zapostavila. Kada je Kol 6. februara 1990. predložio da se zapadna dojčmarka uvede i na istoku, učinio je to iz više razloga. Time je hteo da snažno prikuje DDR za Zapadnu Nemačku, u slučaju da u Moskvi dođe do smene veoma popustljivog Mihaila Gorbačova. Međutim, njegov glavni cilj bila je pobeda na parlamentarnim izborima u DDR-u najavljenim za 18. mart. Jer, prema istraživanjima javnog mnjenja, na istoku, nedavno nastala Socijaldemokratska partija (Sozialdemokratische Partei Deutschlands – SPD) imala je veliku prednost u odnosu na Demohrišćansku uniju (Christlich Demokratische Union Deutschlands – CDU), koja je decenijama učestvovala u vladama koje su vodili komunisti. Taktika „hitne integracije DDR-a u ekonomski i monetarni sistem dojčmarke“⁶ mogla je da ostvari oba zahteva. Osmišljena je na osnovu rada Tila Sarazina (stručnjaka za monetarna pitanja koji će se dvadeset godina kasnije proslaviti ksenofobnom knjigom Nestala Nemačka), a ministarstvo finansija u Bonu usvojilo ju je 1990. godine. Kancelar Kol, koji je do tada bio skeptičan prema njenoj primeni, u februaru je prihvatio ideju o hitnoj monetarnoj uniji, ne obraćajući nikakvog obzira na protivljenje predsednika Bundersbanke – teoretski nezavisne institucije – koji će se kasnije pokajati.

Što se tiče javnosti, to viđenje poslužilo je kao izuzetan katalizator kampanje. Budući da je jedna zapadna marka u tom trenutku vredela 4,4 istočne, obećanje o momentalnoj razmeni po kursu 1 prema 1 oduševilo je stanovništvo Istočne Nemačke, naviknuto na siromaštvo. Samim time, tema ujedinjenja dvaju država usadila se u srce predizborne kampanje. CDU i njegovi saveznici nadoknadili su razliku i pobedili na izborima osvojivši 48% glasova, naspram 21% za SPD i 16% za Partiju demokratskog socijalizma (Partei des Demokratischen Sozialismus – PDS, naslednica SED-a). Međutim, iza ovog „čina političke velikodušnosti Savezne Republike Nemačke“, upućenog Lotaru de Mezijeru, predsedniku istočnog CDU-a i glavnom pobedniku na izborima, krila se politička odluka: „osiguravanje, uz pomoć marke, hitne aneksije DDR-a od strane BD-a“, kako je primetila Krista Luft, ministarka ekonomije između 18. novembra 1989. i 18. marta 1990.⁷

Izbor društvenog razaranja

Uz valutu, u DDR je jednim potezom presađena čitava tržišna ekonomija. „Nismo mogli da ponudimo dojčmarku, osim u zamenu za potpunu transformaciju ekonomskog sistema“, priseća se Sarazin. Uslovima sporazuma potpisanog 18. maja predviđena je promena vlasti. „Ekonomska unija zasniva se na tržišnoj društvenoj ekonomiji kao zajedničkom ekonomskom uređenju obeju sporazumnih strana. Njega naročito određuju privatno vlasništvo, konkurencija, liberalizacija cena kao i temeljna sloboda kretanja radne snage, kapitala, dobara i usluga“ (prvi član). Budući da nisu u skladu sa političkim liberalizmom, slobodnom razmenom, kao ni „vlasništvom privatnih investitora nad zemljom i sredstvima za proizvodnju“, „odredbe Ustava Nemačke Demokratske Republike koje se tiču do sada socijalističke osnove društva i države više se neće primenjivati“ (član 2).

Nedugo nakon što je sporazum stupio na snagu, 1. jula 1990, i juriša na banke koji je za njim usledio, stanovništvo Istočne Nemačke doživelo je razočaranje. Dok su se potrošači manično okrenuli dobrima sa zapada, realna cena robe i usluga proizvedenih na istoku skočila je za 300 do 400%, momentalno uništivši konkurentnost tamošnjih preduzeća. Ona nisu samo izgubila unutrašnje tržište, koje su preuzele zapadne kompanije, već i svoje klijente na istoku, naročito SSSR, koji je do tada kupovao 60 do 80% istočnonemačkog izvoza. Po priznanju samog bivšeg predsednika Bundesbanke Karla Otoa Pola, DDR ke tad primio „konjski lek koji ni jedna ekonomija ne bi mogla da podnese“.⁸

Pregovarači iz Bona, poput Molijerovog doktora ubeđeni u lekovitost puštanja krvi, odbili su uvođenje bilo kakvih protivmera podrške (postepeno usaglašavanje stope razmene, subvencije za proizvodnju na istoku, podizanje poreza na zapadne proizvode).

DDR je preko noći prošao kroz ekonomsku liberalizaciju za koju je Zapadnoj Nemačkoj u poraću trebalo deset godina. Industrijska proizvodnja u julu pala je za 43,7%, u avgustu za 51,9%, a krajem 1991. za skoro 70% u odnosu na prethodnu godinu, dok je zvanični broj nezaposlenih eksplodirao sa jedva 7500 u januaru 1900, na 1,4 miliona u januaru 1992. – odnosno, skoro duplo više, ukoliko se uračunaju radnici i radnice otpušteni kao tehnološki višak, oni na preobuci ili oni poslati u prevremenu penziju. Ni u jednoj državi centralne ili istočne Evrope koja je izašla iz sovjetske orbite situacija nije bila toliko loša…

Izbor društvenog razaranja bio je svestan: njegove posledice prikazane su u desetinama izveštaja. „Pre ujedinjenje uz uništenu ekonomiju, nego još dugo vremena u sovjetskom bloku sa poluuništenom ekonomijom“, smatrao je socijaldemokratski teolog Rihard Šreder.⁹

Malo je reći da je njegova molitva bila uslišena. Ossis – stanovnici i stanovnice Istočne Nemačke – nadenuli su ime svom anđelu smrti: Trojhand, skraćeno od Trojhandanštalt (Treuhandanstalt), odnosno „fiducijarna agencija“. Osnovan prvog marta 1990, on će poslužiti kao glavni alat za prebacivanje bivšeg DDR-a na kapitalizam. Trojhand je svoj zadatak ispunio privatizacijom ili likvidacijom skoro sve „narodne imovine“ – zbirno ime celokupne državne imovine i preduzeća koji su mu pripali 1. jula 1990. Dobivši vlasništvo nad 8000 kombinata i društava, koja su uključivala 32000 jedinica (od čeličana, preko prodavnica i opštinskih bioskopa, do odmarališta), 57% površine zemlje DDR-a, kao i bogatstvo nekretnina, ova institucija preko noći je postala najveći konglomerat na svetu u čijim rukama se nalazila sudbina 4,1 miliona zaposlenih (45% radno sposobnog stanovništva). Kada je raspušten, 31. decembra 1994, Trojhand je privatizovao ili likvidirao najveći deo svoje imovinske karte i mogao je da se pohvali bilansom kakav ne postoji u savremenoj ekonomskoj istoriji: DDR je deindustrijalizovan, uništeno je 2,5 miliona radnih mesta, gubici su procenjeni na 256 milijardi maraka, dok je njegov predsednik u oktobru 1990. prijavio dobit u vrednosti od 600 milijardi! ¹⁰

Ovaj prodor liberalizma za Kristu Luft, poslednju ministarku ekonomije DDR-a, predstavlja „najveće mirnodopsko uništenje proizvodnog kapitala u istoriji“.¹¹

Istraživači Volfgang Dimke i Fric Filmar u njemu vide vrhunac strukturne kolonizacije kroz koju je DDR prošao ¹²: zapadnonemački investitori i kompanije kupili su 85% istočnonemačkih proizvodnih kapaciteta; istočni Nemci samo 6%.

Ideja blickriga protiv planske ekonomije susedne države datira još iz 1950-tih. Autor istraživanja o Trojhandu iz 2018, istoričar Markus Boik, smatra da je duhovni otac tog čudnog birokratskog stvorenja Ludvig Erhard, posleratni ministar ekonomije i prvosveštenik ordoliberalne (nemačka varinata socijal-liberalizma, prim. prev.) vere. U svom dalekovidom eseju o „ekonomskim problemima ponovnog ujedinjenja“, objavljenom 1953, Erhard je zagovarao hitno stvaranje monetarne unije i nudio je, kako Boik piše, „model ’šok terapije’ koji nikako nije bio bez alterantive“.¹³

Ironijom sudbine, Trojhand, osnovan u martu 1990, prvobitno nije nameravao da privatizuje ekonomiju. Ovo „fiducijarno društvo za zaštitu prava istočnonemačkih građana nad nasleđem naroda DDR-a“, osmišljeno u krugovima disidenata i građanskih pokreta, trebalo je da razdeli delove državnih preduzeća stanovništvu. Sindikat IG Metal (IG Metall) predlagao je da se njihova imovina direktno prebaci na zaposlene. Međutim, pobeda konzervativaca na izborima 18. marta obrnula je situaciju naglavačke. Dve nedelje pre nego što je uspostavljena monetarna unija, 1. jula, Folkskamer – istočnonemački parlament – po hitnom postupku je usvojio „zakon o privatizaciji i organizaciji narodnog nasleđa“. Tako je izgledao kompromis socijalizma i kapitalizma, koji je od pada zida bio glavna ideja reformističke ekonomske misli u DDR-u. Primenjena je „šok terapija“, osmišljena pola veka ranije.

Trojhand, osnovan u roku od samo nekoliko nedelja, zasnivao je svoj rad na improvizaciji. U nedostatku zajedničke telefonske mreže dveju Nemački, njegovi zaposleni u Istočnom Berlinu morali su u zadato vreme da budu u telefonskim govornicama Zapadnog Berlina kako bi razgovarali sa svojim zapadnim kolegama.¹⁴

Ovaj artitički pristup nije sprečio to telo da okupi sve profesionalce za restrukturiranje preduzeća iz BD-a. Njegov prvi predsednik, Rajner Maria Golke, bivši generalni direktor Aj Bi Em-a (IBM) ustupio je poziciju u Detlefu Karstenu Rovederu, predsedniku metalurške grupe Hoš, u avgustu 1990. Pozicija predsednika nadzornog odbora pripala je Jensu Odevaldu, čoveku bliskom kancelaru Kolu i predsedniku Kaufhofa, zapadnonemačkog lanca velikih supermarketa, koji je prigrabio atraktivne radnje na Alegzanderplacu. Od leta 1990, Bon je nadzirao operaciju: ministar finansija je u Trojhandu osnovao kabinet čiji su članovi dolazili iz konstalting agencija poput KPMG-a, MekKinsija ili Rolanda Bergera, procenjujući bez preciznih kriterijuma koja preduzeća će proći kroz restrukturiranje, koja kroz hitnu privatizaciju, a koja će otići u stečaj.¹⁵

Raskomadana preduzeća

Niz apsurdnih odluka, kao i dosluh Trojhanda, konzervativne vlade i zapadnonemačkih kapitalista doprinele su ubeđenju – koje nikad nije razvejano – da je svrha ove agencije pre svega bila da sa tržišta ukloni svu konkurenciju koja bi mogla da obori profitne stope zapadnonemačkih kompanija. Iako je ekonomija Istočne Nemačke bila ugušena i slabašna, imala je nekoliko svetlih tačaka. Na primer, 2. oktobra 1990. godine, dan pred formalno ujedinjenje, uprava Trojhanda odlučila je da zatvori fabriku fotoaparata Pentakon (Pentacon) u Drezdenu, u kojoj je bilo zaposleno 5700 osoba i čiji se model Praktika (Praktica) izvozio u brojne države na Zapadu.

Na polju ekologije, jedno od malobrojnih dostignuća DDR-a bilo je Sero, državno društvo za reciklažu i prenamenu materijala. Iako su lokalne zajednice zahtevale da se ono pretvori u mrežu opštinskih firmi, Trojhand je odbio i odlučio da ga raskomada i, deo po deo, proda kompanijama iz Zapadne Nemačke. Zagriženost ove agencije da uništi veoma profitabilnu aviokompaniju Interflug kako bi njen zapadnonemački konkurent, Lufthanza, besplatno dobio prava na njene linije i korišćenje aerodroma bila je gotovo karikaturna. Stanovništvo rudarskog sela Bišoferode u Turingiji uverilo se u to kako princip „slobodne i neometane konkurencije“ izgleda u praksi. Trojhand je 1990. godine objedinio sve tamošnje rudnike kalijuma u jednu firmu i predao ih zapadnonemačkom konkurentu, kompaniji K+S, koja ih je ubrzo ugasila. „Bišoferode je primer profitabilne firme koja je zatvorena zbog zapadnonemačke konkurencije“, objašnjava nam Ditmar Barsč, poslanik levičarske partije Di Linke (Die Linke, „Levica“). „Trebalo je pokazati da je DDR gotov, da u njemu više nije bilo ničeg vrednog.“

Ukidanje stotina hiljada radnih mesta izazvalo je proteste. U martu 1991, 20000 tekstilnih radnika i radnica iz Čemnica (Saksonija) kojima su pretili otkazi, 25000 zaposlenih u hemijskom sektoru koji su okupirali fabrike u Saksoniji Anhaltu, 60000 ljudi koji su izašli na proteste na poziv IG Metala, ali i evangelističke crkve, kao i bivši protivnici režima nisu se više borili za političke slobode, već protiv ekonomskog liberalizma. Tridesetog marta, grupa demonstranata i demonstrantkinja zapalila je berlinske prostorije Trojhanda; sledećeg dana ubijen je njegov direktor, Roveder. Na poziv uprave kompanije Roland Berger, ubzo ga je odmenila Brižit Brojel, članica CDU-a i fanatična pristalica privatizacije.

Razni muljatori, šarlatani i organizovani kriminalci ubrzo su shvatili da Trojhand funkcioniše kao otvoreni izvor javnog novca za svakoga ko kaže da će kupiti nešto od imovine koja mu je pripadala. Budući da to telo nije proveravalo krivične dosijee i pozadinu svojih klijenata, skandali su počeli da se nižu: zloupotreba subvencija prilikom prodaje rafinerije u Lojni komaniji Elf Akiten (Elf Aquitaine) 1991; otkriće korupcije službenika Trojhanda u Haleu 1993; korišćenje stotina miliona maraka dodeljenih zapadnonemačkom Bremer Vulkanu kako bi se obnovila brodogradilišta u Rostoku i Vismaru – uz 15000 otpuštenih. Ovoliko učestale malverzacije dovele su do usvajanja novog pojma: „kriminal ujedinjenja“ (Vereinigungskriminalität).

Parlamentarna komisija je 1998. godine procenila iznos ovih malverzacija na između 3 i 6 milijardi maraka,¹⁶kojima treba dodati prihode stečajnih upravnika (osnovica od 44000 maraka, odnosno 88000 u slučaju da se cilj premaši), kao i visoke honorare konsultanata: za četiri godine rada, spoljni saradnici Trojhanda zaradili su 1,3 milijarde maraka, od čega 460 miliona samo za konsalting u 1992. godini ¹⁷.

„Sve što danas pogrešimo vratiće nam za dvadeset, trideset godina“, priznao je u julu 1990. direktor Trojhanda.¹⁸ U gradiću Grosdubrau, u Saksoniji, svi se sećaju gašenja fabrike keramike, koje je predložio evaluatorski biro KPMG-a, uprkos interesovanju ozbiljnih potencijalnih kupaca. Na regionalnim izborima 1. septembra 2019, više od 45% birača iz ovog mesta glasalo je za AfD. Petra Koping, ministarka za jednakost i integraciju savezne države Saksonije iz redova socijaldemokrata vidi uzročno-posledičnu vezu između ta dva događaja. „Ljudima tamo treba podneti račun o tome šta se desilo sa Trojhandom“, smatra, kao i uspostaviti „komisiju za utvrđivanje istine“.

„Memorijalni zombi“

Hiljadu devetsto devedeset treće i četvrte, i onda ponovo hiljadu devetsto devedeset i osme, dve parlamentarne istražne komisije otkrile su vrh ledenog brega, uprkos pokušajima ministarstva finansija da ih omete u radu uskraćivanjem uvida u dosijee i ugovore. „Vlada i Trojhandanštalt narušili su pravo parlamentarne kontrole u većoj meri nego što bi se to usudila bilo koja legitimna demokratska vlast nakon 1945.“, žalili su se socijaldemokratski poslanici u avgustu 1994.¹⁹ Nakon toga tema je isparila iz javnog diskursa. Na kraju krajeva, koga briga za Jamerosije (Jammerossies) – plačljive istočnjake – kako su ih na zapadu nazivali?

Sena Trojhanda ponovo se javila u poslednjih nekoliko godina. „Ljudi su ranije imali nade“, procenjuje Koping. „Govorili su sebi: ’Probaću ponovo da se zaposlim, ponovo da se školujem, ponovo da promenim zanimanje.’ To je dugo trajalo. Međutim, kada je ova generacija koja je trebalo da izgradi zemlju nakon ujedinjenja otišla u penziju, njeni prihodi smanjili su se u određenim slučajevima na samo 500 evra. Njeni pripadnici i pripadnice vide da se njihovi napori da promene zemlju uopšte ne priznaju.“ Istoričar Markus Boik poredi Trojhand sa „memorijalnim zombijem“ u kom se ogledaju sva zla nemačkog ujedinjenja: uništenje industrije, depopulacija određenih oblasti, nejednakost, masovna nezaposlenost u državi u kojoj je, danas više nego ikada ranije, posao osnova društvenog statusa. Di Linke zahteva novu parlamentarnu istražnu komisiju koja bi dobila pristup dokumentima klasifikovanim 1990. Sve ostale partije u Bundestagu, izuzev AfD-a, protive se tom predlogu. Sedmoro novozaposlenih arhivista i arhivistkinja koji treba da prečešljaju 45 kilometara dokumenata verovatno zavide 1400 zaposlenih koji su posvećeni analizi arhiva Štazija…

Dok čekamo da vidimo šta će oni otkriti, možemo pogledati dva rezultata aneksije DDR-a. Na prvi nemačko vođstvo može da bude ponosno: tokom devedesetih, njihova država povratila je svoju centralnu poziciju; Evropska unija ubrzala je njenu političku i monetarnu integraciju u skladu sa principima nemačke strogoće – Mastrihtski sporazum, zakasneli plod sporazuma o nemačkom ujedinjenju, stvorio je milione novih nezaposlenih širom Evrope. Drugi rezultat obeležen je razočaranjem. U zamenu za političku slobodu i razvoj infrastrukture, stanovništvo Istočne Nemačke bačeno je pod talase kapitalizma s kamenom oko vrata. „Paradoks ujedinjenja“, primetio je 1998. godine bivši protivnik partijske države Edelbert Rihter, „leži u tome što su istočni Nemci integrisani u demokratiju i tržišnu društvenu ekonomiju, dok su istovremeno bili uskraćeni za veliki deo onoga što je bila njena osnova, odnosno za rad i vlasništvo.“²⁰

Nekoć industrijalizovana i usmerena ka izvozu, ekonomija bivšeg DDR-a sada zavisi od unutrašnje potražnje i socijalne pomoći koju odobrava federalna vlada. Za kapitaliste aneksija je zatvorila začarani krug – transferi javnog novca u nove savezne države koriste se za plaćanje dobara i usluga koje proizvode zapadnonemačke kompanije i pretvaraju se u njihov profit. „Istini za volju“, priznao je 1996. bivši gradonačelnik Hamburga Hening Fošerau (SPD), „pet godina ’igradnje istoka’ ²¹ predstavljalo je najveći program bogaćenja zapadnih Nemaca ikad preduzet.“ Upravo je to ono što zapadna vlasnička klasa obeležava svakog 9. novembra.

PREVOD: Pavle Ilić

Izvor: LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK

PHOTO: www.ficsum.com

1. Prema rečima kancelara Helmuta Kola 1990. godine.
2. Navedeno prema Sonja Komb, La Loyauté àtout prix. Les floués du „socialisme réel“, Le Bord de l’eau, Lormon, 2019.
3. Navedeno prema Ralf Hartman, Die Liquidatoren. Der Reichskommissar und das wiedergewonnene Vaterland, Edition Ost, Berlin, 2008.
4. Volfgang Šojble, Der Vertrag. Wie ich über die deutsche Einheit verhandelte, DVA, Štutgart, 1991.
5. Vladimiro Gjače, Le Second Anschluss. L’annexion de la RDA, Éditions Delga, Pariz, 2015.
6. Tilo Sarazin, „Die Entstehung und Umsetzung des Konzepts der deutschen Wirtschafts- und Währungsunion“, u Teo Vajgel i Manfred Šel, Tage, die Deutschland und die Welt veränderten, Ferenczi bei Bruckmann, Minhen, 1994.
7. Krista Luft, Zwischen WEnde und Ende, Aufbau, Berlin, 1991.
8. Navedeno prema Vladimiro Gjače, Le Second Anschluss, op. cit.
9. Rihard Šreder, Die wichtigsten Irrtümer über die deutsche Einheit, Herder, Frajburg, 2007.
10. Der Spiegel, Hamburg, 19. decembar 1994. Računajući inflaciju, 1000 maraka iz 1990. jednako je otprilike današnjih 300 evra.
11. Markus Boik, Die Treuhand. Idee-Praxis-Erfahrung, 1990-1994, Wallstein Verlag, Getingen, 2018.
12. Volfgang Dimke i Fric Filmar (ur.), Kolonialisierung der DDR. Kritische Analysen und Alternativen des Einigungsprozesses, Agenda Verlag, Minster, 1996.
13. Markus Boik, Die Treuhand, op. cit.
14. Ibid.
15. „Beschlußempfehlung und Bericht des 2. Untersuchungsausschusses ’Treuhandanstalt’“, Bundestag, Berlin, 1994.
16. Die Welt, Berlin, 2. oktobar 2010.
17. Ralf Hartman, Die Liquidatoren, op. cit.
18. Navedeno prema Markus Boik, Die Treuhand, op. cit.
19. Dirk Labs, Der Deutsche Goldrausch. Die wahre Geschichte der Treuhand, Pantheon Verlag, Minhen, 2012.
20. Navedeno prema Fritz Filmar i Žislen Gitar, La Face cachée de l’unification allemande, L’Atelier, Pariz, 1999.
21. Navedeno prema Vladimiro Gjače, Le Second Anschluss, op. cit. „Izgradnja istoka“ (Aufbau Ost) bilo je ime programa finansiranja novih saveznih država.