Nije bilo svanulo kada je gazdarica zakucala na vrata, zovući me da otvorim: ima nešto važno da mi kaže1. Nisam je ni video, kad sam otvorio. S uperenim revolverom agent Todor – znao sam ga odranije – upao je u sobu i naredio mi da se obučem. S njim je bio još jedan agent – treći je ostao napolju, i dva građanina kao prisutni svedoci, čije osobe niko nije ni primetio. Nastup agenata ne samo da je bio odrešit, pa i grub, nego su oni, naročito Todor, bili u uzbuđenju, bledi i uzdrhtali, kao da su tek došli iz tuče u nekoj krčmi. Pretres je bio kratak i površan. Ipak su uzeli neke knjige, koliko da ne odu prazni. Takav način pretresa bio je uopšte karakterističan za Upravu grada: dugim iskustvom ona je naučila da se ne pronalazi ništa traženjem, nego batinanjem.
U čitavom postupu, u atmosferi koju su stvorili namah, nije bilo ničeg ni nalik na hapšenje od prošle godine: tada je sve bilo pažljivo, odmereno, čak ljubazno. Sad su mi na polasku udarili i lance. Ta razlika se osetila još jače čim smo seli u automobil: Todor me odmah udario u slabinu, psujući me i preteći mi da ću kazati i kad sam majku za sisu ugrizao. On je bio od onih visokih i žilavih ljudi koji već na prvi pogled ostavljaju utisak snage i izdržljivosti: koščat, maljavih ruku i jaki vilica. Nije u njemu bilo ničeg surovog na prvi pogled: lice pravilno, tamne boje, čelo povisoko, koščato i bez zalizaka, kostiju malo isturenih iznad očiju u kojima su se spajale zenice i dužice i koje kao da su bile ukočene. Te oči, sivkastog sjaja i nepomične, i kosa glatka, sjajna i zalizana, bili su na njemu jedino što je moglo odavati čoveka surova i bez duše. Njegov kompanjon agent Kanački, takođe visok, koščat i crn, uvek s crvenom kravatom, istrulelih zuba i usta, ostavljao je utisak grudobolnog, uprkos snažnim šakama. Njemu kao da je bilo dosadno sve: zevao je mlitav i umoran, izgužvana i lica i odela. Onaj treći je bio mladi, plavi lepotan, odeven na onaj upadljivo i jevtino kicoški način, kako su se odevali pomodari sa Knez Mihajlove ulice, koji su izlazili oko podne ili predveče i ustavljali se na uglu „Kod sata„ ili „Kod Cara” – da kibicuju isto takve devojke2.
Tek je svitalo i ulice su bile puste. Popeli smo se liftom do četvrtog sprata Uprave grada na Obilićevom vencu. Todor je svratio u neke kancelarije, ali se vratio ubrzo i saopštio da je šef već otišao, pritom nije zaboravio da opsuje mene: kriv sam što nisu mogli odmah da me nađu, jer nisam bio prijavljen kod pazikuće. Onda su me pretresli površno, tako da mi je ostao u džepčiću od pantalona tanak, dug i fin perorez. Ja sam to opazio i – oćutao. Poveli su me peške na mansardu, kucnuli na vrata kakva su obično po stanbenim zgradama, pa kad su se ova otvorila predali me žandarmu, čoveku mladu, visoku i snažnu, dodavši da je to „još jedan od tih”.
Bilo je uobičajeno, u provalama, da uhapšenika na samom ulasku u zatvor, tj. već na Mansardi, dočekaju žestoko. Mislim da je tome razlog bio u tome da zatvorenika odmah impresioniraju. Razume se, ja to nisam znao: bez razloga, iznenada, žandar mi je udario dva-tri šamara, a onda je došao još jedan i munuo me u rebra zbog toga što ne stojim kako valja. Žandarmi su to radili dosta mirno, kao po profesionalnoj dužnosti, psujući na isto takav naviknut način što zbog takvih moraju i noću da dežuraju. Onda su me poveli hodnikom čijom su dužinom, s obe strane, bila zatvorena vrata. Smestili me u sobu broj šest, u kojoj je već bio jedan zatvorenik, neki plav i slabunjav čovek, koji se jedva plašljivo okrenuo. Sav uzrujan i uvređen od šamara seo sam na pod, a zatim legao, sklopivši oči, želeći da zaspim, ili da bar mirno mislim, žaleći što ipak nisam pokušao da pobegnem kad su zakucali na moja vrata: trebalo je da samo nešto navučem i skočim u Botaničku baštu. Zašto sam bio neodlučan kad sam slutio provalu? Kao da je bilo nekog zlog udesa u svemu tome.
Inače, ja sam prošao bolje na tom prvom susretu sa istragom nego je bilo uobičajeno, a razlog je mogao biti u tome što je već bila zora i glavni žandarmi i agenti već nisu bili tu. Običan postupak na Mansardi je, međutim, bio daleko grublji, a uz njega su išle i grube šale i svakojaka izrugivanja sa zatvorenicima. I žandarmi i agenti su, na primer, pendrek zvali „ustavom”, i tukući njime smejali se da oni to istina nerado čine, ali je barem „ustavom”, pa ne boli toliko. Žandarmi su bili naročito probrani i retko su menjani. Odveć grubi i prosti, oni su smatrali da moraju i sami ispoljavati revnost u maltretiranju zatvorenika… Dovili su se da će za njih, kao komuniste, biti naročito veliko ponižavanje ako ih nateraju da viču „živeo” kralju, predsedniku vlade i kraljevskom domu. Jedan od njih bi počeo da bije zatvorenika, dok bi mu drugi naređivao da viče „živeo”, a sam zatvorenik je morao da se doseti kome je taj izraz oduševljenja trebalo da se uputi i da kaže njegovo ime: kralj, predsednik vlade i sl. Radovana Vukovića su na primer pretukli jer nije hteo da uzvikuje ništa. Đorđe Jovanović, u svojoj pomalo nadrealističkoj duhovitosti, nabrojao je, sem ostalih kojima je trebalo na taj način izraziti dobre želje, i Sveti sinod. Ovo se žandarmima veoma dopalo, čudili su se samima sebi kako su na takvo što mogli da zaborave i ne uvrste ga među ostale osveštane državne i nacionalne policijske vrednosti. Posle toga su oni koji su bili na redu iza Jovanovića imali muku da se doviju i za Sveti sinod… Žandarmi su veoma brzo shvatili ko je teži krivac, što je za njih bilo istovetno s time koliko ga tuku dole, na četvrtom spratu, gde je vođena istraga. Prema takvom bi i oni pooštrili postupanje, ogorčeni što razvlači čitavu stvar i muči na taj način i sebe i njih. No ako bi se kogod, što je bilo veoma retko, pokazao uporan, neki od njih nisu umeli da skriju divljenje prema njemu. Odnosi između njih i agenata bili su više nego hladni i kao da su zavideli tim civilima što ništa ne rade a primaju dobru plaću, dok su oni njih, pak, smatrali za proste i priglupe, za „žacojke” kojima bi komunisti uvek mogli da podvale.
Svaki dodir između soba na Mansardi bio je najstrožije zabranjen. Ako je neko hteo u klozet ili po vodu, morao je lupati na vrata svoje sobe. Dok je neko od zatvorenika išao hodnikom, drugi su morali imati vrata zatvorena. Njih ni inače zatvorenik nije smeo da otvara, iako nisu bila zaključana. To su bile mere koje je očito odredila istraga, da se zatvorenici ne bi dogovorili, a žandarmi su ih pooštravali često i bez potrebe, psujući i udarajući onog koji bi hodnikom kašljao, glasnije pitao nešto i sl., jer da time tobože hoće da dojavi nešto onima u drugim sobama. Pa ipak, smeliji su mogli i da se ponešto dogovore. Dešavalo se, mahom prekodan, da žandarm čmava na stolici i vrata su se mogla otškrinuti. Trebalo je još jedino imati hrabrosti i da se glava promoli.
Kada su mene doveli već je svitalo. Zora je bila najmirniji deo dana u ovoj špilji neprestanih psovki, udaraca, jauka i kletvi i dovođenja i odvođenja uhapšenika. Pa i čitavo pre podne je bilo mirnije nego popodne. A najnemirnije je bilo veče. Pravo radno vreme je ovde počinjalo tek u noći. „Kadili smo noćas”, „moramo da radimo” i sl. bili su agentski izrazi koji su se odnosili na noć, a „obraditi” nekoga značilo je podvrći ga torturi.
Bilo je proleće, pa i ne bi bilo hladno da smo se mogli kretati. Na hlebu i vodi, na golim daskama i u običnom odelu, smrzavali smo se sve vreme, sem pod batinama. Pa ipak, to nije bilo nepodnošljivo i niko o tom kao da nije ni mislio.
(…)
Moj prozor je gledao na Savu i daleke ravnice; dole se čuo žubor grada, a videlo se i parče ulice ispod zgrade. Pomislio sam: kad bi Mitra znala, mogla bi doći baš na to parče i prošetati, mahnuo bih joj svezanim rukama kroz rešetke. To se i dogodilo, doista, već treći dan posle podne. Ona je odlazila i vraćala se, ne umejući da ode, sve do mraka… 1945 godine obilazio sam ovaj zatvor, i ovu ćeliju, s Rankovićem: sada se kroz prozore nije moglo videti ništa jer su naši – novi – organi udarili na njih poklopce koso postavljene i otvorene prema gore, ka nebu, kako bi jedino vazduh ulazio. Mora da se toga dosetio neko od komunista koji se, kao i ja onda, gledao na daljinu s nekim dragim svojim, pa se sad plašio da to ne čine oni koje on hapsi i čuva.
Comments are closed.