Sticajem okolnosti već neko vreme pišem tekstove o sportu. Kažem sticajem okolnosti jer nije u pitanju moja primarna tema interesovanja: osim što pratim svoj omiljeni klub u fudbalu i košarci može se reći da sam o sportu osrednje informisan. Verovatno je i to razlog zbog kojeg su moji tekstovi samo malim delom o sportu kao takvom. Većim delom me zanima sport kao društvena pojava, način na koji se društvo reflektuje na sport, ali i funkcija sporta u društveno-ekonomskoj reprodukciji. Posebno sam o tome počeo da razmišljam nakon što sam pre nekoliko godina pročitao tekst Ivana Ergića u dnevnom listu Politika. Rođen je 1981. godine u Šibeniku. Tokom rata na prostoru biše SFRJ preselio se u Šabac, da bi nakon toga tri godine živeo u Pertu u Australiji. Tokom svoje karijere igrao je fudbal za klubove poput Juventusa i Bazela. Piše kolumne u kojima iz kritičke perspektive analizira sportsku industriju. Među prvima je javno progovorio o depresiji do koje dovodi život savremenih profesionalnih sportista i sportistkinja. Često nailazim na stereotipe u kojima Ivana predstavljaju kao „fudbalera koji misli“. Činjenica da je opšteprihvaćena ideja po kojoj su fudbaleri nemisleći subjekti vrlo je frustrirajuća. Kada je Ivan Ergić u pitanju možemo reći da je on fudbaler koji drugačije misli. Vrlo je pristupačan i sa njim je prijatno razgovarati. Kada sam ga upoznao imao sam utisak da upoznajem svojevrsnog insajdera. Zapitkivao sam ga o svemu i svačemu i na neki način interno obavio jedan podugački intervju koji smo, evo sada, i formalizovali.
VLADIMIR SIMOVIĆ: Retkost je da se sportisti interesuju za društvenu teoriju. Ono što je u tvom slučaju dodatno zanimljivo je da te naročito zanima marksistička teorija. Kada si se prvi put susreo sa marksizmom?
IVAN ERGIĆ: Odrastao sam u partizanskoj familiji. Pradeda mi je bio streljan od strane italijanskih fašista jer je bio diverzant. Ime sam dobio po Ivanu Ribaru jer sam rođen na stogodišnjicu njegovog rođenja. Nekako je bilo prirodno da odrastem u duhu socijalizma i jugoslovenstva, ideja koje danas, na našim prostorima, istorijski revizori sistematski ruše. Kao klincu mi je ostao upečatljiv očev komentar da je Marks najveći prorok jer je još pre stoleća ipo predvideo da će novac uništiti čovečanstvo. Iako to tada nisam shvatao, ovaj njegov iskaz nije bio nikakav dogmatizam priučen na partijskim sastancima već trezven i zdravorazumski. Moje životno iskustvo je potvrdilo da je u pitanju jedna velika istina. Samo bih naglasio, pošto je marksizam slojevit, a često i izvitoperen, da se najčeπće identifikujem sa „mladim Marksom”, teorijom otuđenja, humanističkom aksiologijom i u zadnje vreme, iščitavajući Kapital, sa velikom većinom njegovih ekonomskih dijagnoza. Manje uverljivo mi deluje vulgarni istoricizam, odnos baze i nadgradnje i njihovo pretakanje u političku ideologiju, iako u svemu tome ima elemenata istine.
Na poslednjem meču reprezentacije na kojem se intonirala „Hej, Sloveni” bio si jedini igrač koji je pevao himnu. Šta za tebe predstavlja Jugoslavija?
Jugoslavija je za mene neostvaren ideal. Ona je bratstvo i jedinstvo, multikulturalnost, multikonfesionalnost, osećaj jednakosti i to ne samo po klasnim osnovama već i u odnosu među narodima i narodnostima. To je nešto što je danas za Evropu obična himera koja se nikada neće ostvariti baš zbog nejednakosti, što se najbolje vidi upravo u vremenu krize (odnos Grčke i Nemačke, na primer). Naravno da nisam utopista i da vrlo dobro znam sve propuste i greške tog sistema, kako političke tako i ekonomske. Takođe, ne svodim, kao što to čini većina jugonostalgičara, Jugoslaviju na more, putovanja i osećaj bezbednosti, što često može da bude odraz klijentelizma države. Međutim, kao neko ko je iz klasične radničke familije, koja je u prethodnoj generaciji bila seljačka, znam jako dobro da gotovo nigde nije postojao sistem u kom je radnik i običan čovek bio više poštovan. Dovoljno sam star da se sećam sahrane aleksinačkih rudara koju je sa pijetetom gledala cela Jugoslavija. Danas je tako nešto nezamislivo. Uostalom, u geopolitičkom simboličkom poretku predstavljali smo perjanicu antiimperijalizma, predvodili dekolonizovane azijske, afričke i arapske narode. Ulice su nam nosile imena Gandija, Lumumbe, Toljatija, Če Gevare, Lole Ribara. A danas po našim glavnim gradovima vidimo spomenike monarhistima i auotokratama, pa čak i onim stranim kao što je, na primer, spomenik Alijevu u samom centru Beograda. To je pseudointernacionalizam i kosmopolitizam potpomognut liberalnim protokom kulture iza koje stoji kapital i imperijalne ambicije.
Kapital stoji i iza fudbala. Zanimljivo je da u doba krize, kada samo evropski profesionalni fudbal napravi godišnji dug od 1,5 milijardi evra, investicija u ovaj sport ipak ne manjka. U pitanju su ogromno tržište i interesi velikih korporacija. Gde je u svemu tome ono od čega je sve krenulo – igra?
Svako ko voli fudbal i ima razvijen fudbalski ukus primetio je da on već dugo nije ono što je bio. Komercijalizacija u svemu, treba samo pogledati domen kulture, uništava autentičnost. Igra kao igra je na sporednom koloseku, a i njom već odavno dominira snaga i izdržljivost, taktika. Mnogo više pažnje se posvećuje ekonomiji kluba, transferima, špekulacijama, zaradi, ispadima fudbalera u privatnom životu, svađama, huliganstvu itd. Fudbal je, dakle, postao deo industrije zabave. Uostalom, upliv ogromnog kapitala i rušenje ograničenja dovelo je do toga da selekciju igrača pre vrši kapriciozni vlasnik kome je stalo do prestiža nego sam trener koji racionalno i smišljeno treba da sastavi tim. Zbog toga je Barselona danas celoj fudbalskoj industriji trn u oku. Oni su, naime, pokazali da se bez mnogo novca, sa igračima iz sopstvene škole i sa određenom fudbalskom filozofijom može stvoriti tim koji je verovatno najbolji tim ikad stvoren – Barsa igra i pobednički i lepo, to ne može niko drugi. Odatle prezir prema njoj; ona je i simbolička pojava kao što je nekada katalonski anarhizam bio svima trn u oku kao alternativni prostor u simboličkom smislu.
A kako generalno vidiš ulogu sporta u savremenom društvu?
Sport je ideologija u svom čistom obliku i pri tom mislim na profesionalni, komercijalni sport bilo koje vrste. Sport je društvena pedagogija koja sugeriše takmičarstvo, brutalnost, pobedu, poraz, žrtvu, istrajnost, borbu, dakle, sve ono što čini tržište koje je najveća ideologija koja je ikad postojala. Sport je agitprop tržišta. Deca su od malena kondicionirana da osećaju zadovoljstvo samo kad pobede, a kada izgube da se osete poniženo, i to ne samo u takmičarskom već i u ljudskom smislu. Gledano na sport nefenomenoloπki, on u funkcionalnoj celini ima ulogu da kanališe frustracije. Ova frojdijanska teza uopšte nije izlizana kako neki sugerišu. Danas je za mene strašna pojava da jedan klub ima više članova i da može da mobiliše za društvenu akciju bolje i organizovanije nego sindikati.
Veliku ulogu u čitavom sportskom polju imaju i navijači.
Navijači su nažalost pretvoreni u konzumente, što je prirodna posledica komercijalizacije. Dok sam igrao u Bazelu, družio sam se navijačima i navijačkim grupama, išao na gostovanja. Ustvari, pokušao sam da približim navijače, igrače i klub, koliko je to bilo moguće shodno mojoj poziciji. Veliko je otuđenje i u tom domenu: navijači na igrače obično gledaju kao na razmažene zvezde, dok fudbaleri drže navijače za nužno zlo čiji je veći deo negativno nastrojen i samo traži žrtvu od igrača. Mi, igrači, jesmo prolazni, klub ostaje, ali klub nije apstrakcija već ga čine konkretni ljudi sa konkretnim vrednostima sa kojima se navijači ili identifikuju ili ne. Dakle, ne treba da postoji odnos navijača prema klubu već ljudi prema ljudima, i to nije utopija.
Govoriš o ideologiji. Fudbaler je, uostalom kao i drugi sportisti, od malena treniran da funkcioniše po određenom šablonu. Nije li to prvi stepenik ideološke interpelacije?
Svaka industrija, svesna sebe, stvara određenu vrstu čoveka koji prenosi i određene vrednosti. Sam život fudbalera ima pedagošku dimenziju koju sam pomenuo. Kao što je privatan život holivudskih zvezda estetizovan tako je i život profesionalnog fudbalera. On je neko ko živi odvojen od običnih smrtnika, on je mlad, lep, uspešan i bogat, okružen pažnjom i privilegijama. Njemu su dozvoljene kapricioznosti i ispadi. Svi treba da teže da budu kao on. U jednom svom tekstu sam napisao da je „Američki san” danas za mnoge širom sveta zamenio „Sportski san”, koji je širi i obuhvatniji. Naravno, zanemaruje se činjenica da svega jedan promil klinaca i klinki može da ga ostvari, dok su svi ostali osuđeni na trajnu bedu i siromaštvo. Jako je teško odupreti se ideološkim i pedagoškim šablonima sporta koji danas vrši veći uticaj na decu nego sama škola iako se i ona vodi parametrima učinkovitosti a ne samodovoljne kreativnosti i učenja. Većinu fud- balera oblikuje i sredina i uslovi u kojima odrastaju, uslovi koji su često nemilosrdni i koji dovode do gubitka senzibiliteta. Sportista je i telesno oblikovan po zakonima sporta, što je očigledno kao i za svaki drugi posao kojim se čovek bavi – radno mesto i imperativi oblikuju fizionomiju.
U čitavom tom oblikovanju važnu ulogu igra i autoritet trenera koji je najčešće neupitan. Kako ti vidiš relaciju igrač-trener i kako komentarišeš dešavanja koja su vezana za Adema Ljajića (sukob sa trenerom Fiorentine i odstranjivanje iz reprezentacije Srbije zbog odbijanja da pava državnu himnu), koji je sa jedne strane suprotstavljen autoritetima trenera, ali sa druge u njihovoj nemilosti?
Kao i u svakoj radnoj organizaciji autoritet je neupitan. Činjenica je i da je u hijerarhijskoj strukturi trener takođe podređen nekome. Tako funkcioniše ceo sistem. Incident sa Ademom Ljajićem u Fiorentini na odličan način pokazuje primer trenera koji je oblikovan po ovim zakonitostima i sujete igrača od kog su mediji i okruženje već u tim godinama napravili malog boga. To je nešto što sam video svuda gde sam igrao. Takođe, incident sa himnom je nespretno postavljanje samog trenera prema nečemu što je potencijalno idealno za politizaciju. Sama himna je, međutim, dosta isključiva, ne govori o Srbiji već o Srbima i Bogu. To automatski isključuje manjine i nevernike koji, siguran sam, ništa manje ne vole Srbiju od drugih građana Srbije. Sam Ljajić je, igrajući za reprezentaciju od svoje desete godine, pokazao dovoljno patriotizma. Slične tendencije i politizacije vidim svuda u našem okruženju.
Poznato je da nemaš menadžera, da sam kontrolišeš čitavu svoju karijeru, što je u polju iz kojeg dolaziš retkost. Kako si se odlučio na taj korak i da li te je takva pozicija sputavala ili je pak otvarala neke nove opcije?
Nemanje menadžera sigurno zatvara mnogo vrata, naročito ako u toku same karijere na sav glas i otvoreno kažeš da su većina njih obične ajkule i paraziti. Da li sam zbog toga bio zakinut za neki bolji klub ne znam, a i nije mi toliko važno. Sve sam radio sam i imao sam korektan odnos prema klubovima koji su bili zainteresovani za igrača, a ne da ulaze u zakulisne dilove sa agentima i menadžerima. Nažalost, sistem je tako napravljen da svi putevi u klubove vode preko posrednika. Pošto poznajem neke ljude iz filma i muzike mogu slobodno da kažem da je tako u svim industrijama zabave. Ako se još i trguje sa mladim ljudima i njihovim očajnim i neupućenim roditeljima, to je dobitna kombinacija za agencije.
Jasno je da postoje brojni problemi i da je potrebno povezivanje na različitim nivoima. Kakva je pers- pektiva sindikalnog organizovanja fudbalera?
Na globalnom nivou postoji sindikat koji se zove FIFAPro i on ima agencije unutar svake lige. Ali kao i svaka birokratija, ovi sindikati su otuđeni od igrača, a sami igrači nisu dovoljno svesni svojih prava. Fudbaler ne može da bira vreme kad igra niti na kojoj podlozi igra, ne može da utiče na kalendar tj. kada će i koliko dugo biti na godišnjem odmoru, a i za vreme odmora je uglavnom u obavezi da trenira. Sve to ga dovodi do neverovatne iscrpljenosti. Međutim, u javnosti je stvorena takva atmosfera da se bilo koji dodatni zahtev fudbalera prikazuje kao bezobrazluk nekoga ko puno zarađuje. Upravo zbog toga je igraču i dat toliki novac da bi milijarderi i milioneri, koji, u stvari, drže fudbalsku industriju i koji su od navijača stvorili konzumente, bili izuzeti od kritike i odgovornosti.
Izvor NOVI PLAMEN BR. 17