Partija Radikalne Levice osnovana je septembra meseca 2020. godine. Ovaj podatak je zanimljiv samo zato što se čini da je PRL imao više prostora u medijima od kada je sociolog Jovo Bakić najavio osnivanje levo orjentisane partije novembra 2019. godine pa sve do osnivanja, nego što je slučaj od kada je PRL počela zvanično da deluje na političkoj sceni pod tim imenom. Ono što je takođe interesantno je činjenica da je proces „ujedinjenja levice” zapravo započet još 2018. godine, pozivom Socijaldemokratske unije, čije ime je kasnije promenjeno u ime sadašnje stranke. Ovo je jedan od razloga, možda i prvi ali svakako ne i jedini, zbog kojeg smo razgovarali sa Ivanom Zlatićem, članom predsedništva Partije Radikalne Levice, i bivšim predsednikom Socijaldemokratske stranke. Ivan je takođe i član i jedan od pokretača Združene akcije Krov nad glavom, koja se bavi okupljanjem ljudi oko ideje prava na dom kao osnovnim ljudskim pravom. Tokom razgovora dotakli smo se različitih tema, sve u pokašuaju da naše čitaoce, ali i širu javnost, upoznamo sa ideologijom, idejama, ciljevima i budućim delovanjem partije na plitičkoj sceni.
IGOR JAĆIMOVIĆ: Sebe definišeš kao socijaldemokratu. Mnogo je pojedinaca i političkih stranaka koji se tako deklarišu u Srbiji. Koja je razlika u razumevanju socijaldemokratije između tebe i nekog iz mainstream stranaka, poput Demokratske stranke, ili stranke Borisa Tadića npr.?
IVAN ZLATIĆ: Demokratska stranka, čiji je Tadić bio predsednik, je koncipirala i započela privatizacionu pljačku radničke klase u Srbiji, da bi je potom godinama sprovodila sa neuporedivo više korupcije i sadizma prema radnicima i radnicama nego konzervativci iz DSS i SNS. U privatizaciji društvene svojine nije uništena samo ekonomija naše zemlje, već je razoren i politički sistem kroz razne vidove privatizacije državnih institucija i autsorsovanja državnih poslova privatnim konsultantima i drugim „dobavljačima“. Čak su i delovi pravosuđa privatizovani da bi se pljačka društvene svojine što brže i što bezobzirnije sprovela. A da bi se sve to postiglo, prva žrtva je morala biti sloboda štampe, oličena u novinaru Večernjih novosti Milanu Pantiću, koji je zbog izveštavanja o korupciji u privatizaciji ubijen pod okolnostima koje posle više od dvadeset godina nisu zvanično rasvetljene, osim što je svakome ko ima veliki mozak jasno odakle je naređenje moglo da stigne.
Međutim važno je da razumemo da to što je radila Demokratska stranka nisu „srpska posla“. Naprotiv, DS je tipičan primer lažne evroatlanske socijaldemokratije, koja je 1990-ih godina krenula takozvanim „trećim putem“, za Bilom Klintonom i Tonijem Blerom. To nije moralo da se desi, jer se osamdesetih godina u zapadnim zemljama nije odvijao samo uspon desnice Margaret Tačer i Regana, već i široka društvena opozicija hladnoratovskom ludilu, trci u naoružanju i životu pod konstantnom pretnjom nuklearnom katastrofom. Nakon Hladnog rata, zapadne socijaldemokratske partije su mogle da se stave na čelo tog dela društva koji je u padu Berlinskog zida video šansu za izgradnju mira i jednakosti, i koji se protivio privatizaciji, ukidanju socijalnih funkcija države i imperijalistučkoj ekspanziji po bivšem Istočnom bloku i po zemljama Trećeg sveta koje su se oslanjale na Istočni blok ili se snalazile uz, i niz blokovsku podelu. Međutim, zapadne socilajdemokrate su se opredelile za suprotno – da se takmiče sa desnicom ko će biti kompetentniji i uspešniji menadžer imperije. Tako smo na svaki desničarski imperijalni rat „protiv terorizma“, ili „protiv droge“, dobili barem po dva rata pod socijaldemokratskim sloganom, navodno za odbranu ljudskih prava, ili žena, dok je država blagostanja zamenjena identitetskim kvotama u strukturama moći. To je socijaldemokratski šinjel iz kog su izašle partije poput DS i njenih otpadnika.
Za razliku od Evrope i SAD, socijaldemokratija se danas zaista praktikuje u Kini, i na nešto drugačiji način u zamljama Latinske Amerike poput Kube, Venecuele, Nikaragve i drugih. Socijaldemokratija pored državnog ulaganja u obrazovanje, zdravstvo, stanovanje i druge osnovne ljudske potrebe, pre svega podrazumeva organizaciju ekonomije sa fokusom na planiranje i regulaciju u interesu radničke klase, a ne u interesu oligarhije. Svojinsko pitanje je po socijaldemokratskom konceptu sporedno u odnosu na planiranje i regulaciju, i ja to vidim kao temeljnu razliku između socijaldemokratije i drugih levičarskih koncepata, koji pretpostavljaju iskorenjivanje privatne svojine kao nezaobilazan preduslov za humanizaciju procesa rada. Naravno, da bi država mogla da dobro planira i efektivno reguliše ekonomiju u radničkom interesu, neophodno je da prirodni monopoli, strateške industrije i infrastruktura budu pod njenom kontrolom, kao i da država ohrabruje, podržava i štiti kolektivne i solidarne ekonomske inicijative, ali mimo toga uloga države u podruštvljavanju ekonomije je isključivo kroz planiranje i regulaciju, nikako kroz nacionalizaciju. Za to se ja zalažem u okviru Partije radikalne levice, ali napominjem da se drugi ljudi u PRL zalažu za drugačije koncepte. Zajednički ciljevi su nam humanizacija rada i solidarno društvo, ali ne mislimo svi isto o načinima kako se ti ciljevi postižu.
O Partiji radikalne levice se ne zna puno u široj javnosti. Ono što se na prvi pogled primeti je vaš simbol, polu-petokraka, i pridev radikalno u imenu stanke. Koja je, iz vaše perspektive, razlika između radikalne i „obične“ levice, i zašto kao simbol naprosto niste uzeli „regularnu“ petokraku? Da li se iza tih simboličkih gestova kriju i neke političke poruke – i ako da koje – ili je naprosto samo reč o marketniškim izborima?
Odavno nove generacije na levici na različite načine osvežavaju tradicionalnu petokraku, nismo mi iz PRL u tome prvi, a nadam se ni poslednji. Ako dobro pamtim, mislim da sam tu „trokraku“, odnosno petokraku čija dva kraka se domaštavaju, prvi put video na promotivnom plakatu za Dan mladosti 1987. godine, a siguran sam da ni to nije bio prvi put da je takav dizajn nekome pao na pamet. Neke dodatne poruke u tom osvežavanju nema, niti ima smisla tražiti je. Radi se ipak samo o simbolu.
Što se imena tiče, bilo nam je važno ne samo da opišemo sebe, već i sistem u kom živimo i koji hoćemo da menjamo. Ciljevi PRL, da niko ne sme biti gladan i bez doma, da znanje ne sme biti roba i da ne smemo umirati od izlečivih bolesti, sve su to opšteprihvaćeni stavovi u našem društvu, ali u sistemu kapitalističke periferije vrednosti koje većina ljudi deli su postale radikalna levica.
Prateći nedavno završenu kampanju za izbore u Srbiji, dalo se primetiti da mnogi politički akteri vide (nepostojeći) komunizam kao problem. Teško je poverovati da pilitičari rade nešto slučajno, tako da se može zaključiti da anti-komunistički diskurs u Srbiji donosi određene poene. Kako se boriti protiv toga, jer ukoliko se građani već decenijama truju antikomunističkom histerijom, teško je očekivati uspeh neke levičarske stranke, pogotovo ako se na to doda nasleđe devedesetih i teret koje su SPS i JUL nametnule levici u Srbiji?
Antikomunizam je u Srbiji svoj vrhunac imao u periodu između 5. oktobra i prvih negativnih iskustava privatizacije, već krajem 2002. i početkom 2003. godine. Od tada je u konstantnom padu, mada je naravno i dalje prisutan, ali što dublje budemo ulazili u kontradikcije kapitalizma, antikomunističke magle će se sve teže prodavati. Što se tereta SPS-a i JUL-a tiče, to je lažni problem koji levici nameću zlonamerni kritizeri, a većinu ljudi u Srbiji zapravo uopšte ne interesuje. PRL je između ostalog proistekla i iz Socijaldemokratske unije, čijom antiratnom prošlošću se ponosimo, ali čije učešće u privatizaciji smo javno osudili. Kao partija koja se oštro protivi ratu, privatizaciji i merama štednje, ne znam kakvo to nasleđe mi delimo sa kriminalnim klikama koje su vodile narod u rat, smrt i izbeglištvo, a potom saučestvovale i u Đinđićevoj privatizaciji i u Vučićevoj štednji? Hajde da ne vređamo inteligenciju birača u Srbiji, zaista mi je teško da zamislim da Milenu Repajić neko pobrka sa Dačićem i Vulinom samo zato što se oni kriju iza reči „socijalizam“?
Zašto PRL nije imao svog kandidata na predsedničkim izborima, ali niste izašli ni na parlamentarne, kao ni na lokalne? Odlučili ste da uđete u kampanju za beogradske izbore, ali ste se brzo povukli podvlačeći argument da nemate finansijski kapacitet da u njoj i učestvujete. Da li se radi samo o finansijskom kapacitetu? Argument koji ste koristili pri povlačenju iz kampanje je veoma sličan onome koji NKPJ koristi već godinama, a neki smatraju da takvom medijskom startegijom samo izazivaju podsmeh i nanose štetu levici jer je dodatno ridikulizuju. Jedan od argumenata kada se krenulo u proces ukrupnjavanja levice oko bivšeg SDU, koji je naknadno preimenovan u PRL, je bio upravo taj da želite da borbu sa ulice prebacite i na elektoralni nivo. Nedvosmisleno je da su se izborni uslovi u neku ruku pogoršali pred poslednje izbore, ali bez obzira na to, nesposobnost partije da učestvuje na bar nekim od izbora predstavlja nekakav indikator da je PRL, u odnosu na inicijalno postavljene ciljeve, evidentno, bar za sada, neuspešan projekat. Koji je tvoj odgovor na takve komentare?
Dobro pitanje, hvala ti na prilici da to malo detaljnije objasnim, jer je bitno ne samo za PRL već za ukupno stanje parlamentarne demokratije u Srbiji. Izborni uslovi se nisu „u neku ruku pogoršali pred poslednje izbore“, već se par dana pred raspisivanje izbora desilo najveće poskupljenje i monopolizacija pasivnog biračkog prava u Srbiji od 2009. godine, to jest od kad je DS uvela imovinski cenzus za partijsko organizovanje.
Da podsetimo šta se tačno desilo.
Ivica Dačić je oktobra prošle godine zajedno sa nekoliko opozicionih partija zaključio sporazum o izbornim uslovima. Između ostalog, dogovorili su da se utrostruči broj potpisa potrebnih za izbornu listu kakvu je PRL planirala da kandiduje na beogradskim izborima. Sa oko 1000 potpisa, minimalan broj je skočio na 3000, što uvećava ne samo troškove overe, već i broj ljudi, prostorija i drugih resursa. Ipak, to nije bilo toliko strašno kao što na prvi pogled deluje, jer je istovremeno dogovoreno da jedan građanin može da potpiše podršku za više izbornih lista. To rešenje je bilo sasvim korektno, barem po našem razumevanju parlamentarne demokratije. Potpisom se daje podrška da partija izađe ne izbore i sasvim je razumna pretpostavka da jedan građanin može misliti da dve ili tri partije treba da učestvuju u parlamentarnom životu, iako će naravno glasati samo za jednu. Sa druge strane, omogućavanje ljudima da potpisom podrže više lista bitno neutrališe problem ekonomske prinude velikog broja ljudi u Srbiji da svoj potpis daju strankama na vlasti. Ako je neko već ucenjen da podrži SNS, položaj će mu biti kudikamo lakši ako nakon toga može da podrži i listu ili liste koje bi zaista podržao. Dakle, to su bili uslovi pod kojima se PRL pripremala za beogradske izbore. Što se nacionalnih izbora tiče, od početka smo imali dogovor da mi podržimo listu Romske partije na nacionalnim, a oni našu listu na beogradskim izborima, da udružimo resurse u kojima i jedni i drugi oskudevamo i da pomognemo jedni drugima u prikupljanju potpisa i drugim aktivnostima u kampanji, a da potom u Skupštini Srbije i u Skupštini Beograda vodimo zajedničku politiku. Sa resursima koje smo imali, ovaj cilj je bio realan. Mi u PRL-u smo smatrali da je važno da Romi budu zastupljeni u parlamentu preko svoje organizacije, a ne preko partija koje ih ucenjuju, a pored toga smo postigli i dogovor sa Romskom partijom o zajedničkoj politici, što je važno i za romsku zajednicu i za levicu u Srbiji, jer za razliku od drugih etničkih grupa, pripadnost romskoj zajednici ima izrazitu klasnu dimenziju.
Međutim, prilikom izglasavanja promena izbornih zakona u Skupštini 4. februara, pred samo raspisivanje izbora, poslanik Vladan Glišić iz Šapićeve partije je podneo amandman kojim se zabranjuje građanima da potpisom podrže više izbornih lista. Amandman je prihvaćen, a ostao je minimalan broj od 3000 potpisa za beogradske izbore koji je predložen u oktobru. Samo ću ti reći da se na primer moj lični spisak ljudi koje sam pozvao da potpišu za PRL i RP preko noći istopio sa skoro 700 na stotinak, jer su na njemu bili skoro isključivo ljudi koje znam iz stambenih i radničkih borbi, i koji su svojim teškim položajem ucenjeni da potpišu za neku od vladajućih partija. Za ono pogoršanje uslova iz okrobra smo bili spremni, ali ova izmena od 4. februara, pred sam početak kampanje, nas je onemogućila da izađemo na gradske izbore, tako da smo odustali od svoje kampanje i usredsredili se na podršku Romskoj partiji. Prikupili smo 5000 validnih potpisa na teritoriji cele Srbije, što takođe nije bilo lako i što smo uspeli tek u naknadnom roku, jer je i RP sa svoje strane naročito ostala oštećena što ljudi nisu mogli da potpišu više lista. Ucenjivanje Roma je na ovim izborima bilo jače nego ikada, što su konstatovali i CRTA i drugi posmatrači, tako da nam je sada i pravo da budemo birani i pravo da biramo u Srbiji ugroženije nego ikada. Romska partija na kraju nije imala dovoljno glasova da pređe manjinski izborni cenzus, ali ostajemo u savezu i jačamo organizacije za naredne izbore.
U svakom slučaju, da li je PRL uspešan projekat pokazaće vreme. Za sada znamo da smo zajedno sa Romskom partijom struktura koja je u stanju da skupi i preda 5000 validnih potpisa u zakonskom roku, i da artikuliše zajedničku politiku levice i najugroženije manjinske grupe u Srbiji, a ono što nam nedostaje je sada lako izračunljivo u novcu i drugim resursima, odnosno mnogo je jasnije nego pre nego što smo se upustili u kampanju. Idemo dalje.
Kako PRL gleda na koaliciju MORAMO? Koja su preklapanja, ali i razlike između njih i vas?
I oni i mi smatramo da su zaštita životne sredine i borba protiv klimatskih promena ključna pitanja današnjice, ali za razliku od MORAMO, mi mislimo da se borba za životnu sredinu ne može voditi na štetu ugroženih ljudi i siromašnih zemalja, a u korist centara moći koji su klimatske promene izazvali. Čak i ako zanemarimo istorijske emisije, evroatlanska vojska i vojna industrija zagađuju planetu neuporedivo više nego proizvodnja struje na ugalj i grejanje na Smederevce u Srbiji, i ako se borba za životnu sredinu bude vodila tako da eskalira nejednakosti i učvršćuje moć onih koji su najodgovorniji za zagađenje, onda će takva borba umesto rešenja samo stvarati nova i nova žarišta.
Da li je uopšte bilo pokušaja da se ostvari neka saradnja sa MORAMO, ili sa nekom od njihovih sastavnica? Ti lično, kao i SDU, imate predistoriju saradnje sa tim ljudima (bio si na listi NDBG na prethodnim beogradskim izborima), ali i sa levim liberalima generalno. Iz tvoje perspektive, ali i iz perspektive tvoje partije, u kojim situacijama i na kojim nivoima je smislena saradnja sa levim liberalima?
Pre bilo kakvog razgovora o saradnji sa liberalnim partijama, PRL mora da se izgradi u organizaciju koja je u stanju da samostalno izađe ne izbore, da odgovara za celokupni izborni proces i da vodi sve poslove u okviru izbornog procesa. Pokazali smo da značajan deo posla možemo da sprovedemo, ali to naravno nije dovoljno, i nastavićemo da se razvijamo i da se u svom razvoju oslanjamo na one koji organizuju i predstavljaju ljude koji su prvi na udaru kapitalizma, poput Romske partije, ili pojedinih sindikata sa kojima trenutno razgovaramo. To izgleda kao da je teži put, ali je put koji ima perspektivu. Siguran put da nikada ne izgradimo samostalnu organizaciju je da krenemo prečicom i postanemo levo smetalo u liberalnim koalicijama, koje radi šta mu se kaže jer zavisi od tuđe organizacije.
A prostor za saradnju sa liberalima uvek postoji u borbi za slobodu govora, okupljanja, organizovanja, za jednakost pred zakonom, odnosno u borbi za ostvarenje onih ciljeva koji su nam zajednički. Ja naravno mislim da je borba za građanske slobode jalova i ritualna bez klasne borbe, ali mi nikada nije bio problem da sarađujem sa onima koji to ne misle, dokle god iskreno veruju u građanske slobode. Na žalost, današnji liberali su nešto čudni, pa ćete ih često čuti da se zalažu za cenzuru, za zabrane političkog delovanja i za preke sudove, ali to je već njihov problem.
U svom podcastu Osmatračnica, više puta si izneo stav da Srbija nikako ne bi trebalo da postane članica EU. To je stav i PRL. Da li možeš u kratkim crtama da nam obrazložiš taj stav, kao i to kako vaša partija vidi pozicioniranje Srbije u međunarodnim odnosima?
Možemo sada naširoko o katastrofalnim razmerama štete koje je dvadesetogodišnji proces pristupanja EU doneo našoj zemlji, ali to više nije toliko bitno jer se situacija u međuvremenu promenila. Ako je onomad i postojao naš „evropski put“, danas je jasno da Srbija nikad pa ni tad neće ući u Evropsku uniju. Ne zato što ne zatvaramo poglavlja, već zato što je preveliki otpor sadašnjih članica prijemu novih, sa trendom da bude još veći. To našu zemlju stavlja u poziciju večitog kandidata, odnosno de facto kolonije, jer se kod nas primenjuju zakoni koje nam je nametnuo savez zemalja kom ne pripadamo, a koji su pisani u interesu kompanija, banaka i zemalja tog saveza, a ne naših građana i građanki, koji na tog ko nam nameće zakone nemaju nikakav uticaj. Proces privatizacije naše privrede i našeg političkog sistema je već sproveden pod izgovorom pristupanja Evropskoj uniji, šteta je nemeriva, takozvana bespovratna sredstva iz pristupnih fondova su investirana isključivo u proizvodnju briselske klase koja piše nenarodne zakone i organizuje kolonijalnu upravu, a sa druge strane više ne živimo u unipolarnom svetu pa da su nam investicije iz EU jedina šansa da imamo kakvu-takvu ekonomiju. Dodajte tome i pritiske koje trenutno trpimo da se priključimo ratnohuškačkoj i sankcijaškoj histeriji protiv Rusije, i da je pristupanje Evropskoj uniji korak bliže NATO savezu… da ne nabrajam dalje, mislim da je savršeno jasno zašto mi u PRL, kao i većina građana i građanki Srbije, smatramo da naša zemlja treba da izađe iz procesa pristupanja EU. Pritom se nalazimo u dosta dobroj poziciji da iskoristimo to što se svet sve više multipolarizuje, tako da tvrdoglavim insistiranjem na tzv. „evropskom putu“ zapravo samo sebi sečemo granu na kojoj sedimo.
Jedan od razloga rascepa unutar PRL je bio odnos prema Kini, odnosno pitanje da li je Kina imperijalistička država i da li je kineski sistem oblik socijalističkog uređenja. Koji je tvoj odgovor na ova dva pitanja?
U današnjem svetu postoji samo jedna imperija, i to su naravno SAD. SAD kontrolišu međunarodne kreditne institucije koje uvlače male zemlje u dužničko ropstvo, SAD naređuju zamljama da pišu svoje zakone u interesu imperijalnih korporacija, i SAD vode najveći vojni savez na planeti za slučaj da se neko pobuni. A uzgred i finansiraju kojekakve rasiste da prodaju maglu o „dva imperijalizma“, ili čak da vode kampanje samo i isključivo protiv kineskih investicija, kao što to radi zrenjaninska organizacija Građanski preokret.
Kina je vodeća svetska ekonomija, socijaldemokratija od koje možemo puno da naučimo, koja svoju spoljnu politiku zasniva na punom poštovanju suvereniteta. Kina je lider „vestfalskog“ bloka u UN, i otud vodi računa da se u zemljama sa kojima ima ekonomsku saradnju ponaša po domaćim zakonima, bez ucenjivanja da se domaći zakoni prilagode kineskim investitorima. To naravno ne znači da sa kineskim investicijama u našoj zemlji nema problema, ali ti problemi su prvenstveno posledica loših zakona koje smo doneli po nalogu EU, kao i činjenice da svaka bogata korporacija u maloj i siromašnoj zemlji već po inerciji svoje veličine ima tendenciju da uspostavi samovlašće i da potčini lokalnu zajednicu svojim interesima. Kineski investitori Srbiju tretiraju kao suverenu zemlju i traže da budu tretirani ravnopravno sa drugim investitorima. To što mi nismo suverena zemlja i što su naši zakoni pisani po meri evroatlanskih investitora, to je problem koji treba sami da rešimo, a rasistička propaganda evroatlanskih plaćenika usmerena isključivo protiv kineskih investitora nam samo smeta da sagledamo stvarne probleme sa kineskim investicijama i da krenemo da ih rešavamo. Jer čak i sa najboljim propisima, uvek je problematično kad velika korporacija investira u malu i siromašnu zemlju, odakle god ta korporacija dolazila. Zato je bitno da odbacimo rasističke napade na kineske investicije i da ograničimo moć direktnih stranih investitora u celini.
Da bi se levičarska partija uopšte tretirala levičarskom, ona mora da bude i međunarodno legitimizovana. Kojoj međunarodnoj internacionali pripada PRL i koje su evropske i svetske partije sa kojima sarađujete?
Pre izbora nismo hteli da pokrećemo razgovore o međunarodnim savezima. Hteli smo prvo da vidimo kako funkcionišemo u izbornom procesu, da utvrdimo šta možemo i šta nam nedostaje. Nakon izbora smo pokrenuli razgovore sa više levičarskih partija iz drugih zemalja o međunarodnim savezima, ali rano je da o tome govorimo pre nego što postignemo konkretne dogovore.
Činjenica je da se PRL i pojedine ekstremno desničarske stranke zalažu za određen broj istih ciljeva: i jedni i drugi su protiv javnih izvršitelja, protiv ulaska Srbije u NATO, protiv izgradnje mini hidroelektrana i poslovanja kompanije Rio Tinto itd. Ljudi koji nisu previše politizovani, u tom smislu, ne vide neke esencijalne razlike između vas i ekstremne desnice. Šta biste im vi odgovorili, koje su to ključne razlike koje vas odvajaju od njih, odnosno zašto bi trebali da podrže vas, a ne njih?
Teško mi je da zamislim osobu koja ima formirane stavove o javnim izvršiteljima, NATO-u, mini hidroelektranama i Rio Tintu, a da istovremeno ne vidi esencijalnu razliku između PRL i ekstremne desnice. Šalu na stranu, oko svih pitanja koja si naveo postoji veoma visok nivo saglasnosti u našem društvu. Niko razuman nije za zelenašenje, za rat, za betoniranje reka i za uništavanje životne sredine. Naš zadatak je da jasno artikulišemo svoju poziciju i svoja rešenja, i da se za njih beskompromisno borimo. Tako će se najbolje videti razlike u odnosu na druge pozicije.