Jedne noći, posle potpisivanja sovjetsko-nemačkog pakta, negde oko dva ili tri sata, probudila je mene i Mitru, u Majke Jevrosime ulici, prestravljena ženska vika s ulice: Rat, rat je počeo! – Bilo je u tome nečeg tako stravičnog i punog užasa, nekog krika iz suštine ljudskog bića, da mi se on urezao zauvek u sećanju, uprkos rezonovanjima o ratu, u kojima nije bilo ni užasa ni straha, nego pre očekivanja da će s ratnom vrevom doći do političkog raspleta i u Jugoslaviji.
Ja sam bio jedan od onih koje je sovjetsko-nemački pakt čak obradovao. To je bio slučaj i sa svim vodećim komunistima, iako je bilo i neznatnijeg kolebanja. Mi smo već bili vaspitali sami sebe da imamo apsolutnog poverenja u Sovjetski Savez i sve odluke njegove vlade. Ali bio je i jedan drugi, dublji razlog. Teoretski mi komunisti nismo isključivali savez između SSSR-a i kapitalističkih država. Ali „kapitalističke države” bile su za nas sve manje-više iste. Nismo pravili nikakvih bitnih razlika između hitlerovske Nemačke i zapadnih demokratija. Zavisilo je samo od konkretnog momenta i praktične koristi kakvi će odnosi biti uspostavljeni s kojom državom. Ako se ovome doda i prominhenska politika zapadnih vlada, naš stav nam je mogao izgledati utoliko jasniji i logičniji.
Jutarnje novine tek su bile objavile saopštenje o sovjetsko-nemačkom sporazumu. Sreo sam pred Narodnim pozorištem Duška Matića, nadrealističkog pesnika i levičara – onog istog kojeg je Čolaković hteo da ugura u Partiju. On mi je odgovorio da događaj može imati i negativne i pozitivne posledice. Napao sam ga. Ja sam video samo pozitivne – za SSSR, a time i za nas komuniste.
Video sam da se time neizbežnost napada na Poljsku naglo primakla. Verovao sam i da će zapadne sile morati odgovoriti objavom rata. Ali time je za SSSR nastajala ona idealna situacija – da proširi socijalizam na račun oba zavađena tabora.
Tih nekoliko dana do izbijanja rata kao da su bili dobrodošli da porazmislimo i o oceni rata. Tito nije bio u zemlji. Kardelj je bio u Sloveniji. Od mog stava je zavisilo, uglavnom kakav će stav imati komunisti i levičari u Beogradu. Bitno pitanje je bilo, razume se, da li je rat imperijalistički s obe strane, ili antifašistički, odnosno pravedni za zapadnu stranu.
Ako je do izbijanja rata i moglo da se čeka u neodređenim diskusijama i kombinacijama, posle 1. septembra nije se moglo ni časiti. Naročito je buknuo Univerzitet. Studenti, naša najjača i najvažnija tvrđava, bili su u konfuziji. Dotada smo mi vodili antifašističku, narodnofrontovsku i nacionalno-odbrambenu politiku. Od karaktera rata, odnosno od ocene koju ćemo mi dati, zavisio je čitav dalji smer naše politike.
Bio je to jedan od onih retkih trenutaka kad treba prelomiti i s dotadašnjim shvatanjima i s načinom života. Nisam mogao da spavam zbog intenzivnog razmišljanja. I sutradan bio sam uznemiren. Padalo je veče, gusto i toplo u svojoj blagosti, kao vode u sumraku. Išao sam od Karađorđevog parka ka Opštoj studentskoj menzi, gde su me studenti očekivali. Vraćao sam se sa sastanka Pokrajinskog komiteta, na kome je bilo zaključeno da se pričeka, uprkos tome što su svi naginjali k mome stavu. Osetio sam odjednom, prelazeći Šumadijsku ulicu (sada ulica Jugoslovenske narodne armije), kako se u meni vrši neko unutarnje menjanje, nešto vedro i radosno, a istovremeno mučno i bolno.1 Kao da se oslobađam nekog tereta, a sve stvari postaju – takve su mi se i činile – lake, igrave i mekane. Ulica je plovila kao reka, a vozila su jurila po njoj kao dečije igračke i ljudi bili dobri i nesrećni mravi koji se tope.
Uprkos stava Pokrajinskog komiteta da treba čekati sa stavom, ja sam na studentskom sastanku zauzeo stav da je rat imperijalistički i da mi komunisti moramo iz toga izvući sve posledice. Ovde, gde su mozgovi plamsali kao zapaljene buktinje, nemogućno je bilo čekati, naročito zbog toga što su omladinske grupe građanskih partija, kao i većina štampe, očito bili naklonjeni zapadnim silama, što je uticalo na studente i moglo da cepa njihove redove.
Svega jedan istaknutiji student, Milinko Đurović, nije prihvatio moj stav.2 Napadali su ga sa svih strana, ali kako je bio dobar komunist, nisu mogli da ga oglase za „sitnog buržuja”. Kad su im ponestali drugi argumenti, rekli su mu da ja mislim drukčije nego on. Odgovorio je: Pa nek misli i Đilas. – Poslali su mi ga da ga ubeđujem. Imao sam utisak da mu je više bilo stalo do toga da se ne zavađa s Partijom nego što sam ga ubedio. No diskusija je bila veoma drugarska. Đurović je bio čovek retkih i velikih moralnih vrednosti, ali svojeglav i tvrdoglav. Nije ni bilo čudo što takav čovek nije ni mogao ni hteo prekonoć da menja svoje poglede. Ja sam ga shvatio i njegov stav nije imao za njega posledica u Partiji, što je već bio redak slučaj.
Ocena rata kao imperijalističkog, kao struja je prošla kroz sve levičare i već sutradan, 3. septembra, o njemu je znao sav politički aktivni Beograd.
Nezgoda ovog „zatrčavanja” nije bila samo u tome što Pokrajinski komitet još nije bio zauzeo stav. Ni Centralni komitet ga nije bio zauzeo, jer se još nije bio okupio. I Tito je bio u Moskvi. A Moskva je zagonetno ćutala i to je budilo svakojake strepnje. A šta, ako ona zauzme drukčiji stav? Kao što je poznato, ona je zauzela stav mnogo kasnije – istovetan s našim. Ali na nju se nije moglo čekati.
Lola Ribar je neodlučno prihvatao moj stav. On se tek bio vratio iz Pariza, a tamošnji komunisti, među njima Torez, stajali su uoči rata na stanovištu da će rat, ako do njega dođe, za Francusku biti pravedan i da će oni braniti zemlju. Torez je bio za nas veliki autoritet, jer je bio i član Egzekutive Kominterne, pa se pretpostavljalo da je morao biti obavešten o stavu Moskve. Ali to je bilo pre izbijanja rata.