”Već iz samog obraćanja pokreta Anonimnih u vezi sa obaranjem sajtova Granda i City Recordsa, mogli smo zaključiti da, nažalost, akcije pokreta Anonimnih u Srbiji nemaju nikakve veze sa borbom protiv cenzure, već da u samima sebi one predstavljaju svojevrsne činove cenzure. U ovom kratkom tekstu neće biti reči o orgijama kulturnog rasizma prema građanima koji preferiraju sadržaje ovih sajtova, a koje su tom prilikom nastale u facebook zajednici Srbije (tekstovi koje preporučujem dole, proaktivno, tj. pre samog događaja, pozabavili su se na adekvatan način tom temom). Umesto toga, pokušaću da objasnim zašto pokret Anonimnih u Srbiji nema nikakve veze sa konceptom anonimnosti i njegovim radikalnijim političkim potencijalima.”

Objašnjavajući pomenutu akciju, Anonimni kažu:

“Od večeras vraćamo kulturu u Srbiju. Hoćemo više biblioteka i muzeja, a manje kafanskih pevaljki. Razvoj ovakvih pojava u našem društvu već smo videli devedestih: umesto džepnih izdanja knjiga, u džepovima se nose noževi, “britvice” i pistolji. Puca se ljude zbog parking mesta. Nećemo dozvoliti dalje moralno propadanje društva. ” (Vidi)

Evidentno, Anonimni veruju da su emisari, odnosno “desna ruka” kulture. Oni, vidimo, za razliku od pretpostavljenih primitivaca koji uživaju u “kiču” i “šundu”, znaju šta je to prava kultura i oni jesu u posedu te kulture. Oni su, štaviše, vrlo “raspoloženi” (čak, iako, to niko od njih ne traži) da to svoje mišljenje, putem svojih hakerskih veština, “prenesu” ostatku populacije koja živi u Srbiji.

Prva prirodna reakcija na ovu nameru glasi: ko si, bre, ti da mi kažeš šta je kultura, a šta nije kultura? Ovo reakcija, premda apsolutno opravdana, međutim, nije adekvatan politički odgovor na njihovu akciju. Ta reakcija, u stvari, pretpostavlja da postoji neka kultura i to u smislu opozicije onoga što je kulturno i onoga što je nekulturno – reč je samo o tome da niko ne može da se (samo)proklamuje znalcem i gospodarem kulture. Zbog nedostatka te političke adekvatnosti nije dovoljno, po mom mišljenju,  insistirati na tome da niko nije u posedu kulture, te da niko ne može i ne sme nekom drugom da nameće svoje mišljenje o tome šta je kulturno, a šta je nekulturno. Pored toga, trebalo bi insistirati, pre svega, na tome da je ova suprotnost između kulturnog i nekulturnog već sama po sebi problematična. Pođimo zato od ideje da onaj koji se predstavlja kao znalac i vlasnik kulture jeste u startu neko prema kome treba da gajimo sumnju.

Ako bliže pogledamo na čemu Anonimni u gornjem saopštenju baziraju svoj legitimitet, videćemo da se radi o obrazovanju. Oni, naime, hoće obrazovanje, a ne nasilje. Drugim rečima, baš zato što se smatraju obrazovanima, oni se smatraju i znalcima odnosno vlasnicima kulture. Obrazovanje, prema Anonimnima, u krajnjoj liniji počiva na inteligenciji:  “Ako vam je smešna naša borba, jer ste suviše preplašeni u svojoj mizeriji da bi pružili inteligentan otpor, a ne demagogiju koja se sastoji od podizanja nacionalnog zanosa i šovinizma, ako vam je dobro, onda ništa”, kažu oni (“svaka sličnost” sa parolom emisije “Peščanik”, videćemo dalje, nije slučajna). Prema tome, Anonimni su obrazovani zato što su inteligentni (ili su inteligentni zato što su obrazovani – “kauzalitet” radi u oba smera). Opet, prva prirodna reakcija, takođe vrlo opravdana, mogla bi da glasi: na osnovu čega ti misliš da si baš ti inteligentan, a da ostali to nisu? (A to očigledno misliš, jer daješ sebi za pravo da drugima diktiraš šta treba da misle, govore i rade). Međutim, ponovo smatram da ovo nije dovoljno adekvatno kao politički odgovor na akt cenzure koji su pokušali da sprovedu. Možemo, naime, ići dalje od toga.

U tu svrhu, poslužićemo se Ničeovom kritikom uma, odnosno duha. U našem slučaju, kultura, inteligencija i obrazovanje shvaćeni su kao oličenja onog duhovnog, a Anonimni se bore upravo protiv onoga što prlja i kontaminira to duhovno. Imajući to na umu, pređimo na ultra kratko objašnjenje Ničeove kritike duha. Niče je, naime, smatrao, da duh sam po sebi ne znači ništa. Da bismo shvatili pravu suštinu duha, mislio je on, moramo uzeti u obzir ono čemu duh služi, i to u rukama onih koji se pozivaju na njega (u rukama znalaca i vlasnika duha). Oni koji se pozivaju na duh, prema njemu, putem tog poziva obavljaju dvostruku operaciju: 1) oni pokušavaju da se nametnu kao društveno dominantni (zaoštreno rečeno, kao gospodari, oni koji odlučuju) – nije li logično da oni koji su kulturniji, obrazovaniji i intelignentniji treba da vladaju nekulutrnima, neobrazovanima i glupima? -, 2) oni pokušavaju svoju volju za dominacijom da sakriju iza tobožnjih večnih, transcendentnih vrednosti (um, duh, kulturu, obrazovanje, inteligencija, itd) – nije, prema njima, naime, reč o tome da treba da vladaju (gospodare, odlučuju itd.) oni, već same te večne, transcendentne vrednosti (igrom slučaja, baš oni su ti koji su znalici i vlasnici tih vrednosti).

Videli smo da Anonimni pokušavaju svoju politiku da zasnuju na kulturi, obrazovanju i inteligenciji. U njihom vidnom polju, ova tri atributa pojavljuju se kao gore navedene večne, transcendentne, tj. očigledne vrednosti. Ko bi uopšte mogao da ih dovede u pitanje? Samo neko ko je nekulturan, neobrazovan i glup, zar ne? Recimo, međutim, u pokušaju da dalje razradimo naš mali prikaz Ničeove kritike duha, da se sadržaj ova tri pojma određuje društveno-istorijski. Drugim rečima, to znači da se ovde ne radi o nekim fizičkim ili biološkim entitetima, koji bi, zahvaljujući većoj ili manjoj sporosti prirodne “istorije” bili, praktično, večiti (s ozbirom na ljudski rod). Sadržaj ova tri pojma određuje se u društveno-istorijskoj borbi, čiji ulog jeste upravo dominacija. Osim toga, ne samo da oni koji su društveno-istorijski dominantni, efektivno, definišu šta znači biti kulturan, obrazovan i pametan, već se tim definicijama oni upravo i služe da bi vladali onima koji su njihovom definicijom stigmatizovani kao nekulturni, neobrazovani i glupi. Štaviše, ničeanski svedeno, ta definicija funkcioniše upravo i isključivo kao sredstvo te dominacije.

Na osnovu iznesenog, možemo videti u čemu se krije osnovna “greška” pokreta Anonimnih u Srbiji. U želji da pođu od ideje jednakosti (jer anonimnost upravo implicira ideju jednakosti), oni zapravo, i to u službi vladajuće ideologije, reprodukuju postojeću dominaciju, i samim time, stvarno postojeće nejednakosti. Ukratko, kada se pozivaš na kulturu, obrazovanje i inteligenciju,  a) ti se pozivaš upravo na tekuću definiciju tih atributa, definiciju koju su dali oni koji vladaju i eksploatišu u datom istorijskom trenutku, b) ti ne izlaziš iz logike moći koja se krije iza tih atributa (imajući u vidu Ničeovu kritiku uma – u našem slučaju kulture, obrazovanja i inteligencije – kao oruđa u službi dominacije). Ne bih na ovom mestu ulazio u ideološku i ekonomsku analizu takvih poziva budući da to nije moja namera, i zato što je ova analiza dovoljno uspešno izvedena u tekstovima: Povampireni snobizam i Ivan Tasovac, odnosno Kritika kritike turno folka – tekstovima koje mogu samo toplo da preporučim. Ti tekstovi, takođe, vrlo lepo objašnjavaju resentiman koji se krije iza pokušaja stigmatizacije ukusa masa.

Umesto toga, a kao zaključak, rekao bih da je osnovni “greh” pokreta Anonimnih u tome što oni, u stvari, kompromituju sam koncept anonimnosti i njegove radikalnije političke potencijale. Iako, možda, ne znamo ko se krije iza tog pokreta, znamo vrlo dobro koje ideološko gorivo pokreće njihov motor. Reč je o specifičnom ideološkom miksu liberalizma i rasizma, miksu koji je svoju preporod doživeo devedesetih, a svoje povampirenje u post-petooktobarskim danima.

Nasuprot tome, prava anonimnost bi se sastojala upravo u ideji da atributi koji te karakterišu uopšte nisu bitni za politiku koju vodiš, odnosno za participaciju u jednoj alternativnoj, pravednijoj zajednici. Štaviše, ta politika bila bi politika koja se vodi sa one strane svakog atributa i protiv svakog atributa, budući da svaki atribut upravo uvodi nejednakosti i dominaciju. Nasuprot tome, logična politička posledica insistiranja na posedovanju određenih atributa jeste da oni koji imaju te poželjne atribute treba da vode politiku, dok oni koji su lišeni tih atributa treba da ih slede. Time se, evidentno, uvodi hijerarhijska razlika između prvih i drugih.

Za razliku od radikalnog projekta anonimnosti koji bi suspendovao hijerarhijske razlike, a koji im je stajao na raspologanju kao jedna od mogućnosti, Anonimni Srbije zadovoljili su se, skupa sa čitavom blogerskom i tviterskom “zajednicom” Srbije, uzgred budi rečeno, da budu samo portparoli trenutno vladajuće ideologije (ova druga je to, praktično, od svojeg začeća). Pošto su u tome uspeli, svoj pravi projekat mogu smatrati u potpunosti ostvarenim.

PODELITE