Sedamdesetdvogodišnji Stojko Ratkov iz Čuruga doleteo je, po službenoj dužnosti, u Moskvu, da bi učestvovao na proslavi 7. novembra. Godina je bila 1967, a povod – pedesetogodišnjica Oktobarske revolucije. Kao jedan od poslednjih živih jugoslovenskih boljševika, Ratkov je odlikovan Ordenom Lenjina, najvećim i najznačajnijim odlikovanjem u Sovjetskom Savezu. Proživeo je dva svetska rata, i u oba se borio za oslobođenje radničke klase. U mirnodopsko vreme, živeo je povučeno, bez velikih pozicija, ali je uvek aktivno učestvovao u komunističkom pokretu, u koji je verovao do smrti.

Stojko Ratkov (1919)

Stojko Ratkov rođen je u zemljoradničkoj porodici u Čurugu 24. aprila 1895. godine. Njegov običan paorski život prekinula je mobilizacija 1915. godine, koja ga je odvela na Ruski front, a potom i u rusko zarobljeništvo. To zarobljeništvo promenilo je njegov život zauvek, jer se tamo upoznao sa idejama revolucionarnog socijalizma. Iako je prvo bio deo Srpskog dobrovoljačkog korpusa, ubrzo ga je, kao i mnogi, napustio da bi se pridružio boljševicima. Prvo se našao u Kijevu, a potom u Moskvi, odakle je otišao za Samaru. U Samari su on i Emil Čop, Hrvat iz Senja, osnovali dva puka (pešadijski i konjički) sastavljena od komunističkih dobrovoljaca Južnih Slovena. U februaru 1919. godine poslat je u Harkov, a potom u Odesu, kao član „Inostranog kolegijuma“, koji je ilegalno organizovao komuniste raznih zemalja na teritoriji koja je tad bila pod zajedničkom kontrolom kontrarevolucionara – beloarmejaca i francuskih vojnika. U avgustu iste godine, vraća se u Jugoslaviju i priključuje novoosnovanoj Socijalističkoj radničkoj partiji Jugoslavije (komunista). Kroz celi međuratni period bavio se revolucionarnom aktivnošću, i legalno i ilegalno, kao jedan od vodećih članova KPJ u Čurugu. 1941. godine priključio se Šajkaškom partizanskom odredu, a kraj  rata dočekao je u Trećoj armiji JA, pod komandom Koste Nađa. Nakon rata ponovo živi u Čurugu, gde se bavi zemljoradnjom i radi kao lokalni rukovodilac KPJ/SKJ. Umro je 28. decembra 1967. godine, manje od dva meseca nakon svog poslednjeg putovanja u zemlju u kojoj je postao komunista.

„Novi plamen“ po prvi put na srpskohrvatskom objavljuje izveštaj Stojka Ratkova o događajima u Odesi 2. marta 1919. godine, kada su beloarmejci i francuski vojnici bez optužnice i suđenja streljali deset ljudi, šest žena i četvoro muškaraca, zbog sumnje da su komunisti. Ratkov je bio jedini koji je uspeo da pobegne, a potom je svoje dramatično bekstvo opisao u tekstu koji sledi, a koji je bio namenjen kao izveštaj za Južni biro Komunističke internacionale, koji se tada nalazio u Harkovu.1 Tada su ubijeni Žana Laburb (Jeanne Labourbe), poznata francuska komunistkinja i supruga našeg komuniste Vukašina Markovića, njena gazdarica u Odesi i njene tri ćerke, kao i Lazar Švec, Mihail (Mišel) Štilivker, Jakov (Žan) Jeljin, Aleksandr Vinicki i Marija Liman, Jeljinova supruga.

***

Drugog marta oko pola jedanaest uveče sedeo sam sa drugaricom Laburb, sa staricom Lajfman, sa njene tri ćerke Rebekom, Verom i Hesom i sa gostom Lazarom Švecem. Neki su učili francuski jezik, neki su čitali. Odjednom, otvaraju se vrata i u sobu ulazi 10 naoružanih ljudi. Mađu njima su bila dva generala, dva pukovnika, dva oficira nižeg čina i četiri francuska oficira. Od Rusa je bilo pet ljudi u uniformama činovnika i jedan u civilnom odelu. Tri francuska oficira bila su u uniformi pešadije i jedan u uniformi mornarice. Ušli su vičući, komandovali „ruke u vis“, uperili revolvere u nas. Mi smo podigli ruke i ustali. Jedan od oficira je došao do mene i rekao:  „Govori gde je novac koji si doneo iz Moskve ili ću te streljati“. Ja sam odgovorio: „Streljaj, ako imaš hrabrosti, ja nisam kukavica, ja sam Srbin. Ne znam ni za kakav novac“. On je uzeo od mene revolver i počeo psujući da me pretresa. Preturao je po  džepovima, uzeo sve dokumente, sav novac, skidao ženske satove i pitao šta ja tamo radim, šta drugarica Laburb, šta Lazar, ko smo mi. Dobro su nas „očistili“, sve papire, razglednice, dokumente i od starice uzeli sav novac koji smo imali. Starica je počela plakati, a oni su joj vikali: „Ćuti, streljaćemo te, đubre jedno“. Ispreturali su sve po sobi, zatim su nam vezali  ruke i počeli dalje tražiti novac govoreći: „Ako ne kažete, mi ćemo ga svakako naći, zidove ćemo razbiti, ali ćemo ga naći“. Zatim su kod madam našli razne papire, novine „Komunist“ na francuskom jeziku i razne zapise itd. Kod mene su našli dve priznanice. Jedan oficir je rekao generalu koji je sedeo – sigurno je ovo cela banda. Sve su sakupili i dobro nas opelješili. Novac su stavili u džepove, a ostalo u korpu, koju su poneli u kontraobaveštajnu službu. Zatim su upitali: „Gde vam se nalazi podrum ili šupa“ i počeli da traže. Podrum nismo imali, a šupu su našli. Polomili su bravu i tamo našli boljševičku literaturu od prošle godine i rekli: „Đubrad, kakva je to literatura. Sigurno su je doneli nedavno iz Moskve“. A Hesa kaže: „Ta literatura je sva od prošle godine. (Svi su mirni, samo je starica „pala“, a oni kažu: „Nismo mi budale, vidi se da je nova” i sve su pokupili).

Posle izvesnog vremena, posle skoro čitavog sata, kažu: „Idemo, sutra ćemo doći i videti“. Staricu su povezli kolima, a nas su terali po Puškinovoj ulici. Stan su zapečatili do pregleda kontraobaveštajne službe, do komande koja se nalazila preko puta spomenika Jekaterini. Oterali su nas na četvrti sprat, smestili nas na tri koraka jednog od drugog, ženama su odvezali ruke, a nama nisu. Zatim su nas prebacili iz jedne sobe u drugu – jednog francuskog vojnika – komuniste, zatim su isterali iz sobe dve žene i tri muškarca, koji su bili uhapšeni, ali pre nas. Prilazi jedna dama madam Laburb sa još jednim Francuzom i počinju da se smeju. Zatim su odveli  jednog inženjera Jeljina na saslušanje i počeli da ga tuku. Tukli su ga, tukli tako, da je izašao sav krvav. Zatim su odveli drugog i takođe ga zverski tukli. Zatim prilazi jedan oficir vratima i viče: „Gospodin Mišel, izvolite (pokazuje rukom)”. Poveli su ga u sobu za saslušanje. Mišel je predsednik francuske grupe. Počeli su ga tući tako zverski da je starica Lajfman pala u nesvest. Jedna žena je rekla: „Ovo je gore, nego u starom režimu”.  Jedan od oficira je viknuo: „Ćuti, mi ćemo vam dati slobodu pretnjama i pesnicama, koju vi želite, đubrad  – revolucionari”.

Ja sam rekao jednom pukovniku: „Gospodine pukovniče, zar ćete i mene tući. Zbog čega?”, a on  odgovara: „Ne znam, ne znam ni zbog čega sam ovde. Ovde se raspoređuju Francuzi”.  Ja kažem: „Vi ste me uhapsili, a ne Francuzi”.  Jedan od francuskih oficira mi je prišao i udario me dva puta po licu, i kaže: „Ćuti”. Ja kažem njemu: „Ne tuci me, nemaš pravo dok ne bude suđenje”. Otišao je u stranu. Ja kažem: „Nasilnici”. Jedan od oficira viče: „Ćuti, vidi (preti revolverom). Svi uhapšeni su sedeli mirno, na licima nije bilo ničeg posebnog. Kao da je bilo sve mirno. Samo starica, koja se onesvestila, I supruga inženjera su plakale. Zatim su odveli na ispitivanje Lazara Šveca koga su tukli. Zatim sam ja bio na redu. Ušao sam u sobu na ispitivanje. Tamo je za stolom sedeo i vršio ispitivanje jedan starac, riđ, starosti 55 – 60 godina, a sa desne strane jedan francuski oficir višeg ranga i jedan nižeg ranga. Sa leve strane su sedela dvojica aristokrata, iza je stajalo nekoliko ruskih i francuskih  oficira (četvoro ili petoro ljudi). Ruke su mi bile vezane. Stajao sam slobodno pored stola. Isleđivač je upitao: „A ti – ko si?” „Ja sam Srbin”. „Ti si ološ, a ne Srbin”. „Ja nisam ništarija, imajte to u vidu, nego Srbin”. On je povikao na mene: „Ne viči”. Ja sam odgovorio: „Koga da se plašim”. Francuski oficir mi se obratio: “Dajem vam pet minuta, ako ste Vi častan Srbin, treba da nam kažete, šta vi imate zajedničko sa ovim Francuzima i ovim ljudima. Sećate li se da smo vas mi oslobodili od Nemaca, tj. neprijatelja Srbije”.  Ja sam rekao: „Hvala Vam, gospodo oficiri za Vaše oslobođenje (mislim u sebi – ništarije). Ja, nažalost, ništa ne mogu da kažem da mi date ne pet, nego deset i dvadeset minuta. Od mene ništa ne možete čuti. Ali, ako želite da me tučete, onda bolje uzmite revolver ili nož i ubijte me kao psa.

Francuski oficiri su rekli da me neće tući I poveli su me u drugu sobu, u kojoj su se nalazili i oni, koji su bili pretučeni. Mene su pitali samo za prezime i zapisali u knjigu. Jedan drug je ležao na podu sav u krvi, i drugi takođe. Odvezali su mi ruke i ja sam se obukao onako kako treba. Ustao sam i počeo gledati kroz vrata. Jedna dama, očigledno žena aristokrate, stoji pored madam Laburb sa jednim ofcirom i smeje se. Zatim ulaze kod nas u sobu tri francuska oficira i jedan ruski. Jedan od Francuza je prišao drugu Mišelu i počeo sa njim o nečemu da govori. Ništa nisam razumeo. Odjednom je oficir udario nekoliko puta po glavi druga Mišela. Mišel je ustao. Oficir ga je udario nogom u stomak. Drug Mišel je pao i ridao, kao dete, od bola. Jedan oficir i dama su išli po sobi i gledali, pošto su svi drugovi bili pretučeni, i smejali se. Ja sam sedeo u uglu i gledao taj razbojnički obračun. Zatim dolazi u sobu mlađa ćerka starice Hesa, mirna. Za njom je došla Rebeka. Hesu su odveli u posebnu sobu, a Rebeku kod nas.

Zatim su ušli oficiri i počeli da nas prebrojavaju – jedan, dva … šest, Mišela, Jeljeva, Šveca, jednog druga, čije prezime ne znam, mene i Hesu, i poterali nas prema izlazu. To je bilo oko pola jedan noću. Na vratima su nas čekali naoružani oficiri i nekoliko vojnika. Otpratili su nas dole, poređali  po dvoje u red i isterali na ulicu. Tamo su stajala dva putnička automobile, otvorena. U prvi automobil  su smestili Mišela, mladog druga i mene. Ostalih troje u drugi automobil. Do vozila nas je pratila cela svita oficira, koji su nas uhapsili. Mi smo sedeli u automobilima, a oficiri su stajali ispred nas sa revolverima i bombama. Tih naoružanih ljudi oko svakog automobila bilo je po osam. Sa vozačima do deset ljudi. Automobili su krenuli, ne znam kud. Pitao sam načelnika odreda kuda nas voze. On odgovara: u štab. Meni se taj štab nije dopao. Sakupio sam svu snagu i razmišljao da možda treba nešto preduzeti. Povezli su nas izvan grada, pored kasarne, do drugog jevrejskog groblja. Kada smo došli do groblja, oficiri su rekli vozačima: „Stoj”. Vozač je stao. Oficiri su naredili da voze nazad, pošto su zalutali i nisu stigli tamo gde treba. Vozač je krenuo nazad i zaustavio se. Oficir nas je pitao da li imamo oružje.  Ja sam rekao da nemamo. On je počeo da ga traži. Pretresao je mene i ostale drugove. Videvši da nemamo ništa, on je rekao vozaču da ugasi farove. On se latio posla. Ali i ja. Video sam da ćemo sada biti streljani. Odlučio sam da dejstvujem. Uhvatio sam levom rukom jednog oficira za revolver, a desnom sam ga udario po licu tako, da јe ispao iz automobila. Iskočio sam iz automobila i počeo da bežim. Oni su počeli da me gađaju rafalski, ali nisu uspeli. Ja sam pobegao dalje, upao u jamu, podigao se i nastavio da bežim.  Oni su sve vreme pucali za mnom. Uhvatio sam se za jedan zid i preskočio na drugu stranu groblja. Izgubio sam kapu i pocepao odeću.

Počeli su krvavi obračun sa nesrećnim žrtvama. Pucnjava je trajala 15 – 20 minuta. Krenuo sam dalje. Preskočio sam drugi zid i dospeo na rusko groblje.  Sa groblja  sam izašao u polje i pošao prema gradu. Noć je bila svetla, bez meseca. Išao sam i dospeo preko železničkog nasipa do neke fabrike. Idem i čujem da mi u susret dolaze francuski vojnici. Preskočio sam u dvorište, ne znam kakvo, dok oni nisu prošli. Krenuo sam dalje. Samo što sam izašao, kad odjednom  idu automobili iz grada. Vratio sam se nazad u dvorište i gledam. Oni isti automobili,  koji su vozili mene, vozili su sad pet žena: madam Laburb, staricu Lajfman i dve njene ćerke, Rebeku i Veru, i suprugu inženjera Jeljina, studentkinju. Voze ih na krvoproliće. Posle nekoliko minuta čula se pucnjava, kao na vatrenom  položaju.

Sledećeg dana „Odeske novosti” pišu: Nesretan slučaj. Deset nesrećnih žrtava. Noću, oko  dva, tri sata čula se pucnjava oko jevrejskog groblja. Šef straže je poslao stražu da proveri pucnjavu, ali nikoga nije bilo. Zatim su posle izvesnog vremena pored straže prošla dva automobila sa slobodnim ljudima i naoružanim vojnicima. U zoru je  nađeno oko drugog jevrejskog groblja 10 leševa, 6 žena i 4 muškarca. Videlo se da su bili srednjeg rasta. Tela nesretnih su odvezli u mrtvačnicu i stavili svakom na grudi papirić sa natpisom: „nepoznat“.

Među stanovništvom vlada opšta panika. Počeli su protesti protiv tih streljanja. Ja sam sačinio referat oblasnom komitetu. Oblasni komitet prolsedio je izveštaj sindikatu, koji je počeo protestovati protiv streljanja. Uznemirenost među radnicima postajala je svakim danom sve veća. Svaki dan su hapsili po nekoliko radnika i slali u tamnice. Pratioci uhapšenog prate nekoliko koraka, a  zatim ga ubijaju nasred ulice. Zatim pišu u novinama – pokušao je da beži i u toku bega straža ga je streljala. Takvih slučajeva ima veoma mnogo.

Na sahranu četiri železnička radnika radnici su išli ulicom i pevali „Vy zhertvoyu pali2 sa  crvenim zastavama. Straža je htela da ih rastera, ali nije mogla. Tela ubijenih  bila su neprepoznatljiva. Noću su tela bila ukradena i odneta na groblje. Radnici su demonstrirajući krenuli na groblje da ih sahrane, ali ih je straža rasterala.

Petog marta bile su demonstracije najsiromašnijih žena zbog gladi. Sve političke partije pripremale su se za štrajk. Vlasti su obećale da će preduzeti mere za prestanak krvavih obračuna nad stanovništvom.

Hvala drugu Zoranu Petakovu na pomoći pri prikupljanju izvora za biografiju Stojka Ratkova!

foto: wikipedia.org/Francuski tenk marke Reno i francuski vojnici i beloarmejci zajedno tokom vojne intervencije u Odesi, 1919

PODELITE

  1. Izveštaj se čuva u Ruskom državnom arhivu socio-političke istorije (RGASPI), pod signaturom 502-1-9, listovi 273-277.
  2. „Вы жертвою пали“ je poznati revolucionarski posmrtni marš. Kod nas je bio popularan kao glavna tema filma „Maratonci trče počasni krug“.