Tekst B. Dežulovića „Čuda prirode: šupci, a pičke” preporučio mi je dragi prijatelj pa sam ga tako nedavno i pročitao na portalu Novosti koji nažalost ne pratim redovno. Budući da povremeno živim i radim u sredinama gde ima dosta SNS glasača, verujem da vaše čitalaštvo treba upoznati sa mogućnostima osporavanja degradacije i diskvalifikacije tih bića, koje je autor, kao što mi je prijatelj preneo, izveo na zahtev redakcije (sigurno se zezao, poznat je kao vrlo duhovit čovek!). Budući da često sa tim, nesumnjivo ljudskim bićima, razgovaram o politici, ne bih da im prećutim šta se o njima piše na uglednom regionalnom portalu od strane regionalno uglednih novinarskih pera. Niti da ne pokušam da ih makar malo opravdam, to jest očovečim u očima vaše publike.
Čudne i nečudne prirode
Svako se na Wikipediji, u vezi anatomije bezbroj onakvih, nama bizarnih stvorenja, kakvo je odapelo političku fantaziju autora teksta „Čuda prirode: šupci, a pičke”, može obavestiti o tome da nije nikakvo čudo da kod mnogih „nižih“ organizama isti telesni otvor može istovremeno služiti za izbacivanje fekalija i izbacivanje polnih ćelija. Takođe, može se obavestiti da su mnogi takvi organizmi paraziti ili da žive u nekoj vrsti simbioze sa drugim organizmima (mada je autor prevideo ili prećutao da naučnici nisu sigurni da li se kod crva sličnih onom koji ga je impresionirao radi o parazitizmu na – ili simbiozi sa sunđerom, informacija koju bi trebalo očekivati obzirom da se poziva na naučnu publikaciju, sajt gde inače nije lako pronaći pomenuti članak, moguće da je pod režimom pretplate). Sve naravno može biti čudo prirode za neke „politički polupismene a poetički nadarene i ambiciozne kulturtregere to jest intelektualne žandarme periferije“ (tako bi se recimo u nekoj fer raspravi tipa članka „Čuda prirode: šupci, a pičke” mogao socio-politički definisati nadzornički rakurs autora), a čija je dnevna zapovest: održavati imperijalni poredak, red i mir, nadgledanjem, redarenjem i otkucavanjem perifernih masa kao nesposobnih i nezrelih za bilo koji drugi položaj od onog u kom su se zatekli rođenjem i neshvatljivom potrebom da prežive.
Ali mi nemamo naučne dokaze da se radi baš o takvoj socio-političkoj definiciji. Kao bivši paleontolog, starih shvatanja, mogao bih da tvrdim da pojava da vertebrat, dakle evolutivno „viši“ organizam od nekog crva, na isti otvor uzima hranu, proizvodi zvukove, (nekad i vrlo kompleksne, koji služe za složenu komunikaciju kod mnogih hominida), onda tu npr. obavlja specifične radnje kao zevanje, kijanje, a povrh svega toga nekako uspeva da tuda srčano izbacuje i reči-fekalije, jeste od značaja za nauku. Prirodnjaci su još uzdržani, kao i u vezi onih crva, ali društvenjaci su zaintrigirani izbacivanjem reči-fekalija i već su se upustili u dijagnostiku. Mišljenja su da taj „viši“ organizam izvodi tu radnju prevashodno u cilju obeležavanja svog rejona, svoje društvene pozicije i teritorije, što u krajnjoj instanci služi multiplikaciji i dominaciji svoje vrste. Samim tim moglo bi se tvrditi da nije toliko neprirodna ni toliko začuđujuća pojava životinjskog carstva.
Organizacija nadzora i detekcija anomalija u „ljudskom životinjskom carstvu“
Ali šta ako se ta pojava pojavljuje baš u delu tog carstva taksonomski rezervisanom za Hominidae? Šta ako je to tek nekakvo nečudo ljudsko-žandarske prirode koje se u nauci o poznavanju društva ponekad determiniše i kao građanski fašistoid, elementarnih životnih funkcija tipa: mržnja i sadizam prema „glupim i tupim masama“, sirotinji, prinudnim oportunistima i proleterima sklonim korupciji. Takve su funkcije, kako bi to rekli/e neki/e kolege/nice iz uglednijih žandarmerijskih postaja iz Beograda, prosto prirodne, nužne, prouzrokovane su hijerarhijskim odnosima to jest pozicijama u „lancima ishrane“. Ovdašnje kolege/nice (po mentalnoj uniformi) autora članka „Čuda prirode: šupci, a pičke”, objašnjavaju ponašanje bića koje autor, nakon službeničkim-entuzijazmom-nadahnutog dijagnostičkog opisa, klasifikuje kao „govna“, njihovom najnižom pozicijom na „dnu lanca ishrane“ (citat iz jedne uvodne propovedi na Peščaniku dvehiljaditih). Pa jeste, umesto da kao svi srednjeklasni intelektualci (to jest kapitalistički popovi) parazitiraju na nekom bullshit job-u (ok, tu su onda reči-fekalije normalna stvar, nuždna poslovna etika), dakle, umesto da se tako nekako snađu, moraju vertebrati koji su niže pozicionirani u lancima ishrane da se ponižavaju pred gazdama i političarima! Moraju da rintaju, dirinče, trpe od te iste srednje klase normalizovanu i menadžerisanu supereksploataciju, i pride, bednici/e jedni/e, još i korupcijom, i mitom, i glasanjem i netalasanjem moraju da se bore za preživljavanje. I kako onda da ih čovek ne prezire i ne poredi sa morskim crvima to jest njihovim ekskrementima?
Nažalost, to nečudo ljudsko-žandarske prirode sa talentom za biologizaciju politike, to jest onim što se u fuj-marksističkoj literaturi posprdno opisuje kao spuštanje na nivo „ljudskog životinjskog carstva“ – nije nikakva novopronađena vrsta pa otud nikakva senzacija (vidi prvu preporuku na kraju teksta). Samim tim neće biti nikakvih prirodnjačkih novosti o tome. Još nečudo može da dobije redakcijski befel da prirodopiše o fašizmu.
Govna
Ali pustimo se naučnih pretpostavki i rasprava, da vidimo šta kaže empirija, ko su ti glasači SNSa koje srećemo, na primer, u Kaluđerici, ozloglašenom beogradskom „divljem“ naselju: radnik na građevini, sa Kosova, koji bez od SNSa nameštenih poslova njegovoj firmi ne bi mogao ni da sanja da ostane u stanu koji inače mnogo jeftinije plaća jer je na kraj sveta. Novi, naravno, namešteni posao toj firmi doneo mu je pravo korišćenja razdrndanih službenih kola (što u suštini znači sat-dva više vremena koje može da provede kući); varilac koji ima privatnu firmu koja je bila u bankrotu dok SNS nije uzeo vlast i dao mu neke posliće oko opštinskih ograda (dotle su ih dobijale privatne firme „žutih“ – to su ovi što mi bolje snađeni malograđani glasamo za njih – koje bi onda uzimale te lokalne majstore privatnike kao podizvođače, prethodno skinuvši kajmak (ali više nego ovi iz SNSa koji naravno i sami skidaju); kasirka u 24/7 marketu sa neizvesnim slobodnim danima, vozač autobusa koji jednom nedeljno stigne da upali sopstvena kola ali ima posla i solidno zarađuje; majka i ćerka iz Slavonije, nezaposlene, kojima je uvođenje lokalnog prevoza po celom obodu Beograda (posao dobila privatna firma podmitivši nekog iz SNS naravno) omogućilo da mnogo brže i lakše stignu do lokacija gde čuvaju starije ljude, čiste stanove itd. Sad je još taj prevoz i besplatan.
Ajmo u Kamendin, naselje sa socijalnim stanovima desetak kilometara od Zemuna: Romi sa Kosova i juga Srbije koji trpe svakovrsni lokalni animozitet, diskriminaciju pa i teror i jedina im je garancija specijalna veza sa lokalnom policijom koju im je obezbedio neki SNS poverenik u zamenu za glasove naravno (ali ne kontroliše ih, što jeste jeste, i SNS ume da ošljari po tom pitanju); stotinak porodica kojima je Vučić još pre više od deset godina, kad se kandidovao za gradonačelnika, preko lokalnih humanitarnih aktivista (neki bogobojažljivi protestanti) obećao da neće biti prisilno iseljeni iako ne može da im oficijelno ukine ili oprosti dug Infostanu ili EPSu a koji ovi nikad neće moći da plate – i evo, većinom, toliko godina posle obećanja i nisu iseljeni. Mada ih izvršitelji, uz pomoć EU, koja je insistirala na privatizaciji izvršiteljskih funkcija, i naravno, vraćanju dugova (koji se realno ne mogu vratiti a nastali su jednom suštinskom prevarom socijalno ugroženih stanara prilikom artikulacije ugovora, sve uz pomoć EU koja je podržala izgradnju tih stanova po logici da će biti pull factor – kako korisnici ne bi išli u EU „na azil“), iako ih dakle ti izvršitelji EU reda i mira redovno pritiskaju i prete im; otac četvoro dece koji radi povremeno kao higijeničar, i, ako je „dobar“ sa SNSom, oproste mu recimo mesec dana paralelnog statusa: na radnom mestu gde tokom tih mesec dana nije prijavljen da bi istovremeno dobijao socijalnu pomoć, što ukupno izađe na nekih 700 evra (300 socijalne pomoći i 400 kao plata); žena koja već godinama, kao težak bolesnik, živi bez struje, a ako redovno ide na sastanke SNS odbora i ne buni se mnogo, uključe joj. Odvratno? Da! I njima je odvratno. Da li glasaju za SNS, uglavnom da, jer to shvataju kao neku taktiku preživljavanja u perspektivi u kojoj bi moglo da im bude još gore.
Dijagnoze
Vratimo se poznavanju prirode, tu je uvek neki spektakl, poznavanje društva ume da smori. Opisane spodobe sa „dna lanca ishrane“, ne mogu mnogo da biraju, one su, kao što je često slučaj u prirodi, omnivori, svaštojedi, radi opstanka konzumiraju ono što im je na raspolaganju. Nadzornik možda nije primetio pri svom obilasku rejona tj. teme, da postoji jedan problem koji naučnici nisu rešili: kako takvi, ili tom crvu srodni veliki razgrnati crvi mogu da se hrane samo preko jednog usnog otvora? A sa druge strane, imaju takvu moć regeneracije da ukoliko se jedan deo, jedna grana crva otkine, ona proizvede sve svoje unutrašnje organe a samim tim i usni otvor! To sa jedne strane potvrđuje a sa druge poriče tezu o dominantnoj centralizovanoj strukturi i kontroli, više je u pitanju neki kao self-sustainable model – lako se održava i reprodukuje, i to ne zahvaljujući nekom čudu prirode ili zločestom planu nego pre zbog filogenetskih kapaciteta i pogodnosti životne sredine za ontogenetski razvoj tih kapaciteta, što bi značilo: ono što je sirotinji i proleterima sistemski i istorijski imanentno i kvalitativno nametnuto, u konkretnim pojedinačnim kontekstima i slučajevima lako se profiliše u kapacitet za prinudnu odbranu ili prilagođavanje radi preživljavanja. Tu se nadalje otvara pitanje interpretacije te situacije (koju srećemo u žandarmerijskom zapisniku objavljenom kao novinarski tekst „Čuda prirode: šupci, a pičke”), to jest odnosa sunđer-crv to jest društvo-politička partija. Da li je u pitanju parazitiranje ili simbioza ili međuoblik koja se naziva komensalizam – „suživot“, gde svaka od strana ima neki malu korist i ne smeta suštinski onoj drugoj? Ali ostavimo se te, tipično desničarske, pa i fašistoidne prakse organicističkog tumačenja društvenih pojava. To je upravo oblik negovanja političke polupismenosti. Postavimo umesto toga sasvim jednostavno pitanje: da li se opozicione partije svim tim ljudima nekako bave, da li im se uopšte obraćaju? Apsolutno ne, oni ih ne zanimaju, u stvari preziru ih, sadistički mrze čak, jer prava su govna! Ko?
Nek to pitanje lebdi u mirnim vodama dna lanca ishrane dok mi konačno ne uradimo ovde posao prirodnjaka kada naiđe na nešto što liči na neku novu vrstu, neko naizgled čudo prirode (npr. duhovit a fašistoidan tekst, jer spojiti humor i fašistoidnost zaiste jeste čudesno) a u stvari nije nego je najobičnije nečudo. Zašto je potrebno perifernom malograđanskom intelektualcu da mrzi i sadistički ponižava političko-ekonomsku bedu i sirotinju? Pa zato što je to kompenzatorni oblik suživota sa imperijalističkim poretkom, to je oblik uživanja kapilarne korupcije tog poretka koji omogućava delu srednje klase periferije da se domogne nekih privilegija i ingerencija (ili „psihološke nadnice“ ili participacije u „demokratskom feudalizmu“ kako se na takvo adaptibilno ponašanje i delovanje referira i u jednom članku portala Novosti). Trpi je poredak baš kao onaj sunđer crva, gde su i ekskrementi sunđera to jest mrvice sa stola imperije dragocena oznaka, čin, čvarak kao dokaz boljeg mesta u lancu ishrane. Ali i to samo po cenu da se ne dovode u pitanje sva ona viša mesta u lancu, to jest da se uvuče svaka takva glavica u ramena ili oprezno utakne u neki najbliži dopušten prostor iznad sebe, kao neku socijalnu futrolu, odušnik… kako god, mesta za uzdignutu glavu tu nikako nema. Ilustrativno je ono poređenje sa pozom bicikliste kao tipične pozicije malograđanina, na dole gazi – na gore savija glavu. Kako bi onda klasifikovali tj. imenovali takvog stvora po latinski, ugledajući se na trud autora članka „Čuda prirode: šupci, a pičke” u tom smislu? Recimo Adaptatum anusum imperiale? Nije dobro jer takve glave nisu male, nije retkost da imaju baš ono, poveliki mozak, jer da bi se održalo u toj nezahvalnoj pozi mora se mnogo spekulisati i zato to i jesu bića intelekta, intelektualci. Magnis capitibus accommodatum? Ni to ne ide, ne govori dovoljno o životnoj sredini a moglo bi se odnositi i na mnoge specimene iz vrha SNS pa bi se autor morao zadovoljiti statusom podvrste, mada iz višeg mesta u lancu ishrane. Macrocephalus rectale semiperiphericus? Nek se što pre povede stručna rasprava po ovom pitanju dok žandari ne dozovu novu soldatesku da satre čuda prirode koja žive i ponašaju se baš kao neke životinje.
Preporuke za čitanje i gledanje:
(O fenomenu „glasanja“ tihe većine za Asada, dijalektika opredeljenja vs. odluke)
https://sh.wikipedia.org/wiki/Komenzalizam
AUTOR
