Kako ne procenjivati relevantnost Marksovog Kapitala

Sažetak:¹ Kritičari često tvrde da su promene koje su nastale unutar kapitalizma nakon objavljivanja Marksovog (Karl Marx) Kapitala učinile da važni aspekti njegovog dela postanu irelevantni. U ovom radu se tvrdi da su ove optužbe o irelevantnosti često zasnovane na pogrešnim razumevanjima ili predstavljanjima žanra knjige. Na primer, delo se ocenjuje kao deskriptivno, a ne teorijsko, ili kao knjiga o kapitalizmu kao celini, a ne o kapitalističkom načinu proizvodnje. Rad se potom osvrće na konkretne argumente koje su izneli Silvija Federiči (Silvia Federici), Džonatan Sperber (Jonathan Sperber) i Pol A. Baran (Paul A. Baran) i Pol M. Svizi (Paul M. Sweezy) u svojim pokušajima da ospore relevantnost Marksovih teorija reprodukcije radne snage i tendencijskog pada profitne stope. Tvrdi se da ovi pokušaji propadaju, delom zato što kritičari ne shvataju u potpunosti žanr Kapitala.

Ključne reči: Karl Marks, Kapital, kritika političke ekonomije, Marksov metod, relevantnost Marksa.

Kao što je primetio Teri Iglton (Terry Eagleton), Marksovi kritičari tvrde da se kapitalistički sistem „promenio skoro do neprepoznatljivosti, te da je to razlog što njegove ideje nisu više relevantne” (Iglton, 2016: 12).² Bilo bi teško osporiti prvi deo ovog argumenta. Za razliku od Marksovog doba, kapitalizam je danas sistem koji obuhvata skoro celu planetu. Konkurentski kapitalizam je ustupio mesto monopolističkom i državnom kapitalizmu³. Uloga finansija je značajno porasla tokom poslednjih nekoliko decenija. U tehnološki razvijenim zemljama radnu snagu sve više čine žene i „teške industrije” (smokestack industries)⁴ nisu više dominantne. I tako dalje. Svet, kao i mnogo toga do čega nam je stalo, izgleda nema mnogo sličnosti sa svetom opisanim u Kapitalu, posebno sa ogoljenom situacijom kojom se bavi prvi tom, tj. ekspanzijom kapitala pomoću isisavanja radnikovog viška rada u direktnom procesu proizvodnje.

Stoga neću osporavati prvi deo argumenta. Niti ću osporavati drugi deo (mišljenje da Marksove ideje nisu više relevantne) na uobičajen način, tj. raspravljajući o pojedinim njegovim idejama za koje mislim da su još uvek relevantne.⁵ Umesto toga, osporiću argumente na fundamentalniji način, tako što ću preispitati pretpostavljenu vezu između promena unutar kapitalizma i Marksove irelevantnosti.⁶

U jednostavnom obliku u kome ga Iglton iznosi, argument neposredno i olako prelazi od činjenice da se kapitalizam promenio do zaključka da Marksove ideje stoga nisu više relevantne, kao da je opravdanost ovog prelaza samoočigledna. Ali nije. Jasno je da je netačno da svaka promena unutar kapitalizma svaku Marksovu ideju čini irelevantnom. Stoga pitanje mora biti razmotreno, ne u ovom jednostavnom obliku, već od slučaja do slučaja. I u svakom slučaju je potreban neki posrednički argument da bi se neke konkretne promene unutar kapitalizma povezale sa nekom konkretnom idejom koja je navodno postala irelevantna.

Pošto je jednostavni oblik argumenta neupotrebljiv, ovaj rad će se usredsrediti na nekoliko istaknutih argumenata drugog oblika, onih koji pokušavaju da povežu specifične Marksove ideje sa specifičnim uslovima koji više ne postoje. Osvrnuću se na tvrdnje Silvije Federiči (Federici, 2012) da je Marks ignorisao „ženski reproduktivni rad” i da je to učinio delimično zato što se interesovao za posebne uslove njegovog doba, u kojem takav rad još uvek nije činio sastavni deo kapitalističke proizvodnje. Nakon toga ću se osvrnuti na dva argumenta u prilog tome da je razvoj kapitalizma učinio Marksovu teoriju pada profitne stope irelevantnom. Jedan od argumenata, koji je izneo Džonatan Sperber (Sperber, 2013) u svojoj nedavno objavljenoj biografiji Marksa, jeste da se ova teorija odnosi samo na zastarelu verziju kapitalizma u kojoj se produktivnost nije brzo povećavala. Drugi, koji tokom poslednjih pola veka energično zastupa „Monthly Review škola”⁷ (poznata takođe kao škola „monopolističkog kapitala”), jeste da Marksova teorija pretpostavlja konkurentski kapitalizam i da je stoga postala irelevantna usled dominacije monopola i oligopola.⁸

Pre nego što se posvetim ovim studijama slučaja daću još neka opšta razmišljanja o tome kakav tip knjige Kapital⁹ jeste i nije, jer su tvrdnje da je postao irelevantan često zasnovane na pogrešnom razumevanju ili predstavljanju žanra knjige. Prvo, tvrdiću da je Kapital prevashodno teorijsko, a ne deskriptivno delo. Stoga, nepodudarnost između onoga što opisuje (ili se čini da opisuje) i onoga što opažamo u stvarnom svetu ne predstavlja nužno dokaz njegove irelevantnosti. Drugo, predmet kojim se bavi je kapitalistički način proizvodnje, a ne celokupno kapitalističko društvo. Stoga, njegov „neuspeh” u istraživanju nekog aspekta kapitalističkog društva koji je postao naročito istaknut i relevantan takođe nije nužno dokaz sve veće irelevantnosti. Čini mi se da „Monthly Review škola” teži da napravi prvu grešku, a da se Federičijin argument može posebno optužiti za drugu. (Sperberova greška je mnogo manje sofisticirana).

Pošto je ovde neophodan pristup od slučaja do slučaja, kao što je gore objašnjeno, nije moguće iscrpno opovrgnuti navode o irelevantnosti. Nadam se da će studije slučaja koje ću predstaviti, zajedno sa opštom poentom da su navodi o irelevantnosti često zasnovani na greškama koje se odnose na žanr Kapitala, učiniti plauzibilnim slučaj da se dodatne tvrdnje o irelevantnosti mogu opovrgnuti na sličan način i da je ovo plodonosan istraživački put za ostale da se uključe.

Svako može da načini grešku, ali kada se ista vrsta greške čini iznova i iznova, postoji razlog za sumnju da ona ima političku ili materijalnu osnovu.¹⁰¹¹ Istraživanje ove mogućnosti je izvan opsega ovog rada. Pominjem to jedino da bi bilo jasno da ne sugerišem da su pomenute greške čisto kognitivne i da će biti otklonjene isključivo ubedljivom argumentacijom.

Teorijsko, a ne deskriptivno delo

            Činjenica da se svet sada čini veoma drugačijim od onog sa kojim smo suočeni u Kapitalu jednostavno ne znači da je knjiga postala irelevantna, ili čak manje relevantna nego kada je napisana. Svet je takođe izgledao veoma drugačije od knjige onda kada ju je Marks napisao i on je bio veoma svestan razlika. Na primer, u drugom tomu Kapitala je primetio: „Uostalom, odgovara vidokrugu buržuja, kome je glava puna pravljenja poslića, da on ne vidi osnovu odgovarajućeg načina saobraćanja u karakteru načina proizvodnje, već obrnuto” (Marks, 1978a: 103). Ipak, on je insistirao na tome da tržišni odnos između kupca i prodavca radne snage¹² (kapitaliste i radnika) „počiva na društvenom karakteru proizvodnje, a ne na društvenom karakteru načina saobraćanja; naprotiv, drugi potiče od prvoga” (Marks, 1978a: 103).

Stoga, pitanje nije da li se kapitalizam promenio od Marksovog vremena, ili čak da li su promene velike i značajne. Pitanje je koji je značaj činjenice da stvari izgledaju poprilično drugačije od načina na koji ih Kapital predstavlja? Da li se ova činjenica računa kao legitimna kritika knjige, kao pokazatelj teorijske neadekvatnosti?

Marks je anticipirao ovakvu vrstu prigovora i više puta je na nju odgovarao praveći razliku između „nauke” i opisa pojava. U prvom tomu Kapitala je tvrdio da:

„Naučna analiza konkurencije mogućna je samo ako se shvati unutrašnja priroda kapitala, baš kao što je prividno kretanje nebeskih tela razumljivo samo onome koji poznaje njihovo stvarno, ali čulima neprimetljivo kretanje” (Marks, 1978b: 284).

U trećem tomu on kritikuje „vulgarnu ekonomiju”, tj. školu koja se fokusirala na opis pojava, za razliku od „naučne” političke ekonomije teoretičara kao što su Adam Smit (Adam Smith) i Dejvid Rikardo (David Ricardo),¹³ još jednom suprotstavljajući privid i suštinu:¹⁴

„Sve što vulgarna ekonomija u stvari čini jeste da doktrinarno tumači, sistematiše i opravdava predstave agenata buržoaske proizvodnje koji su zahvaćeni njenim odnosima… [Ali] svaka bi nauka bila izlišna kad bi se pojavni oblik i suština stvari neposredno podudarali” (Marks, 1978c: 679–680).

I pismo prijatelju napisano nekoliko godina kasnije daje skoro identičan argument:

„A vulgarni ekonomist misli da čini veliko otkriće kad nasuprot otkrivanju unutrašnje povezanosti ističe da stvari u pojavi izgledaju drugačije. Faktički, on se ponosi time što se čvrsto drži prividnosti i što nju uzima kao poslednje. Pa čemu onda uopšte nauka?” (Marks, 1951: 75).

Marks stoga nije pokušavao da dâ komentar o kapitalističkom društvu koji se „čvrsto držao prividnosti”, opisujući njegove sastavne delove i odnose na način na koji te „stvari izgledaju” na površini društva. Umesto toga on se posvetio „nauci”, „otkrivanju unutrašnjih povezanosti” među delovima i njihovim očiglednim odnosima.

Imajući u vidu ovaj cilj, čini mi se potpuno neprimerenim procenjivati knjigu na osnovu toga koliko je u skladu s tim kako stvari izgledaju, na primer, u smislu da li poslovni dogovori i finansijska tržišta koji dominiraju ekonomskim vestima i umovima buržoazije takođe dominiraju knjigom. Umesto toga, treba je proceniti u smislu koliko uspešno otkriva unutrašnje veze.

Specifičnost Kapitala

            Često se tvrdi da Kapital „izostavlja” ili „previđa” neki važan aspekt kapitalizma, ili da je njegovo tretiranje tog aspekta „nerazvijeno”. Na primer, Monthly Review autorka Heder Braun (Heather Brown) (Brown, 2014) se nedavno požalila „kako Marksova teorija ostaje nerazvijena u smislu pružanja prikaza koji uključuje pojam roda¹⁵ kao značajan za razumevanje kapitalizma”. Ovo pretpostavlja da je „razumevanje kapitalizma” kao takvog, ili, možda, u njegovoj celokupnosti, bio cilj Kapitala. S obzirom na to da su rodni odnosi bitni aspekti kapitalizma, sledi da bi pružanje potpunijeg prikaza rodnih odnosa pomoglo da se Kapital spase iz „nerazvijenog” stanja u kojem ga je njegov autor ostavio.

Mislim da je ovo krajnje pogrešna interpretacija onoga o čemu se u Kapitalu govori. Knjiga je s razlogom nazvana Kapital. Nije nazvana Sve što treba da znate o onome što se dešava unutar kapitalizma, ili čak Sve što treba da znate o kapitalizmu. Knjiga se posebno fokusira na kapital, proces u kojem i kroz koji se vrednost „oplođuje”, ili postaje veća količina vrednosti. Ona govori o tome kako se to „oplođavanje” proizvodi, kako se reprodukuje (obnavlja i ponavlja) i kako se ceo proces ogleda, nesavršeno, u konvencionalnom mišljenju i konceptima ekonomista i poslovnih ljudi.

Ovo ne znači da je Kapital reduktivan. Postoji značajna razlika između specifičnog fokusiranja na nešto i redukovanja. Ne mislim da je Marks bilo gde pisao i sugerisao da je proces oplođavanja vrednosti jedina stvar unutar kapitalizma koja je bitna, ili da se drugi procesi mogu svesti na njega. On utiče na mnogo drugih stvari, ponekad na presudne načine, i ovo je možda glavni razlog zbog kog se se knjiga o Kapitalu brka sa knjigom Sve o kapitalizmu, ali prepoznati međuodnose ne znači ove druge stvari svesti na oplođavanje vrednosti.

Naravno, postoji zrno istine u tome da bilo koja knjiga sa specifičnim fokusom „izostavlja” ili „previđa” druge stvari, ali se obično ne žalimo što knjiga o kulinarskim receptima i uputstvima za pripremanje hrane izostavlja ili previđa uputstva za menjanje ulja u vašem automobilu ili bilo koju analizu međunarodne politike. Optužba da Kapital „ne uspeva” da raspravlja o mnogim aspektima kapitalizma i onome što se u njemu dešava mi se čini podjednako neprikladnom i nepravednom.

Sužavanje obima

            Da bismo shvatili koliko je specifičan predmet kojim se Kapital bavi, korisno je razmotriti do koje mere ga je Marks suzio. Prvobitno je nameravao da objavi kritiku širokog raspona koja bi se bavila ne samo političkom ekonomijom, već i filozofijom, pravom, etikom, politikom, građanskim životom, a možda i drugim temama. Ali je ubrzo zaključio, u toku 1844. godine, dvadeset tri godine pre objavljivanja prvog toma Kapitala, da ne bi bilo plodonosno baviti se svim ovim pitanjima u istom delu (Marks, 1977: 7–9). Stoga, njegovi Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. godine bavili su se samo političkom ekonomijom, osim završnog poglavlja koje je bilo posvećeno kritici hegelijanske dijalektike i Hegelove filozofije uopšte (Marks, 1977: 8–9).

Kada se Marks vratio kritici političke ekonomije 1857–1858. godine, zamislio je delo koje se sastoji od šest „knjiga” sa dodatnim uvodom koji bi ih povezao. Prva knjiga bi bila o kapitalu, druga o zemljišnoj svojini, treća o najamnom radu, četvrta o državi, peta o spoljnoj trgovini i šesta bi se pozabavila i svetskim tržištem i ekonomskim krizama. U ovoj skici je takođe zamišljeno da će se knjiga o kapitalu sastojati iz četiri odeljka: kapital uopšte, konkurencija, kreditni sistem i akcionarski kapital (vlasništvo akcija). Konačno, odeljak o „kapitalu uopšte” trebalo je da se sastoji iz tri glavne teme: proizvodni proces kapitala, prometni proces kapitala i profit¹⁶ i kamata (videti Rosdolsky, 1975: 23–24).

Tako je do 1857. ili 1858. Marks još više suzio obim svog nameravanog dela nego 1844. Ovaj nacrt sadrži jedino ekonomske teme (sa mogućim delimičnim izuzetkom knjige o državi) i, iako ove teme potencijalno pokrivaju dosta materijala, čini se da ne pokrivaju ekonomsku dimenziju kapitalističkih društava u potpunosti. Na primer, čini se da u nacrtu nema mesta u koje bi Marks mogao da uklopi sistematsko tretiranje potrošnje, ekonomskih aspekata pravnih odnosa, ili nekapitalističku proizvodnju unutar kapitalističkog društva (npr. proizvodnju samozaposlenih zanatlija, nekapitalistička preduzeća¹⁷ i kućnu proizvodnju).

Samo još jedan njegov sačuvani nacrt, napisan otprilike osam godina kasnije (u toku 1865. ili 1866. godine), predviđa delo koje se sastoji iz četiri „knjige”: proces proizvodnje kapitala, prometni proces kapitala, oblici celokupnog procesa i „istorija teorije” (tj. političko-ekonomska teorija) (videti Rosdolsky, 1975: 25). Od navedenih knjiga su prve tri manje-više istovetne sa onim što je na kraju sačinilo tri toma Kapitala, dok su neuređeni rukopisi za četvrtu objavljeni posthumno kao Teorije o višku vrednosti.¹⁸

Imajte na umu da su prve tri knjige iste kao ono ili slične onome što je Marks u svom mnogo opširnijem nacrtu iz 1857–1858. zamišljao pod odeljkom knjige o kapitalu nazvanom „kapital uopšte”. Tako je u razmaku od oko osam godina Marks drastično suzio obim kritike političke ekonomije koju je nameravao da objavi. Za većinu tema koje se tretiraju u prva tri toma Kapitala prvobitno je bilo predviđeno da budu obuhvaćene u samo jednom delu jedne knjige, dela koje je uključivalo još tri odeljka prve knjige i pet dodatnih knjiga povrh toga!

Šta se desilo sa preostalim delovima prve knjige i sa ostalih pet knjiga? U nacrtu rukopisa od kojeg je nastao treći tom Kapitala, napisanog 1864–1865, Marks (1978c: 97) je naveo da „kreditni sistem i konkurencija na svetskom tržištu” izlaze „izvan plana našeg dela i spadaju u njegov eventualni nastavak”. Slično, on je tamo naglasio da još uvek razmišlja o pisanju „specijalnog ispitivanja konkurencije” (Marks, 1978c: 168, uporedi stranu 260), što sugeriše da nije nameravao da Kapital uključi sveobuhvatno, sistematsko tretiranje konkurencije. Kapital takođe malo govori o, a svakako ne sadrži njihovu sistematsku obradu, akcionarskom kapitalu, državi, spoljnoj trgovini. S druge strane, u njemu se raspravlja o svim ovim temama, tu i tamo, kada i u meri u kojoj ih je Marks smatrao neposredno relevantnim za glavnu temu o kojoj se raspravlja.

Dakle, razlog zašto nekoliko celih „knjiga” i „odeljaka” u nacrtu iz 1857–1858. nije uključeno u Kapital je taj što je Marks namerno ograničio obim svog dela. Propusti nisu rezultat njegovog neuspeha da izradi nacrt celokupnog Kapitala koji bi se mogao objaviti.

Nasuprot tome, Kapital je, po svoj prilici, obuhvatio bar nešto od onoga što je Marks, tokom 1857–1858, nameravao da kaže o zemljišnoj svojini u drugoj knjizi i najamnom radu u trećoj.¹⁹ O zemljišnoj renti se opširno i sistematično govori u trećem tomu Kapitala. Aspekti najamnog rada razmatraju se na različitim mestima u prvom tomu: šesto poglavlje je o kupovini i prodaji radne snage, veoma kratak deo šestog odeljka je o „najamnini”, a fluktuacije u zaposlenosti i najamninama se razmatraju unutar rasprave o akumulaciji kapitala u sedmom odeljku.²⁰ S druge strane, Marks (1978b: 477) je namerno izostavio iz Kapitala sveobuhvatnu raspravu o različitim  „oblicima” najamnine, navodeći da ova tema „spada u specijalnu teoriju najamnine, dakle ne u ovo delo”.

Sve u svemu, ostaje nejasno da li je i u kojoj meri Marks nameravao da se pozabavi drugim aspektima zemljišne svojine i najamnog rada. U svakom slučaju, to što su u Kapital uključene one teme koje su prvobitno bile određene za drugu i treću knjigu ne umanjuje plauzibilnost zaključka da delo namerno izostavlja sistematsku raspravu o velikom broju stvari koje je Marks nekad smatrao delom svoje kritike političke ekonomije. Plauzibilnost zaključka još manje umanjuje činjenica da je ono čime se Kapital bavi samo mali deo onoga čime je Marks prvobitno (pre 1844. godine) nameravao da se bavi.

Zašto je Marks suzio obim

            Zašto je obim njegove kritike političke ekonomije tako drastično smanjen? Mislim da za to postoje najmanje dva razloga. Jedan je da je kritika koju je prvobitno zamislio bila suviše ambiciozna. Prvobitno je odgrizao mnogo više nego što je mogao da sažvaće i, kako je stario i kako su se njegovi zdravstveni problemi gomilali, njegova očekivanja o tome šta bi mogao da postigne postala su skromnija.

Sam po sebi, međutim, ovaj odgovor nije dovoljan. Na kraju krajeva, postoji prilično veliki broj autora koji bi mogli da dovrše kritiku koja se široko proteže kroz oblast političke ekonomije, filozofije, prava, etike, politike i građanskog života i verovatno pojedini koji bi takvu kritiku mogli da doteraju u roku od nekoliko godina. Ovo nas dovodi do drugog razloga: Marks nije bio takav autor. Kapital nije tip knjige koji iznosi sve o kapitalizmu jer Marks nije bio tip mislioca koji govori o svemu. On je bio mislilac dijalektičke, metodičke, hegelijanske tradicije i bio je posebno obazriv, pedantan i temeljan. Naročito se trudio da ne počne sa „realnim i konkretnim” u oblicima u kojima nam se oni neposredno pojavljuju, jer bi ovo značilo isto što i početi sa „haotičnom predstavom celine” (Marks, 1979a: 18).

Poučno je razmotriti njegovo objašnjenje zašto je odbacio svoj prvobitni plan da napiše delo koje bi se bavilo filozofijom, pravom, etikom, politikom i građanskim životom pored političke ekonomije. Kako je to rekao u predgovoru svojih Ekonomsko-filozofskih rukopisa iz 1844. godine „bogatstvo i raznolikost predmeta koje treba obraditi dozvolili bi zbijanje toga materijala u jedan spis samo na potpuno aforističan način, a takav aforistički prikaz, sa svoje strane, stvorio bi privid proizvoljnog sistematizovanja” (Marks, 1977: 7). Štaviše, zaključio je da je njegova argumentacija bolje tekla kada nije pokušavao da se istovremeno bavi filozofskim i drugim aspektima svoje teme: „Pri pripremanju materijala za štampu pokazalo se da je mešanje kritike koja je upravljena samo protiv spekulacije s kritikom međusobno različitih predmeta sasvim neprikladno, da ometa izlaganje i otežava razumevanje” (Marks, 1977: 7).

Ovo ne znači da je Marks nastojao da zadrži ostale teme van ovih Rukopisa. To pre znači da ih nije razmatrao „po sebi i za sebe”. O njima se nije raspravljalo na sistematičan način, već su samo „dodirnute” u određenim tačkama. Marks je naveo tri kriterijuma koja su odlučivala o kojim dodatnim temama je raspravljao i gde je o njima raspravljao. Prvo, teme su morale biti „međusobno povezane” sa političkom ekonomijom. Drugo, raspravljao je o njima u okviru tačke međusobnog povezivanja. Treće, raspravljao je o njima „samo… ukoliko sama politička ekonomija specijalno dodiruje te predmete” (Marks, 1977: 7). „Sama politička ekonomija” se ovde skoro sigurno odnosi na spise samih političkih ekonomista. Dakle, kada je odlučivao da li i gde bi teme van političke ekonomije trebalo da budu „dodirnute”, Marks je sledio praksu političkih ekonomista.

Očigledan razlog za ovu odluku je što se ovde, kao i u kasnijim radovima, bavio kritikom političke ekonomije, konkretnije – „imanentnom” ili unutrašnjom kritikom. Upravo zato što je to bio njegov žanr, odluke o čemu će raspravljati i gde će o tome raspravljati nisu bile slobodni, stvaralački izbori. Njih uglavnom nisu određivali ni njegovo sopstveno razumevanje načina na koji svet funkcioniše ni lični stavovi o tome šta je važno. One su bile ograničene i u velikoj meri određene prethodnom istorijom političke ekonomije koju je kritikovao.

Prema mom shvatanju tekstualnih dokaza, Marks je nastavio da se pridržava ove prakse u potonjem razvoju svoje kritike političke ekonomije. To je posebno tačno za radove koje je pripremio za štampu – njegov spis Prilog kritici političke ekonomije iz 1859. godine²¹ i prvi tom Kapitala, čije je prvo izdanje izašlo 1867. (U poređenju sa njegovim neobjavljenim tekstovima, ovi radovi sadrže relativno malo skretanja i digresija, manje zapisivanja toka svesti i mnogo više pažnje poklanjaju metodičkom strukturiranju argumenata). Još jednom, ono što on razmatra, gde i zašto to razmatra, ograničeno je i u velikoj meri određeno činjenicom da se on bavi imanentnom kritikom političko-ekonomske misli, ne iznoseći autonoman komentar o kapitalističkom društvu ili čak o kapitalističkoj ekonomiji.

Naravno, Marksova misao nije ograničena na kritiku ekonomske misle u užem smislu. On opširno raspravlja o specifičnom karakteru kapitalističkog načina proizvodnje i o tome kako on funkcioniše i kako zapada u krize. Ali poenta je da ove rasprave nisu autonomne. Ako se tumače kao „svet po Marksu”, pogrešno su protumačene. One su elementi njegove kritike političke ekonomije. Marksovi „izbori” o tome šta da razmatra, kako da ih razmatra i u kom trenutku i kontekstu su u velikoj meri određeni već postojećom političko-ekonomskom mišlju koju on podvrgava kritici.

Nažalost, iako je produkcija primedbi o Marksovom metodu u Kapitalu postala nešto poput domaće radinosti, ostaje slabo prepoznato da postoje važni aspekti u kojima njegov metod nije zapravo „njegov” i da ponekad nije čak ni metod u pravom smislu te reči, već odgovor ograničen njegovim predmetom istraživanja. Možda bi bilo bolje da se pozovemo ne na „Marksov metod”, već na činjenicu da on prati dijalektiku predmeta sopstvene kritike.²²

Federiči

            Silvija Federiči (Federici, 2012: 91) iznosi „feminističku kritiku Marksa koja se… razvija od 1970-ih”. Njen glavni argument je da je:

„Marksova analiza kapitalizma bila sputana njegovom nesposobnošću da zamisli rad koji proizvodi vrednost osim u obliku robne proizvodnje, zbog čega je ostao slep za značaj neplaćenog reproduktivnog rada žena u procesu kapitalističke akumulacije… Da je Marks priznao da se kapitalizam mora oslanjati i na ogromnu količinu neplaćenog kućnog rada za reprodukciju radne snage i na devalvaciju ovih reproduktivnih aktivnosti kako bi se smanjila cena radne snage, možda bi bio manje sklon da smatra kapitalistički razvoj neizbežnim i progresivnim” (Federici, 2012: 92).

Federiči (Federici, 2012: 94) dalje pita: „Zašto je Marks tako uporno ignorisao reproduktivni rad žena?” Deo njenog odgovora je da je „Marks opisao stanje industrijskog proletarijata svog vremena kako ga je on video, a ženski kućni rad jedva da je bio deo toga.” Fokus na opisu, a ne na teoriji, i reči „njegovog vremena” sugerišu da je Marksova analiza kapitalizma manje relevantna, ako ne i sasvim irelevantna, za naše vreme.

Šta nije u redu sa ovim razmišljanjem? Na prvom mestu, tvrdnja Federičijeve da je Marks smatrao „kapitalistički razvoj neizbežnim i progresivnim” je, u najmanju ruku, krajnje obmanjujuća jer je preopširna i neuslovljena. Daleko od tvrdnje da je kapitalistički razvoj „progresivan” u svim važnim aspektima, Marks je zapravo, u dobro poznatom pasusu iz Kapitala, tvrdio da on vodi ka pogoršanju radnih uslova, transformaciji životnog veka radnika u radno vreme i povećanju kapitalističke eksploatacije rada žena i dece. Dakle, „radnikov položaj mora bivati sve gori što više kapital akumulira, ma kako radnik bio plaćen, visoko ili nisko” (Marks, 1978b: 571).

Što se tiče tvrdnje da je Marks smatrao kapitalistički razvoj neizbežnim, on nikada nije smatrao da svaka država mora proći kroz kapitalističku fazu. I na kraju je zaključio da, ako se revolucionarnost u tehnološki razvijenim zemljama pridruži revolucijama u manje razvijenim zemljama, ove druge zaista mogu izbeći potrebu da prođu kroz kapitalističku fazu (videti Shanin, 1983).

Ali hajde da se okrenemo glavnom pitanju kojim se Federiči ovde bavi – radu, uglavnom žena, koji je posvećen reprodukciji radne snage (sposobnosti za rad). Ona tačno sugeriše da takav rad značajno utiče na kapitalističku akumulaciju. Ona takođe tvrdi da je Marks patio od „slepila” za značaj tog rada i potom tvrdi da je to omelo njegovu „analizu kapitalizma”.

Ipak, jednostavno nije uverljivo reći kako Marks nije uspeo da prepozna da reprodukcija radne snage radnika uključuje „ogromnu količinu neplaćenog kućnog rada”. Ovo je očigledna činjenica; teško je poverovati da bilo ko nije uspeo da je prepozna, a pogotovo neko ko je pisao pre 150 godina, pre nego što je veliki deo usluga u oblasti ishrane, usluga pranja veša, usluga za brigu o deci i tako dalje, komodifikovan.

Štaviše, Federičijin komentar o Marksovoj „nesposobnosti da zamisli rad koji proizvodi vrednost osim u obliku robne proizvodnje” je u najboljem slučaju obmanjujući. Pre će biti da je činjenica da su u njegovoj teoriji vrednosti robna proizvodnja i rad koji proizvodi vrednost sinonimi. Među svim proizvodima rada jedino roba ima vrednost, a ne samo upotrebnu vrednost. Prema tome, među svim vrstama rada, samo rad koji proizvodi robu stvara vrednost, a ne jedino korisne predmete i učinke.²³²⁴ Otuda se njen argument svodi na tautologiju da Marks nije mogao da zamisli robnu proizvodnju drugačije osim u obliku robne proizvodnje!

Ona, naravno, ima pravo da se ne slaže sa Marksom, ali poenta je u tome što ne ispada da se ne slaže sa njegovom „nesposobnošću da zamisli” nešto konkretno, pri čemu ta nesposobnost proizlazi iz njegovog navodnog fokusa na opisivanje uslova „svog vremena”. Umesto da odbaci nešto konkretno, Federiči implicitno odbacuje konceptualnu strukturu Marksove teorije vrednosti uopšte. Ta struktura se urušava, potpuno i odmah, u trenutku kada se kaže da bilo koja vrsta nerobne proizvodnje stvara vrednost. A pošto konceptualna struktura Kapitala u celini počiva na njegovoj teoriji vrednosti, ona se takođe urušava.

Istina je da se opšta konceptualna struktura teorije može pratiti do teoretičareve nesposobnosti da zamisli nešto posebno. Ali to je u ovom slučaju krajnje neuverljivo, budući da je (kao što sam već rekao) Kapital kritika političke ekonomije, a njegova konceptualna struktura je u velikoj meri određena predmetom njegove kritike. Konkretno, osnovne kategorije u knjizi kao što su roba i vrednost proističu iz klasične političke ekonomije koju ona kritikuje. Marks je koristio ove termine na prihvaćene ili minimalno modifikovane načine. On nije mogao drugačije dok je još uvek pružao imanentnu kritiku političke ekonomije.

Komentar Federičijeve da je Marks ignorisao ženski reproduktivni rad je primer tendencije da se Kapital pogrešno tumači kao knjiga Sve o kapitalizmu. Da bismo razumeli zašto je to pogrešno, prvo moramo da razumemo šta ona podrazumeva pod rečju „ignorisao”. Na prethodnoj stranici, Federiči piše (Federici, 2012: 93):

„Marks je ignorisao postojanje ženskog reproduktivnog rada. … Dok je pomno istraživao dinamiku proizvodnje prediva i kapitalističku valorizaciju, ipak je bio jezgrovit kada se bavio pitanjem reproduktivnog rada, svodeći ga na potrošnju roba koje radničke plate mogu kupiti i na rad koji proizvodnja ove robe zahteva. Drugim rečima, kao i u neoliberalnoj šemi, i po Marksovom mišljenju su robna proizvodnja i tržiste sve što je potrebno za (re)produkciju radne snage. Nijedan drugi rad ne interveniše da se pripremi roba koju radnici konzumiraju ili da se fizički i emocionalno povrati njihova sposobnost za rad. Ne pravi se razlika između robne proizvodnje i proizvodnje radne snage. Jedna pokretna traka proizvodi oboje.”

Dakle, reč „ignorisao” ne znači jednostavno da reproduktivni rad žena nije pomenut među temama o kojima je Marks raspravljao u Kapitalu. To znači da je trebalo da raspravlja o njemu. To je direktno relevantno za ono o čemu je raspravljao, a njegova rasprava je iskrivljena i netačna jer pogrešno tretira reproduktivni rad kao nevažan, čak i nepotreban, za reprodukciju radne snage radnika.

Međutim, sve od „svodeći ga na radničku potrošnju” do kraja pasusa je jednostavno netačno. Marks nije „sveo” rad koji reprodukuje radnu snagu na rad potrošnje roba (videti fusnotu 28, dole).²⁵²⁶ On nije naveo niti sugerisao da su proizvodnja i prodaja roba „sve što je potrebno za (re)produkciju radne snage” ili da „nijedan drugi rad” – tj. rad koji direktno reprodukuje radnu snagu – nije potreban. I on je svakako napravio razliku između radnih procesa koji reprodukuju radnu snagu i onih koji proizvode (druge) robe.

Najlakši način da vidite da je Federiči dala argument strašila (straw man)²⁷ je da obratite pažnju na pasus u Kapitalu koji ona sama citira na sledećoj stranici:

„Nije iznenađujuće da je, dok priznaje da ,održavanje i reprodukovanje radničke klase ostaje stalan uslov za reprodukovanje kapitala’, Marks mogao odmah dodati: ,Kapitalista može mirne duše da ostavi ispunjavanje toga uslova nagonu radnika za održanjem i produženjem vrste. Sve za šta se on stara jeste da njihovu individualnu potrošnju ograniči što više može na najnužnije.’” (Federici, 2012: 94–95).²⁸

Marks stoga nije rekao da „jedna pokretna traka proizvodi i” robe i radnu snagu. Naprotiv, rekao je da je reprodukcija radne snage proces u kojem „kapitalista” nema direktnog učešća. Iz ovoga sledi, prvo, da se reprodukcija radne snage razlikuje od kapitalističke robne proizvodnje. I, drugo, sledi da je potrebno nešto više od proizvodnje i prodaje roba da bi se reprodukovala radna snaga – nešto više što „kapitalista može mirne duše da ostavi… nagonu radnika za održanjem i produženjem vrste.”

Drugim rečima, u kapitalističkom društvu postoje različiti procesi proizvodnje. U jednom procesu, kapitalistička proizvodnja, rad najamnih radnika, u kombinaciji sa sredstvima za proizvodnju, proizvodi robe. U drugom procesu, koji se odvija „u domaćinstvu”, van sfere kapitalističke proizvodnje, rad članova domaćinstva, u kombinaciji sa sredstvima za proizvodnju (potrošačka dobra i oprema), reprodukuje radnu snagu članova domaćinstva.

S obzirom na ovu razliku, možemo identifikovati novi obrt u načinu na koji Federiči pokušava da pretvori Kapital u knjigu Sve o kapitalizmu. Ona ne samo da sugeriše, na uobičajen način, da je pitanje koje je zabrinjava deo tematike Kapitala. Ona takođe tvrdi da je sam Marks učinio reprodukciju radne snage delom tematike Kapitala, ali na neprikladan način. To jest, spojio je dva različita procesa proizvodnje tako što je na pogrešan način zanemario proizvodnju u domaćinstvu i učinio da izgleda nepotrebno: „Ne pravi se razlika između robne proizvodnje i proizvodnje radne snage. Jedna pokretna traka proizvodi oboje”.

Mislim da je prethodna diskusija jasno pokazala da je ovaj argument netačan. Kapital ne „ignoriše” postojanje ženskog reproduktivnog rada pretvarajući se da sama kapitalistička proizvodnja navodno reprodukuje radnu snagu i da je reproduktivni rad stoga nepotreban.

Ipak, može li optužba da Kapital „ignoriše” postojanje reproduktivnog rada biti tačna iz drugog razloga? Knjiga svakako govori vrlo malo o takvom radu. Pitanje je da li mora (ili bi bar trebalo) da kaže više nego što govori. Mislim da ne bi, jer to nije knjiga Sve o kapitalizmu. To nije čak ni knjiga Sve o proizvodnji unutar kapitalizma. To je knjiga o kapitalu, a njena rasprava o proizvodnji (osim sporednih komentara i istorijskih kontrasta) je samo rasprava o prvom od dva procesa koja su gore navedena, kapitalističkoj proizvodnji – ili, još jasnije, „procesu proizvodnje kapitala.”

Naravno, kapitalistička proizvodnja se ne može nastaviti bez stalne reprodukcije radne snage. Radnicima mora biti omogućeno da se vraćaju na posao iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, a nove generacije radnika koje će ih zameniti moraju se rađati i odgajati. Reprodukcija radne snage je apsolutno neophodan uslov za reprodukciju kapitala, odnosno kontinuitet kapitalističkog proizvodnog procesa.

Pitanje je da li je to dovoljno opravdanje za tvrdnju da je Kapital morao, ili je trebalo, da govori o proizvodnji u domaćinstvu. Mislim da nije. Postoji mnogo, mnogo neophodnih uslova za reprodukciju kapitala. Na primer, postojanje države je jedan od njih. Tako je i postojanje ugovornog pravnog sistema. Tako je i postojanje kiseonika, a samim tim i postojanje biljaka. Zašto bi delo o kapitalističkoj proizvodnji trebalo da govori o svemu pod suncem… i da govori i o suncu, pošto je njegovo postojanje još jedan neophodan uslov? Rezultat bi bila pedantna, nezgrapna, nefokusirana i uglavnom nepotrebna zbrka – „haotična predstava celine” od one vrste koju je Marks (Marks, 1979a: 18) pokušavao da izbegne. Možda postoje legitimni argumenti koji pokazuju da je ignorisao nešto što nije trebalo da ignoriše, ali pozivanje na neophodne uslove nije među tim argumentima.

Sličan odgovor može se dati na ideju (koju Federiči nije iznela u svom eseju) da rad koji reprodukuje radnu snagu – i, zaista, druge vrste rada koji se obavljaju izvan kapitalističke proizvodnje – treba smatrati „proizvodnim radom” za kapital, budući da posredno doprinose stvaranju vrednosti i viška vrednosti. Ova ideja je, na primer, bila osnova na kojoj je Pelegrino Rosi (Pellegrino Rossi) prigovorio Adamu Smitu jer je klasifikovao rad vlasti kao neproizvodan.

Pošto su drugi procesi proizvodnje gotovo nemogući bez rada vlasti, Rosi je tvrdio da njen rad „doprinosi [drugim procesima proizvodnje] ako ne neposredno i materijalnom pomoći, ono ipak posrednom akcijom, koju ne smemo prevideti” (citirano u Marks, 1978d: 214). Marks nije osporio indirektni doprinos rada vlasti, ali je ipak odbacio Rosijev pokušaj da izbriše razliku između proizvodnog i neproizvodnog rada:

„Upravo ovaj rad koji posredno učestvuje u proizvodnji… nazivamo neproizvodnim radom. Inače bi se moralo reći, pošto vlast apsolutno ne može da živi bez seljaka, da je seljak posredan proizvođač pravosuđa itd. Budalaština!” (Marks, 1978d: 214).

Poenta je, još jednom, da iako bi sve moglo biti povezano sa svime, uopšteno je dobra ideja uzdržati se od razgovora o svemu odjednom.

Marksova teorija padajuće profitne stope

            Marksov „zakon tendencijskog pada profitne stope” jedan je od najkontroverznijih, ako ne i najkontroverzniji aspekt njegove kritike političke ekonomije. Zakon je direktno u suprotnosti sa veoma uobičajenom intuicijom da je produktivniji kapitalizam profitabilniji kapitalizam. Takođe, on ima revolucionarne političke implikacije od kojih mnogi, čak i na levici, ustuknu. Dok druge teorije povezuju ekonomske krize kapitalizma sa određenim problemima koji se mogu ispraviti (niska produktivnost, spora potražnja, anarhija tržišta, državna intervencija, visoke plate, niske plate, itd.), Marksov zakon sugeriše da su ponavljajuće ekonomske krize posledica samog kapitalizma i pod njim su neizbežne. Samo drugačiji ekonomski sistem u kome vrednost i višak vrednosti više ne postoje, a ne reforma postojećeg sistema, može da ukine njegovu sklonost da podlegne ekonomskim krizama.

Stoga nije iznenađujuće što su kritičari pokušali da dokažu, suprotno Marksu, da tehnološki napredak ne može prouzrokovati pad profitne stope i da je zakon nevažeći jer nije uspeo da dokaže da kapitalno intenzivne tehničke inovacije²⁹ moraju izazvati pad profitne stope na duže staze. Bavio sam se ovim kritikama na drugim mestima.³⁰³¹ Ovde bih želeo da preispitam treću kritiku Marksovog zakona koja je relevantnija za ovaj rad, tvrdnju da su promene u kapitalizmu učinile zakon irelevantnim.

Sperber

            Jedan skoriji primer ove kritike pojavljuje se u nedavno objavljenoj slavnoj biografiji Karl Marks: Život u devetnaestom veku (Karl Marx: A Nineteenth-Century Life), koju je napisao Džonatan Sperber (Sperber, 2013), profesor istorije na Univerzitetu u Misuriju. U skladu sa svojom sveobuhvatnom tezom da je Marks bio čovek zarobljen u svom vremenu – i čovek čija je misao gledala unazad, a ne unapred – Sperber (Sperber, 2013: 443–444) sugeriše da Marksov zakon više nije relevantan, jer pripada eri pre brzog tehnološkog napretka:³²

„Time što je postavio hipotezu opadajuće profitne stope, Marks nije razvijao novu ideju, već je ponavljao ono što je bila očigledna istina političke ekonomije još od objavljivanja Smitovog dela [Bogatstvo naroda] Wealth of Nations… Ova ideja se pojavila i naišla na sveopšte odobravanje na tlu Velike Britanije kasnog osamnaestog i ranog devetnaestog veka, kada je stanovništvo brzo raslo i vršilo pritisak na ograničene resurse, kada je zaustavljeno i ograničeno uvećavanje produktivnosti rada, i kada je, izazvavši određena komešanja, uvedena rana industrijska tehnologija… Marksova vizija budućnosti kapitalizma bila je ova transkribovana verzija njegove prošlosti, pogled unazad koji su delili mnogi politički ekonomisti njegovog vremena.”³³

U jednom eseju koji je objavljen u Gardijanu otprilike u isto vreme, Sperber je još jasnije izneo poentu:

„Razmatranje relevantnosti Marksovih ideja na početku XXI veka moglo bi početi odvajanjem njihovih zastarelih elemenata od onih koji su sposobni za razvijanje u sadašnjosti.”

„Među prvima su koncepti kao što su … tendencija pada profitne stope,… koji proizilaze iz ekonomskih teorija Adama Smita i Dejvida Rikarda, a koji se odnose na danas veoma zastarelu verziju kapitalizma, koju karakterišu niske stope povećanja produktivnosti i veliki poljoprivredni sektor i sve to pod pritiskom rasta stanovništva.”

Opravdana je Sperberova kritika na račun Rikardovog objašnjenja tendencije pada profitne stope, koje je bilo ukorenjeno u njegovoj pretpostavci da prosečna produktivnost poljoprivrednog sektora opada kako se više zemlje obrađuje da bi se prehranilo sve veće stanovništvo. Rikardo očigledno nije predvideo značajan tehnološki napredak koji će se dogoditi u poljoprivredi.

Ipak, Sperber greši kada tvrdi da je Marksovo objašnjenje zašto stopa profita ima tendenciju da pada „izvedeno iz” i „transkribovana verzija” Rikardovog objašnjenja. Naprotiv, Marks (Marks, 1979b: 113) se našalio da Rikardovo objašnjenje „iz ekonomije beži u organsku hemiju”, a njegovo sopstveno objašnjenje je dijametralno suprotno. On identifikuje povećanje, a ne smanjenje produktivnosti kao osnovni uzrok pada profitne stope:

„Progresivna tendencija opšte profitne stope ka padanju jeste, dakle, samo izraz, svojstven kapitalističkom načinu proizvodnje, za progresivni razvitak društvene proizvodne snage rada” (Marks, 1978c: 180).

„Profitna stopa ne pada zato što rad postaje neproizvodniji, nego zato što postaje proizvodniji” (Marks, 1978c: 202).

Neobičan aspekt Sperberove rasprave o zakonu tendencijskog pada profitne stope je da je njegov sažeti zaključak – da se zakon odlično uklapa u njegov narativ o Marksu kao teoretičaru iz devetnaestog veka koji gleda unazad i koji nije baš toliko relevantan za današnje vreme – u suprotnosti sa njegovim detaljnim opisom Marksovog zakona. U svom detaljnom prikazu, Sperber (Sperber, 2013: 438) navodi prvi od dva pasusa koja sam upravo citirao. On takođe piše da se, prema Marksu, „u kapitalizmu radi o tome da se više proizvodi i da se proizvodi produktivnije” i da je „povećanje produktivnosti rada u celoj kapitalističkoj ekonomiji bila glavna karakteristika Marksove analize” (Sperber, 2013: 432, 440).

Zbog ove očigledne kontradiktornosti, kao i određene nejasnoće u načinu na koji Sperber povezuje Marksa sa Rikardom, nisam baš siguran da je on zapravo nameravao da tvrdi da Marksov zakon počiva na zastareloj pretpostavci da će poljoprivredna produktivnost opasti ili stagnirati. Ipak, kakve god da su bile njegove namere, Sperberov argument da zakon više nije relevantan apsolutno zavisi od tvrdnje da je Marks, u stvari, pretpostavio opadanje ili stagnaciju poljoprivredne produktivnosti. Pošto je Marks zapravo pretpostavio suprotno, Sperber greši kada zaključuje da je kontinuirani rast produktivnosti zakon učinio irelevantnim.

Škola „monopolističkog kapitala”

            Još jedan argument u prilog tome da su promene u kapitalizmu učinile Marksov zakon irelevantnim tiče se pojave monopola i oligopola kao dominantnih tipova kapitalističkih preduzeća. Ovaj argument je bio ključna komponenta uticajne teorije „monopolističkog kapitala” „Monthly Review škole”.

Pre pola veka, Pol A. Baran i Pol M. Svizi, vodeći članovi ove škole, izneli su svoj „zakon monopolističkog kapitalizma da višak ima tendenciju da raste” (Baran i Sweezy, 1978: 74) u svojoj knjizi Monopolistički kapital (Monopoly Capital). Oni su tvrdili da različite verzije „klasično-marksovskog zakona o tendencijskom padu profitne stope… sve pretpostavljaju konkurentski sistem” umesto sistema kojim dominiraju monopoli i oligopoli i da Marksov zakon treba zameniti njihovim sopstvenim zakonom zbog toga što se sistem promenio:

„Zamenjujući zakon o padanju profita zakonom o porastu viška, mi time ne odbacujemo niti revidiramo opšteprihvaćenu teoremu političke ekonomije; mi samo uzimamo u obzir nesumnjivu činjenicu da je kapitalistička ekonomija doživela bitnu promenu otkako je ta teorema formulisana” (Baran i Sweezy, 1978: 74).

Iako su Baran i Svizi tvrdili da Marksov zakon „pretpostavlja konkurentski sistem”, nisu se zaista trudili da potkrepe ovu tvrdnju. Implicitno, ako ne i eksplicitno, oni su Kapital tretirali kao deskriptivno, a ne teorijsko delo. To jest, njihova tvrdnja da Marksov zakon više nije relevantan zasnivala se na jednostavnoj činjenici da se kapitalistički sistem promenio, a ne na bilo kakvom stvarnom nastojanju da pokažu da je nemoguće primeniti Marksove argumente na ovaj izmenjeni sistem. Kao što ćemo videti, promakla im je Marksova teoretizacija monopola. Konkretno, nisu uspeli da se pozabave njegovim argumentom da monopol ne proizvodi tendenciju rasta „viška”.

Pošto je Marksov zakon od centralne važnosti za njegovu teoriju kapitalističke ekonomske krize, Monthly Review škola takođe zamenjuje njegovu teoriju sopstvenom teorijom. Njena teorija je teorija nedovoljne potrošnje. Odnosno, ona smatra da je nedovoljna potrošačka potražnja hronična tendencija, da potražnja za proizvodnim investicijama (za mašinama, izgradnjom zgrada, itd.) ne može dugoročno rasti brže od potrošačke potražnje i da, prema tome, postoji hronična tendencija da ukupna potražnja za robama i uslugama padne ispod ponude. Neizbežni rezultat je ili da privreda stagnira kako se rast ponude (proizvodnje) usporava do tempa koji je odredila potražnja, ili da se ponavljaju padovi koji privremeno ponovo uspostavljaju ravnotežu ponude sa tražnjom.³⁴

Osnovni gradivni elementi ove teorije nemaju nikakve veze sa usponom monopola i oligopola. Kako su nedavno dva Monthly Review autora napisala (Foster i McChesney, 2012: 33–34):

„Kapitalizam, kroz njegovu istoriju, karakteriše neprekidan nagon za akumulacijom… Ali ta činjenica nužno kontrastira relativnom siromaštvu osnovnog stanovništva… Dakle, sistem je suočen sa nedovoljnom efektivnom potražnjom³⁵, sa preprekama za potrošnju koje na kraju dovode do prepreka za investicije.”³⁶

Međutim, kaže se da je navodna hronična tendencija da potražnja bude manja od ponude pogoršana tendencijom rasta „viška” u monopolističkom kapitalizmu. Kako relativna veličina viška raste, navodni problem nedovoljne potrošnje se pogoršava, raste i udeo proizvoda koji potrošači ne kupuju i navodno postaje sve teže drugim izvorima potražnje da „apsorbuju” višak.

Ali zašto bi rast monopola i oligopola uzrokovao porast viška? Ovo je ključno pitanje na koje se mora odgovoriti prilikom razmatranja da li je pojavom „monopolističkog kapitalizma” zakon tendencijskog pada profitne stope postao irelevantan.

Baran i Svizi su bili izuzetno malorečivi u pogledu ovog kritičnog pitanja. Oni su primetili da u oligopolističkim industrijama (onim u kojima dominira nekoliko velikih preduzeća) smanjeni troškovi proizvodnje nisu praćeni sniženim cenama proizvoda preduzeća. Dakle, „u monopolističkom kapitalizmu, sve manji troškovi povlače za sobom sve veće profite. A sve veći profiti znače ukupne profite koji rastu ne samo apsolutno nego i kao udio u društvenom proizvodu.” Dakle, „višak ima tendenciju da raste i apsolutno i relativno s razvitkom sistema” (Baran i Sweezy, 1978: 72). Ovo je celokupan njihov odgovor.

Nažalost, taj odgovor sadrži očigledan argument iz sastava (fallacy of composition)³⁷ – grešku netačne pretpostavke da ono što je tačno u pojedinačnim slučajevima mora biti tačno za celinu. Zove se greška jer je u pitanju logička greška koja čini nevažećim argument koji je sadrži. Baran i Svizi polaze od ideje da profit raste kao udeo u vrednosti proizvoda pojedinačnih oligopolističkih preduzeća i industrija. Zatim nehajno prelaze, pomoću argumenta iz sastava, do zaključka da ukupni profiti moraju porasti kao udeo u vrednosti ukupnog, nacionalnog proizvoda.

Ovaj zaključak je pogrešan. Čak i ako sva oligopolistička preduzeća uživaju natprosečne profitne marže, a oligopolistički sektori rastu u odnosu na ukupnu ekonomiju, ukupni profit ne mora da raste kao udeo u vrednosti ukupnog proizvoda. Umesto toga, moguće je da višak profita oligopolista dolazi na račun nižih profita preduzeća u neoligopolističkim sektorima privrede i da se u potpunosti kompenzuje njima.

Ova druga mogućnost je ona koju je Marks prihvatio i ona na kojoj se zasniva njegov zakon tendencijskog pada profitne stope. U njegovoj teoriji, isisavanje viška rada iz radnika u kapitalističkoj proizvodnji je jedini izvor viška vrednosti, a višak vrednosti je jedini izvor različitih vrsta prihoda koji pristižu vlasnicima imovine. „Kapitalista koji proizvodi višak vrednosti, tj. koji neposredno isisava neplaćen rad iz radnika… ga potom mora deliti s kapitalistima koji u celini društvene proizvodnje vrše druge funkcije, sa zemljoposednikom itd.” (Marks, 1978b: 497). Pošto je ukupan iznos viška vrednosti određen onim što se dešava u kapitalističkoj proizvodnji, na njega ne utiču promene u načinu na koji se deli među vlasnicima imovine. Dakle, ako neki od njih uspeju da se domognu većeg dela ukupnog viška vrednosti, u istoj meri se smanjuje i deo koji drugi dobijaju.

Štaviše, iako Baran i Svizi i drugi članovi njihove škole prikazuju rast monopola i oligopola kao nedavnu pojavu sa kojom Marksova teorija nije uspela da se uhvati u koštac, on je raspravljao o centralizaciji kapitala i teoretisao zašto bi se ona nastavila (Marks, 1978b: 553–556). Razmatrao je nastanak akcionarskih društava, primetivši da „u izvesnim oblastima ona uspostavljaju monopol” (Marks, 1978c: 372). I detaljno je razmatrao monopolističko određivanje cena i njegove posledice. Dve stotine stranica Kapitala posvećeno je specifičnom slučaju monopolističkog određivanja cena: zemljišnoj renti i poljoprivrednim cenama koje uključuju rentu kao komponentu. Ovo nije ono na šta obično pomislimo kada čujemo reč monopol, ali pošto je obradivo zemljište retko i nije ga lako reprodukovati, „poljoprivredni proizvodi se uvek prodaju po jednoj monopolističkoj ceni” (Marks, 1978c: 636).

U ovom slučaju, i uopšte, Marks je eksplicitno negirao da monopolističko određivanje cena ima bilo kakav uticaj na veličinu ukupnog viška vrednosti. Njegov argument koristi istu logiku „igre sa nultom sumom”³⁸ koju sam skicirao gore:

„Ako bi izravnavanje viška vrednosti u prosečni profit… našlo smetnju u veštačkim ili prirodnim monopolima, a specijalno u monopolu zemljišne svojine, tako da bi postala mogućna monopolistička cena…, ovo ne bi ukinulo granice date vrednošću roba. Monopolistička cena izvesnih roba samo bi prenela na robe s monopolističkom cenom jedan deo profita drugih proizvođača roba. Došlo bi indirektno do lokalnog poremećaja u raspodeli viška vrednosti među različite oblasti proizvodnje, ali taj poremećaj bi samu granicu ovog viška vrednosti ostavio neizmenjenu” (Marks, 1978c: 716).³⁹

Stoga, prema njegovoj teoriji, sposobnost monopola i oligopola da ostvare veće profitne marže ne uzrokuje porast „viška” kako napreduje „monopolistički kapitalizam”. To ostavlja ukupni višak vrednosti neizmenjenim. Dakle, Marksov zakon tendencijskog pada profitne stope, koji se tiče odnosa ukupnog viška vrednosti prema ukupno uloženoj vrednosti kapitala, ne „pretpostavlja konkurentski sistem”. Ako je ovaj zakon bio relevantan za konkurentskiji kapitalizam Marksovog vremena, on ostaje relevantan za kapitalizam našeg vremena koji je u većoj meri monopolistički.

U Monopolističkom kapitalu, Baran i Svizi (Baran i Sweezy, 1978: 74–79) odgovorili su na primedbe na njihov „zakon monopolističkog kapitalizma da višak ima tendenciju da raste”. Ipak, Marksov prigovor nije bio među onima na koje su odgovorili. Njega nisu spomenuli.

Zaključak

            Često se tvrdi da je razvoj kapitalizma od Marksovog vremena učinio važne aspekte Marksovog Kapitala irelevantnim. Ovaj rad je argumentovao da su takve tvrdnje često zasnovane na pogrešnim razumevanjima ili predstavljanjima žanra knjige. Takođe je detaljno kritikovao neke specifične argumente koje su istaknuti mislioci – Silvija Federiči, Džonatan Sperber i Pol A. Baran i Pol M. Svizi – koristili u svojim pokušajima da ospore relevantnost Marksovih teorija reprodukcije radne snage i tendencijskog pada profitne stope.

Moja namera ovde nije bila da ubedim ove (ili druge) kritičare da je Marks bio u pravu. Oni imaju pravo na sopstvene teorije. Ali u odsustvu jakih argumenata, mislim da nemaju pravo da tvrde da su ključni aspekti Kapitala postali irelevantni; a argumenti koje su izneli Federiči, Sperber i Baran i Svizi čine mi se potpuno suprotnim od jakih.

Postoje nesumnjivo mnogi čitaoci koji bi želeli da se ispostavi da se „kapitalizam promenio i da više ne odgovara Marksovoj analizi o njemu”, jer bi im to pružilo opravdanje da Kapital tretiraju kao „diskurs koji možemo pretresti radi uvida u to kako sada da se suočimo sa kapitalizmom”, pre nego kao „racionalnu celokupnost” (Sim, 2000: 56). Međutim, neki od nas radije tretiraju ovo delo u drugopomenutom smislu, i važno nam je da se odupremo napadima kritičara – ukoliko, opet, oni ne dolaze sa jakim argumentima da su ključni aspekti Kapitala postali irelevantni. U odsustvu takvih argumenata, moramo da insistiramo da koliko god oni imaju pravo na svoje sopstvene teorije, isto toliko Marks ima pravo na svoje.

PREVOD: Miloš Tešanović, Marko Ćurčić, Aleksandra Petrović i Nenad Bradonjić

Reference

1. Baran, P. A. i Sweezy, P. M. (1978). Monopolni kapital: Esej o američkom ekonomskom i društvenom poretku (Z. Baletić i S. Štampar, Prev.) (2. izd.). Zagreb: Stvarnost.
2. Brown, H. (2014). Marx on Gender and the Family: A Summary. Monthly Review: An Independent Socialist Magazine, 66(2), 48–57.
3. Federici, S. (2012). Revolution at Point Zero: Housework, Reproduction, and Feminist Struggle. Brooklyn, NY: PM Press.
4. Foster, J. B. i McChesney, R. W. (2012). The Endless Crisis: How Monopoly–Finance Capital Produces Stagnation and Upheaval from the USA to China. New York, NY: Monthly Review Press.
5. Heinrich, M. (2013). Crisis Theory, the Law of the Tendency of the Profit Rate to Fall, and Marx’s Studies in the 1870s. Monthly Review: An Independent Socialist Magazine, 64(11), 15–31.
6. Iglton, T. (2016). Zašto je Marks bio u pravu (D. Marić, Prev.). Beograd: Plato.
7. Kliman, A. (2007). Reclaiming Marx’s “Capital”: Refutations of Myth of Incostistency. Lanham, MD: Lexington Books.
8. Kliman, A. (2010). The disintegration of the Marxian school. Capital & Class, 34(1), 61–68.
9. Kliman, A. (2012). The Failure of Capitalist Production: Underlying Causes of the Great Recession. London: Pluto Press.
10. Marks, K. (1951). Pisma Kugelmanu (1862–1874) (M. Mojašević, Prev.). Beograd: Kultura.
11. Marks, K. (1977). Ekonomsko–filozofski rukopisi iz 1844. godine (S. Bošnjak, Prev.). Beograd: Prosveta i Beogradski izdavačko-grafički zavod.
12. Marks, K. (1978a). Kapital: Kritika političke ekonomije (Tom II) (M. Pijade, Prev.). Beograd: Prosveta.
13. Marks, K. (1978b). Kapital: Kritika političke ekonomije (Tom I). (M. Pijade i R. Čolaković, Prev.). Beograd: Prosveta.
14. Marks, K. (1978c). Kapital: Kritika političke ekonomije (Tom III). (M. Pijade, Prev.). Beograd: Prosveta.
15. Marks, K. (1978d). Teorije o višku vrednosti: Četvrti tom „Kapitala” (Tom I) (M. Fran, Prev.). Beograd: Prosveta.
16. Marks, K. (1979a). Osnovi kritike političke ekonomije (Tom I) (M. Fran, M. Pijade, B. Petrović, G. Petrović i M. Sofrenović, Prev.). Beograd: Prosveta.
17. Marks, K. (1979b). Osnovi kritike političke ekonomije (Tom II) (B. Petrović, M. Pijade i G. Petrović, Prev.). Beograd: Prosveta.
18. Okishio, N. (1961). Technical Changes and the Rate of Profit. Kobe University Economic Review, 7, 85–99.
19. Rosdolsky, R. (1975). Prilog povijesti nastajanja Marxova „Kapitala”: Nacrt „Kapitala” iz 1857–1858 (Tom I) (I. Prpić, Prev.). Beograd: Komunist.
20. Shanin, T. (Ur.). (1983). Late Marx and the Russian Road: Marx and the Peripheries of Capitalism. New York, NY: Monthly Review Press.
21. Sim, S. (2000). Post–Marxism: An Intellectual History. London: Routledge.
22. Sperber, J. (2013). Karl Marx: A Nineteenth-Century Life. New York, NY: Liveright Publishing Corporation.

1. Kliman, A. (2016). How Not to Evaluate the Relevance of Marx’s Capital. Crisis & Critique, 3(3), 212–233. Odobrenje da članak prevedemo na srpski jezik dobili smo od autora i glavnih urednika časopisa Crisis & Critique, kojima se ovom prilikom zahvaljujemo. Gde god je to bilo moguće, koristili smo postojeće prevode dela koje autor citira, ponekad vršeći neznatne izmene u njima. Citate iz dela pisanih na ćirilici i ijekavici konvertovali smo u latinicu i ekavicu da bismo ih uskladili s ostatkom teksta. Takođe, dodali smo objašnjenja za pojedine stručne termine koji se pojavljuju u tekstu, da bismo čitaocima kojima ova oblast nije bliska još više olakšali razumevanje samog rada. Kurziv u tekstu potiče od autora ovog rada, a kurziv u citatima potiče od autora citata, a ne od autora ovog rada ili prevodilaca, ako drugačije nije naznačeno. Takođe, tekst u uglastim zagradama u citatima potiče od autora ovog rada, ako drugačije nije naznačeno. Simbol … označava izostavljeni deo teksta, a dodatak Prim. prev. u fusnotama označava napomene prevodilaca. Prim. prev.
2. U originalnom radu autor ovde navodi citat iz Igltonovog članka Was Marx Right? It’s Not Too Late to Ask, koji je objavljen u časopisu Commonweal 28. marta 2011. godine. Međutim, pošto on predstavlja prilagođeni odlomak iz njegove knjige Why Marx Was Right (Eagleton, T. (2011). Why Marx Was Right. New Haven: Yale University Press), odlučili smo da ga, umesto iz pomenutog članka, citiramo iz srpskog prevoda Igltonove knjige (Iglton, T. (2016). Zašto je Marks bio u pravu (D. Marić, Prev.). Beograd: Plato). Prim. prev.
3. Pod pojmom konkurentskog kapitalizma obično se podrazumeva kapitalizam s kraja XVIII, pa uglavnom do kraja XIX i početka XX veka. Ova se faza u razvoju kapitalizma često naziva i liberalnom, jer se time želi okarakterisati u to vreme navodno postojeći ekonomski liberalizam, slobodna konkurencija i slobodno, od monopola, države i drugih faktora neometano, delovanje ekonomskih zakona kapitalističke privrede. Shodno rečenom, monopolistički i državni kapitalizam bi označavali fazu, ili faze, u razvoju kapitalizma u kojoj dominiraju monopoli i u kojoj se država pojavljuje kao regulator sve većeg broja ekonomskih i društvenih delatnosti. Videti Perović, M. (1967). Politička ekonomija (7. izd.). Beograd: Savremena administracija, str. 216–234 i Vojnović. M. (1986). Savremeni kapitalizam. Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije. Prim. prev.
4. Na primer, energetika, rudarstvo, mašinska industrija, metalurgija, hemijska industrija itd. Tipičnu sliku ovakvih industrija predstavljaju preduzeća koja imaju niz dimnjaka iz kojih se emituju dim i ostale čestice u atmosferu, zbog čega se smatraju najvećim zagađivačima životne sredine, pa otuda i termin „smokestack industries”. Prim. prev.
5. Autor ovde upućuje na svoj tekst u kojem se osvrnuo na to pitanje i na kojem je ovaj rad delimično zasnovan, pa smo smatrali suvišnim da ga navodimo kao referencu i u literaturi, ali zainteresovani mogu da ga pronađu pod imenom On the Relevance of Marx’s Capital for Today na veb sajtu Markisističko-humanističke inicijative (Marxist-Humanist Initiative), kao i mnoge druge njegove tekstove, uključujući i podkast Radio slobodno čovečanstvo (Radio Free Humanity), koji autor vodi zajedno sa Brendanom Kunijem (Brendan Cooney). Prim. prev.
6. Iglton (2016: 12–13) takođe usvaja ovu strategiju, ali njegov argument je zbunujući: „Vredi napomenuti da je sam Marks bio savršeno svestan vazda promenljive prirode sistema koji je osporavao… Zašto bi onda činjenica da je kapitalizam promenio svoj oblik poslednjih decenija diskreditovala teoriju koja promenu vidi kao njegov suštinski deo.” Ipak, Marksovo prepoznavanje činjenice da se kapitalizam menja ne eliminiše mogućnost da određene promene sistema zaista mogu učiniti njegovu teoriju irelevantnom. Sve zavisi od toga da li su promene koje se razmatraju tog tipa, a ne od toga da li je Marks prepoznao da se kapitalizam menja.
7. „Monthly Review škola” dobila je ime po istoimenom časopisu Mesečni pregled (Monthly Review) koji su osnovali Pol M. Svizi i Leo Huberman (Leo Huberman) 1949. godine i u kojem su se tretirale marksističke teme. Časopis još uvek redovno izlazi. Više o njemu i samoj školi čitaoci mogu pronaći na njihovom veb sajtu. Jedna od zanimljivosti je da je upravo u prvom broju ovog časopisa, tj. maja 1949. godine objavljen članak Why Socialism? čuvenog teorijskog fizičara Alberta Ajnštajna (Albert Einstein). (Više o Ajnštajnovom odnosu prema socijalizmu videti u Renton, D. (2001). Albert Einstein’s Socialism. Rethinking Marxism: A Journal of Economics, Culture & Society, 13(2), 132–145). Prim. prev.
8. Monopol označava tržišnu strukturu u kojoj na strani ponude stoji samo jedan prodavac, a na strani tražnje mnoštvo kupaca, a oligopol tržišnu strukturu koju karakteriše mali broj prodavaca istog ili sličnog proizvoda. Videti Bogdanović, M. i Šestović, L. (2002). Ekonomija od A do Z: Leksikon ekonomskih pojmova (2. izd.). Beograd: Beogradska otvorena škola i Dosije za jednostavna objašnjenja pojedinih ekonomskih pojmova. Detaljnije razmatranje različitih tržišnih stanja i struktura može se pronaći u Stojanović, B. (2005). Tržišna ekonomija. Niš: Ekonomika, pogl. IV, ili u bilo kojem univerzitetskom udžbeniku koji pokriva osnove ekonomije. Prim. prev.
9. O Kapitalu su napisane biblioteke sekundarne literature, ali videti zanimljivu i popularnu biografiju knjige u Vin, F. (2017). Marksov Das Kapital: Biografija knjige (Lj. Nedeljković, Prev.). Beograd: Mali vrt i nešto kraći, ali stručniji prikaz u Lošonc, A. (2017). Nota o prvom tomu Kapitala povodom 150. godišnjice. Stvar: Časopis za teorijske prakse, 9, 124–143, kao i izvanredne priloge, izložene na najvećoj međunarodnoj konferenciji Marksov „Kapital”  posle 150 godina: Kritika i alternativa kapitalizmu (Marx’s “Capital” after 150 Years: Critique and Alternative to Capitalism) održanoj od 24. do 26. maja 2017. godine na Univerzitetu Jork u Torontu (York University, Toronto) u čast 150 godina od prvog izdanja knjige (1867), u Musto, M. (Ur.). Marx’s Capital after 150 Years: Critique and Alternative to Capitalism. Abingdon: Routledge. Prim. prev.
10. Videti Kliman (2007) i Kliman (2010) za diskusije o političkoj i materijalnoj osnovi srodnih tvrdnji da je Marksova teorija vrednosti interno nekonzistentna.
11. Tvrdnje o internoj nekonzistentnosti Marksove teorije vrednosti, koje autor pominje u fusnoti 10, odnose se pre svega na tzv. transformacioni problem, tj. pretvaranje vrednosti u cene proizvodnje i navodnu neadekvatnost Marksovog rešenja tog problema datog u trećem tomu Kapitala (videti Marks, K. (1978). Kapital: Kritika političke ekonomije (Tom III) (M. Pijade, Prev.). Beograd: Prosveta, gl. IX), koji je, podsećamo, priredio i objavio njegov životni prijatelj i saborac Fridrih Engels (Friedrich Engels) nakon Marksove smrti. Pošto se, kao što je to istakao Mihailo Crnobrnja, u dole pomenutom članku, pod ovim, na prvi pogled tehničkim izrazom, krije jedan od najdužih i najžešćih sporova u ekonomskoj teoriji uopšte, a marksističkoj ekonomskoj teoriji posebno, ne možemo ovde ulaziti u detaljnije razmatranje datog problema, prvo zbog toga što za ovaj rad to nije od značaja, a drugo što je relevantna literatura napisana na tu temu enormna i što bi, shodno tome, svako detaljnije razmatranje zahtevalo zaseban članak ili čak knjigu. Namera nam je bila samo da čitaocima skrenemo pažnju na to sporno mesto, ili, kako bi neki rekli, slepu mrlju Marksove teorije. Međutim, oni koji su malo više radoznali jednostavno objašnjenje problema i kratak prikaz nekih od predloženih rešenja kroz istoriju mogu pronaći u Crnobrnja, M. (1981). Transformacioni problem: Okosnica rasprave o Marxovoj teoriji vrednosti. Marksizam u svetu: Časopis prevoda iz strane periodike i knjiga, 8(10), V–XVIII, sistematičniji prikaz i kritičko razmatranje istih u Jovašević, V. (1987). Problemi i kritike teorije vrednosti. Beograd: Privredni pregled, gl. V, a relativno skoriji prikaz, koji obuhvata i neka nova rešenja, kao i evaluaciju istih sa stanovišta jedne recentne interpretacije Marksove teorije vrednosti, čiji je glavni predstavnik upravo autor ovog rada, u Potts, N. (2009). Trying to Help to Rescue Value for Everyone. Critique: Journal of Socialist Theory, 37(2), 177–199, članku koji je napisan manje stručnim jezikom i koji izbegava korišćenje složenih matematičkih tehnika koje nužno prate ovakve radove. Vredi takođe pogledati i nedavno predložen drugačiji pristup celom problemu u Jefferies, W. (2021). Marx’s Forgotten Transformation Solution: The Transformation of Values into Prices of Production in Marx’s Grundrisse and Maksakovsky’s The Capitalist Cycle. History of Economics Review, 80(1), 18–37. Prim. prev.
12. „Pod radnom snagom ili radnom sposobnošću razumemo celokupnost fizičkih i duhovnih sposobnosti koje postoje u telesnoj, živoj ličnosti čovekovoj i koje on stavlja u pokret kad god proizvodi upotrebne vrednosti ma koje vrste” (Marks, K. (1978). Kapital: Kritika političke ekonomije (Tom I) (M. Pijade i R. Čolaković, Prev.). Beograd: Prosveta, str. 154). Prim. prev.
13. O Smitovoj i Rikardovoj teoriji videti više u Šoškić, B. (1971). Teorija vrednosti: Klasična ekonomska analiza. Beograd: Savremena administracija. Prim. prev.
14. „Napomenuću jednom zasvagda da pod klasičnom političkom ekonomijom razumem svu ekonomiju od Vilijama Petija (William Petty) naovamo, koja ispituje unutrašnju povezanost odnosa buržoaske ekonomije, nasuprot vulgarnoj ekonomiji, koja se potuca samo po oblasti prividne povezanosti i koja samo iznova preživa materijal što ga je naučna ekonomija već odavno pružila, radi prijemljivog popularisanja tako reći najgrubljih fenomena i za domaću potrebu buržoazije, dok se inače ograničava na to da otrcane i sujetne predstave agenata buržoaske proizvodnje o svome vlastitom najboljem svetu sistematizuje, ispedantira i proglasi kao večne istine” (Marks, K. (1978). Kapital: Kritika političke ekonomije (Tom I) (M. Pijade i R. Čolaković, Prev.). Beograd: Prosveta, str. 82, f. 32). Prim. prev.
15. Rod kao pojam su u društvene nauke uvele neofeministkinje kako bi ukazale na suštinsku, generičku prirodu polnih razlika koje potiču od sociokulturne determinacije, a ne iz polne prirode ljudske vrste. Videti odrednicu rod u Mimica, A. i Bogdanović, M. (Ur.). (2007). Sociološki rečnik. Beograd: Zavod za udžbenike, str. 498–499. Prim. prev
16. Čitaoci će primetiti da termin profit, koji se pojavljuje i ranije u tekstu u izrazu profitna stopa, nismo prevodili, tj. da smo zadržali isti termin u prevodu kao što je dat u originalu, ali napominjemo da se za označavanje vrednosti čistog poslovnog rezultata, odnosno pozitivne razlike između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda koju u određenom periodu ostvaruje neko preduzeće, što po definiciji predstavlja profit, u našoj privredi koristi termin dobit, a ne profit. Glavni razlog da ga ne prevodimo je taj što je u postojećim prevodima Marksovih dela takođe korišćen termin profit, pa se, shodno tome, govorilo o profitnoj stopi, prosečnom profitu, ekstra profitu itd. Bilo bi nepraktično iz više razloga da u tom pogledu vršimo bilo kakvu reviziju, pogotovo što se radi o terminima istog sadržaja. Prim. prev.
17. Privredni subjekti, tj. organizacioni oblici preko kojih se u robnonovčanoj privredi odvija ekonomska delatnost jednog društva tradicionalno se nazivaju preduzećima. Kod nas je nekad na snazi bio Zakon o preduzećima, da bi kasnije bio preimenovan u Zakon o privrednim društvima, tako da bi se ono što se nekad zvalo preduzećem danas, prema Zakonu o privrednim društvima, trebalo zvati privrednim društvom, ali se termin preduzeće zadržao kako u stručnoj literaturi tako i u široj upotrebi, zbog čega ga i mi zadržavamo u prevodu. Prim. prev.
18. Prvi put ih je od 1905. do 1910. godine objavio Karl Kaucki (Karl Kautsky). Prim. prev.
19. O nekim razlozima zbog kojih Marks nije stigao da napiše posebnu knjigu o najamnom radu i o posledicama koje je nedostatak iste ostavio na njegov projekat kritike političke ekonomije videti više u Lebovic, M. A. (2017). Prevazići Kapital: Marksova političke ekonomije radničke klase (T. Maksimović, Prev.). Beograd: Centar za politike emancipacije. Prim. prev.
20. U izdanju prvog toma Kapitala koje smo mi koristili, o kupovini i prodaji radne snage govori se u trećem poglavlju četvrte glave drugog odeljka, o najamnini u šestom odeljku, a o fluktuacijama u zaposlenosti i najamninama u sedmom odeljku, koji je posvećen procesu akumulacije kapitala. (Videti Marks, K. (1978). Kapital: Kritika političke ekonomije (Tom I) (M. Pijade i R. Čolaković, Prev.). Beograd: Prosveta.). Prim. prev.
21. Videti Marks, K. (1976). Prilog kritici političke ekonomije (M. Pijade, M. Fran i M. Sofrenović, Prev.). Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. Prim. prev.
22. Zbog toga mislim da su pokušaji da se Kapital uglavi u jedan ili drugi okvir „sistematske dijalektike” usiljeni i da će se pokazati kao ćorsokak. Čini mi se da ne vode dovoljno računa o načinima na koje polemička razmatranja utiču na strukturu Kapitala, jer ne poklanjaju dovoljno pažnje činjenici da njegov predmet istraživanja nije samo kapitalistički način proizvodnje, već i politička ekonomija koju kritikuje. U potpunosti se slažem da je Marks bio dijalektički mislilac i (u granicama razuma) sistematičan, ali ne mislim da je smatrao naučnim ili dijalektičkim nametanje a priori šema na nečiji predmet istraživanja, kao da neko poseduje univerzalni ključ. Kao što je naznačio u pogovoru drugom nemačkom izdanju Kapitala (Marks, 1978b: 24) „odgovarajuće” izlaganje „života materije” razlikuje se od „konstrukcije a priori” po tome što se zasniva i dobija svoju strukturu na osnovu prethodnog empirijskog i konceptualnog istraživanja detalja konkretnog predmeta.
23. Pošto se termin vrednost ovde koristi u tehničkom smislu u kome se razlikuje od upotrebne vrednosti (ili korisnosti), pitanje o kome se raspravlja nema nikakve veze s tim da li je reproduktivni rad žena „vredan” u smislu da je koristan ili cenjen. Niti pitanje o kome se raspravlja ima neke veze s tim da li su ljudi koji obavljaju reproduktivne funkcije direktno plaćeni. U Marksovoj teoriji, rad mnogih vrsta radnika koji su direktno plaćeni ne stvara vrednost.
24. Šta označava pojam vrednost kada se koristi u tehničkom smislu, o čemu autor govori u fusnoti 23, videti u Marks, K. (1978). Kapital: Kritika političke ekonomije (Tom I) (M. Pijade i R. Čolaković, Prev.). Beograd: Prosveta, gl. I. Videti takođe i Kliman, A. (2000). Marx’s Concept of Intrinsic Value. Historical Materialism, 6(1), str. 89-114. Ovo je veoma bitna poenta i zbog toga je još jednom naglašavamo. Prim. prev.
25. Ostaviću po strani ono što se tiče rada koji proizvodi robu koju radnici troše. Suprotno od onoga što kaže Federiči, očigledno nije rad taj koji reprodukuje radnu snagu, iz istog razloga što proizvodnja automobila nije vožnja taksijem. Činjenica da proizvod (robe za radničku potrošnju, automobili) jednog radnog procesa postaje input u drugom radnom procesu (reprodukcija radne snage, vožnja taksijem) nas ne sprečava da identifikujemo dva različita procesa rada.
26. U fusnoti 25 smo zadržali engleski termin input. Uradili smo to zbog toga što se isti termin koristi i u domaćoj literaturi. Bukvalan prevod za njega bi bio ulaz. U ekonomiji inputi označavaju sve činioce procesa rada ili procesa proizvodnje, tj. sirovine, mašine, opremu, zemljište, radnu snagu i tako dalje, odnosno ulaze u proizvodni proces, neophodne za proizvodnju određenih dobara ili usluga. Prim. prev.
27. Videti Stojadinović, P. (2014). 50 logičkih grešaka za koje treba da znate. Smederevo: Heliks, str. 10–12. Prim. prev.
28. Marksovi citati nalaze se na 504. stranici prvog toma Kapitala (Marks, 1978b: 504). Čini se da je taj pasus izvor njene optužbe da je Marks sveo reproduktivni rad na „radničku potrošnju robe koje njihove plate mogu kupiti i na rad koji zahteva proizvodnja ovih roba.” Potrošnja roba je jedini aspekt reprodukcije radne snage o kome se govori u odlomku. Međutim, ovaj odlomak nije zamišljen kao opis ili objašnjenje načina na koji se radna snaga reprodukuje. Njegova svrha je da argumentuje da je „individualna radnikova potrošnja… moment proizvodnje i reprodukcije kapitala” (Marks 1990, str. 718). Drugim rečima, Marks je izdvojio jedan aspekt reprodukcije radne snage, potrošnju, da bi ukazao na potrošnju. To je drugačije od svođenja čitavog procesa reprodukcije radne snage na potrošnju.
29. Tehničke inovacije koje karakterišu procentualno viša ulaganja novčanih sredstava u kupovinu novih i savršenijih mašina, opreme itd., u odnosu na zapošljavanje nove radne snage. Prim. prev.
30. Okišijeva (Okishio, 1961) navodna teorema je klasičan iskaz prve linije napada. Odgovor na nju dat je u Kliman (2007, pogl. VII). Heinrich  (2013) sadrži nedavni primer druge linije napada. Klajman, Friman (Alan Freeman), Pots (Nick Potts), Gusev (Alexey Gusev) i Kuni odgovorili su na njega u članku Ukidanje Marksovog Kapitala: Hajnrihov pokušaj brisanja Marksove teorije kriza (The Unmaking of Marx’s Capital: Heinrich’s Attempt to Eliminate Marx’s Crisis Theory) (2013). Treba napomenuti da ovaj odgovor ne brani tvrdnju da kapitalno intenzivne tehničke inovacije moraju prouzrokovati pad profitne stope na dugi rok. On tvrdi da Marksov zakon ne iznosi tu tvrdnju, već umesto toga objašnjava zašto stopa profita ima tendenciju da pada.
31. U fusnoti 30 smo napravili male izmene u odnosu na originalni rad. U originalnom radu, članak koji predstavlja odgovor na Hajnrihovu kritiku Marksovog zakona tendencijskog pada profitne stope i koji su napisali autor ovog rada i drugi pomenuti saradnici, pojavljuje se u fusnoti kao referenca i posebno u popisu literature, gde je uz njega navedena i veb adresa na kojoj je dostupan. Mi smo uradili tako što smo u fusnoti naveli autore, pun naziv i godinu objavljivanja članka i hiperlinkovali ga, pa ga u literaturi nismo navodili. Isto smo uradili u tekstu sa Sperberovim esejom koji je objavljen u Gardijanu. Prim. prev.
32. Sperber takođe ponavlja tvrdnju da Marksov zakon ne uspeva jer Marks nije dokazao da kapitalno intenzivne tehničke inovacije moraju prouzrokovati pad profitne stope na dugi rok, o čemu sam govorio na drugom mestu (videti fusnotu 30, iznad).
33. Tekst u uglastim zagradama u citatu dodali su prevodioci. Pun naziv Smitove slavne knjige je Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda (An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations) i prvi put je objavljena 1776. godine. Prim. prev.
34. U osmom poglavlju u Kliman (2012) data je kritika ove teorije kako na empirijskim tako i na teorijskim osnovama.
35. Odnosno potražnjom koja se zasniva na kupovnoj moći stanovništva. Prim. prev.
36. Kurziv u citatu je dodao autor. Prim. prev.
37. Videti Stojadinović, P. (2014). 50 logičkih grešaka za koje treba da znate. Smederevo: Heliks, str. 44–46. Prim. prev.
38. „Igra sa nultom sumom” je pojam iz teorije igara, koja predstavlja matematičku teoriju konfliktnih situacija. Pod konfliktnim situacijama se podrazumevaju takve situacije u kojima se sukobljavaju dve ili više „neprijateljskih strana” sa suprotnim ciljevima. Pritom, rezultati mera koje preduzima jedna strana zavise od toga kakve je mere preduzela druga strana, tj. „protivnik”. Uprošćen šematizovan model konfliktne situacije naziva se igrom. Ako jedan igrač dobija tačno onoliko koliko drugi gubi, tj. ako je suma „dobitaka” jednaka nuli, takva igra se naziva „igra sa nultom sumom”. Videti Simonović, V. (2008). Uvod u konačnu matematiku (2. izd.). Beograd: Admiral Books, str. 151–158 za kratak prikaz teorije igara, odakle smo i preuzeli ovo objašnjenje. Prim. prev.
39. Kurziv u citatu je dodao autor. Prim. prev.