Pre nego što krenemo u analizu karaktera, uzroka trenutne snage i potencijalnih šansi Nacionalnog fronta (FN) i Marin le Pen na predstojećim izborima, važno je napomenuti da Francuska nije izuzetak u pogledu postojanja relevantne partije ekstremne desnice u Evropi. Naime, takav oblik „desnice“ doživljava globalni uspon pre svega od početka 1980-ih i danas postoji u skoro svim evropskim zemljama, od Britanije do Rusije, preko Skandinavije, Grčke ili Italije, uključujući i sam centralni deo „bogate Evrope“, tj. Švajcarsku, Belgiju, Austriju i Mađarsku. Ipak, bilo bi suviše simplifikovano tvrditi, kako se često može pročitati u analizama komentatora društvenih zbivanja, da se tu radi isključivo o nekakvoj nasilnoj i šovinističkoj reakciji dezorijentisanih masa, ili pak o goloj makijavelističkoj taktici vladajućih klasa.
Može se reći da uspon ekstremne desnice u pojedinim evropskim državama predstavlja ulazak u jednu potpuno novu etapu, etapu rekonfiguracije evropskog političkog pejzaža pre svega u odnosu na period od pada nominalnog socijalizma na Istoku. Ovo naročito važi za zemlje centra Evropske unije u kojima ta politička familija ostvaruje veoma zapažene rezulate. Iako je nemoguće dati precizan i sažet opis svih ovih evropskih političkih grupa u celini, jer je svaka od njih ukorenjena u osoben nacionalni kontekst, koji takođe treba razumeti i objasniti, svakako je moguće navesti specifičan skup ideja koje predstavljaju najmanji zajednički sadržalac glavnih tendencija kada je reč o ekstremnoj desnici u Evropi.
U nastavku ćemo navesti nekoliko ključnih takvih karakteristika:
– Plaše se za sudbinu, slabljenje, i propast svoje nacije/naroda/etniciteta;
– Javno etiketiraju sve unutrašnje i spoljašnje pretnje ovom procesu. Imigranti, nacionalne i verske manjine (muslimani), Romi, LGBT populacija itd. su osumnjičeni kao unutrašnji neprijatelj, dok je islam najopasnija spoljašnja pretnja;
– Izražavaju netrpeljivost prema etabliranim evropskim oligarhijama i institucijama;
– Tvrde da samo one dolaze iz naroda, tj. iz „pravog“ i autentičnog naroda, i da samo one reprezentuju njegove interese;
– Zahtevaju povratak na vrednosti evropske (hrišćanske i zapadne) civilizacije;
– Separatističke regionalne stranke koje žele raspad/radikalno preuređenje svoje države-nacije su više „evropski“ orijentisane, negoli stranke ovoga tipa koje deluju na nacionalnim nivoima, a koje su najčešće otvoreno evrofobične;
– Insistiraju na izlazak iz zajedničke valute evro, jer je ona simbol gubljenja ekonomskog suvereniteta;
– Dok je pojedinim strankama ekstremne desnice prihvatljiv cionizam (zbog preovlađujućeg anti-islamskog sentimenta u njihovim redovima), npr. mađarski Jobbik i grčka Zlatna zora su klasične neonacističke formacije antisemitskog karaktera.
Ovi opšti obrasci se naravno dopunjuju lokalnim sadržajima: npr. što se tiče stavova ZA ili PROTIV sekularizma i neoliberalnog ekonomskog ustrojstva, ove grupacije su podeljene. Partije ekstremne desnice, dakle, uprkos važnim razlikama, dele jedan broj političkih osnova, tj. ideološki skelet i političku artikulaciju, koji nam omogućavaju da ustvrdimo kako se radi o osobenoj ideološkoj struji, a ne o nekoj galeriji političkih monstruma koje je nemoguće svrstati ili klasifikovati prema zajedničkim kriterijima. Posebno je važno naglasiti da jedna od bitnijih razlika ekstremne u odnosu na umerenu desnicu jeste to da se oslanja na socijalnu retoriku u naporima da privuče glasače, koji su ranije glasali za partije levice. Naravno, reč je o socijalnoj retorici u kojoj postoji jasna distinkcija između „nas“ koji zaslužujemo brigu i „njih“ koji su uzrok problema.
Činjenica da ove različite varijante ekstremne desnice, koje se u zavisnosti od slučajeva nazivaju „populistima“, „ksenofobnima“, „nacionalistima“, „neofašistima“ itd., pojavljuju ovako simultano kao čak i vodeće snage u političkim sistemima EU, navodi na zaključak da je važno razumeti i objasniti ovaj reakcionarni talas koji želi da uništi socijalna i demokratska dostignuća radničkog pokreta XIX i XX stoleća u srcu Evrope.
Nacionalni front: „ni desno, ni levo“
Francuski FN je tipična partija evropske ekstremne desnice, koja već 45 godina (koliko postoji) deli gotovo sve navedene karakteristike te političke familije. Međutim, lideri ove partije, a posebno oni koji su joj se pridružili poslednjih nekoliko godina, poput hipermedijatizovanog potpredsednika Florijana Filipoa (koji je, da stvar bude zanimljivija homoseksualac), odbacuju rečenu kvalifikaciju, budući da sama odrednica „ekstremno“ nosi određeni teret stigme. Ranije, s obzirom da je njegova partija bila i ekonomski i svetonazorski radikalno desno, Žan-Mari le Pen je radije definisao FN kao „istinsku desnicu“ ili „nacionalnu desnicu“. Danas pak, Marin le Pen primat daje nazivu „patriote“ i smatra da FN nije „ni desno, ni levo“, budući da ovu podelu smatra prevaziđenom.
Ipak, kako socijalno-istorijski bekgraund tako i aktuelna zalaganja nam govore nešto sasvim drugo. Ne samo što je amblem FN u velikoj meri inspirisan logoom italijanskih fašista, nego je i sam FN formiran 1972. od strane kolaboracionista, neofašista i osnivača terorističke političko-vojne Organizacije tajne vojske. U svetlu toga, ilustrativni su i sastanci Žan-Mari le Pena sa fašistom Đorđom Almiranteom, ili oni u okviru političke grupacije „Identitet, Tradicija, Suverenitet“, na kojima je Marin le Pen ugovarala saradnju sa Musolinijevom kćerkom (koja odbija da odbaci Musolinijevo nasleđe). Tu su, između ostalog i stranačka druženja u Koblencu, u Nemačkoj, između Marin le Pen i ljudi iz nekoliko ksenofobnih partija nemačke, holandske, italijanske i austrijske ekstremne desnice. Takođe, iako je izbacila svog oca iz stranke 2015. zbog antisemitskih izjava, aktuelna predsednica FN i dalje drži u svom najbližem okruženju i u vrhu partije osobe koje se povezuju sa antisemizmom i raznim oblicima ekstremno desnih svetonazora.
Za razliku od brbljivog i nekontrolisanog oca, Marin le Pen neuporedivo bolje pliva u okvirima mejnstrim politike i političke korektnosti. U tom smislu nije neobično što je rezultat Žan-Mari le Pena 2002, kada je potpuno neočekivano ušao u drugi krug predsedničkih izbora, izazvao traumatičan šok u francuskom društvu i emotivnu, brzu i masovnu mobilizaciju svih tzv. „republikanskih“ snaga (od ekstremne levice do konzervativne desnice), dok je, s druge strane, od kad je Marin le Pen preuzela čelo partije, najdominantnija reakcija na rezultate FN elitističko i moralističko zgražavanje. To je samo jedan od pokazatelja dedemonizacije, pa čak i potpune normalizacije ekstremne desnice u francuskom društvu.
Štaviše, izborna dinamika FN i njihove predsednice je verovatno bez presedana u novijoj francuskoj istoriji. Na svojim prvim predsedničkim izborima 2012. Marin le Pen je osvojila 17,9% glasova, nasuprot 10,4% koje je osvojio njen otac 2007. Na opštinskim izborima (23-30. mart 2014) jedanaest gradova različitih veličina odabrali su gradonačelnike iz FN. Dalje, između dva evropska izbora 2009. i 2014, stranka je napravila prodor od oko 3,6 miliona glasova (24,85% prema 6,34%): u prethodnom sazivu EP su imali samo 3 poslanika, dok ih u sadašnjem imaju čak 24 (u međuvremenu ih je jedna poslanica napustila, ali ona u okviru EP deluje zajedno s ostalim evroskeptičnim grupacijama okupljenim u EFDD), a to je ujedno i jedina partija za koju je glasalo preko 10% od ukupnog broja upisanih birača s pravom glasa. Takođe, nije zgoreg pomenuti i da u drugom krugu regionalnih izbora (decembar 2015), FN osvaja 6,8 miliona glasova, odnosno 200 hiljada više nego na predsedničkim 2012. Napokon, gotovo sva istraživanja javnog mnjenja u poslednjih godinu dana Marin le Pen vide kao glavnog favorita u prvom krugu glasanja na predsedstojećim predsedničkim izborima, prognozirajući joj između 24 i 26% osvojenih glasova.
Ako pogledamo evropski i francuski socijalno-ekonomski kontekst, nije ni čudno što su dosadašnje denuncijacije ekstremne desnice i tzv. koncept „Republikanski vs Nacionalni front“ (1) otupele svoju oštricu i izgubile na relevantnosti, kao što nije neobično i to što je FN svoj najveći uspeh doživeo baš u maju 2014, na evropskim izborima. Naime, FN je u poslednje vreme najbolje pozicionirana partija i glavni simbol bezrezervne opozicije politikama koje su vođene od strane EU, a čiji su snažni zagovornici u Francuskoj glavne snage levog i desnog centra. Druge partije „osporavači“, pre svega na radikalnoj i ekstremnoj levici, nemaju ni resursa ni medijsku pokrivenost, pa ni dovoljno finansijskih sredstava, da pošalju poruku koja bi imala jači mobilizacijski potencijal. Osim toga, za razliku od FN koji preko simplicističkih slogana, jednostavnih nacionalističkih rešenja i (uglavnom) negativne kampanje (NE Evropi, NE nezaposlenosti, NE imigraciji, NE nesigurnosti itd.) katalizuje nezadovoljstvo građana, alternativna levica ne uspeva da na adekvatan način artikuliše svoj daleko kompleksniji i odgovorniji pristup ovim pitanjima.
Da sumiramo, FN je podršku za svoju politiku kapitalizovao zbog neuspeha glavnih političkih aktera na dva nivoa: prvi se tiče francuske političke i socijalne krize, dok je drugi generisan iz globalne socio-ekonomske krize.
Neoliberalne politike EU kao okidač
EU ne samo da nije uspela da bude nosilac volje i kapaciteta u cilju zaštite građana od krize, nego naprotiv, u percepciji građana se pojavljuje kao neko ko produbljuje samu krizu, pa čak i kao njen uzrok na brojnim poljima. Kapaciteti ove nadnacionalne tvorevine su bili maksimalno mobilizovani kada je trebalo spašavati banke, ali zato, s druge strane, evropske institucije deluju indiferentno na porast nezaposlenosti, namećući nacionalnim državama ukidanje socijalnih i demokratskih dostignuća i insistirajući na „stezanju kaiša“. U Evropskom parlamentu vidimo vodeće socijaldemokratske i konzervativne partije koje zajedničkim snagama, i uz veliku većinu koju imaju, sprovode ultraliberalne politike i jačaju nedemokratske institucije Unije, istovremeno pokazujući potpunu nesposobnost u zauzdavanju snaga finansijskog kapitala i njegove ucenjivačke moći.
Ironija je da se, uprkos tome što je Žan-Mari le Pen nekada gledao Ronalda Regana kao model, aktuelni politički program FN delom oslanja i na najprobojnije argumente branilaca radnih prava, socijalnih dostignuća i narodnog suvereniteta: odbacivanje politika ekonomske strogosti koje nameće Trojka (MMF, Evropska komisija i Evropska centralna banka), izlazak iz evra i ekonomski protekcionizam – u potpunoj opoziciji sa liberalnom ekonomskom i finansijskom mondijalizacijom – elem, argumente koje zastupaju neki od najeminentnijih svetskih ekonomista leve porovenijencije (Džozef Stiglic, Emanuel Tod, Pol Krugman, Žak Sapir itd). FN takođe insistira na intervenciji države u zaustavljanju imigracije (mere protiv „nekontrolisane imigracije“ tokom 1980-ih godina je predlagao čak i lider komunista Žorž Marše, smatrajući da se treba supotstaviti kapitalističkom „kosmopolitizmu“ koji uvozi jeftinu radnu snagu radi srozavanja postojećih plata i uslova rada), odbrani slobode izražavanja na internetu i vraćanju značaja referendumima kao imanentno narodne incijative u ustavu itd. Dakle, čitava jedna lepeza mera koje su u koliziji s aktuelnim liberalističkim evropeizmom, i iza koje bi (osim pitanja imigracije) mogla da stane i savremena radikalna levica, ali istovremeno dopunjena (samo naizgled) kontradiktornom obećanjem o rešavanju problema prevelikog broja „društvenih parazita“ koji iskorišćavaju francusku socijalnu državu (naravno, asocijacija na imigrante, pogotovo iz severne Afrike, za koje se veruje da su najbrojniji primaoci socijalne pomoći, jasna je). U tom ključu, FN se vrlo odlučno obraća klasama koje su najpogođenije aktuelnim politikama: socijalnim gubitnicima, ekonomski i obrazovno depriviranim kategorijama, ali etnički i geografski ograničenim pre svega na bele radnike, nezaposlene i omladinu koja živi u ruralnim, industrijskim i periurbanim sredinama.
S obzirom da je nakon klasične desnice, koja je poslednjih godina obilato preuzimala i koristila teme FN i koja je, s druge strane, potpuno diskreditovana korupcionaškim aferama i rezultatima na ekonomskom planu, došla levica predvođena PS-om – takođe opterećenim sudskim postupcima protiv bivših/najviših funkcionera – koji je pritom u prethodnih pet godina sprovodio politiku desnice, dok je istovremeno radikalna levica slaba i nesposobna da obezbedi uverljivost i kredibilnost svojoj politici: u takvim uslovima, pokret osporavanja i odbacivanja aktuelnog političkog smera se u današnjoj Francuskoj vezuje za jačanje snaga ekstremne desnice.
U najkraćem, suočeni sa stvarnim pretnjama, građani se vezuju za snage koje nude jednostavna rešenja i etiketiraju identitetske grupe kao pretnju njihovom standardu. To su danas u Francuskoj imigranti, Romi, izbeglice, „teroristi“ itd. Ipak, treba naglasiti da ovu konfuziju nije društveno legitimisao FN, nego upravo partije vlasti, uključujući i socijaliste, koji kontinuirano demonstriraju svoju političku moć uglavnom na najdepriviranijim kategorijama. FN je, u tom smislu, samo iskoristio medijsku hajku i dezinformacije, kao i ignoranciju ovih pitanja od strane progresivnih snaga, da ubere ovo „otrovano voće“. Vanredni kontekst (7 godina krize, nesposobnost PS i Republikanci) i činjenica da evropski izbori tradicionalno donose iznenađenja u Francuskoj, teraju nas da aktuelnu snagu ekstremne desnice ipak tumčimo obazrivo.
Međutim, ono što je nesumnjivo je da ovaj uspeh u neku ruku daje Marin le Pen i FN politički legitimitet za dalju destabilizuju (esencijalno) dvopartijskog sistema Pete republike. Izborni uspesi im naime omogućavaju i da izađu iz nametnutog statusa „protestne partije“ (parti protestataire), što u Francuskoj ima pežorativani karakter, te da uđu u sam centar političke igre, pokazujući nameru, sada već s izbornom potvrdom, da se predstave kao partija vlasti koja je sposobna da rukovodi zemljom (parti de gouvernement).
Postoji nekoliko faktora koji mogu delovati u prilog pobede Marin le Pen i u eventualnom drugom, a ne samo prvom krugu predsedničkih izbora, iako relevantna istraživanja javnog mnjenja ovu mogućnost negiraju. Prvi je, svakako, mogućnost da veoma važne kategorije glasača FN nisu obuhvaćene istraživanjima – bilo zbog socijalne strukture uključene u uzorak, bilo zato što veliki deo njih, izvan već utvrđenog kruga, odbija da kaže (osim tajnim glasanjem na dan izbora) da Marin le Pen uživa njihovo poverenje. To su tkzv. „skriveni glasači“. Taj momenat nepredvidljivosti je igrao veliku ulogu i u slučaju primarija koje je organizovala konzervativna desnica, kada su gotovo sve ankete predviđale ubedljivu pobedu Alanu Župeu i četvrto mesto Fransoa Fijonu, iako je na kraju Fijon bio taj koji je uspeo da mobilizuje ljude do kojih istraživači javnog mnjenja nisu uspeli da dođu, i odneo ubedljivu pobedu. Drugi faktor su potencijalni teroristički napadi koji, u momentima straha, mogu doprineti afektivnom odabiru „opcije koja jedina nudi odgovor“.
U obzir treba uzeti i Brexit i pobedu Donalda Trampa, budući da ovaj talas može podstaći antiestablišment i nezadovoljne glasače na veću izlaznost čime bi, u slučaju pobede Marin le Pen, na izvestan način bio zaokružen pravac kretanja globalne politike. Ako su i Tramp i Brexit shvaćeni kao referendumska pitanja u smislu pravca u kom se SAD i Britanija kreću, na isti način se može tumačiti i Marin le Pen. U tom kontekstu bi joj kao protivkandidat u drugom krugu najviše odgovarao Fransoa Fijon, sa svojim izrazito antisocijalnim i ultrakonzervativnim programom, koji će tradicionalne glasače levice odvesti u apstinenciju. U svakom slučaju, ako je suditi po primarijim na desnici i levici, na kojima su ubedljivo pobedili potpuni autsajderi, Francusku možda očekuju najneizvesniji i najnepredvidljiviji izbori u istoriji Pete republike, tako da smo poprilično daleko od svake izvesnosti u tom pogledu.
Izvor LE MONDE DIPLOMATIQUE/NEDELJNIK
(1) Odnosi se na specifičnu strategiju u francuskoj politici koja podrazumeva da ukoliko kandidat ekstremne desnice uđe u drugi krug izbora na bilo kom nivou, sve ostale političke grupacije podržavaju njegovog protivkandidata.