Kako su nam devedesetih lagali o komunistima

Devedesete godine prošlog veka naizgled su donele revoluciju u istoriografiji: svete krave jugoslovenskog komunizma kritički su preispitivane, a pisane su nove monografije koje negativno ocenjuju istoriju Komunističke partije i celo istorijsko iskustvo jugoslovenskog socijalizma. Nažalost, nove monografije i kritički osvrti najčešće nisu značile i nova naučna saznanja. Naprotiv, najčešće se radilo o tendencioznom iskrivljivanju istorijskih činjenica i ideološkoj diskreditaciji komunističkog pokreta pod krinkom “deideologizacije” domaće istoriografije. Rečima istoričara Milana Radanovića, “Delegitimizacija i kriminalizacija jugoslovenskog socijalizma nužna je kako bi se pravdali pljačkaška privatizacija društvene imovine, uništenje ekonomije, osiromašenje velike većine naroda, ogromna nezaposlenost, socijalna bijeda i društveno beznađe, ali i ratni zločini srpskog nacionalizma, kao i ostale katastrofalne posljedice takve politike.” Dobar primer ovakvog, ideologiziranog pristupa u svrhu legitimizacije savremenog kapitalističkog statusa quo je rano delo jednog od najpoznatijih savremenih srpskih istoričara, Koste Nikolića, “Boljševizacija KPJ 1919-1929: Istorijske posledice”. Novi plamen prenosi kritičku recenziju Nikolićeve knjige koju je još 1994. godine, u časopisu “Istorija 20. veka”, napisao istoričar Toma Milenković (1935-2018), tada naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu. Milenkovićeva recenzija temeljno razotkriva paušalne tvrdnje, tendenciozna tumačenja činjenica i čiste faktičke greške u Nikolićevom delu. Iako je stara skoro tri decenije, ova razorna kritika je, u skladu sa dominantnim ideološkim trendovima, do danas ostala skrajnuta i nezapažena, kako od strane stručne, tako i šire javnosti. Stoga smo smatrali da je prikladno da je još jednom objavimo, u nadi da ćemo pokrenuti javnu debatu i podstaći na istinsko kritičko razumevanje prošlosti Komunističke partije Jugoslavije, koje nije zasnovano ni na glorifikacijama ni na difamacijama, nego na visokim profesionalnim standardima empirijske istoriografije. Ovaj članak, kao i Nikolićev odgovor i Milenkovićeva replika na repliku, dostupni su i u onlajn arhivi časopisa „Istorija 20. veka“, te ohrabrujemo sve zainteresovane da i njih pročitaju.

Toma Milenković, „Nedoslednost u primeni istorijske metodologije”

(Kosta Nikolić, BOLJŠEVIZACIJA KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE 1919—1929, Istorijske posledice, Beograd 1994)

Februara 1994. godine iz štampe je izišla omanja monografija (183 stranice) mr Koste Nikolića pod navedenim naslovom. Tekst knjige predstavlja izmenjen i skraćen rukopis autorovog magistarskog rada »Ilegalnost kao oblik delovanja KPJ 1921—1919. (Istorijske i sociopsihološke posledice stvaranja partije profesionalnih revolucionara u Kraljevini SHS)« Rad je odbranjen 15. juna 1993. na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Naslov štampanog dela je atraktivniji, ali je naslov prvobitnog rukopisa više odgovarao njegovoj sadržini.

Monografija ima predgovor, uvod, tri dela, spisak izvora i literature, registar ličnih imena i popis skraćenica. Uvod »Zaverenička udruženja i diktatura proletarijata od Babefa do Lenjina« (str. 19—28) podeljen je na tri glave. Deo prvi »Partija profesionalnih revolucionara« ima dve glave: I. »Jugoslovenski komunisti i revolucija (do 1921)« (31—48) i II. »Struktura ilegalne partije« (49—84), deo drugi »Država i komunisti — povratna veza« dve glave: I. »Država i revolucionarna delatnost« (87—115), II. »Sukob jugoslovenske i separatističke koncepcije u KPJ« (116—147) i deo treći »Fenomen ilegalnosti KPJ — socijalno-političke dimenzije«, takođe dve glave: I. »Socijalna osnova KPJ« (151—163) i II. »Psihološki profil pripadnika ilegalne organizacije« (164—189). Svaka glava je podeljena na više manjih poglavlja, tako da je celokupna materija pregledno izoložena.

U predgovoru je data globalna ocena prethodne istoriografije o radničkom pokretu u međuratnom periodu i ukazano na metodološke i druge probleme u radu. Izuzimajući samo jednu monografiju, sva os- tala, obimna istoriografska produkcija o toj problematici dobila je oštre negativne ocene. Šta mlađi magistar zamera svojim prethodnicima? On ih optužuje: »Svesno su zaobilažene ključne teme, a isticane su ideološke parole umesto empirijski proverljivih znanja.« Depersonalizovali su istoriju. »U najvećem broju radova, govori se o klasnoj borbi, radničkoj klasi, buržoaziji, teroru države — nema ličnosti« (9). (uvek istakao T. M). »Njena [KPJ] socijalna osnova ostala je neistražena« »Svaki štrajk ili radnička manifestacija, morali su biti vođeni od komunista« (10). »Kada se pisalo o radničkom pokretu, on je veštački deljen na »revolucionarni« i »reformistički« — »revolucionarni« je, naravno, izrazito pozitivno vrednovan.« »Samo su štrajkovi sa političkim zahtevima bili izraz zaštite klasnih prava i u tom pravcu je prema njima zauziman vrednosni sud« (11), tvrdi on. O ostalim autorovim ocenama kasnije ćemo više govoriti.

Poznata je sklonost većine mladih da potcenjuju rezultate rada prethodnika i precenjuju svoja dostignuća, smatrajući da »ono pravo« sa njima počinje. Tim iskušenjima nije odoleo ni Kosta Nikolić. Međutim, ona su kod njega igrala nižerazrednu ulogu. Dominirajuća karakteristika njegovog rada je unapred postavljeni cilj da po mogućnosti satre i u prah i pepeo pretvori sve komunističko u periodu 1919—1929. godine. Istu sudbinu je namenio i prethodnoj istoriografskoj literaturi, koja se tom problematikom bavila. Rečeno nikako ne treba shvatiti kao integralnu odbranu svega napisanog iz te oblasti — kao da prethodna istoriografija nije imala sitnih i krupnih nedostataka, pa i promašaja i da se na sve to ne sme ukazivati. Kvalitet je zavisio od ličnosti autora, stanja izvora i niza drugih okolnosti. U svakom slučaju, reći indirektno da ništa prethodno ne vredi je neozbiljno i predstavlja obično preterivanje. Nije li tako generalnom negacijom prethodnika autor pripremao teren za kasnije nekorišćenje te literature, čak ni onda kada su u pitanju obične činjenice, kako bi ispalo da je u svemu prvi? Da ne bismo ostali samo na goloj i ničim argumentovanoj kvalifikaciji, u svojoj kritici ćemo se zađržati uglavnom na njegovim krupnijim faktografskim greškama i netačnim ocenama, nastojeći da svoje primedbe argumentujemo.

Tih proizvoljnih ocena ima već u citiranim stavovima iz predgovora. Pisac ovih redova se bavio i istorijom radničkog pokreta između dva svetska rata. U granicama mogućnosti pratio je svu istoriografsku produkciju koja se odnosila na taj period. Posebno pažljivo je čitao radove iz oblasti radničkog pokreta, ali se ne seća da je naišao na bilo koji ozbiljniji naučni rad u kojem »nema ličnosti«. Proveravao je taj utisak i kod svojih kolega i dobio isti odgovor. Tvrdnja, da su prethodni radovi iz istorije radničkog pokreta depersolizovani je obična proizvoljnost. Biće da je tu misao autor našao kod nekog neistoričara, ona mu se svidela, pa je pripisao celokupnoj istoriografiji radničkog pokreta.

U nas je relativno dovoljno pisano o sindikatima u međuratnom razdoblju (a naročito o nekima od njih), pa je utoliko lakše ustanoviti neosnovanost autorove tvrdnje, da su »istoričari KPJ« vođstvo svakog štrajka ili manifestacije pripisivali komunistima. Dovoljno je konsultovati bilo koji od tih radova pa se uveriti u suprotno: štrajk je uvek vezivan za onoga koji ga je vodio.¹ Netačna je i autorova tvrdnja da su prethodni istoričari »veštački« podelili radnički pokret na »revolucionarni« i »reformistički«. Taj pokret se sam organizaciono i politički pocepao. Među njegovim delovima su dominirale takve opreke, vladala takva omraza i vođena tako oštra i istrebljivačka borba, da se to često ne može porediti ni sa njihovim odnosom prema klasnom protivniku. Istoričari su u tom pogledu samo verifikovali postojeće stanje.

Nije tačno da su prethodni istoričari pozitivno gledali samo na štrajkove sa »političkim zahtevima.« Koliko je ovom kritičaru poznato u Jugoslaviji je od stvaranja Kraljevine SHS do 1929. vođen samo jedan veliki politički štrajk — onaj od 21. jula 1919, dok su svi ostali imali isključivo ili pretežno ekonomski karakter. Istoričari su obrađivali i te druge štrajkove. Uostalom, evo šta sam autor piše na svojoj 157. stranici: »Prema podacima sa 1. kongresa Nezavisnih sindikata, u Jugoslaviji je od 1921. do 1926. godine bilo 1069 štrajkova i drugih akcija u kojima se tražila veća nadnica.« »U Srbiji su od 1919. do 1928. godine uzrok najvećeg broja štrajkova — 56,30% — bile niske zarade, zatim zbog produženja radnog vremena — 11,60%, zbog različitih pitanja nadnice — 18,41%.« Saberemo li navedene procente, dolazimo do cifre ođ 86,31% štrajkova zbog zarada i radnog vremena — dakle iz ekonomskih razloga. Ni onih preostalih 13 i nešto procenata štrajkova nisu bili politički.² O ekonomskim štrajkovima radničke klase Jugoslavije do 1929. pisali su i drugi autori.³ Mladom Nikoliću ovo neće biti poslednji put da protivureči samom sebi.

Moglo se očekivati da će autor praviti manje grešaka i promašaja kada pređe na konkretno izlaganje svoje teme, jer je za taj deo rada vršio istraživanja. Međutim, očekivanja se ne ispunjavaju. Govoreći o Srpskoj socijaldemokratskoj partiji kao preteči komunizma i boljševizma kod nas, autor konstatuje: »Kruti centralizam, svojstven Lenjinovom modelu, ustoličen je u SSDP već na njenom 2. kongresu (1904). Statut, tada usvojen, propisao je da se »organizacije [a mi dodajemo i pojedinci — T. M.] moraju pokoravati odlukama partijske Uprave i stoje pod njenom kontrolom«. Uprava je mogla da ukine pojedine organizacije« (34). Da bi što više istakao »kruti centralizam« SSDS i uverljivo ga doveo u vezu sa »Lenjinovim modelom«, autor nije prezao ni od »friziranja« citiranog teksta. Clan 9. pomenutog Statuta SSDS glasi: »Mesne organizacije i povereništva dužni su izvršavati odluke Glavne partijske uprave i stoje pod njenom kontrolom. Neispravne organizacije Glavna partijska uprava može ukinuti.« Pozivanje na »Lenjinov model« trebalo je neupućenim čitaocima da sugeriše zaključak kako su srpski socijalisti još tada kopirali boljševike, što je apsurdno. Naime, boljševici se na istorijskoj sceni pojavljuju tek 1903, kao jedno krilo u Ruskoj socijaldemokratskoj radničkoj partiji, a organizaciono su se izdvojili tek 1912. godine. Te 1904. godine, u tek stvorenoj SSDS, verovatno, niko nije znao nešto bliže o Lenjinu i boljševicima, jer su svi bili okrenuti nemačkim i austrijskim socijalistima. Šta bi trebalo reći za Statut Na- rodne radikalne stranke u Srbiji čiji je 13. član davao ovlašćenje Glavnom odboru da »razrešava odbore [okružne, sreske i mesne — T. M.], koji bi i pored opomena radili protivno načelima i interesima stranke?⁴ Slične odredbe su imali statuti i nekih drugih savremenih srpskih građanskih stranaka.

Međutim, govoreći o KPJ krajem 1920. autor tvrdi da u njoj »nije bilo unutrašnje kohezije i povezanosti, jer je struktura ostala socijaldemokratska. Članstvo je bilo individualno, bez posebnih odredaba o vezivanju za neku od organizacija« (45). Poslednja rečenica nije jasna, naročito neupućenima u ovu problematiku, ali se iz celog konteksta može naslutiti autorovo mišljenje da SSDP i KPJ do kraja 1920. nisu bile kruto centralizovane organizacije, što protivureči prethodnoj tvrdnji.

Govoreći o uzrocima prelaska »većine srpskih socijalista« sa socijaldemokratskih na komunističke pozicije, autor kaže: »Važan faktor može da bude Oktobarska revolucija — ona je omogućila da se poveruje u ono što je nemoguće« (36). Zaboravivši na ove reči, pet stranica kasnije autor kategorički tvrdi da je do »skretanja srpskih socijalista ulevo (u klasnom smislu) u boljševizam« došlo »pod uticajem ratnih razaranja u Srbiji i socijalnih napetosti koje su iz toga mogle da proisteknu. [Kao da one u praksi nisu proisticale — T. M.]. Situacija nije bila takva u Sloveniji, pa slovenački socijalisti zato i nisu došli na kongres ujedinjenja« (41). Dakle, prvo je uzrok skretanja srpskih socijalista u komunističkom pravcu mogao da bude uticaj Oktobarske revolucije u Rusiji, a zatim ratna razaranja u Srbiji. U stvari, »kriva« su oba ta faktora i neki nepomenuti. Opaska u vezi Slovenije je nedozvoljeno uprošćena. Jer, ako slovenački socijalisti nisu odmah posle rata pošli sa komunistima usled toga što u njiihovoj pokrajini nije bilo razaranja kao u Srbiji, kako objasniti činjenicu da je najveći deo radničke klase u Dalmaciji prosto pohrlio u komunističke redove ili iskazivao neskrivene simpatije prema toj struji, iako ni ovde nije bilo ratnih razaranja? U Dalmaciji se u celom međuratnom periodu među radnicima nije uspeo partijsko-politički ukoreniti nijedan nekomunistički pravac. U Hrvatskoj i Slavoniji, Bosni i Hercegovini i Vojvodini takođe nije bilo ratnih razaranja, pa su ipak radnički redovi pocepani; u prva dva slučaja na komuniste, centrumaše i desne socijaliste, dok u Vojvodini uopšte nije bilo centrumaša. U Srbiji desni socijalisti su bili tako malobrojni, da su samo u Beogradu uspeli da stvore slabašnu organizaciju, čiju su polovinu činili Ijudi došli »iz preka« posle rata. Sve to pokazuje da su problemi mnogo brojniji i kompleksniji nego što autor misli. Oni su u našoj istoriografiji uglavnom zadovoljavajuće razrešeni, ali se on nije potrudio da upozna tu literaturu.

Deo rada koji govori o prvim ilegalnim komunističkim organizacijama u Jugoslaviji pun je netačnosti, proizvoljnosti i nedorečenosti, iako o toj problematici u nas postoji solidna literatura. Nevolja je u tome što autor nije imao volje da se s njom temeljno upozna, već je koristio najnepouzdanije izvore. Da bi se sve to ispravilo, dopunilo i dovelo u red, mogao bi se napisati novi rad, opširniji od autorovog, što je ovom prilikom nemoguće. Zato ćemo ukazati samo na neke greške.

Vidnu ulogu u prvim ilegalnim organizacijama jugoslovenskih komunista igrao je Ivan Matuzović. Za njega Nikolić kaže da je »Srbin iz Vojvodine« koji se »u zarobljeništvu [u Rusijii] izjašnjavao kao Hrvat« (38). Stvarno je on bio pekarski nadnik iz Bosanskog Šamca, po narodnosti Hrvat. Odmah u produžetku autor piše da su se Filip Filipović, Lazar Vukićević i Nikola Grulović »februara 1919. godine u Budimpešti« sastali sa Belom Kunom. Tom prilikom »odlučeno je da KP Mađarske finansijski pomaže revoluciju u Jugoslaviji« (38). Sastanak u Budimpešti održan je oko 10. februara, a citirana odluka nikako nije mogla da bude doneta, jer u to vreme mađarski komunisti još nisu bili na viasti te ni sami nisu imali dovoljno novca, već su ih finansijski podržavali ruski boljševici.⁵

Iz Budimpešte je jugoslovenska komunistička trojka krenula za Jugoslaviju. U Novom Sadu su bili 13. ili 14. februara.⁶ Posle toga, Filipović više nikada nije odlazio u Mađarsku. Zato je netačna autorova tvrdnja da su on, Matuzović i Drobni »formirali 29. marta 1919. ’Jugoslovensku komunističku frakciju’ u Mađarskoj, koja je imala 60 članova povratnika iz ruskog zarobljeništva. «Pouzdano se zna da se Filipović u to vreme nalazio u Beogradu, gde je sudelovao na prethodnim dogovorima za kongres ujedinjenja jugoslovenskih socijaldemokratskih partija.⁷ Oko 25. marta (a ne 29) formirana je Jugoslovenska frakcija Međunarodne socijalističke federacije, tako što su se ujedinile dotad posebne Jugoslovenska komunistička i Jugoslovenska socijaldemokratska grupa, Povratnici iz Rusije su činili manjinu članstva Frakcije.⁸

Vezana za te prve ilegalne komunističke organizacije u Jugoslaviji je i autorova pogrešna i neprecizma tvrdnja da je »početkom juna 1919. u Zagrebu […] uhapšen Alfred Dijamantštajn, kurir Jugoslovenske komunističke frakcije u Mađarskoj, poverenik Bele Kuna«, koji je »imao zadatak da potpuno pripremi teren za izvođenje revolucije« u Zagrebu. Pre svega, Dijamanštajn nije uhapšen početkom juna već me- sec i po dana kasnije. Sve ostalo rečeno u vezii te ličnosti zbrkano je i nejasno. Kako će čitalac primiti obaveštenje da kurir »ima zadatak da potpuno pripremi teren za izvođenje revolucije«? On će se odmah upitati da li je Dijamantštajn bio samo tehničko lice za prenošenje poruka i slično ili organizator visokog ranga koji priprema socijalističku revoluciju? I te dileme su rešene u našoj istoriogafiji.⁹ Trebalo je samo pročitati već napisano.

Nepažljivom čitanju dokumenata i literature ili njihovom naknadnom nedozvoljenom »friziranju«, autor ostaje dosledan i kada (na str. 39) tvrdi da su iz Mađarske u Kraljevinu SHS dolazili »teroristi za po- dizanje revolucije.« Potvrdu za rečeno nalazi u izveštaju koji su 21. oktobra 1919. iz Beča L. Vukićević, I. Matuzović [a mi dođajemo i Franjo Ljuština] poslali u Moskvu. Mesto iz izveštaja koji su pomenuta trojica uputili u Moskvu glasi: »Ovaj težak položaj našeg pokreta u Jugoslaviji — T. M.] pogoršan je i samostalnom propagandom nekih organa Mađarske Sovjetske republike, koji su, bez obzira na to što je u Budimpešti bio specijalni delegat C[entralnog] p[artijskog] veća [SRPJ(k)] (drug Vukićević) i što je tamo bila naša grupa sa jakim vojničkim odredom — ipak slala u Jugoslaviju elemente koji ne samo što ne znaju naš jezik, već su i bez znanja naših organizacija preduzimali akcije.«¹⁰ Dakle, u citiranim redovima nema ni aluzije o slanju »terorista za pođizanje revolucije«, već o samostalnom upućivanju mađarskih agitatora u Jugoslaviju.¹¹

Opsednut tajnim komunističkim terorističkim organizacijama, autor nekritički prima svaki podatak koji o njima govori. Tako prihvata kao verodostojne konfuzne i često protivurečne izjave Dijamantštajna, koje je ovaj pod batinama davao na saslušanjima u policiji. Po tim izjavama ispada da je 1919. Filip Filipović »bio glavni organizator ilegalnih, terorističkih organizacija u Kraljevini« SHS (39). Rezultati dosadašnjih istraživanja više ozbiljnih naučnih radnika pokazuju da u Jugoslaviji 1919. nije bilo terorističkih komunističkih organizacija, ali da su postojale ilegalne komunističke organizacije. Između te dve vrste organizacija postoji bitna razlika. Problem je autora što je ne uočava, ili što to ne želi.

Jedan od najznačajnijih momenata u životu ilegalnih komunističkih organizacija u Jugoslaviji 1919. godine jeste osnivačka konferencija Jugoslovenskog revolucionarnog komunističkog saveza »Pelagić«. O tom ilegalnom skupu istoričari su decenijama pisali na osnovu sećanja Nikole Grulovića, jednog od najvažnijih aktera konferencije. Sećanja su data tridesetak godina nakon događaja i, iz razumljivih razloga, sadrže netačnosti i nepreciznosti. Te podatke i danas preuzima Nikolić (ili piše i mimo njih), iako je u međuvremenu publikovan verodostojan izveštaj sa tog skupa. Po Nikoliću, osnivačka konferencija pelagićevaca »održana je 2. marta 1919. gođine u Sremskim Karlovcima, a prisustvovalo je oko 30 ljudi« (40). Međutim, sovjetski istoričar J. N. Šćerbakov je početkom sedamdesetih godina pronašao izveštaj, koji su rukovodioci pelagićevaca, posle svoje osnivačke konferencije, uputili Ruskoj komunističkoj partiji (boljševika) u Moskvu. Iz njega se vidi da je konferencija održana 9. marta 1919. i da je sudelovalo 48 delegata. Iz drugih izvora znamo da je skup radio u napuštenom kamenolomu ispod Stražilova na Fruškoj gori u blizini Sremskih Karlovaca. Inače, izveštaj je štampan u publikaciji kuće u kojoj Nikolić sada radi¹² i nije bilo nikakvih teškoća da do njega dođe. Taj izveštaj sadrži i druge podatke za kojima autorov rad prosto vapi.

Napominjemo da autor nije koristio ni druge publikovane dokumente dragocene za svoju temu, a objavljene u »Prilozima za istoriju socijalizma«.¹³ Kao da je osećao averziju prema tom časopisu (zbog njegovog naslova) smatrajući, verovatno, da se u njemu ništa vredno ne može objaviti! On nije konsultovao veliki broj studija, članaka, pa čak ni jednu obimnu monografiju¹⁴ koja se direktno odnosi na njegovu temu. Mogao je da ne prihvati zaključke svojih prethodnika, ako su netačni, ali nije imao razloga da ignoriše i materijalne činjenice, ako su provere pokazale da su one nesporne.

Formulišući zaključak o onome što je prethodno rekao o ilegalnim komunističkim organizacijama, autor piše: »Došli su po zadatku [iz Rusije] — dizanje revolucije, osvajanje vlasti i tako se ponašali — izdavali su naređenja. Jedino što ih je rukovodilo, bila je revolucija. Postepeno je đošlo do raskoraka između ilegalnih organizacija i vođstva SRPJ(k), koje nije želelo da otvoreno stane iza njih…« Taj »revolucionarni pokret bio je vezan isključivo za Hrvatsku, pre svega na demarkacionoj liniji prema Mađarskoj i imao je antijugoslovensku podlogu«. »U prvom planu bilo je rušenje tek stvorene države« (40—41). Koliko netačnosti i insinuacija na tako malom prostoru! Ako su jugoslovenski komunisti i došli iz Rusije sa pomenutim zadacima, oni nisu »izdavali naređenja« nikome drugome nego sebi samima (ako je to moguće) i onima koji su ih dobrovoljno sledili. Nije sačuvan nijedan dokumenat (niti je iko o tome pisao) koji bi potvrdio »raskorak« između ilegalnih komunističkih organizacija i vođstva SRPJ(k). Protiv veza sa »ilegalcima« nisu se u ovo vreme izjašnjavali ni budući centrumaši.¹⁵ Druga je stvar što su se vrhovi SRPJ(k) ogradili od ilegalnih komunističkih organizacija, kada su ove otkrivene od strane policije i mnogi njihovi čelni ljudi pohapšeni i izvedeni na sud. U takvoj situaciji od vođstva SRPJ(k) se nije ni moglo očekivati da se solidariše sa ilegalom, pa da celu partiju dovede pod udar zakona i eventualne zabrane. Ono se ponašalo racionalno i poricalo sve što je moglo da ga tereti. Inače, mreža ilegalnih komunističkih organizacija bila je daleko šire rasprostrta od prostora koji navodi autor. Ona je zahvatala ceo pojas između Save i Drave, Bosnu (pre svega njen severni deo), Banat, Bačku, Baranju i Beograd.¹⁶ U planu je bilo proširivanje ilegalnih organizacija i na ostale delove zemlje, ali su to omela velika hapšenja komunista. Komunisti nisu 1919. želeli da ruše Kraljevinu SHS iz nacionalnih već iz socijalnih pobuda.

Nikolić se opravdano dugo zadržava na Vukovarskom kongresu juna 1920, ali i tu čini brojne promašaje. On ističe da se na kongresu »Najveća diskusija vodila oko toga kako treba da se osvoji politička vlast — putem izbora ili putem diktature, kroz sovjete.« Vlast se ne osvaja diktaturom nego ustankom, ratom, revolucijom, dakle, borbom. To potvrđuje i sam autor kada samo neki red kasnije citira stav iz usvojene rezolucije, koji glasi: »Diktatura je sredstvo svake klase koja hoće da održi političku i ekonomsku vlast u svojim rukama« (42). To je sitna nepreciznost u odnosu na autorovu ocenu Programa KPJ usvojenog na Vukovarskom kongresu. Za njega se kaže da je »pun fraza i parola, bez životne realnosti«. »Drugo važno pitanje je koliko je on mogao da nađe odjeka među onima kojima je bio namenjen? Nimalo, jer i nije bio nikome namenjen osim K[omunističkoj] i[nternacionali]« (44). Tvrdnja se odnosi na vreme kada je KPJ imala 65.000 članova koji su plaćali članarinu, dolazili na partijske skupove, disciplinovano izvršavajući sve što je partija od njih zahtevala. Sem toga, autor verovatno »zaboravlja« da je KPJ samo dva meseca kasnije na opštinskim izborima osvojila uprave u svim većim gradovima Srbije i Makedonije (Beograd, Šabac, Valjevo, Kragujevac, Užice, Pirot, Niš, Leskovac, Prizren, Skoplje, Veles), da je na parlamentarnim izborima 28. novembra 1920, uprkos pritisku od strane vlasti, osvojila 59 mandata i postala treća stranka u Jugoslaviji po broju poslanika. Pri tome je KPJ u izbornoj agitaciji izričito nastupala sa svojim maksimalnim partijskim programom. To se naglašava u svim partijskim dokumentima. Očigledno je da je autor u ovom slučaju svoje želje postavio ispred realnosti.

Mladi autor boluje od »zaboravnosti«. Od početka svog rada ponavlja da su komunisti neprekidno živeli sa idejom revolucije. A posle Vukovarskog kongresa »od posebnog značaja je bila kritika [od strane cen- trumaša — T. M.] koja je upućena rukovodstvu [KPJ] zbog orijentacije na oružani ustanak« (45). Međutim, započinjući na istoj stranici izlaganje o odnosu jugoslovenskih komunista prema parlamentarizmu, on naglo menja stav pa kaže: »KPJ je bila protivnik parlamentarizma, jer je on bio u suprotnosti sa revolucijom i diktaturom proletarijata. U praksi je, međutim, sva njena aktivnost u legalnom periodu bila podređena samo jednom cilju — osvajanju što većeg broja glasova i poslaničkih mesta prilikom izbora za Konstituantu.« Samo stranicu i po ranije, pisac nam saopštava da, prema partijskom programu, proletarijat »mora da primenjuje takva sredstva koja će uvući ’široke mase’ u velike borbe i akcije, u otvoreni sukob sa ’buržoaskom državom’. Posebno se naglašava da nije moguć bilo kakav kompromis. Sredstva mirne borbe stavljena su u drugi plan.« Izloženi zaključci su u očiglednoj kontradikciji, pa čitalac ostaje u dilemi, da li je, po njemu, KPJ želela vlast u državi da osvoji revolucijom ili glasačkim kuglicama, jer pođređivanje »svih« partijskih aktivnosti »samo jednom cilju« — osvajanju što većeg broja poslaničkih mandata, trebalo je da ima za cilj i posledicu preuzimanje vlasti u državi mirnim putem.

Posle Vukovarskog kongresa produbile su se razlike između komunista i centrumaša. Po autoru, »Prvi krug neslaganja bio je ’kobni princip homogenosti’, po kome u partiji treba da vlada samo jedna struja«, tj. komunisti (44). Razlozi korektnosti su obavezivali autora da čitaoce obavesti da je zahtev za formiranje »opredeljene partijske većine, ne samo za isti program nego i za istu taktiku partije i sa istovetnim razumevanjem međunarodne i unutrašnje političke situacije« prvi istakao dr Živko Topalović¹⁷ centrumaški prvak, u diskusiji pred Vukovarski kongres, u trenutku kada je verovao da će centrumaši imati većinu na kongresu i dobiti vođstvo partije. U politici se takvi nagli obrti događaju, a dužnost je istraživača da ukazuje na njih i objektivno ih tumači.

Govoreći o isključenju centrumaša iz KPJ, pisac kaže: »Rukovodstvo KPJ reagovalo je na sednici od 10. decembra 1920. godine. Većina nije bila za isključenje već za oštru kritiku, ali je odlučujući bio stav Kominterne, pa je 153 potpisnika Manifesta [opozicije KPJ] isključeno iz partije« (45). U ovom citatu sadržane su dve netačnosti i jedna nepreciznost. Odmah posle pojave brošure Naša sporna pitanja — Manifest opozicije KPJ sredinom oktobra 1920. u Centralnom partijskom veću KPJ nije bilo jedinstvenog gledanja na taj čin. Jedan deo članova je zahtevao da se potpisnici Manifesta odmah isključe iz KPJ, drugi da se sa tom odlukom sačeka dok ne prođu izbori za Konstituantu, a treći su se izjašnjavali protiv isključenja, zalažući se samo za oštru kritiku. Sama činjenica da su potpisnici Manifesta opozicije KPJ isključeni iz partije posle skupštinskih izbora, pokazuje da je najbrojnija bila srednja struja, jer je ona ostvarila svoju volju. Autor je broj isključenih iz KPJ, iz nepoznatih razloga, uvećao za 100. Dovoljno je pogledati spisak potpisnika, čija su imena navedena u pomenutoj brošuri u odluci CPV¹⁸ pa će se videti da se radi o 53 centrumaša iz Beograda. Doduše, sa Manifestom su se na neviđeno solidarisala i 62 centrumaša iz Bosne. Za njih je CPV rešilo da se pozovu pred partijski sud, pa ako se saglase sa Manifestom, onda i oni da se isključe.¹⁹ Inače, Kominterna se nije direktno mešala u spor, kako bi se to moglo shvatiti iz citiranog teksta. Činila je to indirektno, preko anticentrumaški intoniranih dokumenata usvojenih na njenom Drugom kongresu, održanom u drugoj polovini jula i početkom avgusta te godine.

Kosta Nikolić više nego ijedan njegov prethodnik zaobilazi ono što mu ne odgovara, pa o određenim događajima i procesima ili uopšte ne piše ili ih samo ovlaš spominje, a oni su ključni za razumevanje kasnijih zbivanja. On ignoriše i dokumente koji nisu u skladu sa njegovim željama, a insistira na onima koji na neki način potvrđuju njegove unapred stvorene konstrukcije. Tako i ne pominje pokušaj vlade da prosto prokrijumčari kroz Skupštinu antikomunistički zakon (uredbu) o redu i radu²⁰ i suspendovanje legalno izabrane i u dužnost uvedene komunističke opštinske uprave u Beogradu. Njegovu pažnju nije zavredila ni militarizacija rudara i železničara, te dve najbrojnije branše među radnicima, kojom im je oduzeto pravo na štrajk i borbu za popravIjanje ekonomskog položaja. On ne analizira ni Obznanu, kojom je vlada krajem 1920, pod nikad dokazanim izgovorom da komuinisti spremaju oružani prevrat, zabranila rad svih komunističkih organizacija, zapečatila im prostorije, zaplenila svu imovinu i započela progone širokih razmera. Obznana je praktično pogodila većinu zaposlenih, bez obzira na njihovu partijsko-političku pripadnost. Na osnovu Obznane je policija progonila nepoćudne, a oni se protiv toga nisu mogli žaliti sudu, jer ova nije bila pravni akt. Protiv Obznane su se oštro izjasnili poznati pravnik Slobodan Jovanović i radikalski prvak Stojan Protić, kvalifikujući je kao neustavni i nezakoniti akt. Sve to Nikolić ne pominje, a bitno je, jer je kod dela komunista stvorilo čvrsto uverenje da se u Jugoslaviji ništa ne može postići legalnom borbom, a kod izvesnog broja, da treba pristupiti individualnom teroru protiv najviših nosilaca državnih vlasti. Bez ovih predznanja, kasnija događanja ostaju nejasna, postupci pristalica individualnog terora nemotivisani, kao delo patoloških zločinaca. Na atentate je vlada početkom avgusta 1921. odgovorila Zakonom o zaštiti države i dvadesetogodišnjim gonjenjem komunista. Kulminaciju je ta zakrvljenost dostigla u surovom međusobnom uništavanju tokom Drugog svetskog rata. Žestoka osveta komunista, započeta u toku rata, nastavila se i po njegovom završetku, kada su komunisti došli na vlast. Sada oni silaze sa vlasti, a već se javljaju ljudi koji bi na neki način da vrate Zakon o zaštiti države i sve ono što ga je pratilo. Ti iz istorije nisu ništa naučili.

Autor se u svom radu nekoliko puta vraća Sloveniji i uvek piše sa nepoznavanjem lokalnih prilika. Tako on kaže da je posle Prvog svetskog rata »kod slovenačkih komunista bilo teško formirati rukovodstvo zbog velikog odliva u socijal-demokratiju« (73). Misao je nejasna. Ako se odnosi na prelazak istaknutijih komunista socijaldemokratima posle formiranja komunističke stranke sredinom aprila 1920, onda je to netačno. Slovenačkim i ostalim istoričarima je poznato da se samo jedan — Rudolf Golouh, pred izbore za Konstituantu, vratio u Jugoslovensku socijaldemokratsku stranku.²¹ A ako se misli da ti sposobni ljudi nisu ni prišli komunistima, ni to nije tačno. Jer, nešto kasnije autor piše: »Slovenački komunistički pokret intelektualno je bio vrlo snažan i dobro je poznavao situaciju u Sloveniji« i time obara ono što je prethodno rekao. Logično je pretpostaviti da je od intelektualno jakih ljudi, koji uz to poznaju lokalne prilike lako formirati rukovodstvo.

Iz činjeniće što su slovenački socijaldemokrati poslednji prišli komunistima i što Slovenija, kao industrijski najrazvijeniji deo Jugoslavije, »nikada [nije] u potpunosti prihvatila komunističku ideologiju« (127), autor izvodi zaključak da je komunizam u Jugoslaviji u najmanju ruku bio neprirodna pojava. Pri tome gubi iz vida dugogodišnji prethodni i tekući uticaj austrijske socijaldemokratije na proletarijat Slovenije, kao i na činjenicu da je u toj pokrajini odmah posle rata izvršena najpotpunija zakonska i praktična zaštita i osiguranje radnika. Pre nego igde u Jugoslaviji, ovde je uvedeno osmočasovno radno vreme i drugi Oblici higijensko-tehničke zaštite. Uvedeni su radnički poverenici i berze rada. Izvršeno je najpunije osiguranje radnika u bolesti i od povreda na radu, ali i u nezaposlenosti. Toliko se žurilo sa izlaženjem u susret radničkim zahtevima, da bi se predupredio njihov bunt, da opštine prikupljeni porez nisu slale centralama, već su prvo podmirivale potrebe lokalnih nezaposleriih, a prosleđivale su dalje ono-što preostane. Svim tim merama radnici su »kupljeni« da ostanu mirni i da ne idu ulevo. Oni nisu bili prinuđeni da posežu za radikalnim sredstvima borbe i da prilaze komunistima. Međutim, kada se u Sloveniji vlast učvrstila, radnici su postepeno izgubili većinu pomenutih »privilegija« i svedeni su na nivo svojih drugova iz ostalih delova Jugoslavije, Tek tada su prišli komunistima. O tome postoji dobro dokumentovana istorijska literatura.²²

Autor naročito insistira na novcu koji su jugoslovenski komunisti dobijali iz Mađarske Bele Kuna i Rusije, gledajući u tome čin korupcije i »kupovanja duša.« On opširno piše o tome, jer smatra da time kompromituje komuniste (75—78). Pri tome pravi dosta grešaka, ali se mi na svima njima ne možemo zadržavati. Međutim, istoričari su i dosad pisali o toj temi, ali ne mnogo, ne stoga što su želeli da sakriju »grehe« komunista, nego zato što su imali na raspolaganju manje podataka. Nikolić ili ne zna za tu literaturu ili ne želi da je pominje. Definitivna reč o tome moći će da se kaže tek kada Rusi otvore za javnost novčane dokumente Kominterne, za koje se zna da postoje.

Veliku pažnju Nikolić poklanja aferi nastaloj oktobra 1921. posle hapšenja Sime Markovića i Ilije Milkića u Beču, kojom prilikom je policija kod Milkića pronašla veću sumu novca (76—77). Autor o tome piše dosta zbrkano i nejasno, tako da čitalac ne zna šta stvarno stoji iza svega. Čini se da mu je namera bila da čelne Ijude KPJ, Markovića i Milkića, predstavi kao ljude koji su pokrali partijske pare. (To je brutalno jasno rekao u prvobitnom rukopisu ovog rada). On piše: »Indikativno je da se I. Milkić […] naglo povukao iz političkog života 1922. godine. Prema zapisniku koji je sačinjen 20. aprila 1922. godine u policijskoj direkciji Uprave grada Beograda, odlučeno je da se Milkiću vrati zaplenjeni novac prilikom njegovog povratka u Jugoslaviju.« Uslov je bio da ga ovaj »deponuje u banku i omogući policiji stalni uvid u stanje svog računa. Druga obaveza bila je da se novac ne sme upotrebljavati u političke svrhe« (76).

Autor nije rekao kad i kako je Milkić stigao u Beograd. On se tada stvarno nije ni vratio, jer bi bio uhapšen odmah na granici, novac mu oduzet i nikada vraćen. To je bila praksa jugoslovenske policije onog vremena prema komunistima koji dolaze u zemlju iz inostranstva. Sve što je citirano odnosi se na Policijsku direkciju u Beču. Da se Milkić uistinu nije vratio u zemlju 1922. vidi se iz njegovih sećanja i pisama Dragiši Lapčeviću iz 1924. i 1925. godine iz Beča, kojima ga obaveštava da se politički pasivizirao i da živi u materijalnoj bedi.²³ (Znači, vratio je pare partiji.) A beogradski list Politika je 9. jula 1926. štampao sledeću vest: Odelenje Državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine SHS »odobrilo je povratak u domovinu Iliji Milkiću«, istaknutom komunisti od 1918. godine. Od te godine boravio je u Švajcarskoj, Rusiji i Beču, »gde se i danas nalazi«. Milkić je dao obećanje da će se manuti svake politike i komunističke propagande.

Šta je stvarno stajalo iza te afere? Saznavši iz austrijskih novina o hapšenju Markovića i Milkića i zapleni novca, suparnička grupa Triše Kaclerovića u KPJ u Beogradu odmah je otpočela pravu harangu protiv njih dvojice. Išla je dotle da ih je bez saslušanja isključila iz KPJ u vreme kada su se oni nalazili u zatvoru. Rukovodeći se frakcijskim interesima (iako frakcije u ovo vreme formalno još ne postoje), cilj joj je bio da ih trajno kompromituje kao kradljivce partijske imovine, dobije zaplenjeni novac (jer onaj koji drži kasu, drži i partiju) i za uvek ih onemogući u partiji. Kada je kampanja protiv Markovića i Milkića dostigla neverovatne razmere, u Kominterni je odlučeno da se obrazuje komisija od po jednog predstavnika obe zavađene grupe, dok je trećeg člana odredila sama Kominterna. Komisija je prokontrolisala rukovanje novcem i ustanovila da nije bilo nikakvih zloupotreba. Časnim ljudima bi to bio dovoljan razlog za obustavljanje dalje borbe. Međutim, za frakcijski podeljene i zaslepljene jugoslovenske komuniste to nije važilo. Međusobice su nastavljene uz obilato korišćenje insinuacija, podmetanja i kleveta.²⁴ Taj materijal je autor iskoristio tako da sugeriše čitaocu kako su i čelnici KPJ pljačkali svoju partiju.

Autor je uložio mnogo truda da bi objasnio odnos komunista prema vojsci Kraljevine SHS (78—84). Mogao je sebe da poštedi dosta muka da je konsultovao studiju Bogumila Hrabaka, Komunistička partija Jugoslavije i oružana sila (od avgusta 1919. do avgusta 1921).²⁵ Ali, autor ni ovaj rad nije koristio.

Dosta prostora autor je poklonio velikim suđenjima komunistima, pre svega procesu po vidovdanskom atentatu. Već u drugoj rečenici tog poglavlja kaže: »Komunistima je suđeno prema odredbama Zakona o zaštiti države«, pa citira početne članove toga Zakona (102—103). Međutim, pet stranica kasnije piše: »Bitna je činjenica da njima [komunistima — T. M.] nije suđeno po Zakonu o zaštiti države« (107). Autor je stvarno morao da utvrdi tako važnu činjenicu i saopšti je čitaocima, a ne da ih dovodi u zabludu, tvrdeći na jednom mestu jedno, a na drugom suprotno. Tačno je ovo poslednje, a drukčije nije ni moglo da bude. Rukovodeći komunisti su pohapšeni i optuženi za saučesništvo u pokušaju atentata na regenta Aleksandra, dakle za delo koje se desilo pre donošenja Zakona o zaštiti države. U svima državama koje drže do prava, zakoni se ne primenjuju retroaktivno. Pisac, dalje na zavijen način, zamera sudu što je rukovodećim ljudima te stranke priznao alibi, tj. da 26. juna 1921. nisu u Novom Sadu učestvovali u dogovorima za atentat na regenta. Njemu se čini da ti alibiji nisu verodostojni. U slučaju Ćopića smeta mu što je svedok alibija bio Mile Budak (104), kasniji ustaški doglavnik, kao da je on to bio već 1921, kada ustaše nisu ni postojale. On sa žaljenjem konstatuje »da su olako prihvatane izjave svedoka koje su išle u korist optuženih« (105). Kao da su sudije bile komunistički navijači! Prvaci KPJ su na procesu osuđeni na po dve godine strogog zatvora, U vezi toga Nikolić zaključuje: »Dobili su minimalne kazne, kao da je sud mlade države želeo da one budu vaspitne, preventivne, da javnim procesima i velikim publicitetom ukaže na ’štetnost’ komunističke ideologije i da je maksimalno diskredituje« (107). Čim je sud odustao od optužbe o saučesništvu rukovodećih ljudi KPJ u pripremanju atentata, otpočelo je suđenje programu i delovanju KPJ. To izričito konstatuje i sam autor (105). A taj program je donet na javnom kongresu, kojem su prisustvovali policijski predstavnici delegirani od strane Ministarstva unutrašnjih dela. O programu je pisala sva komunistička štampa u zemlji. U celini je objavljen u Beogradu (ćirilicom) i Zagrebu (latinicom). Sve štampano u Jugoslaviji je moralo da prođe kroz cenzuru, pa tek ako ga ona odobri, ugledalo je svetlost dana. Svim skupovima na otvorenom prostoru prisustvovali su izaslanici vlasti sa ovlašćenjem da ih rasture, ako izađu iz zakonom dozvoljenih okvira. I reći posle ispunjenja svih tih zakonskih ograničenja, da su pomenuti komunisti blago osuđeni (2 godine strogog zatvora), zvuči kao cinizam ili ironija, zavisno od toga kako ko shvata. U svakom slučaju, iza takvog mišljenja ne stoji sud objektivnog naučnog radnika.

U predgovoru ove knjige autor piše: »U poglavlju o terorizmu i o sovjetskim agentima u Kraljevini korišćena je građa iz fonda ’Jugosloveni u Oktobarskoj revoluciji’. Prezentirani podaci, nastali u obave- štajnim odelenjima Ministarstva unutrašnjih dela, imaju prvorazredni karakter, potvrđuju se sa više strana i potpuno su pouzdani« (17). Verovatno se na ovu građu odnosi autorova konstatacija da su istoričari komunističkog perioda selektivno koristili izvore birajući samo one »koji su unapred potvrđivali određenu tezu« (9). Ispada da pomenuta građa Ministarstva unutrašnjih dela nije potvrđivala »unapred određene teze«, te je dosad »komunistički istoričari« nisu koristili. Šta novo pruža ta građa? Pod karakterističnim naslovom Organizovani rad KPJ na terorizmu, autor opširno citira izveštaj Poslanstva Kraljevine SHS u Beču iz maja 1921. godine. Po njemu ispada da je ruski diplomatski predstavnik u Austriji, po planu ČEKE, dostavio F. Filipoviću naređenje o obrazovanju terorističkih odeljenja (TA) u Jugoslaviji. Zatim se opširno izlažu organizacija i način delovanja TA. Atentat na regenta bio je posledica obrazovanja TA, a naređenje je izdala centrala u Beogradu (F. Filipović i Dragomir Marjanović). »Postojala je i jedna teroristička škola u zemlji, kojom je rukovodio izvesni M. Rakšić. Magacini oružja, municije i eksploziva [dakle, više njih — T. M.] nalaze se u blizini Novog Sada pod kontrolom učitelja Mirka Vlastića« itd. u istom pravcu (134—135). Za ovaj dokumenat se znalo u vreme istrage i suđenja povodom vidovdanskog atentata, ali nije potvrđen. U istrazi, o kojoj autor ćuti, trojica uhapšenika, u različitim delovima zemlje, »priznala« su da Marinković i Zlatar, tj. najbliži pomagači atentatora Stejića. Kasnije policijske provere su pokazale da su oni sasvim druge ličnosti, koje su živele stotinama kilometara daleko od Beograda i Novog Sada i nikada nisu ni videli ni čuli za Stejića. Jedan od njih je od- mah po izlasku iz zatvora umro. Postavlja se pitanje: zašto su ti ljudi priznali da su direktno pripremali atentat i time se izložili smrtnoj opasnosti? I zašto je jedan od njih umro odmah po izlasku iz zatvora? Reč je o tome da su svi uhapšeni zbog atentata, izuzimajući rukovodeće komuniste, u većini slučajeva inkvizitorski mučeni i da su neki od njih »priznavali« sve što je policija tražila, smatrajući da je i smrt bolja od takvih muka. Pa, ipak, nijedan od tih ljudi nije potvrdio postojanje TA. Ni sud na tome nije insistirao, jer ni sam nije verovao u izloženo. Priče o terorističkoj školi i magacinima sa oružjem, municijom i eksplozivom obične su izmišljotine. Škola ima »učenike« pa bi njihova kazivanja o njenom postojanju i radu brzo došla do ušiju policije i tu bi bio kraj škole. Sem toga, ni škola ni magacini nisu igle koje se mogu sakriti, da ih niko nikada ne nađe. Šta se kasnije desilo sa tim oružjem, kada o njemu više nema nikakvih vesti? Pored svega rečenog, u dokumentu se pominju i određene ličnosti (M. Rakšić i učitelj Mirko Vlastić). U ono vreme nisu postojali kompjuteri, pa da se pritiskom na dugme odmah detaljno identifikuju određene ličnosti. Međutim, postojali su personalni dosijei učitelja u Ministarstvu prosvete i pri svakom srezu, pa bi Vlastić bio otkriven i uhapšen u najkraćem vremenu. Ali nije otkriven! I na kraju, posle Drugog svetskog rata decenijama su uporno sakupljana sećanja »učesnika u radničkom pokretu«. Priliku da iznesu svoja sećanja dobili su svi koji su imali što da kažu. I niko se ne nađe da pomene TA, školu za teroriste i magacine sa oružjem. Iz svega rečenog proizlazi da su sve to bile prazne priče, da u njih nisu verovali ni savremenici, da su »komunistički istoričari« dobro učinili što im nisu poklonili poverenje i da im je mladi Kosta Nikolić naivno »naseo«.

Poglavlje Sovjetski agenti u Kraljevini SHS autor ovako započinje: »Sovjetski (boljševički) agenti ubacivali su se u Kraljevinu sa prvim kolonama ruskih izbeglica [znači, od maja 1919. — T. M.]. Među njima su se nalazili ljudi na koje se nije sumnjalo — carski oficiri [do pukovnika i generala — T. M.], plemići, ugledne ličnosti. U kasnijem periodu dolazili su specijalisti, profesionalni agenti, uvek […] snabdeveni velikim količinama novca« (135). Zatim slede brojni konkretni podaci o pojedinim agentima i njihovim grupama. Tako je jedna grupa sovjetskih agenata »pripremala generalni štrajk železničara u Jugoslaviji, zakazan za 6. april 1922. godine« (136). Štrajka, međutim, nije bilo. Krajem 1922. u Jugoslaviji je registrovano 25 sovjetskih agenata, a početkom 1923. pristiglo ih je još 14 (136).

Pisac ovih redova se poslednjih godina intenzivno bavio ruskom emigracijom u Jugoslaviji. Susreo se sa mnogobrojnim policijskim izveštajima koji govore ne o desetinama, nego o stotinama »boljševičkih agenata«. Prema tim dokumentima, bilo ih je tako mnogo i iz svih slojeva ruskog društva, da u Jugoslaviji nisu znali šta će s njima. Na kraju je odlučeno da se tvrđava Hum kod Mostara upotrebi za »interniranje sumnjivih Rusa«. Ali, kako su internirci stizali sa svih strana u velikom broju, od sreskih načelnika je traženo da prvo izveste okružnog načelnika u Mostaru koliko Rusa imaju za interniranje, pa tek onda, kada im on javi da ima slobodnih mesta, da ih šalju.²⁶ Vlasti su se opravdano bojale da svi internirci neće moći da stanu u jednu tvrđavu. Nelogično je bilo da se toliki »boljševici« i njihovi »agenti« nađu među ljudima koji su upravo ispred boljševika pobegli iz svoje zemlje u potpunu neizvesnost i siromaštvo, ostavljajući u Rusiji sve što su imali. I među ljudima u policiji su se javljale sumnje, da tu nešto nije u redu.²⁷

Međutim, delovala je inercija i započeta praksa je nastavljana. Prolazili su dani, nedelje i. meseci, a nad internircima nije sprovođena nikakva istraga, niti su izvođeni na sud. Kada su izgubili svaku nadu da će biti legalno oslobođeni, jednog dana su savladali čuvare i razbežali se na sve strane. Posle toga lokalne vlasti su »boljševičke agente« upućivale na granicu prema Bugarskoj, predavale ih bugarskim vlastima, a ove ih proterivale u Rusiju. Trebalo je da prođu dve i po godine da bi u Ministarstvu unutrašnjih dela shvatili o čemu je reč, pa se početkom juna 1923. pojavio sledeći raspis: »Mnoge naše policijske vlasti, bez dovoljno dokaza i proveravanja, a u većini slučajeva samo na osnovu tendencioznih dostava pojedinih lica, podnetih im iz lične mržnje, lišavaju slobode ruske izbeglice osumnjičene kao boljševike pa ih kao takve proteruju iz naše države«.

»Ovakav rad je skroz nepravilan i nepravedan«, kaže se u raspisu, »i gotovo uvek stradaju nevina lica, koja su žrtve gonjenja i denuncijacija svojih političkih protivnika. Sve ruske izbeglice nastanjene po raz- nim državama, podeljene su po političkim načelima na razne grupe, koje se među sobom ne trpe i u međusobnoj borbi ne biraju sredstva samo da svoje protivnike satru. Ovo najčešće postižu denuncijacijama i lažnim dostavama kod naših vlasti, da je neko lice boljševik. Naše vlasti, obično bez nekog daljeg proveravanja, donose odluku o proterivanju [a mi dodajemo: ranije o hapšenju] ovakvih lica«. Da se ovo ne bi dalje ponavljalo, Ministarstvo unutrašnjih dela je odlučilo da se niko ne može proterati iz Kraljevine SHS kao boljševik bez odobrenja tog ministarstva.²⁸ Konačno stiže objašnjenje otkud tolika hiperprodukcija »boljševika« i njihovih »agenata«, »agitatora«, »diverzanata« i sl. Po svim pravilima naučnog istraživanja, mladi magistar je morao prvo da se upozna sa dokumentacijom Ministarstva unutrašnjih dela, jer tu se najpre mogu naći podaci o stranim agentima. Ako je nije gledao, načinio je nedozvoljeni propust, a ako je gledao i prećutao, učinio je najveće profesionalno ogrešenje, jer sa izloženim saznanjima drukčije bi napisao veliki deo svog rada, ako bi ga uopšte pisao.

I kada piše o »sovjetskim agentima« autor vrda, taktizira, nije dovoljno jasan i precizan. Na jednom mestu kaže: »Izgleđa da su boljševički agenti u pojednim zemljama delovali nezavisno od tamošnjih KP, čini se i u Jugoslaviji,« zbog toga što je »sovjetska vlada nameravala [kasnije] da u slučaju pobede revolucije u nekoj zemlji postavi na čelo države svog čoveka iz te paralelne organizacije« (138). Na drugom mestu piše: »Sovjetski agenti išli su utvrđenim maršrutama, raznoseći poštu, literaturu i instrukcije« i velike količine novca. »U svim mestima u koja su dolazili agenti nalazili su se specijalni, ’starateljski kuriri’, koji su sakupljali poštu i dalje je prosleđivali« (137). O toj temi autor još kaže: »Činjenica je da su sovjetski organi u ovom periodu uputili u Kraljevinu više stotina profesionalnih agenata, pripadnika ČEKE i GPU-a.« Često su planirane sabotaže i diverzije, a u više navrata atentati na […] najistaknutije ličnosti Kraljevine.« »Organi državne bezbednosti Kraljevine imali su gotovo sve podatke o ovim grupama, pa su dometi akcija bili mali. Na desetine agenata proterano je iz zemlje« (138).

Autor je ostao dužan objašnjenja ko su bili »strateški kuriri« — Rusi ili jugoslovenski komunisti i jesu li oni »sakupljali« ili preuzimali poštu i ostalo što je dolazilo iz Rusije? Prvo objašnjenje (da sovjetski agenti deluju nezavisno od jugoslovenskih komunista) čini nam se neubedljivo i praktično neizvodljivo. Ti ljudi, koji prvi put dolaze u Jugoslaviju, nisu poznavali ni njenu geografiju, saobraćaj, ljude, jezik. Bez oslonca na domaće snage bili bi ranjivi, gotovo bespomoćni. Jer, oni su morali negde da noćivaju, da se hrane. Čim bi u hotelu predali isprave, to je isto kao da su ih uručili policiji. Dalje, činjenica je da nije bilo diverzija i atentata od strane tih agenata. Autor i sam kaže da su organi državne bezbednosti »imali gotovo sve podatke o ovim grupama« pa se postavlja pitanje zašto ih nisu hapsili i izvodili na sud, jer se pripremanje diverzija i atentata u celom svetu najoštrije kažnjava. Pitanje je da li su oni izgnani iz Jugoslavije iz redova ovih »agenata« ili iz mase ruskih izbeglica, o kojima je već bilo reči. Iz svega rečenog, nameće se nekoliko pitanja: da li su ti »sovjetski agenti« bili toliko prepredeni da su bili neuhvatljivi, ili je jugoslovenska policija bila totalno nesposobna, ili su »agenti« u ogromnoj većini slučajeva plod nečije bujne mašte? Čini nam se da je upravo poslednje u pitanju. Ova dilema će se definitivno razrešiti tek kada Rusi otvore odgovarajuće arhive obaveštajnih službi.

Pojam »agent« kod autora je krajnje rastegljiv, gotovo neuhvatljiv. Ako taj izraz neprecizno koriste policijski organi, ne mora on. U jednom slučaju »agent« je kurir, u drugom diverzant, u trećem terorista, a tu svakako dolazi i politički radnik. Neće valjda neki pripadnik iz prve tri kategorije »agenata« biti doveden na čelo države od strane sovjeta u slučaju pobede revolucije? Kurirske dužnosti su 1919—1921. obavljali Jugosloveni — najčešće povratnici iz Sovjetske Rusije. O njima se po nešto zna i pisano je, ali su ti napisi razbacani.²⁹ Posle 1921. jugoslovenski komunisti su »poštu« za Moskvu najčešće preko svojih ljuđi i kanala dostavljali do Beča i Sofije, a odatle su prosleđivani dalje. Istim kanalima i na isti način »pošta« im je vraćana. Iz dokumentacije KPJ i dosadašnje istoriografske literature uglavnom se tačno zna kada su iz Kominterne, Profinterne i Komunističke omladinske internacionale dolazili njihovi emisari u Jugoslaviju, s kojim ciljem i šta su radili. Ponekad se, iz konspirativnih razloga, ne zna njihov pravi identitet, već samo pseudonim. Domaćini i vodiči su im uvek bili jugoslovenski komunisti, U toj dokumentaciji nema ni traga o ovoj vrsti »agenata«, što takođe upućuje na zaključak da su oni fikcija.

Autor mnogo insistira na tome da su »sovjetski agenti« stizali u Jugoslaviju »snabdeveni velikim količinama novca«. Po njemu, pomenutim kanalima je KPJ »polovinom jula 1924. godine dobila od Ko- minterne 750.000 zlatnih rubalja« (135, 137). I ova vrsta podataka je krajnje sumnjiva. Novac je kabast. Ne mogu se neupadljivo nositi hiljade banknota i savladati carinske i druge kontrole gotovo kroz pola Evrope. Iz istih razloga kovani novac treba potpuno isključiti. A cifra od »750.000 zlatnih rubalja« je neverovatna iz više razloga. Pre svega, boljševici nikada nisu kovali zlatan novac, niti su izdavali rublje sa zlatnom podlogom. Kada su krajem 1920. i početkom 1921. Izbeglice iz Rusije donele u Jugoslaviju izvesne količine boljševičkih papirnatih rubalja i pokušali da ih zamene za dinare, Ministarstvo finansija je odmah obavestilo javnost da »ove rublje niko ne kupuje, pošto one nemaju apsolutno nikakvu vrednost.³⁰ Takav odnos prema boljševičkom novcu je zadržan i narednih godina. Carske rublje sa zlatnom podlogom takođe treba isključiti, jer boljševici nisu hteli da za njih daju inostranstvu zlatno pokriće.

Postoje i drugi argumenti koji govore da tih basnoslovnih 750 hiljada zlatnih rubalja nikada nije stiglo u Kraljevinu SHS. Jugoslovenski komunisti su od svojih početaka imali manjih ili većih materijalnih teš- koća, koje su se pojačale posle prelaska u ilegalnost.³¹ U periodu kraj marta — kraj jula 1919. izvesna sredstva su dobijali iz Mađarske Sovjetske Republike. O tome je u našoj istoriografiji pisano na nivou ras- položivih izvora.³² Pre i posle Mađarske komune materijalnu podršku su dobijali iz Moskve i to više u dragocenostima (zlato, dijamanti), a manje u novcu.³³ Jugoslovenski i ruski komunisti jednostavno nisu imali potrebu da preko granica krijumčare velike količine novca i time se izlažu brojnim rizicima. Mnogo jednostavnije i bezbednije je bilo da taj novac legalno stiže u jugoslovenske banke preko tekućih računa firmi koje su vodili komunisti ili njihovi simpatizeri, pa da ih ovi zatim ilegalno prosleđuju gde treba. Upravo tako je i činjeno. Zbog toga se može smatrati da su i priče policijskih dostavljača o ilegalnom unošenju u zemlju velikih suma boljševičkog novca, posredstvom »boljševičkih agenata«, prosta izmišljotina.

Kosta Nikolić opravdano zamera jugoslovenskoj istoriografiji komunističkog perioda što nije učinila ozbiljniji pokušaj da se »istorija radničkog pokreta sagleda u celini socijalne, političke i kulturne istorije jugoslovenskog društva i da se značaj KPJ oceni kroz tu prizmu. Njena socijalna osnova ostala je neistražena«, zaključuje on. Za primer ističe zagrebačku istoričarku Miru Kolar-Dimitrijević koja je prva »izučavala socijalnu zasnovanost radničke klase i iz toga izvlačila relevantne zaključke o političkom opređeljenju i vezi sa KPJ« (10). On ispravno smatra »da samo iz složene, strukturalistički uobličene slike čitave društvene i državne celine, proizilazi i istorija jedne partije« (15). Pošto je tako lepo uočio propuste svojih prethodnika, ostaje nam samo da vidimo kako ih je otklonio u svom radu. Dosledan izloženom shvatanju, autor je celu prvu glavu trećeg dela rada posvetio prikazivanju socijalne osnove KPJ. Pokušaj vredan pohvale, ali rezultati mršavi. Pročitavši tih 13 stranica, čitalac shvati da nije postao bogatiji ni za kakvo značajnije novo saznanje. Nema produbljenih analiza, koje su obećane u predgovoru. Sve je površno i nesređeno, tako da ne predstavlja ni surogat onoga što je trebalo da ispadne. Glavni »krivac« za takve rezultate jeste nedostatak odgovarajućih izvora i činjenica da se takva materija ne može studijski izlagati u ovako malom radu. Verovatno je toga postao svestan i sam autor. Kako je mlad i sa velikim pretenzijama, hteo je da obuhvati sve. Zbog toga je samo »jednim okom«, na brzinu i površno, osmotrio deo relevantnih izvora i literature. Posledica je: prosto neverovatan broj promašaja, faktografskih grešaka i sličnog. Ne ulazeći u sve, idemo samo na jedan mali pasus njegovog teksta.

Započinjući konkretno izlaganje o odnosu države prema radnicima, Nikolić piše: »Problematiku radničkog osiguranja i socijalne zaštite najkompletnije je tretirao Zakon o zaštiti radnika, usvojen u Narodnoj skupštini 22. februara 1922. godine, a objavljen i stupio na snagu 14. juna iste godine. Obuhvatio je sva zanatska, industrijska, trgovačka, saobraćajna i rudarska preduzeća. Odredbe zakona bile su veoma progresivne; odlikovao se svim principima modernog evropskog socijalnog za- konodavstva, pre svega po broju lica koja su bila obavezna na osiguranje, po vrstama prava i granama osiguranja« (15). Mladi naučnik meritorno sudi o jugoslovenskom radničkom zakonodavstvu, a osnovne stvari iz njega nije shvatio! U tri citirane rečenice malo je šta tačno, jasno i dorečeno. Problematiku o kojoj autor govori regulisala su ne jedan, nego dva zakona: Zakon o zaštiti radnika i Zakon o osiguranju radnika. Prvi je obuhvatao, uglavnom, ono što danas nazivamo higijensko-tehničkom zaštitom, radno vreme i radničke komore. Drugi zakon, pak, regulisao je materiju koju danas nazivamo socijalnim osiguranjem. Tačno je to da oba zakona pominju saobraćajna i rudarska preduzeća, ali su ona odmah izuzeta iz opšteradničke zaštite i osiguranja. Kontrolu zaštite radnika u tim preduzećima obavljale su posebne inspekcije. Osiguranje rudara vršeno je u bratimskim blagajnama, a saobraćajnog osoblja u posebnom fondu.

Pogrešna je autorova konstatacija da je »među prvim zakonima prve jugoslovenske vlade, decembra 1918. godine bio zakon o osiguranju radnika, kako bi se uvelo jednoobrazno osiguranje (u slučaju bole- sti i nesreće na poslu) u celoj zemlji.« O tom zakonu se tada samo raspravljalo, jer da je uveden u život, ne bi imalo potrebe da se donosi novi Zakon o osiguranju radnika 1922. godine.

Autor nekoliko puta insistira na modernosti i progresivnosti radničkog zakonodavstva u Jugoslaviji, želeći da kaže kako se država ozbiljno starala o svim društvenim klasama, kako radnici nisu imali razloga za nezadovoljstvo i radikalizam, i sledstveno: da je komunizam u nas veštačka i neprirodna pojava. Ako se o tom zakonodavstvu sudi samo na osnovu onoga što u njemu piše, onda su te ocene tačne, ali ako se sudi po nekim drugim merilima (među ostalim, po praksi), onda one otpadaju. Tako npr. zakonskom Zaštitom i osiguranjem nisu bili obuhvaćeni zaposleni u državnim ustanovama, ako su im službenim propisima zajamčena bar ista prava što ih pruža Zakon o osiguranju radnika, zatim vrlo brojni poljoprivredni radnici u Vojvodini, vinogradarski radnici u Sloveniji, sluge, kućna posluga i neke druge manje brojne kategorije radnika. Osiguranje je na papiru bilo kompletno, ali je u praksi sprovedeno samo osiguranje u bolesti i od povreda na radu, dok je osiguranje u starosti, iznemoglosti (penziono osiguranje) i smrti odloženo do jula 1925, a zatim nije uvedeno ni do 1929. godine.³⁴ Osiguranje nezaposlenih nije u Zakonu ni pomenuto.

Uz ovu problematiku i jedno obaveštenje, uz malo pre citirano autorovo zapažanje, Mira Kolar-Dimitrijević je bila u stanju da, u izvesnoj meri, rekonstruiše strukturu radničke klase u Zagrebu i Hrvat- skoj, zahvaljujući činjenici što je raspolagala arhivskim fondovima pokrajinske Radničke komore Hrvatske i Slavonije u Zagrehu, jedine radničke komore u Jugoslaviji čija je građa sačuvana. Inače, i ostale radničke komore su sistematski prikupljale raznovrsne podatke o radničkoj klasi, koji bi dobro došli baš u ovom delu rada, ali su oni uništeni.

Glava Psihološki profil pripadnika ilegalne organizacije sadrži materiju za čije su kompetentno tumačenje i ocenjivanje pozvaniji psiholozi i psihijatri nego istoričari. Oni su bili pozvaniji i da je napišu. Glava predstavlja više kompilaciju negativnih sudova o komunistima od strane ljudi različitih profesija, nego samostalno autorovo razmišljanje i ocenjivanje. Na neka mesta ipak treba ukazati. Tako se tvrdi da je među komunistima postojao »prezir prema intelektualcima« (166) i da »Intelektualac komunista — nije bio intelektualac« (172). Ako je to tako, postavlja se pitanje, otkud onoliki intelektualci u KPJ i uopšte u komunističkom pokretu? Otkud onoliki doktori nauka, lekari, inženjeri, profesori, advokati i drugi? Zar Trocki, Zinovjev i Buharin, ma šta mi danas mislili o njima, nisu intelektualci? Da ne pominjemo druge intelektualne veličine u svetu. Njegova neobjektivnost prema komunistima ide dotle da postaje iracionalna i okreće se protiv njega samoga. Koji će mu čitalac poverovati kada napiše: »Glavna vrlina pravog revolucionara bila je ne misliti ništa« (189). Kako ti ljudi, čija je glavna vrlina »ne misliti ništa«, uspeše da uzmu vlast u velikom delu sveta i da se na njoj održe 70 ili 50 godina, a neki je i danas drže?

U poslednjem delu svog rada autor je dao portrete petorice jugoslovenskih komunista (Sime Markovića, Filipa Filipovića, Vladimira Ćopića, Triše Kaclerovića i Moše Pijade) za koje tvrdi da »odslikavaju naj- važnije opšte karakteristike« jugoslovenskih komunista (175), što već u startu nije tačno. Zar su KPJ činili samo intelektualci? Svaku inovaciju u nauci uopšte treba pozdraviti i ohrabriti, jer se samo tako osvajaju novi nepoznati prostori. Prave inovacije se ne postižu lako. Za njih je potrebno mnogo znanja, razmišljanja, intuicije, mašte… Improvizacije tu ne prolaze. A baš to pokušava Kosta Nikolić. On se nije dovoljno upoznao sa ličnostima petorice pomenutih komunista, a već hoće da im slika kompletne portrete. Ono što je on hteo, posao je za stručno dobro »potkovani« duet istoričara i psihologa.

Za Simu Markovića već u prvoj rečenici kaže da je »čovek blage naravi« (175), a na sledećoj stranici da je u »kasnijem periodu, često ispoljavao veliku žestinu u polemikama, a neretko je pribegavao metodima razračunavanja sa idejnim neistomišljenicima.« Mogu li ova dva suda da opstanu uporedo? Taj »čovek blage naravi« bio je pravi kolerik, brze pameti i brzog jezika. Od njegovih stalnih upadica, govornici protivničkih partija u Ustavotvornoj skupštini nisu mogli da dišu. U to se može uveriti svako ko zaviri u stenografske beleške Ustavotvome skupštine. Njemu nasuprot, Filip Filipović nikada nikome nije upadao u reč. Time što se zaustavljamo samo na dve izrečene primedbe ne znači da drugih nemarno.

Najbolji i najkompletniji portret autor je mogao da uradi za Filipa Filipovića, jer je o tom čoveku održan ceo jedan međunarodni naučni skup, saopštenja sa njega štampana, a Filipovićeva sabrana dela objavljena. Ali, on obimni zbornik saopštenja sa pomenutog skupa nije koristio. Zbog toga mu se u Filipovićevoj biografiji potkralo nekoliko nepotrebnih faktografskih grešaka. Međutim, mi se na njima ne zadržavamo, već prelazimo na ono što nije rečeno, jer je to važnije. Autor konstatuje da je Filipović bio »tip intelektualca-dogmate« (birokrate) i karijeriste, naročito posle odlaska iz zemlje 1924. godine. »Neđostatak mu je bilo slabo poznavanje prilika u sopstvenoj zemlji« (180). Tako su stvoreni uslovi da se »preskoči« skoro ceo prethodni period Filipovićeve delatnosti koji direktno ruši izrečenu jednostranu ocenu. Filipović je bio taj koji se suprostavio nameri jugoslovenskih povratnika iz Rusije da stvore posebnu KP i uspeo da ih »slomi«. On je bio protivnik pokretanja diskusije pred Vukovarski kongres, jer je poznavao mentalitet naših ljudi: posle rasprave dolazi svađa, pa tuča i — razlaz. Upravo to se desilo. Paradoksalno zvuči, ali on se, kao sekretar KPJ, suprotstavljao isključenju centrumaša iz KPJ, posle pojave Manifesta opozicije. Govorio je: »Bolje je i najgore jedinstvo nego najbolji rascep«! Zar se tako ponaša dogmata i vernik KI? U stvari, on je u legalnom periodu od istaknutijih komunista, najčešće dolazio u najdublje opreke sa politikom KI. Većinu ovih podataka Nikolić je svakako našao u dokumentima fonda Kominterne, ali ih je prećutao, jer se nisu uklapali u njegovu unapred stvorenu koncepciju. Sem toga, o svemu tome je već pisano u našoj istoriografiji.³⁵

Autor je prvenstveno usmeren da kod komunista pojedinaca ili cele partije traži »tamna mesta« da može da ih eksploatiše za ostvarenje svojih unapred postavljenih šema. Međutim, on ne zna mnogo o komunističkom pokretu — tek je počeo da ulazi u njegovu bit. Tako piše da je Moša Pijade »pripadao onoj grupi jugoslovenskih komunista koja je od samog početka delovanja revolucionarnog pokreta bila za puni boljševički kurs« (185), a ne zna da Moša nije »od početka« bio u pokretu. Prišao mu je tek početkom 1920. godine, Moša Pijade je pokrenuo i bio prvi glavni i odgovorni urednik beogradskog građanskog lista Pravda, čiji se prvi broj pojavio kada Beograd još nije bio sav oslobođen od okupatora. List je uređivan u nacionalnom duhu. Kasnije je smenjen sa položaja urednika lista, ali je ostao kao njegov novinar. O svemu rečenom podaci se mogu naći u Pravdi. Od marta do septembra 1919. Moša je u Beogradu izdavao list građanske orijentacije Slobodna reč.

Autor je napisao knjigu o boljševizaciji KPJ, a nigde nije dao celovito objašnjenje šta podrazumeva pod tim pojmom. Trebalo je da dođemo bukvalno do njenog kraja da bi tu saznali nešto više o tome (ako je i tu sve rečeno?) Nije napravljena razlika između boljševizma i staljinizma. Čini se da autor namerno nije hteo da razgraniči ta dva pojma, jer smatra da među njima i nema bitne razlike. Naime, on više uzgred konstatuje da se »početak staljinizacije KPJ poklapa […] sa povećanim odlaskom jugoslovenskih komunista na školovanje u Sovjetski Savez« od 1924. godine (74). Sledeći put se staljinizam opet uzgred pominje kao sredstvo obračuna sa Simom Markovićem 1927. godine (176), a zatim da je »staljinistička ortodoksija uvela u KPJ još jedan mehanizam — samokritiku« (166). Dakle, staljinizam u KPJ postoji, on deluje, ali nas autor o tome ne obaveštava, jer ne želi da napravi razliku između boljševizma i staljinizma, trpajući sve »u isti koš.«

Šta na kraju reći o magistarskoj tezi — monografiji Koste Nikolića Boljševizacija KPJ 1919—1929? Tema nije srećno izabrana za magistarski rad. Više je odgovarala iskusnom naučnom radniku u ovoj oblasti nego početniku. Onako kako je koncipirana i izložena preopširna je. Iz njenog sadržaja moglo je da proiziđe 5—6 doktorskih teza. Delovi, koji nisu direktno vezani za naslov rada, najslabiji su; ne predstavljaju nikakav doprinos istorijskoj nauci i vraćaju istoriografiju na početke. Isto važi i za odeljke rada napisane na osnovu dokumentacije policijske provenijencije (»boljševički agenti«, »boljševičke pare«).

Nešto zbog unapred ustanovljene šeme, nešto zbog širokih vremenskih i teritorijalnih okvira rada i kratkoće vremena, autor nije stigao (ili nije želeo) da se upozna sa svom relevantnom literaturom i izvorima, nije uspeo da uđe u srž problematike koju obrađuje. Zbog toga mu je rad pun netačnosti, ispraznosti, nepreciznosti, nedorečenosti. Umesto produbljenih analiza i stamenih sinteza, često imamo površne i pogrešne inprovizacije.

A sada nešto o autorovom pristupu radu. Od njega, koji oštro globalno kritikuje brojne slabosti prethodne istoriografije (a naročito njenu naklonjenost komunistima), moglo se očekivati da će u pristupu temi biti strogo objektivan. Ništa od toga. On je jednu pristrasnost zamenio suprotnom — još većom. Nijedan njegov prethodnik nije tako nisko pao u neobjektivnosti i navijaštvu za jednu stranu kao on. A ponovljene greške su uvek teže i strožije se ocenjuju od prvih. O čemu je ovde reč? Mladi magistar je otvoreni antikomunista. To mu niko ne može zabraniti u privatnom životu i u politici. Međutim, sa naukom to ne ide. U nauci se privatna osećanja i politička ubeđenja ostavljaju kod kuće, a nauci se pristupa »hladne glave« i »čista srca«, uz odlučnu rešenost da se sve obavezne radnje obave maksimalno objektivno. On je ovom radu pristupio sa već formiranim ideološkim predubeđenjima, unapred spreman da izneveri tradicionalni istorijski metod. Nije obavio celovita istraživanja izvora i literature, iz sakupljenih izvora koristio je i forsirao samo ono što ide u prilog njegovim iskonstruisanim tezama, a prećutkivao ili ovlaš prelazio preko onih koji ih osporavaju. Ima kod njega i krivotvorenja, mada nije uvek jasno da li su to mahinalne greške ili svesni falsifikati.

Nosioci novog antikomunističkog talasa u našoj istoriografiji će odmah ove redove okarakterisati kao »boljševizam« i kao odbranu »komunističke istoriografije«. Takvu nameru nisam imao i zbog toga sam nastojao da u kritici idem samo na konkretne primedbe. Preispitivanja, pa i revizije, u nauci su prirodna pojava i potreba u normalnom i sređenom društvu. U društvu koje preživljava kompletne lomove, kao naše današnje, ta potreba je još nasušnija. Dakle, zalažem se za objektivno i naučno preispitivanje celokupne naše prethodne istoriografije, ali se protivim novom i još većem zastranjivanju! (Čak i jedan Vaclav Havel reče: »Samo je antikomunizam gori od komunizma«!). Tipičan reprezentant te nove pristrasne tendencije jeste rad o kojem je dosad bila reč. Upravo zbog toga što ne vidim da je preterivanje udesno bolje od preterivanja ulevo i nagnalo me je da knjigu pažljivo pročitam, analiziram je i posvetim joj ovoliko vremena i prostora. Umesto svakog navijanja, pristrasnosti i preterivanja, danas je više nego ikada potreban strogo objektivan, kritički i naučni pristup u radu. Mlađi magistar Nikolić se sada nalazi na prekretnici i samo od njega zavisi hoće li postati ozbiljan naučni radnik, čiji će se naučni rezultati trajno uvažavati, ili će stvarati dela za »jednokratnu upotrebu«, o kojima će se kroz koju godinu pisati sa većim omalovažavanjem, nego što on danas piše o rezultatima svojih prethodnika.

Članak je objavljen u časopisu „Istorija 20. veka” 1/1994, 201-222.

1. U navedenom duhu nije pisao ni Josip Cazi, predratni skojevac i komunista, predratni i posleratni sindikalni funkcioner (vid.: Nezavisni sindikati (1921—1929), knj. II, Zagreb 1964, 93—320), a da ne govorimo o profesionalnim istoričarima (vid.: Miienko Palić, Radnički pokret u Vojvodini 1921—1929, Novi Sad 1973, 246— 348; Miroslav Stiplovšek, Razmah strokovnega gibanja na Slovenskem 1918—1922, Ljubljana 1979; Alimed Hadžirović, Sindikalni pokret u Bosni i Hercegovini 1919 —1941, Sarajevo 1977, Milica Milenković, Sindikalni pokret u Srbiji 1921—1929, Beograd 1979, 190—266, 323—363).
2. Poslednje podatke autor preuzima iz dela Petra Milosavljevića, Položaj radničke klase u Srbiji 1918—1929 (Beograd 1972), a on je istoričar.
3. Kao nap. 1.
4. Vasilije Krestić, Radoš Ljušić, Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918. godine, Beograd 1991, 446.
5. Više o tome vid.: Toma Milenković, Doprinos Filipa Filipovića stvaranju KPJ, Socijalizam, 1/1979, 164—167.
6. Isto, 167.
7. Isto, 172—174.
8. O toj problematici je prvi opširno i dokumentovano, na osnovu mađarske štampe, arhivskih i drugih izvora pisao mađarski istoričar Kovago Laszlo (rodom iz Sente) u delu A Magyarorszagi Delszlavok 1918—1919-ben (Budapest) 1964, str. 178—179.
9. Toma Milenković, Vladimir Ćopić u jugoslovenskom radničkom pokretu (decembar 1918—jun 1921), u zborniku radova: Život i djelo Vladimira Ćopića, Rijeka 1978, 110—114.
10. Nekoliko dokumenata o delatnosti jugoslovenskih intemacionalista u Mađarskoj Sovjetskoj Republici 1919. godine (priređio T. Milenković), PIS, knj. 6, Beograd 1969, 354.
11. Citirane reči jugoslovenske komunističke trojke zasnivaju se na izveštaju Mate Simulčaka iz Osijeka podnetom Matuzoviću u prvoj polovini maja 1919. U njemu se još konkretnije govori o nekompetentnoj agitaciji agitatora iz Mađarske u Osijeku i njegovom zaleđu. Integralni tekst tog izveštaja vid. u: Nekoliko dokumenata…, 340—341.
12. J. N. Sćerbakov, Novi dokumenat o učešću jugoslovenskih intemacionalista povratnika iz Sovjetske Rusije u borbi revolucionamih snaga radničkog pokreta Jugoslavije za stvaranje KPJ, PIS, knj. 9, Beograd 1973, 333—346.
13. Vid. npr. Danilo Kecić, Dve sudske presude pelagićevcima, PIS, knj. 5, Beograd 1968, 611—632; T. Milenković, Nekoliko dokumenata…, PIS, knj. 6, 331—355; Ubavka Vujošević, Pisma llije Milkića upućena Lenjinu i Komunističkoj internacionali (1918—1921), PIS, knj. 5, Beograd 1968, 539—577.
14. Miroslav Nikolić, Komunistička partija Jugoslavije od. Obznane do osnivanja NRPJ, Beograd 1979, 482.
15. Na Kongresu ujedinjenja Živko Topalović je predložio da se verifikuju mandati pelagićevaca, što je kongres prihvatio. Pored toga vid.: Živko Topalović, Začeci socijalizma i komunizma u Jugoslaviji, London 1960, 62, 73—74.
16. O tome u nas postoji relativno bogata literatura, a mi navodimo samo najvažnije radove: Bogumil Hrabak, Jugosloveni učesnici oktobarske revolucije i stvaranje KPJ, Zbornik Filozofskog fakulteta u Prištini, knj. III (za god. 1965— 1966), Priština 1967, 109—138; Ivan Očak, Povratnici iz Sovjetske Rusije u borbi za stvaranje ilegalnih komunističkih organizacija uoči Prvog kongresa SRPJ(k), Historijski zbornik, Zagreb 1974—1975, 1—14; Isti, Borba jugoslavskih internacionalistov za idei Oktjabra v Jugoslavii v 1918—1921. g, Moskva 1971; Toma Milenković, Radnički pokret u Vojvodini 1918—1920, Beograđ 1968, 112—123, 185—188; Danilo Kecić, Klasne borbe u Vojvodini 1818—1941, Novi Sad 1969.
17. Drugi (Vukovarski) kongres KPJ… (priredili Ubavka Vujošević, Vujica Kovačev), Beograd 1983, 289.
18. Isto, 268—269. Pored toga vid.: T. Milenković, Socijalreformistički pravac …. 237—240.
19. Isto, 269.
20. Vid.: Branislav Gligorijević, Nastanak Zakona o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, u: Istorija 20. veka, Zbomik radova X, Beograd 1969.
21. Vid. npr, T. Milenković, Sociialreformistički prauac , 271—278.
22. Toma Milenković, Privremeno radničko zakonodavstvo u Jugoslaviji (od kraja Prvog svetskog rata do donošenja Vidovdanskog ustava) Zbomik Zavoda za povijesne znanosti Istraživačkog centra JAZU u Zagrebu, vol. 11, Zagreb 1982, 134—145.
23. Arhiv Srbije, Zbirka dokumenata Dragiše Lapčevića, privremena signatura br. 1039 i 1040.
24. Izloženo proističe iz sačuvane dokumentacije Kominterne, koju obilato koristi i autor, ali dokumente drukčije »čita«. Nešto od rečenog nalazi se i u pom. radu Miroslava Nikolića, Komunistička partija Jugoslavije od Obznane do osnivanja NRPJ, 197—199. Oslanjajući se verovatno na insinuacije izložene u »aferi«, autor je generalno zaključio da je Marković u svojoj karijeri imao momenata »koristoljublja« (179).
25. Tokovi Revolucije, IX, Beograd 1973, 3—64.
26. Arhiv Jugoslavije (AJ) 14-145-504, list 44.
27. AJ, 14-127-464 i 14-145-504, lišt 12.
28. AJ, 14-127-464, Akt Min. un. dela Pov. Đ. Z. br. 10.161 od 7. juna 1923.
29. Vid. T. Milenković, Vladimir Ćopić . . . , 103–104; Filip Filipović, Sabrana dela, knj. 6, Beograd 1987, 168–169, 377–378, 418.
30. Politika (Beograd), 2. II 1921.
31. Nezavisni sindikati su upravo te 1924, kada su komunisti, navodno, dobili basnoslovnu sumu zlatnih rubalja, trpeli veliku novčanu oskudicu (M. Milenković, Sindikalni pokret u Srbiji 1921—1929, 396).
32. Vid.: T. Milenković, Međusobne veze, 14—16; Isti, Vladimir Copić 102, 104, 106—110; Isti, Doprinos Filipa Filipovića stvaranju KPJ 171—172; Vujica Kovačev, Na zajedničkom frontu revolucije, Beograd 1967, 115.
33. Reč je o tome da se dragocenosti mogu lakše sakriti i neopaženo preneti preko granice. Te dragocenosti je zatim supruga komuniste dr Živka Jovanovića (Ruskinja plemićkog porekla) odnosila češće u Pariz, a ređe u Beč, tamo ih unovčavala, a novac predavala partiji. (O tome opširno pišem u monografiji: dr Živko Jovanović — ličnost u senci KPJ, koja je u rukopisu). Parcijalni podaci o pristizanju sredstava iz Rusije mogu se naći razbacani po drugim objavljenim radovima.
34. Vid.; Al. Vegner, Iz primene Zakona o osiguranju radnika, Socijalni preporođaj 1—2/1925, 22—27; Đoka Ćurčin, Osiguranje za slučaj iznemoglosti, starosti i smrti, Socijalni preporođaj 7—8/1925, 401—404.
35. T. Milenković, Doprinos Filipa Filipovića stvaranju KPJ, 157—164; Isti, Socijalreformistički pravac…, 230 i dr.