U ovom opširnom intervjuu sa Federikom Fuentesom za LINKS: Međunarodni časopis socijalističke obnove (LINKS: International Journal of Socialist Renewal), Vilijam I. Robinson razmatra porast transnacionalne eksploatacije i način na koji protivrečnosti između globalno integrisane ekonomije i sistema zasnovanog na nacionalnoj državi doprinose objašnjenju rastućih tenzija između SAD i Kine. Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.
FEDERIKO FUENTES: U svojim radovima ste takođe pisali o usponu globalne policijske države koja je sve više zavisna od militarizovane akumulacije. Možete li da objasnite šta pod tim podrazumevate?
VILIJAM I. ROBINSON: Globalna policijska država odnosi se na sve prisutnije sisteme ratovanja, masovne društvene kontrole, nadzora i represije. Cilj joj je da obuzda globalnu radničku klasu i kriminalizuje višak populacije u vreme kada svetske nejednakosti i masovno siromaštvo nikada nisu bili izraženiji, kada redovi viška radne snage eksponencijalno rastu i kada na sve strane izbija narodna pobuna. Vladajuće grupe se okreću autoritarizmu, diktaturi, pa čak i fašizmu, kako se konsenzualni mehanizmi dominacije raspadaju. Države mogu biti u intenzivnoj konkurenciji oko širenja granica globalne akumulacije, ali svakom kapitalisti na planeti je potrebna globalna policijska država koja će kontrolisati i disciplinovati radničku i narodnu klasu. Svaka kapitalistička država služi ovom mandatu.
No, globalna policijska država se takođe odnosi na militarizovanu akumulaciju i akumulaciju putem represije. Politički cilj kontrole i dominacije ide zajedno s ekonomskim ciljem akumulacije. Problem viška kapitala je kapitalizmu urođen, ali je tokom poslednjih decenija dostigao neslućene razmere. TKK je očajnički tragala za tržištima kako bi se oslobodila akumuliranog viška. Istorijski gledano, ratovi su pružali ključni ekonomski podstrek i služili kao tržišta za višak akumuliranog kapitala, ali postoji nešto kvalitativno novo u slučaju globalne policijske države. Kao što sam pokazao u svojoj knjizi Globalna policijska država (The Global Police State) (2020), globalna ekonomija je postala veoma zavisna od razvoja i primene sistema ratovanja, društvene kontrole i represije kao sredstva za ostvarivanje profita i akumulaciju kapitala u uslovima hronične stagnacije i zasićenja globalnih tržišta.
U poslednjim decenijama, države su doživele neviđeno spajanje privatne akumulacije s državnom militarizacijom. Takozvani ratovi protiv droge i terorizma, masovna kontrola imigrantskog i emigrantskog stanovništva, masovno zatvaranje, zidovi na granicama itd., predstavljaju izuzetno profitabilne poduhvate prepuštene korporacijama. Niz kapitalističkih grupa razvio je interesovanje za stvaranje i održavanje društvenih sukoba i širenje sistema ratovanja, represije, nadzora i kontrole. Beskrajni mali i veliki ratovi, tinjajući sukobi, građanski sukobi, policijski rad itd., doprineli su održanju globalne ekonomije u životu. To zahteva stvaranje niza izmišljenih pretnji, od „droge” do terorizma i, nedavno, Novog hladnog rata pokrenutog od strane SAD-a. Kako se posleratni međunarodni poredak urušava, igra se menja. Ruska invazija na Ukrajinu i odgovor SAD-a i NATO-a otvorili su put sveobuhvatnoj militarizaciji globalne ekonomije i društva. To je opravdalo uvećanje vojnih i bezbednosnih budžeta, kao i nadzor i rerpresiju širom sveta, ne samo u Severnoj Americi i zemljama članicama NATO-a.
Nakon pada Sovjetskog Saveza i završetka Hladnog rata, delovalo je da su globalnom politikom zavladali ratovi koji su nastojali da ojačaju ulogu američkog imperijalizma kao jedinog globalnog hegemona. Međutim, u poslednjim godinama, s padom SAD i istovremenim usponom Kine, čini se da dolazi do promene. Uopšteno govoreći, kako razumete trenutnu dinamiku globalnog kapitalizma?
Globalni politički i ekonomski poreci su u ozbiljnom raskoraku. Imamo globalno integrisanu ekonomiju koja funkcioniše u okviru posleratnog međunarodnog poretka koji je postao anahron i potpuno nesposoban da stabilizuje sistem. Politička i ekonomska arhitektura posleratnog međunarodnog poretka već se raspadala pre ruske invazije na Ukrajinu. Ta invazija, kao i radikalni politički, vojni i ekonomski odogovor Zapada na nju, bila je njen smrtonosni udarac. SAD više ne predstavljaju kupca u poslednjoj instanci, niti mogu nastaviti da služe kao kreditor u poslednjoj instanci. Politička kontrola koju američkoj državi pruža globalna ekonomija denomirana u dolarima u suprotnosti je s rastućom političkom multipolarnošću i globalnom trgovinom i ekonomskom integracijom. Trgovinama u alternativnim valutama znak je tekućih promena. Pa ipak, kako se američka hegemonija raspada, nijedna nova nacionalna država, barem u ovom trenutku, ne može da pruži moć ili strukturu za stabilizaciju sada neraskidivo integrisane globalne ekonomije.
U međuvremenu, moramo razumeti zašto kineski kapitalisti i kapitalisti iz drugih zemalja, koje sada izvoze svoj kapital širom sveta, mogu da investiraju u Latinskoj Americi, Africi i drugde bez potrebe da koriste vojnu silu ili sprovode državne udare. To je zbog toga što su pet vekova kolonijalizma i imperijalizma već otvorili svet transnacionalnom kapitalu. Do nedavno, američka imperijalistička mašina držala ga je otvorenim. Na primer, SAD su bombardovanjem vratili Vijetnam hiljadu godina unazad. Francuski i američki imperijalisti potpuno su uništili zemlju, a zatim joj nametnule razorne sankcije. Zemlja tada nije imala drugog izbora nego da otvori vrata transnacionalnom kapitalu i integriše se u nove mreže globalne akumulacije. Zbog toga, kineski, zapadni, indijski, saudijski, meksički i brazilski kapitalisti, zajedno s vijetnamskim kapitalistima, mogu da trguju i investiraju u Vijetnamu i eksploatišu vijetnamsku radnu snagu. Tradicionalno zapadno jezgro je već obavilo prljav posao. Za pojedine na levici ova analiza može biti teško svarljiva, ali to je ne čini manje istinitom.
Rastući sukob između SAD i Kine kao da ukazuje na kraj globalizacije i okretanje protekcionizmu i suparničkim trgovinskim blokovima. Kako najbolje možemo razumeti ovo rastuće rivalstvo? U svetlu toga, kako gledate na koncept multipolarnosti koji ističu pojedini levičari?
Ako pod globalizacijom podrazumevamo uspon istinski transnacionalnog kapitala i integraciju svake zemlje u globalizovani sistem proizvodnje, finansija i usluga, onda je izvesno da ne svedočimo kraju kapitalističke globalizacije. Umesto toga, vidimo njeno intenziviranje, zajedno s geopolitičkom rekonfiguracijom. Zapravo, trgovina međuproizvodima čini više od polovine globalne trgovine i, prema Konferenciji OUN o trgovini i razvoju (UNCTAD), svetska trgovina je u stvari dostigla rekordni nivo 2021. godine. Nijedna nacionalna i regionalna ekonomija ne može opstati van svoje integracije u veću globalnu ekonomiju. Kao što sam već rekao, nacionalne buržoazije većih zemalja, pa čak i mnogih manjih, u bivšem Trećem svetu nalaze se u procesu brze transnacionalizacije. Svedočimo ogromnom novom talasu izvoza kapitala iz zemalja kao što su Kina, Saudijska Arabija, Turska i dr.
Čak i da je htela, TKK je previše zavisna od otvorene i integrisane globalne ekonomije za neprekidnu akumulaciju kapitala i moći na svetskom nivou da bi se povukla nazad u okvire nacionalnih ekonomija. Korporativni menadžeri globalne ekonomije upleteni su u geografsko restrukturiranje shodno tome kako političke prilike oblikuju mogućnosti i ograničenja akumulacije širom sveta. Na primer, transnacionalni kapitalisti (uključujući kineske transnacionalne kapitaliste) sele se iz Kine u Vijetnam zbog ograničenja njihove slobode koja nameće kineska država, pritiska SAD-a ili prosto zbog jeftinije radne snage. Neki kineski transnacionalni kapitalisti direktno ili indirektno investiraju u obnovu američke industrije tako što investiraju u Meksiko kako bi zaobišli carine i politička ograničenja.
Stoga moramo obratiti pažnju na protivrečnost između globalno integrisane ekonomije i sistema političke dominacije i kapitalističke reprodukcije zasnovanog na nacionalnim državama. Ova protivrečnost postaje sve izraženija. Ona doprinosi eskalaciji međunarodnih tenzija i gura države širom sveta u spiralne krize legitimiteta. Transnacionalni kapital ima samo jedan cilj: beskrajnu akumulaciju. Ali države moraju da se nose s posledicama krize globalnog kapitalizma. Moraju da obezbede legitimitet i reprodukuju nacionalnu društvenu formaciju zemalja kojima vladaju, spreče raspadanje domaćeg poretka, održe rast, stabilnost i društvenu kontrolu i da se takmiče s drugim državama kako bi privukle transnacionalno mobilni kapital. Države moraju da održavaju pozitivne trgovinske bilanse, dok transnacionalni kapital ne mari sve dok može nesmetano da trguje i investira. Za razliku od globalnih kapitalista, državne i političke elite reprodukuju svoj status unutar nacionalne države i njen odnos prema drugim državama u međunarodnom sistemu. U moćnijim nacionalnim državama, ove elite teže uzdizanju. Teorijski gledano, da bi se reprodukovale, države i državne elite moraju da reprodukuju kapital. Dok su države pod pritiskom kapitala da zadovolje njegov imperativ akumulacije, one su takođe pod pritiskom radničke i narodne klase, posebno kako se klasna borba i politički sukobi zahuktavaju, kao što se sada dešava.
Nema svaka nacionalna država iste kapacitete da upravlja takvim destabilizujućim protivrečnostima dok istovremeno reprodukuje kapital. Moćnije države pokušavaju da sublimiraju i prebace društvene i političke tenzije na druge zemlje i regione. Kineska država je, s namerom da obuzda rastuće nezadovoljstvo, nedavno objavila da joj je cilj smanjenje nejednakosti. Ali ona takođe mora da reprodukuje kapital unutar Kine. Protivrečni mandati država mogu ih dovesti u međusobni sukob i sukob s transnacionalnim kapitalom. Kako se globalna kapitalistička kriza intenzivira, ona gura države prema nacionalizmu, populizmu i protekcionizmu, bilo da se to odnosi na protekcionizam SAD ili na obračun kineske države s tehnološkim milijarderima.
Štaviše, postoje lokalne, regionalne i nacionalne kapitalističke frakcije koje nemaju istu moć kao transnacionalni kapitalisti i koje se takmiče oko lokalnih politika i regionalne kontrole. Međutim, ovde se dolazi u iskušenje da se napravi neumesna razlika između „nacionalnog” i „imperijalističkog kapitala”, što predstavlja potpunu analitičku i ideološku konfuziju. Kapital ima samo jedan cilj, a to je da eksploatiše radnu snagu kako bi se akumulirao. Neki kapital je u mogućnosti da to čini u više država i u globalnom sistemu u celini. Drugi su ograničenijeg dometa, ali ipak ulaze u globalne tokove putem finansijskog sistema i drugih mehanizama integracije. Stvar je empirijskog istraživanja da li su više lokalne ili nacionalno utemeljene frakcije kapitala u stanju da utiču na države u svom interesu, ili u konkurenciji s transnacionalnim kapitalom.
Podstrek ka nacionalizmu, populizmu i protekcionizmu dolazi od država koje se suočavaju sa destabilizujućim uslovima kapitalističke globalizacije i krize, ali nema dokaza da TKK podržava ovaj protekcionizam. Vodeći kapitalistički konglomerati sa sedištem u SAD-u i Kini poslednjih decenija doživeli su neprekidni proces uzajamnog prožimanja i integracije, koji se zapravo produbio čak i usred novog Hladnog rata. SAD i Kina preduzimaju mere da potkopaju ovu integraciju protivno željama TKK. Ne bi trebalo da nas iznenadi što se Američka privredna komora protivi američkim tarifama i drugim ograničenjima slobodnog kretanja transnacionalnog kapitala. TKK želi pristup celokupnom svetu bez uplitanja države.
Protekcionizam je politika država za privlačenje transnacionalnih investicija i smirivanje domaćih političkih previranja. Transnacionalni kapitalisti će investirati gde god pronađu najbolje uslove za ostvarivanje profita. Državne subvencije su u porastu širom sveta kako bi se privukao transnacionalni kapital u potrazi za investicionim prilikama. I Trampova i Bajdenova vlada su podsticale subvencije, poreske olakšice i carine kako bi privukle transnacionalne investitore. Ovo je pokrenulo ratove subvencijama i protekcionizmom s Evropskom Unijom i Kinom. Bajden je ograničio investicije u kineske kompanije koje se bave poluprovodnicima, mikroelektronikom i sistemima veštačke inteligencije. Ali gigantske tehnološke transnacionalne kompanije ne podržavaju ove politike. Ilon Mask, Tim Kuk i Bil Gejts bili su među mnoštvom istaknutih poslovnih direktora koji su tokom poslednjih meseci posetili Kinu kako bi razgovarali o širenju svojih poslova u Kini.
Krećemo se ka multipolarnoj ili policentričnoj svetskoj politici unutar jedinstvene integrisane globalne ekonomije s nekoliko centara intenzivne transnacionalne akumulacije. To uključuje severnoamerički blok slobodne trgovine, EU i kino-centrični azijski ekonomski region. Kao što sam istakao u članku iz jula 2023, „Nepodnošljivo manihejstvo ’antiimperijalističke levice’” (“The Unbearable Manicheanism of the “Anti-Imperialist’ Left”), novonastajući globalni kapitalistički pluralizam može ponuditi veći manevarski prostor za narodne borbe širom sveta. Međutim, politički multipolarni svet ne znači da su novonastajući polovi globalnog kapitalizma manje eksploatatorski ili manje represivni od uspostavljenih centara. Naravno, pojednostavljujem stvari. Postoje mnogi nivo posredovanja i političkih razmatranja izvan ovih širokih generalizacija.
Da li vidite neke mogućnosti za povezivanje antiimperijalističkih borbi na međunarodnom nivou? Kako bi trebalo da izgleda internacionalizam u 21. veku koji je i antiimperijalistički i antifašistički?
Suočavamo se s imperijom globalnog kapitala. Ne mislim da se antiimperijalističke borbe mogu odvojiti od antikapitalističkih. Uopšteno govoreći, američka država kao institucija ostaje najveća pretnja svetskoj populaciji. Međutim, nije mi jasno zašto bi bilo koji socijalista smatrao da, kako bismo se suprotstavili američkom intervencionizmu, moramo zažmuriti na kapitalističku eksploataciju i ugnjetavanje u drugim zemljama širom sveta ili okrenuti leđa onima koji se opiru takvoj eksploataciji i ugnjetavanju. Zašto bi levica podržala jednu ili drugu kapitalističku zemlju ili blok umesto obnovljenog proleterskog internacionalizma zasnovanog na podržavanju borbi radničke i narodne klase u svakoj zemlji i bloku?
Cilj nacionalizma je da prikrije transnacionalne klasne interese i podstakne konkurenciju među radničkim klasama različitih zemalja. On je, kao što je Roza Luksemburg davno primetila, sredstvo za obmanu radničke klase, oruđe kontrarevolucionarne klasne politike. Vidimo uspon hipernacionalizma širom sveta – u SAD, Kini, Rusiji, Indiji, Turskoj. Često dolazi s etničkom komponentom, upravo u vreme kada se globalni kapitalizam suočava s teškom krizom i raste masovno nezadovoljstvo. Socijalisti moraju da se suprotstave ovom nacionalizmu. Fašizam je uvek zasnovan na militarističkom i šovinističkom nacionalizmu i nastupa kao odgovor na kapitalističke krize. Nalazimo se u tragičnoj situaciji širom sveta u kojoj narodna odbojnost prema globalnom kapitalističkom statusu kvo i masovna pobuna odozdo izbijaju na sve strane u vreme kad je organizovana socijalistička levica slaba ili nepostojeća u mnogim zemljama. Nedostatak jasne socijalističke poruke i projekta otvara prostor autoritarnim populistima, fašistima i ratnim huškačima za manipulacijom opravdanim primedbama među običnim ljudima koji se nalaze u stanju očaja.
Nalazimo se na neodložnoj istorijskoj prekretnici. Globalni kapitalizam je u strukturnoj krizi prekomerne akumulacije, političkoj krizi legitimiteta države, kapitalističke hegemonije i međunarodnog sukoba i ekološkoj krizi planetarnog sistema. Naš opstanak visi o koncu. Najveća neposredna opasnost s kojom se suočavamo, pored kolapsa biosfere, jeste fašizam i Treći svetski rat. Slom hegemonističkih poredaka u ranijim epohama svetskog kapitalizma obeležili su politička nestabilnost, intenzivne klasne i društvene borbe, ratovi i pukotine u uspostavljenom međunarodnom sistemu. Ovog puta, međutim, ulog je veći.
S engleskog preveo: Nenad Bradonjić.