U ovom opširnom intervjuu sa Federikom Fuentesom za LINKS: Međunarodni časopis socijalističke obnove (LINKS: International Journal of Socialist Renewal), Vilijam I. Robinson razmatra porast transnacionalne eksploatacije i način na koji protivrečnosti između globalno integrisane ekonomije i sistema zasnovanog na nacionalnoj državi doprinose objašnjenju rastućih tenzija između SAD i Kine.
FEDERIKO FUENTES: Tokom proteklog veka, videli smo kako se pojam imperijalizma koristi za definisanje različitih situacija, a ponekad se zamenjuje konceptima kao što su globalizacija i hegemonija. Sami ste takođe napisali da je „klasična slika imperijalizma kao odnosa spoljne dominacije zastarela”. Zašto je to tako? Da li to znači da je i pojam imperijalizma u celini zastareo?
VILIJAM I. ROBINSON: Kolonijalizam i imperijalizam su istorijski procesi kroz koje se svetski kapitalizam širio iz svog rodnog mesta u Zapadnoj Evropi i osvojio svet. Kapitalizam je po samoj svojoj prirodi sistem koji se širi prema spolja. On mora neprestano da osvaja nove prostore i širi granice akumulacije, komercijalizujući i uništavajući sve što mu se nađe na putu. Pod imperijalizmom podrazumevamo ovo nasilno širenje kapitala prema spolja, sa svim političkim, vojnim i ideološkim mehanizmima koji ga prate. S obzirom na duboke promene u svetskom kapitalizmu tokom proteklih pola veka, očigledno je da moramo preispitati naše razumevanje imperijalizma u ovom dobu kapitalističke globalizacije.
U delu Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma (1917), napisanom usred Prvog svetskog rata, Vladimir Lenjin je tvrdio da je rat predstavljao borbu evropskih država za kolonijalne zone uticaja kako bi, u konkurenciji s protivničkim državama, obezbedile sebi sirovine, baze radne snage, tržišta i plasman za višak akumuliranog kapitala. Bio je jasan po pitanju toga da ovaj sukob među državama odražava temeljniji sukob između nacionalno organizovanih kapitalističkih klasa. Stoga je suština imperijalizma bila borba ovih nacionalnih kapitalističkih klasa za svetsku kontrolu.
Međutim, Lenjin je analizirao svetski kapitalizam u ranijem periodu njegovog nedovršenog i otvorenog razvoja, kad su kapitalističke klase bile nacionalno organizovane. Svet koji su on i njegova generacija marksističkih revolucionara posmatrali veoma se razlikovao od sveta u kome mi živimo. Ideja koja preovladava među levičarima je da je Lenjin izneo teoriju imperijalizma zasnovanu na nacionalnim državama ili teritorijama. Ovo je suštinski pogrešno. Njegova teorija bila je klasno zasnovana. Nacija ne može eksploatisati drugu naciju – to je samo besmisleno postvarenje. Imperijalizam je oduvek bio nasilan klasni odnos, ne između zemalja već između globalnog kapitala i globalnog rada; klasni projekat, koji je, međutim, posredovan svetskom ekonomijom politički podeljenom na nacionalne jurisdikcije.
Izazov koji se postavlja pred nas marksiste jeste da razumemo promenljivi odnos između klase (i kapitala) i države u kontekstu transnacionalne eksploatacije. Svetska organizacija kapitala se promenila tokom prošlog veka kroz transnacionalizaciju vodećih frakcija kapitala. Ovo je toliko opsežno empirijski dokumentovano da ne bi trebalo biti sporno. Transnacionalna kapitalistička klasa (TKK), kao dominantna frakcija kapitala na svetskom nivou, nije vezana za teritoriju i, iako mora da se oslanja na države i spori s njima, ne poistovećuje se ni sa jednom nacionalnom državom.
Ipak, transnacionalni kapital nije samo „severni” ili „trijadni” kapital. On uključuje uspon moćnih transnacionalnih korporativnih konglomerata iz nekada kolonizovanih zemalja, koje sada izvoze svoj kapital širom sveta na isti način kao što su to činile evropske imperijalističke sile u Lenjinovo vreme. Brazilski transnacionalni konglomerat Vale, jedna od najvećih integrisanih rudarskih kompanija na svetu, prestao je da bude „brazilska” kompanija u 21. veku. On posluje na svim kontinentima i eksploatiše desetine hiljada radnika u tradicionalnom severnoameričkom i evropskom jezgru. Ali postoje i nebrojeni drugi primeri. Indijski konglomerat Tata je najveći pojedinačni poslodavac (i stoga kapitalistički eksploatator rada) u Velikoj Britaniji. Kineske korporacije posluju na svim kontinentima, uključujući i Severnu Ameriku, gde eksploatišu američke i kanadske radnike. Meksičke transnacionalne kompanije investiraju širom Latinske i Severne Amerike i šire, eksploatišući radnike svih nacionalnosti. Zalivski kapitalisti izvoze kapital širom sveta. Štaviše, kad analiziramo strukturu globalnog kapitala, uočavamo visok stepen transnacionalne integracije, posebno kroz mrežu globalnih finansija i međukorporativnih investicija.
Ekonomski posmatrano, imperijalizam se istorijski odnosio na prisvajanje resursa i eksploataciju rada van nacionalnih granica, te povratni tok viška vrednosti preko granica. Sada se to dešava širom sveta. Ne radi se o ranijoj strukturi gde je metropolitanski kolonijalni kapital jednostavno isisavao višak vrednosti iz kolonija i vraćao ga nazad u kolonijalnim sanducima.
Nema ničeg suštinski – u odnosu na istorijski – zapadnog u vezi s imperijalizmom. On je istorijski imao zapadno obeležje jer je kapitalizam nastao na Zapadu i odatle se proširio. Sada se nalazimo u novoj epohi globalnog kapitalizma. Mnogi marksisti gube iz vida činjenicu da istorijski gledano imperijalizam označava ekonomski odnos potpomognut vanekonomskim (političkim, vojnim itd.) procesima. Oni se koncentrišu samo na vanekonomske odnose, kao što je američki globalni intervencionizam, ne prikazujući njihov odnos prema transnacionalnoj klasnoj eksploataciji onako kako se ona zapravo odvija. Na primer, SAD podržavaju represivne vlade u Latinskoj Americi, dok u istim tim zemljama kineski ili drugi transnacionalni investitori eksploatišu radnu snagu, ali ne intervenišu politički s ciljem podržavanja represivnih režima. Kakav je u ovom slučaju odnos između američke intervencije i kineske kapitalističke eksploatacije? Da li bi, kao socijalisti, trebalo da budemo protiv ne samo političke (a ponekad i vojne) intervencije, već i klasne eksploatacije koju ona omogućava?
Globalni kapital kontroliše resurse i eksploatiše globalnu radnu snagu kroz globalni integrisani proizvodni, finansijski i uslužni sistem. Kako bi trebalo da razumemo političke i vojne procese koji potpomažu ove svetske odnose eksploatacije? Kao socijalisti, protivimo se imperijalizmu jer je on sredstvo varvarske kapitalističke eksproprijacije, eksploatacije, ugnjetavanja i degradacije. Ne možemo se suprostavljati imperijalizmu dok prihvatamo ili opravdavamo kapitalističku eksploataciju. Još uvek proučavam ovu temu i nemam odgovore na sva pitanja. Međutim, jasno je da nam je potrebno mnogo preispitivanja i jednostavno ima toliko toga što bih ovde mogao reći.
Pomenuli ste transnacionalnu kapitalističku klasu (TKK). Kako vidite razvoj odnosa između ove klase i nacionalnih država? Može li TKK uspešno funkcionisati bez institucionalnog uporišta i političke podrške imperijalističke sile?
Kapital se ne može reprodukovati ili širiti bez države. To je važilo kroz celokupnu istoriju svetskog kapitalizma i ostaje da važi i danas. U ovom dobu globalizacije, svet mora biti i ostati otvoren za transnacionalni kapital. Sve pretnje njegovoj slobodi eksploatacije i akumulacije moraju biti suzbijene. Kako se to postiže? Kroz političke, vojne i ekonomske instrumente, od državnih udara i vojnih intervencija, do ekonomskih sankcija, programa strukturnog prilagođavanja, sporazuma o slobodnoj trgovini, mehanizme duga i finansijskog leveridža, zakonskih instrumenata itd. Kada govorimo o utemeljenosti TKK u državama, moramo obratiti pažnju na dva aspekta: prvo, kako je TKK nastojala da nametne svoju klasnu moć tokom protekle četiri decenije kapitalističke globalizacije kroz gustu mrežu nacionalnih i nadnacionalnih institucija širom sveta; i drugo, dominantnu ulogu SAD u kapitalističkog globalizaciji sve do danas.
Što se tiče prvog, još 1970-ih, formiranjem Trilateralne komisije i Svetskog ekonomskog foruma, novonastala transnacionalna elita nastojala je da razvije transnacionalne mreže kako bi koordinirala politiku i nametnula svetske uslove za kapitalističku globalizaciju. Uveo sam pojam transnacionalnih državnih (TD) aparata, ne da bih označio „svetsku vladu”, već kao analitičku apstrakciju koja se odnosi na labave mreže međunacionalnih i transnacionalnih institucija u sprezi sa nacionalnim državama. Kroz ove institucije, TKK pokušava da sprovede svoju klasnu moć nad globalnom radničkom klasom, koristeći strukturnu moć transnacionalnog kapitala nad direktnom moći država. O ovim pitanjima sam opširno raspravljao na drugom mestu. Ali, na primer, kad kao uslov za kredit MMF nameće deregulaciju lokalnih tržišta rada ili primenu fiskalne štednje kako bi se osigurala makroekonomska stabilnost koju zahtevaju transnacionalne finansije, on deluje kao (transnacionalna) državna institucija utoliko što kapitalistička država uspostavlja uslove za eksploataciju, u ovom slučaju unutar većeg globalnog kapitalističkog sistema.
Što se tiče drugog, većina marksista danas pretpostavlja da američku globalnu intervenciju i agresiju – ako ovo želimo nazvati imperijalizmom, nemam ništa protiv, ali ne bez ograda – treba shvatiti kao borbu protiv drugih sila. Ali podsetimo se da su Britanci i Francuzi u prošlosti zatvorili svoje kolonijalne imperije za kapitaliste iz drugih zemalja. Međutim, kapitalistička globalizacija predvođenja Sjedinjenim Američkih Državama poslednjih decenija nastoji da otvori svet kapitalu iz raznih krajeva, ne mareći za nacionalno poreklo. Kada su SAD izvršile invaziju i okupirale Irak početkom 21. veka, otvorile su zemlju globalnim investitorima. U stvari, prva dva naftna konglomerata koja su iskoristila američku vojnu moć da investiraju u Irak bili su francuski Total i kineska državna naftna kompanija – iako su se francuska i kineska vlada protivile invaziji. Kineske privatne i državne korporacije kontrolišu većinu proizvodnje kobalta u Kongu (eksploatišući pritom brutalno kongoanske rudare i pljačkajući zemlju). Taj kobalt odlazi u industrijske mreže u Aziji gde transnacionalni kapital proizvodi Ajfone i drugu elektronsku opremu i plasira je širom sveta.
Fraze poput „nacionalni interesi” (kao u izrazu „odbrana interesa SAD”) su besmislene i nemaju mesta u marksističkoj analizi. Ono što zapravo mislimo jeste koji su klasni interesi iza onoga što američka država radi širom sveta? Američka država je tokom protekle četiri decenije služila kao imperijalno središte na koje se pozivate. Ona deluje kao najmoćniji instrument u arsenalu globalnog kapitalizma kroz koji se obuzdava i kontroliše masa siromašnih i radnih ljudi širom sveta, kroz koji se svet otvara za transnacionalnu korporativnu pljačku, a države koje ometaju neograničenu akumulaciju kapitala bivaju napadnute.
Međutim, sada se stvari brzo menjaju. Postoji opšta krize kapitalističke vladavine. Svaki pokušaj transnacionalnog kapitalističkog jedinstva potkopava eskalacija krize globalnog kapitalizma. Aparati TD-a se raspadaju. O trgovinska pravila Svetske trgovinske organizacije (STO) oglušuje se upravo ona nacionalna država (SAD) koja ih je tako snažno podržavala na vrhuncu neoliberalne globalizacije. Eskalacija geopolitičkog sukoba ima više veze s izazovima globalnom kapitalističkom poretku i konkurencijom među državnim elitama dok se suočavaju s rastućim krizama akumulacije, političkog legitimiteta, društvene reprodukcije i kontrole, nego s konkurencijom među nacionalnim kapitalističkim grupama. Nijedna nacionalna država, nevezano za to koliko je moćna, nema sposobnost da u ovom trenutku služi kao uporište koje ste pomenuli, da stabilizuje globalnu ekonomiju ili kontroliše globalnu akumulaciju. Nalazimo se u periodu globalnog haosa u kome nema jedinstvenog političkog centra za stabilizaciju globalnog kapitalizma.
U svetlu promena koje su se dogodile tokom prošlog veka, kakvu relativnu težinu mehanizmi imperijalističke eksploatacije imaju danas u odnosu na prošlost?
Ovo je veoma važno pitanje. Svetski kapitalizam je i dalje organizovan kroz međunarodnu podelu rada i centralno-perifernu strukturu transnacionalnih klasnih odnosa nastalih tokom vekova imperijalizma i kolonijalizma. Rad se intenzivnije eksploatiše u nekadašnjem Trećem svetu i apsolutno divljaštvo kapitala je tamo potpunije ogoljeno. Ali dolazimo do ključne tačke: većina levičara vidi veći intenzitet eksploatacije (ili ono što neki marksistički teoretičari opisuju kao supereksploataciju) kao nešto što koristi samo kapitalistima iz centralnih zemalja ili, još gore, vide je kao nešto što koristi nacijama.
Ali ko supereksploatiše radnike u nekadašnjem Trećem svetu? Većina levičara vidi eksploatatora kao „imperijalističku naciju”. Ovo predstavlja postvarenje utoliko što nacije nisu i nikada nisu bile makro-subjekti. Nacija ne može eksploatisati niti biti eksploatisana; klase eksploatišu i bivaju eksploatisane. S usponom moćnih grupa TKK u mnogim zemljama bivšeg Trećeg sveta, transnacionalni kapitalisti iz celog sveta su u mogućnosti da iskoriste uslove supereksploatacije tamo gde ti uslovi postoje. Transnacionalni kapitalisti iz Meksika, Brazila, Argentine, Indije, Nigerije i tako dalje – iz navodno „ugnjetenih nacija” – u mogućnosti su da supereksploatišu radnike u svojim i tuđim zemljama, baš kao što su to u stanju i kapitalisti iz SAD, EU ili drugih zemalja. Drugim rečima, nisu (ili nisu više) samo kapitalisti iz centralnih zemalja ti koji, sprovodeći strategije akumulacije, imaju koristi od kombinovane i neravnomerne akumulacije kapitala na svetskom nivou i različitim prostorima i političkim jurisdikcijama. Odnos centralno-periferne strukture svetske ekonomije prema globalnom kapitalizmu ne može se razumeti na način koji odgovara prošlim vremenima. Pogotovo se ne može razumeti u smislu da su neki kapitalisti u zemljama periferije ugnjetavani od strane kapitala iz centralnih zemalja i spremni da se pridruže klasnim savezima s radnicima i seljacima zemalja u kojima se oni (ali ne nužno i njihov kapital) nalaze.
S druge strane, države u bivšem Trećem svetu moraju da upravljaju tenzijama i sukobima koji prate nerazvijenost. To uključuje veće nejednakosti i siromaštvo, kao i izrazitije društvene sukobe. Moćnije države tradicionalnog jezgra bolje su opremljene da premeste snažnije protivrečnosti krize u zemlje na istorijskoj periferiji. Međutim, transnacionalni kapital je unutrašnji klasni odnos širom sveta. Globalna protivrečnost kapitala i rada osnova je protivrečnosti „Sever-Jug”.
S engleskog preveo: Nenad Bradonjić.