Eduardo Galeano u kultnoj knjizi Fudbal: sjaj i tama praktično iz poglavlja u poglavlje, prateći istoriju Svetskih prvenstava u fudbalu nakon Drugog svetskog rata, ponavlja jednu rečenicu: „Prema dobro obaveštenim izvorima iz Majamija, pad Fidela Kastra je pitanje trenutka“. Istorija fudbala nastavljala je da teče, Svetska prvenstva u fudbalu su se ređala jedna za drugim, svake četiri godine, a Fidel Kastro je i dalje bio na vlasti. Prema navodima koji dolaze iz Kube, bilo je preko 600 pokušaja da se izvrši atentat na Fidela Kastra. Nijedan od njih nije uspeo. Imperijalistička zver nije uspela da uhvati u zamku kubanskog revolucionarnog lidera. Fidel Kastro je umro prirodnom smrću krajem novembra 2016. godine. Živeo je 90 godina i proživeo mnogo toga. Na vest o njegovoj smrti u Majamiju je organizovano slavlje imigranata sa Kube. Novoizabrani predsednik SAD, milijarder Donald Tramp, čuvenog El komadantea nazvao je okrutnim diktatorom koji je godinama tlačio sopstveni narod. Izgleda da se Kastrovoj smrti najviše raduju u SAD. Da bi se u punoj meri razumelo zašto je tako, ali i da bi se mogao razumeti i oceniti značaj dela Fidela Kastra, potrebno je dati kratak prikaz nekih aspekata istorije Latinske Amerike XIX i XX veka[1].

U prvih nekoliko decenija XIX veka širom Latinske Amerike vodile su se borbe za nezavisnost od Kraljevine Španije. (Razume se, u Brazilu se vodila borba za nezavisnost od portugalske krune). Iz te borbe proizišlo je stvaranje velikog broja novih država na ovom tlu. Uprkos razvoju infrastrukture i počecima industrijalizacije, novoformirane države Latinske Amerike ostajale su nerazvijene. Jer, razvoj infrastrukture i počeci industrijalizacije nisu bili mogući bez stranog kapitala. Evropske ekonomske sile tog doba, poput Engleske, preko direktnih investicija i zajmova državama Latinske Amerike, ubrzo su, s obzirom na to da ove države nisu mogle da vrate zajmove, postali vlasnici prirodnih bogatstava i jeftine radne snage. “Kao i toliko mnogo puta u prošlosti Latinske Amerike, promene u kolonijalnim odnosima, inicirane u inostranstvu, dovele su do izmena u strukturi kreolske klase, što je zatim dovelo do revizije politike dominantnog sektora lokalne buržoazije. U ovom slučaju, došlo je do borbe za ‘samostalnost’. Takve revizije politike konačno su poslužile da potvrde prelazak na novi skup kolonijalnih odnosa, drugim rečima, učvrstile su veze ekonomske zavisnosti jačanjem eksportne privrede i zaostalosti”(Frank 2002:65). To je značilo da je u Latinskoj Americi pobedila “’Evropska partija’ “dominantne lumpenburžoazije – proizvođači i izvoznici ruda, poljoprivrednih i stočarskih proizvoda…” Ona je zato dočekala sa oduševljenjem “doktrinu slobodne trgovine i često bolje od mančesterskih industrijalaca zastupala politiku laissez faire. Dozvolila je državi da radi ono što odgovara buržoaziji i sprečila je da radi ono što buržoaziji ne odgovara” (Isto, 75). “Evropska lumpenburžoazija” na taj način je stvorila “’nacionalne’ lumpendržave koje nikada nisu stekle istinsku samostalnost već su jednostavno bile, i ostale, snažan instrument lumpenburžoaske politike lumpen razvoja”(Isto, 73). … Posledica je koncentracija dohotka u nekoliko ruku, limitiranje domaćeg tržišta, destimulacija domaće privrede i povećanje stepena zavisnosti (Isto, 77). Kada su interesi krupnog kapitala bili ugroženi, njegovi službenici u centrima imperijalističkih država su posezali za vojnim intervencijama.

Ali najveći problem koji se javio nakon uspostavljanja nezavisnosti u zemljama Latinske Amerike, onaj problem za koji će se ispostaviti da će obeležiti dalji tok istorijskih zbivanja u ovom delu sveta, došao je sa Severa. Još od Monrovoe doktrine iz 1823. godine, kojom je evropskim kolonijalnim silama stavljeno do znanja da će svaki njihov pokušaj intervenisanja u Severnoj i Južnoj Americi biti smatran činom agresije, a što je u stvari predstavljalo preuzimanje eksluzivnog prava SAD da interveniše na području Latinske Amerike, što je postalo belodano nakon što je 1904. Teodor Ruzvelt podneo amandman u kome se zaključuje da njegova zemlja ima pravo da nastupa kao međunarodna policija u slučaju kada se karipske i srednjeameričke države ponašaju necivilizovano, SAD su stavile svoje šape na tlo Latinske Amerike. Aspiracije SAD za posedovanjem bogatstava zemalja Latinske Amerike širile su se i bile su sprovođene u rasponu poteza poput prisvajanja delova teritorija Meksika, preko potpune kontrole nad suverenitetom formalno nezavisne Kube, prisvajanja i prisajedinjenja Portorika, uspostavljanja kolonijalne uprave nad izgrađenim Panamskim kanalom, i otvorenih podrški autoritarnim režimima koji su bili njihove marionete i slepi poslušnici, kao što je to npr. bio slučaj sa Venecuelom gde je uz pomoć mornarice SAD 1908. godine na vlast doveden general Visente Gomez. Prelazak iz devetnaestog u dvadeseti vek za latinoamerički kontinent značio je prelazak iz španskog kolonijalizma u neokolonijalizam SAD.

Elite zemalja Latinske Amerike smatrale su da promene mogu da se ostvare nekom vrstom reformi. Uprkos svim pokušajima latinoameričkih zemalja da smanje uticaj imperijalističkog ekspanzionizma SAD, kroz nacionalizaciju preduzeća s inostranim investicijama, ili preferiranjem modernijih varijanti kapitalizma praćenih industrijalizacijom i modernizacijom svih aspekata života, zatim uvođenjem demokratskih institucija, sekularizacijom, donošenjem radnog zakonodavstva i davanjem izvesnih koncesija radničkoj klasi, reforme nisu uspevale da ponište veze između nove buržoaske klase, kojoj su omogućavale uspon, veleposednika i stranog kapitala. Društveni antagonizmi morali su da budu rešavani jačanjem države. Pre ili kasnije, u svim zemljama koje su krenule putem reformi ne samo da je dolazilo do ekonomskih kriza iz kojih su deblji kraj uvek izvlačili siromašni slojevi stanovništva, posebno indigenističko stanovništvo, nego je dolazilo do pojačavanja uticaja inostranog kapitala, te državnih i vojnih udara, nakon kojih bi uvek usledilo znatno smanjenje ili potpuno ukidanje postojećih demokratskih institucija, kao i represija nad sindikatima i levim partijama i svim levim elementima i akterima u ovim društvima. Ni tzv. bataljizam u Urugvaju, niti radikalni reformizam Ipolita Irigojena u Argentini, niti vargasizam i koncepcija Estado Novo u Brazilu, pa čak ni delovanje Lazara Kardenasa u Meksiku, nisu uspeli da definitivno otklone uticaje stranog kapitala i različite forme organizovanja nacionalnih vlasnika krupnog kapitala, veleposednika i konzervativnih i reakcionarnih društvenih snaga koji su zarad zaštite zajedničkih interesa svako sredstvo borbe smatrale legitimnim pa nisu prezale od brutalnosti i otvorene fašizacije društva. Čak ni “najdobronamernija” liberalna buržoazija nije uspevala da se nametne i pronađe rešenja za društvene probleme što je uvek koristila svoje moći nikad lišena “veleposednička aristokratija” koja je nalazila načina da pronađe zajednički račun sa stranim kapitalom. Dakle, ma koliko one bile radikalne, pokazalo se da reforme ne mogu suštinski da reše glavne društvene probleme. Geografski posmatrano, moglo bi biti zanimljivo to što su se reforme odvijale uglavnom u zemljama koje nisu bile u neposrednom komšiluku SAD. Ali oni koji su živeli u neposrednoj blizini SAD, praktično pod njenim šapama koje su preplitale i sarađivale sa šapama nacionalnih i lokalnih latifundista i kaudiljosa-diktatora, takođe su shvatile da im jedino preostaje da pribegnu pokretanju rata za nacionalno oslobođenje. Protiv situacije u kojoj američka kompanija United Fruit vodi glavnu reč i formalno nezavisne države pretvara u tzv. “banana republike”, moglo se boriti jedino ratnim sredstvima.

Značajna prekretnica u istoriji borbi za nezavisnost Latinske Amerike dogodiće se na Kubi, i to dva puta. Simbol prve prekretnice biće vezan za ime Hose Martija, intelektualca, pesnika, istaknutog člana Revolucionarne partije i borca za slobodu. Prvi veliki ustanak pokrenut u borbi za nezavisnost Kube počeće 1868. godine predvođen Manuelom Sepedesom, a uz istakunutu ulogu Masima Gomesa i Antonia Masea. On će se pretvoriti u rat koji će trajati punih deset godina. Njega su ipak vodili vladajući slojevi, ali se njegov doprinos ogleda u buđenju slobodarske svesti kubanskog naroda. Oružani ustanak 1895. godine pod vodstvom Giljerma Monkade nakon nekoliko godina pokazao se uspešnim i Kubu je učinio nezavisnom. Međutim, u ovu borbu su se umešale SAD koje su postale neka vrsta jemca kubanske nezavisnosti, ali po cenu stacioniranja sopstvenih trupa na teritoriju Kube. Sam Hose Marti našao se u prvim borbenim redovima i pao je u borbi za nezavisnost. Ali Martijeva razmišljanja postaće temelj za mnoga zbivanja što će se na latinoameričkom prostoru dešavati tokom dvadesetog veka. Za Martija, nije bilo sumnje u to da nezavisnost neće biti potpuna[2] jer konačnog oslobođenja i nezavisnosti zemalja Latinske Amerike ne može da bude bez nacionalne, socijalne i antiimperijalističke borbe. Glavni protivnik u toj borbi biće United States of America. Pri tome je radikalni demokrata Marti dobro znao da samo siromašni i potlačeni mogu da odigraju odlučujuću ulogu u borbi za oslobođenje.

Samim tim, aposotolu kubanske borbe za nezavisnost i slobodu, Hose Martiju, u zaslugu pripada to što je praktično prvi uočio da će SAD biti glavna prepreka za uspostavljanje slobode i revolucionarne demokratije i donošenje agrarnih reformi u zemljama Latinske Amerike! Iako pesnik, borac, teoretičar i aktivista Revolucionarne partije Marti nije bio deklarisani socijalista, on se s pravom može smatrati nekom vrstom preteče marksističkih teorija imperijalizma. O tome Orasio Čeruti-Guldberg piše: “Nije bio socijalista, ali ga je njegova kritika imperijalizma približila Lenjinovim stavovima (1870-1924). Kako je primetio Rafael Lamansa i istakao Karlos Rohas Osorio, on utvrđuje kritički, iako ne razrađuje sistematično, sva tri elementa koja prema Lenjinovim rečima karakterišu imperijalizam: industrijski monopol, prevlast finansijskog kapitala i izvoz kapitala. Sve je to bilo usredsređeno na njegovu ostrašćenu borbu protiv severnoameričkog ekspanzionizma i dominacije”. (Čeruti-Guldberg 2012:60). Martijeva misao definitivno je predstavlja uvod u dvadeseti vek.

U prvoj polovini XX veka širom Latinske Amerike događale su se revolucije. Prva je izbila u Meksiku već 1910. godine, a u njoj su glavnu ulogu na početku imali zastupnici interesa siromašnih peona, Emilijano Zapata i Pančo Vilja, ali su kontrolu nad revolucijom na kraju uspostavili zastupnici nacionalne buržoazije.

Polovinom dvadesetih godina (1926.), u Nikaragvi, poručnik nikaragvanske vojske Augusto Sesar Sandino, koji je zbog liberalnih shvatanja bio prognan iz zemlje, pa je u meksičkom egzilu radio kao rudar i “petrolero”, inspirisan revolucijom u Meksiku, u planinama Segovie formira oslobodilačke odrede koji su trebali da se bore protiv vladajućeg režima koji je tesno sarađivao sa SAD, čija vojska je 1925. godine napustila Nikaragvu, ali čiji instruktori su delovali unutar jedinica nikaragvanske vojske, pri čemu se 1927. godine, vojska SAD vratila u ovu zemlju da bi se uključila u građanski rat na strani režima. Šest godina (1927-33) je Sandino sa svojim trupama “vodio gerilski rat protiv neuporedivo jačeg zavojevača”(Paligorić 2002:258). Vremenom je brojnost Sandinovih jedinica narastala. Mnoge bitke su dobijene i formirana je slobodna teritorija koja se protezala gotovo na polovinu Nikaragve, a na kojoj je uspostavljena privremena vlada i na kojoj su formirane zemljoradničke zadruge. U pomoć su počele da dolaze i internacionalne brigade, pa je pritisak na režim postajao sve veći. Konačno su 1933. godine i SAD, odlukom Franklina D. Ruzvelta, povukle svoje snage iz Nikaragve. Ali cena za to je bila skupa. Sandino je morao da pristane na kompromise, pa je Nacionalna garda na čelu sa Anastasiom Somosom oponirala vojsci kojom je komandovao Sandino. Kada je na izborima pobedio liberal Sakasa, sam Sandino je odlučio da raspusti svoje trupe. Ubrzo će se pokazati da je ova odluka bila fatalna. Godine 1934. Sandinu je postavljena zaseda i on je na prevaru bio ubijen.

Pokušaj revolucije u još jednoj mezoameričkoj zemlji, San Salvadoru, nije uspeo. Ustanak je u ovoj zemlji 1932. godine podignut od strane levičarskih organizacija među kojima su najistaknutiju ulogu igrali komunisti. Vođa ustanka bio je Farabundo Marti, koji je imao revolucionarno iskustvo jer je bio Sandinov sledbenik u Nikaragvi. Ali ovaj ustanak je za samo mesec dana ugušen u krvi.

Borba za nezavisnost a protiv imperijalizma SAD-a iskušana je i u Gvatemali. U ovoj zemlji 1944. godine započinje oružana pobuna koja se pretvara u revoluciju. I ova revolucija bila je obeležena učešćem najširih društvenih slojeva u zajedničkoj borbi protiv koalicije latifundista i američkih kompanija. Ona je bila borba za demokratiju i slobodu. Ključnu ulogu u njenom sprovođenju odigrao je Narodnooslobodilački front, čiji lideri su bili Hose Arevalo i Hakobo Arbens. S obzirom na to da su legalnim putem, dakle, nakon slobodnih izbora, došli na vlast oni su mogli da sprovedu čitav niz mera upravljenih na pokušaje sticanja i obezbeđivanje pune nezavisnosti u odnosu na SAD, nacionalizaciju ključnih resursa zemlje, sprovođenje agrarnih reformi, zaštitu radničkih prava, unapređenje obrazovanja i zdravstvene zaštite. Ali za odbijanje da se podvrgnu naredbama SAD, i oduzimanje ogromnih poseda američkoj kompaniji United Fruit zarad sprovođenja agrarnih reformi kojima je bila predviđena dodela zemlje Indijancima i seljacima bezemljašima, morala je da bude plaćena cena. Nakon dugogodišnjeg pritiska SAD i njenih lokalnih poslušnika koji su bili na vlasti u Nikaragvi i Hondurasu, revolucija je srušena 1954. godine.

Pomalo apartno su delovale borbe za nezavisnost od imperijalizma i socijalnu jednakost u Čileu. Jer, tamo se dogodio jedan događaj, za koji se možda može reći da je bio bez presedana u istoriji borbi u Latinskoj Americi. Nakon talasa velikih štrajkova koji su zahvatili Čile početkom tridesetih godina, revolucionarna hunta je “4 juna 1932. izvršila ‘pronuncamiento militar’ i donela zamašan program snabdevanja stanovništva najneophodnijim namirnicama, poreza na visoke dohotke, agrarne reforme, amnestije mornara, otvaranje rudnika, državnog monopola na eksploataciju i prodaju zlata, kontrole spoljne trgovine, Centralne banke (faktičke konfiskacije valute stranaca i kompanija), kredita, naveštaj nacionalizacije (bakra, šalitre), reforme prosvete, obrazovanja i niz drugih mera jasnih socjalno-političkih ciljeva. To je bila osnova za proklamovanje Socijalističke Republike Čile, koja je trajala 12 dana”(Isto, 266). Da, nakon samo 12 dana, ova republika je srušena novim udarom.

Sredina pedesetih godina na tlu Latinske Amerike doneće dalju radikalizaciju revolucionarnih borbi koje će početi da dobijaju sve značajniju socijalističku komponentu. Prva takva prilično radikalna revolucija odigraće se u Boliviji. Nakon Čako rata, koji se između 1932-1934. godine vodio protiv Paragvaja, sve zarad interesa naftnih kompanija (Standard Oil na strani Bolivije a Shell na strani Paragvaja), Bolivija je stupila u eru kriza koje će kulminirati revolucionarne 1952. godine. Između 1934. i 1952. na vlasti su se smenjivale vojne diktature, uz pauze povremenih njihovih svrgavanja. Iako su neke od njih nacionalizovale prirodna bogastva i ograničile monopol SAD, oligarhija veleposednika i dalje je određivala ekonomski i socijalni život Bolivije. No, 1952. godine pokrenuta je opštenarodna oružana pobuna u kojoj su ključnu ulogu odigrali seljaci, rudari i radnici uopšte, uz saradnju sa MNR-om(Movimiento Nacionalista Revolucionario-Nacionalistički revolucionarni pokret). Narod je porazio vojsku, stari režim je srušen a Estenzioro Pas, lider MNR-a, se vratio u zemlju nakon šest godina provedenih u izgnanstvu, uz veliko oduševljenje širokih narodnih masa. Početak bolivijske revolucije obeležen je formiranjem narodne milicije koja je omogućila stvaranje Bolivijske Radničke Unije (COB). Pokret se širi i na selo tako da radnički i seoski sindikati praktično rukovode zemljom. Ali MNR je uspeo da ponovo formira jake vojne snage, da smanji uticaj radničko-seljačke milicije i ponovo uspostavi kontrolu nad svim domenima vlasti. MNR sprovodi nacionalizaciju i rešavanje agrarnog pitanja, ali bez povlačenja radikalnijih poteza. Interesi “limenih barona” nisu ozbilnije ugroženi, vlada je pristala da američkim kompanijama plati koncesije za izgubljenu imovinu, agrarnim reformama su ipak ostavljene ogromne zakonske garancije latifundistima, itd. Srednji buržoaski slojevi polako su počeli da preuzimaju “komandne poluge revolucije”. …”Revolucija je bila, drugim rečima, slavlje plebsa, ali su najbolje s trpeze odneli srednji slojevi”(Isto, 273). Tome su znatno doprineli i nejedinstvo i rascepi na radikalnoj levici. Vođa rudarskih sindikata, Huan Lečin, postajao je sve umereniji i vremenom je pristajao na davanje sve većih koncesija buržaoziji.

Primeri Meksika, Nikaragve, Gvatemale, Čilea i Bolivije, u kojima su izbijale revolucije koje su pokrenute delovanjem najširih slojeva stanovništva koje je stopljeno u opštenarodnim oružanim pobedama, u kojima su ipak, prema Martijevom predviđanju ključnu ulogu imali siromašni i potlačeni slojevi, pokazale su da čak ni pokušaj da se nekom vrstom “revolucionarnog reformizma”, koji je podrazumevao istovremeno uvođenje demokratskih sloboda i prava, razvoj naprednog socijalnog zakonodavstva, unapređenje obrazovnog sistema, agrarne reforme, ograničavanje uticaja stranog kapitala, vođenje nezavisne spoljne politike, ali i stvaranje balansa između rada i kapitala, i nezadiranje u ekonomsku i političku moć velikih zemljoposednika, uspostavi društveno uređenje koje ne bi prešlo granicu koja vodi na teritoriju jasno opredeljenog socijalizma, ne može da sačuva društvo od rovarenja lokalnih veleposednika, krupne buržoazije i stranog kapitala.

Tek će revolucija koja je izbila na Kubi pod vodstvom advokata iz Havane, Fidela Kastra i njegovog Pokreta „26. jul”, znatno uticati na kurs revolucionarne politike u zemljama Latinske Amerike. Apostol kubanske revolucije, legendarni Hose Marti, čiji uticaj na Fidela Kastra uvek treba naglašavati, smatrao je da evropski model socijalne borbe ne može biti primenjen na Latinsku Ameriku. Ona mora da traži sopstveni put do oslobođenja. Slično je mislio i ništa manje legendarni, po mnogo čemu heterodoksni marksista iz Perua, Hose Karlos Mariategi. Za ovog peruanskog marksistu, bilo kakve promene peruanske realnosti nisu bile zamislive bez rešavanja indijanskog pitanja. Strani kapital, kojem je stalo isključivo do eksploatacije prirodnih resursa i razvoja trgovine, preplitao se sa koncentrisanjem vlasništva nad zemljom u rukama lokalnih moćnika. I jedni i drugi hteli su da Indijanci ostanu bez zemlje i postanu jeftina radna snaga, parije bez ikakvih prava. Socijalizam u Latinskoj Americi ne treba naprosto da kopira evropske modele. On jednim udarcem treba da pokuša da se oslobodi ostataka feudalizma, nesposobne nacionalne buržoazije i stranog kapitala i njegovog imperijalizma. Socijalizam u Peruu, i Latinskoj Americi uopšte, mora pronaći osoben put svoje izgradnje.

Ovaj put je tražio i pronašao i Fidel Kastro. Problemi koje je na tom putu on pokušavao da rešava bili su umnogome slični sa onima koje je pred socijaliste Latinske Amerike postavio Mariategi. Potreba za oslobađanjem od imperijalizma SAD bila je povezana sa potrebom da se Kuba oslobodi dela nacionalne buržoazije kao eksponenta upravo interesa severnoameričkog kapitala, i možda najvažnije, sa potrebom da se reši agrarno pitanje jer su seljaci na Kubi živeli u zaista nehumanim uslovima, nedostojnim ljudskih bića. Umesto indijanskog pitanja, koje na Kubi nije moglo da postoji jer je starosedelačko stanovništvo na ovom ostrvu odavno bilo istrebljeno, Kastro je sa svojim revolucionarnim pokretom morao da rešava agrarno pitanje.

Ali pre nego što je mogao da počne da ga rešava, prethodno je morao da oslobodi Kubu od diktature pod vodstvom Fulgensia Batiste klasičnog eksponenta američkog kapitala. Ovaj mladi advokat znao je da je jedina politika koja može da se suprostavi diktatoru, koji je samo tačka transmisije interesa stranog kapitala, jeste politika koja se vodi oružjem. No, problem je bio u tome što praktično nisu postojali realni uslovi niti mogućnosti da se sa malim brojem ljudi pod oružjem pobedi jedna relativno brojna vojska. Kastro nije mislio tako. Sin bogatog veleposednika ostavlja lagodan život i odlučuje da stupi u prve borbene redove i otpočne borbu za oslobođenje Kube od imperijalističkog jarma. Teško može biti sumnje u to da je upravo Kastro, zajedno sa nekolicinom njegovih saboraca među kojima je svakako najpoznatiji Ernesto Gevara, poznatiji kao Če, posedovao mnoge od onih osobina velikog posvećeništva koje je Černiševski u svom čuvenom romanu Šta da se radi? video kao neophodne za svakog ko želi da postane revolucionar, naime, osobine spremnosti na žrtvovanje i posvećeništva jednom cilju. Drugačije rečeno, osobine neverovatne elastičnosti, istorijske inicijative i sposobnosti za žrtvovanje koje je Marks prepoznao kod komunara iz Pariza iz 1871. godine i predočio ih u čuvenom pismu upućenom Kugelmanu, još jednom su se ovaplotile u ličnostima i delima grupe ljudi okupljenih oko Fidela Kastra. Jedan od njih, Raul Kastro, zato ima pravo kada čuveni napad na tvrđavu Monkada izveden 26. jula 1953. godine naziva kubanskom varijantom juriša na nebo[3] (Kastro,R.1972).

Doživljeni neuspeh u napadu na Monkadu nije mogao da dovede u pitanje nepokolebljivu volju u pobedu koju je posedovao Fidel Kastro. Njegov pokret, koji dobija ime “26. jul”, tri godine kasnije pokušao je da izvrši još jedan oružani napad na teritoriji Kube nakon obuke za gerilsko ratovanje u Meksiko Sitiju. Nakon iskrcavanja sa broda Granma, stotinak boraca ovog pokreta doživelo je još jedan veliki poraz. Ni to što je samo dvanaest od njih stotinak ostalo u životu nije moglo da pokoleba uverenje Fidela Kastra da se režimu Fulgensia Batiste bliži neumitan kraj. Nakon poraza, Kastro je pribegao manevru odlaska na selo. Jer, on nalazi da seoska područja pružaju dvostruku prednost jednom revolucionarnom pokretu. U tim područjima može da se vodi gerilska borba kao jedini mogući način borbe protiv brojnijeg i opremljenijeg neprijatelja. A u tim područjima žive seljaci čiji položaj je takav da u njima leži skriven veliki revolucionarni potencijal. To što kod seljaštva možda ne postoji jasna svest o potrebi za revolucijom, za Kastra nije bio problem. On je insistirao na tome da je najvažnije započeti borbu iz koje će revolucionarna svest sigurno proizići. U godinama nakon poraza koji je usledio posle iskrcavanja grupe Kastrovih boraca na Kubu 1956. godine, u brdima Sijera Maestre pripadnici Pokreta “26. jul” uspeli su da probude ogromne revolucionarne potencijale i da mobilizuju energiju kod seoskog stanovništva, istovremeno šireći svoj uticaj među radništvom, studentima, intelektualcima i delom buržoazije u kubanskim gradovima.

Tri godine nakon velikog neuspeha, usledila je konačna pobeda kubanske revolucije. Ali ta pobeda nije značila uspostavljanje socijalističkog poretka. Njena prva faza je bila izraz opšte narodne pobune protiv diktatorskog režima i kolonijalnog položaja spram imperijalističkog kapitala. Ta faza okončana je uspostavljanjem republike u kojoj su u sprovođenju reformi koje su ostajale u okvirima građansko-demokratskog uređenja, sa jakim socijalnim notama oličenim u nacionalizaciji krupnih veleposeda i krupnog kapitala, davanju prava na zemlju pojedincima koji je obrađuju, radu na poboljšavanju socijalnog položaja, masovnom opismenjavanju i obrazovanju najširih slojeva, zajedno radili pripadnici Kastrovog pobedničkog pokreta i pripadnici stranaka nacionalne buržoazije koji su podržavali revoluciju. Međutim, bilo je samo pitanje dana kada će Kastro sa svojim programom preuzeti stvar vođenja daljih postrevolucionarnih procesa u svoje ruke. Ubrzo kubansko društvo počinje da se kreće u smeru druge faze revolucije koja je sa sobom donela uspostavljanje socijalističkog uređenja.

Osnovne pouke iz pobede kubanske revolucije izvlači i predočava Ernesto Če Gevara u svom čuvenom spisu Gerilsko ratovanje. To su tri pouke: “1. snage naroda mogu u ratu odneti pobedu protiv jedne regularne armije; 2. ne mora se uvek čekati da svi uslovi za jednu revoluciju sazru, vodstvo ustanka može takve uslove samo stvoriti; 3. oružana borba u slabo razvijenim zemljama latinsko-američkog kontinenta mora se prvenstveno voditi u seoskim područjima”(Če Gevara 1974). Bit revolucije Gevara vidi u formiranju gerilskih jezgara (foco) sačinjenih od malog broja ljudi koji će stvarati mala revolucionarna žarišta borbe koja će poput plamena nastaviti da se šire i okupljaju sve veći broj pripadnika, prevashodno regrutovanih iz reda seljaštva. Nečuvenost kubanske revolucije počiva na tome što je nisu izveli komunisti, a što je ona na kraju ipak završila kao socijalistička/komunistička. Za Hubermana i Svizija, istorijski najvažnija je činjenica kubanske revolucije što se u njoj prvi put desilo “da su pravu socijalističku revoluciju izvršili nekomunisti!…Oni (misli se na Fidela Kastra i njegov Pokret “26. Jul”-M.G.)sami sebe nisu nazivali ni socijalistima ni komunistima, pa su u stvari bez ikakve jasno formulirane ideologije osvojili vlast u Kubi nakon dvije godine krvavog građanskog rata, te su se zanosno i brzo uputili da ‘učine što je potrebno da se učini’. Nitko ne može danas (Huberman i Svizi ovo pišu početkom šezdesetih godina-M.G.) predvidjeti puno značenje ovog iznenadnog događaja, ali ne treba sumnjati da će on otvoriti nove vidike ne samo na području socijalne misli nego i na području revolucionarne djelatnosti”(Huberman, Sweezy 1963:186). Bit kubanske revolucije pokušao je da artikuliše Režis Debre u svom spisu Revolucija u revoluciji. Za Debrea, kubansko iskustvo pokazuje da se revolucija može izvesti nezavisno od marksističko-lenjinističke partije! Pa ipak, nju nije moguće izvesti bez avangarde. Ulogu avangarde u kubanskoj revoluciji odigralo je jezgro gerilske armije koja je prerasla u narodnu armiju. Gerilska armija tako je odigrala ulogu političke avangarde! U kubanskoj revoluciji politička i vojna instanca činile su jednu organsku celinu. „Avangardna partija može da postoji u svojevrsnoj formi gerilskog žarišta. Gerila je Partija u nastajanju“(Debray 1967: 106). Partija ne postoji pre borbe, nego ona kroz borbu nastaje. Debre zaključuje da je kubanska revolucija pokazala da je glavni zadatak pokretanje gerilskog ratovanja a ne učvršćivanje postojećih i stvaranje novih partija. Fredrik Džejmson značaj kubanske revolucije vidi u tome što je ona izvela proces neutralizacije negativnosti, odnosno ograničenja koji su sprečavali revoluciju. Ona je uspela da intelektualce odvoji od intelektualnog rada i da ih izvuče iz kula od slonove kosti, da radnike izvede iz fabrika, kao mesta u kojima je zahvaljujući podeli rada njihovo iskustvo bivalo parcijalizovano i trenirano na poslušnost, i da i jedne i druge, dovodeći ih u planine Sijera Maestre, poveže sa seoskim stanovništvom. Na ovaj način sve ih je svela na nosioce elementarne moći negacije i revolucionarnog otpora, čineći ih jednakim i otvarajući mogućnosti da iz ove jednakosti izniknu nove postrevolucionarne forme zajednice (Jameson 2009).

Kubanska revolucija, koja se odvijala koristeći već oprobana sredstva gerilske borbe (Sandino) i uz uključivanje širokog spektra društvenih snaga i ciljeva koji u početku nisu prelazili okvire buržoasko-demokratskog preokreta, skrenula je radikalno ulevo i zadobila jasno artikulisam socijalistički karakter čime je postala podsticajna u meri da će predstavljati neku vrstu generatora potonjih akcija revolucionarnog tipa širom Latinske Amerike, kao što je podstičuće delovala na antikolonijalne borbe širom sveta, posebno u Africi, gde će Kuba pružiti konkretan doprinos slanjem svojih vojnika (slučaj Angole). Ona će to činiti etabliranjem iskustvom razvoja kubanske revolucije potkrepljenog stanovišta o tome da samo stvaranjem socijalističkog sistema mogu biti rešeni strukturni problemi društava latinoameričkog tipa, ali i formulisanjem nove, osnovne strateške paradigme revolucionarne borbe koja se zasnivala na insistiranju na ulozi seljaštva kao revolucionarnog subjekta i počivala na formiranju malih gerilskih jezgara (foco) i žarišta borbe iz kojih je plamen revolucije trebao da se širi uz avangardnu ulogu geriljerosa koji bi istovremeno predstavljali i političku i vojničku avangardu. Kubanski primer pobudio je ogromne nade i podstakao razvoj solidarnosti među potlačenima širom sveta. To što se Kuba nakon revolucije odbranila od ataka unutrašnjih snaga reakcije i direktnog uplitanja moćnih SAD spolja (čuveno odbijanje napada u Zalivu svinja 1961. godine), pri čemu su istovremeno u društvu pokrenute zaista suštinske promene, samo je dodatno davalo na značaju ovoj karipskoj zemlji i njenom vodstvu, čineći je veoma uticajnom na ovom tlu, uprkos tome što su na levici vođene ideološke borbe između Kastra i zastupnika klasičnih (Komunističke partije) ili alternativnijih (trockizam) marksističko-socijalističkih paradigmi. Nakon kubanskog iskustva mogla je da bude formulisana i teza o nacionalnoj buržoaziji kao protivniku svakog revolucionarnog pokreta. Nju je najpregnantnije formulisao Andre Gunder Frank: “Buržoazija lično je neposredni taktički neprijatelj nacionalnog oslobođenja Latinske Amerike…iako je nepobitna činjenica da mu je, strateški, glavni neprijatelj imperijalizam”(Gunder Frank 2002:156). A to, dakle, jasno implicira sledeće: “Da bi došlo do stvarnog razvoja, narodu Latinske Amerike potrebni su revolucionarna strategija i socijalizam”(Isto, 32). Upravo u tome što je shvatio da je istinsko oslobođenje naroda Latinske Amerike od imperijalističkog jarma moguće samo kroz put koji vodi ka socijalizmu i komunizmu, i što je ovo shvatanje pokušao da sprovede u delo, treba tražiti epohalni značaj pojave Fidela Kastra u istoriji Latinske Amerike!

Pa ipak, problem je bio u tome što započeti posao stvaranja jednog suštinskog socijalizma/komunizma on nije uspeo da sprovede u delo. Posmatrano iz današnje perspektive, jasno je da se jedan od glavnih problema na Kubi ogledao u tome što u njoj o suštinskoj revoluciji unutar marksističko-lenjinističke revolucionarne paradigme nije moglo da bude reči. Jer, kubanska revolucija takođe je počivala na postojanju avangarde, ma kakvog tipa i porekla ona bila. A pokazalo se da postojanje avangarde u postrevolucionarnom periodu dovodi do mnogih opasnosti. U tom pogledu, postrevolucionarna zbivanja na Kubi po nečemu su slična postrevolucionarnim zbivanjima u SSSR-u i Kini. U prvi mah kubanski marksisti, u čemu je prednjačio Če Gevara, shvataju da se treba boriti protiv ostataka kapitalističkih odnosa (roba, novac, zakon vrednosti, indivdualizam) koji oneomogućavaju stvaranje novog čoveka koji je neophodan za prelazak na komunizam. Uz to, poput Mao Ce Tunga, i oni shvataju da glavni neprijatelj socijalizma postaje birokratija. Tako Kastro naglašava da „socijalizam treba čuvati od birokracije isto toliko koliko od imperijalizma. Ne zaboravite to, jer je on vrlo opasan, potajni neprijatelj. Čuli ste da 10 milijuna ljudi govori protiv imperijalizma, a koliko ste ih čuli da govore protiv birokratizma? Sigurno, sigurno, sigurno ne mnogo. A on predstavlja veliko zlo, kojem mi ne pridajemo značaj, jer o njemu nemamo predožbu“(navedeno prema Vranicki 1978:223). Ali, baš kao u Kini, pokušaji decentralizacije i moblizacije masa ni u Kubi nisu uspeli.

Istine radi, izostanak revolucija u Latinskoj Americi, koji je Kubu ostavio u neprijateljskom okruženju i pod konstantnom blokadom i pretnjama SAD koje nisu birale sredstva borbe protiv ove ponosne i nezavisne zemlje, u tome je odgrao veliku ulogu. Jer, blokovska podela odnosa nakon Drugog svetskog rata, buđenje i jačanje socijalističke svesti na samom latinoameričkom kontinentu, i kubanska revolucija, uslovili su intenzifikaciju odgovora aljanse koju su uvek formirali domaći moćnici, nacionalna buržoazija, latifundisti, strani kapitalisti, reakcionarne društvene snage okupljene oko vojske i crkve. Borba protiv komunizma postala je izgovor za odbranu ekonomskih interesa, društvene moći i društvenih povlastica pripadnika ove alijanse. Vojnim udarima, koji su uvek bili izvođeni uz pomoć koja je u različitim, javnim i tajnim oblicima dolazila iz SAD, dolazilo je do sasecanja krila svim pokušanim reformama, a kamoli revolucijama. Uspostavljanje vlasti od strane vojnih hunti neminovno je bilo praćeno ograničavanjem i ukidanjem sloboda i socijalnih i ljudskih prava, represijom nad političkim protivnicima, dakle sveopštom militarizacijom i fašizacijom društva. Nije potrebno ni pominjati da je najžešće udare trpela levica u ovim zemljama. Ona je praktično bila zabranjena. Vojni udari tako su bili neka vrsta preventivne kontrarevolucije. Najzad, gotovo po pravilu, na svojoj koži ovu represiju su, pored levičarskih aktivista, koji su mučeni u brojnim kazamatima, tim kažnjeničkim kolonijama koje su latinoamerički režimi, uz znanje, ali često i uz pomoć američkog Central Investigation Biro-a, formirali širom kontinenta, najviše osetili indigenistički stanovnici Latinske Amerike. Tako je zahvaljujući svedočanstvima Rigoberte Menču, dobitnice Nobelove nagrade za mir, svetska javnost bila suočena sa neviđenim, brutalnim i zastrašujućim terorom, zapravo genocidom, koji je vlada Gvatemale izvršila nad Maja Indijancima u ovoj zemlji.

Latinoamerički primer pokazuje da kapitalizmu nisu potrebne demokratske slobode i ljudska prava da bi se razvijao. Upravo širom Latinske Amerike pokazalo se da kapitalizam iz krize može da izađe posezanjem za diktaturama i fašizacijom društva. Primer Čilea, odnosno dolazak na vlast Augusta Pinočea koji će dosledno sprovesti neoliberalni program Chichago boys-a, pokazaće da su sloboda i demokratija, kojima su jednom Miltonu Fridmanu, bila puna usta, samo mrtvo slovo na papiru i obična ideološka lakirovka kapitalističkih plaćenika. Ispod ovog “ideološkog vela/privida slobode”, kriju se surova ekspolatacija i brutalna represija, zapravo okrutna tiranija. A modernizacija i razvoj koji su ostvareni predstavljali su samo “razvoj nerazvijenosti”, kako je to pokazao Andre Gunder-Frank. Jer, kako to primećuje Mihail Levi, ovaj razvoj izazvao je još veću zavisnost latinoameričkih zemalja od stranog kapitala, povećavanje socijalnih razlika, stimulaciju ruralnog egzodusa i urbanog rasta, i koncentraciju nove radničke klase, kao i “poreterijata” u velikim gradovima (Löwy 2006:40).

U Latinskoj Americi kapitalizam nije posegao za ustupcima socijaldemokratiji kao odgovoru na bauk komunizma, nego je uvek skretao ka diktaturama profašističkog tipa, a sve to ne bi li spasio postojeći poredak. Pri takvom stanju stvari gerilski pokreti u Latinskoj Americi, ukoliko se izuzme slučaj Nikaragve, nisu uspeli da izvedu revolucije i ozbiljnije ugroze postojeći poredak. Kordiljeri Anda nisu postali Sijera Maestra Latinske Amerike, kako je to priželjkivao Kastro. U tim uslovima na Kubi, kojoj su SAD uvele embargo, bivaju nastavljeni započeti procesi vezivanja za SSSR, razvoj Kube dugo se bazirao na uzgajanju šećerne trske i izvozu šećera, uprkos svim nastojanjima da se ovakvo stanje promeni, dok su na unutrašnjem planu nastavljeni procesi centralizacije i birokratizacije praćeni stvaranjem neke vrste kulta ličnosti oko lika Fidela Kastra. Revolucionarni moral koji je hteo da gradi Če Gevara, pretvoren je u moral zaklinjanja jedinom vođi. Nešto od morala za koji se zalagao Če, ostalo je doduše u velikoj solidarnosti koja vlada među kubanskim narodom. Kada je SSSR pao, Kuba je izgubila oslonac u spoljnoj politici i situacije je mogla samo da se pogorša. Uprkos tome, Kuba je, uz neke manje slobodne teritorije poput one koje Zapatisti drže u delu meksičke države Čijapas, do danas uspela da opstane kao jedina ne-kapitalistička teritorija u blizini samog srca imperijalnog kapitalizma. Na toj teritoriji ostvareni su veliki uspesi na planu stvaranja društva jednakosti u kome nema velikih socijalnih razlika, zatim na planu socijalne i zdravstvene zaštite, te na planu praktično potpunog iskorenjivanja nepismenosti.

Pa ipak, primer Kube je pokazao da ključni problem nije to što ljudi tamo žive u relativnom siromaštvu, jer većina ljudi u kapitalistički uređenim zemljama Latinske Amerike mnogo je siromašnija, nego u tome što revolucionarna avangarda iz svojih ruku nije ispustila glavne poluge vlasti. Drugačije rečeno, kubanski primer je pokazao da problem sa revolucionarnom avangardom nije dakle u tome što ona ne uspeva da unese revolucionarnu svest u potencijalno revolucionarne subjekte i da ih mobiliše i pokrene njihovu revolucionarnu i stvaralačku energiju, nego je njen ključni problem u tome što ona ne uspeva da održi tu revolucionarnu i stvaralačku energiju nego, sasvim suprotno, počinje da je suzbija, pasivizira i parališe transferišući energije položene u kolektivnom subjektu u pravcu revolucionarnog vođe. Kubanska revolucija donela je pobedu socijalizma ali je s tom pobedom iz godine u godinu donosila i potiskivanje kolektivne volje i stvaralačkih energija naroda. Uprkos svim otežavajućim objektivnim okolnostima, kubanski komunisti predvođeni Kastrom morali su da mnogo više napora ulože u pokušaje da podstiču veće učešće stanovništva u upravljanju svim aspektima društvenog života i da omoguće prostor za slobodu mišljenja i delovanja nezavisno od partijskih i birokratskih struktura, umesto što su vodili borbu protiv zastupnika različitog mišljenja, pri čemu se nisu samo suprostavljali ne-komunističkoj opoziciji, nego su gušili i levo orjentisane kritičare. Jer, bez ovakvih pokušaja, uz dužno i nužno poštovanje stepena ostvarene socijalne sigurnosti, sam socijalizam, a kamoli komunizam, gubi svoj smisao i postaje sklerotičan. Uz to, kubanski primer je još jednom pokazao da u uslovima izostanka permanentne revolucije, odnosno njenog širenja po čitavom kontinentu sama revolucija koja je sprovedena u jednoj zemlji počinje da stagnira. Posmatrano iz ugla Valerstinove teorije svetskog sistema, kubanski eksperiment je bio antisistemski, ali on nije uspeo da makar u lokalnim okvirima stvori novi svet, nego je i sam ostao zarobljen u okvirima sistema centralizovane države.

Sada kada je Kastro umro, postavlja se pitanje kako bi levica mogla da oceni istorijsku ulogu i značaj ovog revolucionarnog lidera i kako da se postavi prema njegovom liku i delu? Liberalna levica će kao po običaju s prljavom vodom (Kastro kao vlastodržac) izbaciti i dete (Kastro kao revolucionar koji je otvorio nove horizonte na Latinoameričkom kontinentu) i tako nastaviti da misli nedijalektički. Ona će stvari predstavljati tako da će ispasti kao da se Kastro rodio kao diktator! Dogmatska levica će verovatno romantizovati i idealizovati Kastra i od njega praviti kumira, zaboravljajući da je uspeo da sputa stvaralački polet čijem buđenju je i sam svesrdno doprineo. Čini se da je Eduardo Galeano jednom već dao odgovor na postavljeno pitanje, a koji može da posluži za iznošenje jednog dijalektičkog suda o liku i delu čoveka bremenitog protivrečnostima: “Fidel Kastro je simbol nacionalnog ponosa. Za nas, Latinoamerikance, koji punimo pet stotina godina ponižavanja, on je drag simbol. Međutim, Fidel već godinama zauzima centralno mesto u jednom birokratskom sistemu, sistemu u kojem odjekuju monolozi moći i koji nameće rutinu poslušnosti koja se protivi stvaralačkoj energiji. Da skratim ili da produžim, birokratski sistem – jedina partija, jedina istina – uvek završi tako što se odvoji od stvarnosti. U ovim vremenima tragične osame koja pogađa Kubu izašlo je na videlo da je svemoćna Država u stvari nemoćna (Galeano1996:89). Utoliko je u pravu Fredrik Džejmson kada konstatuje da je moguće osetiti samo bes pred sistematskim potkopavanjem i uništenjem jednog od najvećih, najuspešnijih i najkreativnijih revolucionarnih projekata (Jameson 2009:368). Fidel Kastro za to snosi možda i najveću odgovornost.

U zaključku možemo reći da nakon smrti Fidela Kastra levica možda treba da primeni strategiju dvostrukog odnosa spram ovog revolucionarnog lidera. Na planu koji ćemo nazvati spoljašnjim, ona mora oštro da reaguje na sve pokušaje diskreditacije Kastra koje dolaze s krajnje, konzervativne i liberalne desnice jer se njima dovodi u pitanje borba protiv imperijalizma. Na planu koji ćemo nazvati unutrašnjim, ona treba kritički da ukazuje na probleme kubanske postrevolucionarne konstelacije kako bi mogla da uči na greškama ne bi li sledeću priliku koju bude izborila za organizaciju postrevolucionarnih zbivanja unutar nekog društva bolje iskoristila.

Žak Derida je pisao o tome da postoji mnoštvo Marksovih sablasti. Isto se može reći i za Kastra. Jedna od njih je sablast liderstva koja hoće da tokove revolucije zauzda i drži pod kontrolom. Te sablasti levica treba da se čuva. Ali jedna od Kastrovih sablasti je ona koja je vodila borbu protiv imperijalizma. To je ujedno i sablast revolucionara kao čoveka koga krase spremnost na rizik, totalnu promenu uobičajenog načina života, spremnost na žrtvovanje partikularnih interesa zarad učešća u zajedničkoj borbi, istrajnost, posvećeništvo i disciplina u izvršavanju zadataka. Ovu sablast će i nakon Kastrove smrti zastupnici imperijalizma na svaki način pokušavati da egzorcizuju. Trampova izjava samo je početak tih pothvata egzorcizovanja duha/sablasti Fidela Kastra. Levica treba da učini sve da ovu sablast održava u životu i da njome u stalnom strahu drži buržoasku gospodu širom sveta. Jer, uprkos svim kritikama koje može i mora da uputi na račun Fidela Kastra, ona nikada ne sme da zaboravi da će on, zajedno sa njegovim prijateljem i saborcem Ernestom Če Gevarom, crvenim slovima ostati upisan u istorije i kalendare emancipacije kao paradigma hrabrog revolucionara i simbol otpora i pokušaja oslobođenja Latinske Amerike od jarma imperijalizma SAD. Kastro je, makar na trenutak, u zbilju pretvorio san o slobodi naroda Latinske Amerike na njihovom putu ka komunizmu, kao što je time iskupio nebrojene žrtve koje su tokom gotovo pet stotina godina tlačenja ovog kontinenta pale u borbi za ostvarenje ovog sna o slobodi. Započeti san on nije dosanjao, započeti posao on nije završio. Na levici u Latinskoj Americi, ali i na levici uopšte, je da pokuša da se ponovo, sa Kastrovom hrabrošću, posvećeništvom i podsticanjem solidarnosti, suprostavi imperijalizmu i da potom nastavi tamo gde je on stao nakon revolucije, dakle na putu ka izgradnji istinskog komunizma. Ovoga puta nekim drugim sredstvima, bez obogotvorenja lidera i stvaranja tvrđava centralizovane vlasti, nego kroz angažovanje stvaralačkih potencijala kolektivnog subjekta koji menjanjući svet istovremeno menja i sebe. Hasta la victoria siempre!


[1] Ovaj prikaz deo je knjige na kojoj autor ovog teksta trenutno radi. Njen radni naslov je Unutrašnja strana komunizma.

[2] Da je zaista tako, dakle, da je nezavisnost od Španije bila samo prelazak u zavisnost od SAD, pokazao je čuveni Platov amandman. Amandman, čiji je idejni začetnik bio američki republikanac Orvil H. Plat (Platt) bio je deo Zakona o vojnim sredstvima. Amandmanom je predviđeno poštovanje sedam uslova koji moraju biti zadovoljeni da bi američke trupe napustile teritoriju Kube, kao i osmi uslov koji je Kubu obavezivao da pristane na onih sedam uslova. Među tih sedam, dva uslova su predviđala mogućnost da SAD direktno i bez ikakvog odobrenja mogu da intervenišu u unutrašnjim pitanjima Kube, dok je jedan bio vezan za zakup dela teritorije Kube zarad stvaranja američkih vojnih baza. Ovaj zakon, sa pomenutim amandmanom, postao je deo kubanskog ustava u decembu 1901.

[3] Poznato je da je Marks poduhvate komunara u Parizu 1871. godine nazvao jurišom na nebo!

LITERATURA

Debray, Régis (1967), Revolution in the Revolution: Armed Struggle and Political Struggle in Latin America, New York: Grove Press, Inc.

Frank, Andre Gunder (2002), Lumpenburžoazija i lumpenrazvoj, Podgorica: CID

Galeano, Eduardo (1996), Biti kao oni: kultura mira i neokolonijalizam, Valjevo: Gutenbergova galaksija

Gevara, Ernesto, Če (1974), Socijalizam i čovek, Beograd: Radnička štampa

Guldberg, Orasio-Čeruti (2012), Filozofija u Latinskoj Americi, Beograd: Službeni glasnik

Huberman, Leo, Sweezey, Paul. M (1963) Kuba: Anatomija jedne revolucije, Zagreb:Naprijed

Jameson, Fredric (2009), Valences of the Dialectic, London and New York: Verso

Kastro, Raul, (1972), Bio je to juriš na nebo, u Kastro, Fidel, Kuba ili smrt, Beograd: Petar Kočić

Löwy, Michäel (2006), The War of Gods: Religion and Politics in Latin America, London and New York: Verso

Paligorić, Ljubomir (2003), Istorija Latinske Amerike, Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu

Vranicki, Predrag (1978), Historija marksizma III, Zagreb: Liber i Naprijed

PODELITE