Nakon šest dana od održavanja referenduma o nezavisnosti Katalonije, objavljeni su konačni rezultati ovog referenduma koji je u mnogočemu uzburkao i podelio evropsku javnost, kako po pitanju odnosa prema samom referendumu, tako i po pitanju toga ima li Katalonija, ali i druge regije sa sličnim problemima pravo na sprovođenje ovakvih referenduma.
Rezultati referenduma govore da je na njega izašlo 2.286.217 osoba od ukupno 5.300.000 Katalonaca sa pravom glasa. Od 2.286.217 koji su na referendum izašli njih 2.044.038 glasalo je za otcepljenje Katalonije od Kraljevine Španije, što čini 90,18% izašlih na glasanje. Protiv je bilo 177.544, ili 7,83% od ukupno izašlih. Treba napomenuti da su ankete nekoliko meseci pre referenduma pokazivale da je oko 49% Katalonaca bilo protiv, a oko 41% za nezavisnu Kataloniju.
Ovi rezultati nameću nekoliko pitanja. Kao prvo da li možemo govoriti o uspešnosti referenduma ukoliko manjina (oko 42%) od ukupnog broja ljudi sa pravom glasa nešto odluči. Naravno u obzir treba uzeti sve faktore pod kojima je referendum održan, naročito policijsku represiju koja je verovatno zastrašila određeni broj ljudi koji su hteli da glasaju, pa su ostali kući, ili onemogućavanje održavanja referenduma na određenim glasačkim mestima. Ipak, pretpostavka je da bi u regularnim uslovima održavanja referenduma izašlo dodatno još oko 5% što, sve i da su glasali, opet ne bismo imali izjašnjenje većine Katalonaca sa pravom glasa.
Ipak sada imamo gotovo stanje u kojem nema nazad i gde je potrebno pronaći nova rešenja za ovu krizu. Otuda bi trebalo ponuditi određene realne ili manje realne scenarije ovog problema.
Jednostrano proglašenje nezavisnosti Katalonije: Ova opcija je za sada najrealnija i na kraju krajeva, trenutno i najavljena od strane Karlesa Pudždemona, katalonskog vođe. Ipak, danas su se pojavile pojedine spekulacije da i u samom vrhu katalonskog Generalitata imamo izvesne podele između tri stranke koje čine vladajuću koaliiju (Konvergencija i Unija – CiU; Liberalnodemokratska partija Katalonije – DKK; Demohrišćanska stranka Katalonije – DUK), po pitanju daljih koraka.
Ono što je prilično verovatno ukoliko do ovoga dođe, a sva je prilika da hoće, Katalonija će proglasiti jednostranu nezavisnost od Kraljevine Španije, gde ćemo imati barem načelno, situaciju sličnu kosovskoj. To drugim rečima znači da će Katalonija nakon toga pokušati da lobira pre svega kod zemalja EU i u Kongresu SAD, za priznanje Katalonije. Ipak taj proces može trajati godinama, jer za sada Katalonija nema podršku ni jednih, ni drugih i tu je ključna razlika u odnosu na Kosovo.
Ono što je za ovaj scenario problem je da proces priznavanja može trajati godinama i decenijama. To bi bio pravi diplomatski rat Španije i Katalonije gde bi prilikom želje za priznanjem druge zemlje trebale precizno da izračunaju troškove i koristi tog priznanja. Još jedna šansa Katalonije je u tome da se u bliskoj budućnosti dogode još neke secesije teritorija u Evropi, gde bi Katalonija s tim teritorijama ušla u neku vrstu saveza i zajedničkog nastupa koji bi počivao na međusobnim priznavanjima tih teritorija, gde bi one zajedničkim snagama nastupale pred evropskim i svetskim institucijama i zahtevale priznanja u vidu samostalnih teritorija.
Federalizacija Španije: Ovaj predlog se ovih dana najglasnije čuje u Evropskom parlamentu, a iznela ga je i Evropska komisija. Kraljevinu Španiju bi trebalo preurediti po federalnom principu po kojem bi autonomne regije postale federalne jedinice i time dobile još veća ovlašćenja u okviru sebe.
Ipak i ovde bi se javili izvesni problemi. To bi značilo i izmenu Ustava Kraljevine Španije. Za takvu proceduru potrebno je da Premijer raspusti oba doma španskog parlamenta, raspiše nove izbore na nivou čitave zemlje (pitanje da li bi Katalonci glasali jer oni sebe vide kao nezavisne, što bi potencijalno ugrozilo ideju o federalnom Ustavu), zatim bi trebalo da se ustanovi nova skupština i predloži ovu izmenu koju bi morala da prihvate oba doma novog parlamenta, sve autonomne skupštine i na kraju da to aminuje kralj, te da se nakon toga raspiše referendum o novom Ustavu na nivou čitave Španije i da se na njemu glasa. Drugim rečima, veoma komplikovana procedura koja bi takođe mogla trajati godinama i koja bi verovatno bila sabotirana.
Takođe, federalizacija bi bila potencijalno opasna po celovitost Španije, jer bi davanjem većih ovlasti autonomnim regijama one implicitno bivale podstaknute na buduću potencijalnu secesiju. Zato je uspeh ovoga upitan i malo realan i uopšte federalizacija će biti teško izvodljiva.
Građanski rat usled nepriznavanja rezultata referenduma: Na našu nesreću, a sreću Katalonije, ovakav scenario je više bio moguć kao balkanski, a manje kao zapadnoevropski, ukoliko govorimo o današnjem kontekstu. Ovo je najmanje realna opcija od sve tri, ali ipak je treba uzeti u razmatranje, s obzirom da je u istoriji bilo sukoba između Madrida i Barselone koji su doveli do međusobnih ubijanja.
Danas je taj scenario malo zamisliv, pogotovo što bi se dogodio u srcu Evrope, a ne na njenoj periferiji, što bi potencijalno predstavljalo opasnost po čitavu Evropu. Otuda bi ta opcija svakako trebala biti izbegnuta. Ratovi u srcu Evrope bi bili korisni jedino ukoliko bi bili zasnovani na klasnoj osnovi, borbe radničke klase za preuzimanje sredstava za proizvodnju, što je malo realno u dogledno vreme. Ipak, ovakav potencijalni građanski rat bio bi zasnovan na borbi za nacionalno, a ne na borbi za klasno, ukoliko uzmemo sve relevantne faktore. Pritom u tom ratu nikako ne bi učestvovao zvanični Madrid već bi on, slično Moskvi po pitanju Istočne Ukrajine, taj rat finansijski i oružano podržavao, dok bi na terenu ratovali unionisti u Kataloniji, protiv secesionista u Kataloniji. Pitanje je ko bi iz tog rata izašao kao pobednik, ako bi ga uopšte bilo, ali s obzirom na punu podršku španskoj celovitosti od strane EU i SAD, jasno je da bi Madrid verovatno to rešio u svoju korist.
Ukoliko pogledamo sve tri opcije, čini se da je prva za sada najrealnija, te da u skorije vreme ne bi trebalo očekivati promenu stava prema Kataloniji. Oni će svakako proglasiti nezavisnost od Kraljevine Španije, ali je pitanje koliko će ona biti efektivna i kakve će to posledice po katalonsku politiku i ekonomiju imati. Ne treba zaboraviti da većinu izvoza Katalonija ima upravo u ostatak Španije. Ukoliko španska Vlada stavi veto na uvoz katalonske robe, pitanje je kako će taj šok uticati na katalonsku ekonomiju, naročito jer će biti teško u kratkom roku pronaći nova tržišta koja svakako jesu zavisna od političkih odnosa. Kakogod, čeka nas zanimljiv rasplet ovog sukoba, a nama ostaje da se nadamo da će biti što manje bolan, kako po sukobljene strane, tako i po čitavu Evropu.