Odnosi Kine (zvaničan naziv Narodna republika Kina) i Tajvana (zvaničan naziv Republika Kina) ponovo su došli u centar pažnje svetskih medija i javnosti, posle posete predsednice donjeg doma Američkog parlamenta Nensi Pelosi Tajvanu 2. augusta ove godine i 20. Nacionalnog kongresa Komunističke paritije Kine održanog krajem oktobra 2022. godine. Kako bi smo istražili suštinu ovog odnosa i potencijalne moguće ishode potrebno je prvo da se vratimo u prošlost i prikažemo istorijski razvoj sukoba.
Istorija odnosa
Posle pada dinastije Ming u Kini 1644. godine Kinu je osvojila etnička skupina Mandžurijaca koja je do tada živela severno od Velikog kineskog zida. Mandžurijci su sebi potčinili većinsku etničku skupinu Han kineza i stvorili sopstvenu vladajuću dinastiju Ćing. Ćing dinastija je vojnim osvajanjima u sastav Kine uključila i do tada nezavisne države Mongoliju i Tibet. Ćing dinastija je u devetnaestom veku doživela velike poraze od stane evropskih sila, kao i od Japana u prvom Japansko-Kineskom ratu 1894-1895, posle koga je Kina prepustila kontrolu nad Korejom Japanu i priznala japanski suverenitet nad ostrvom Tajvan. Evropske sile su od Kine dobile kontrolu nad priobalnim teritorijama – zvanično su te teritorije bili iznajmljene od Kine – Britanija je uzela Hong Kong, Portugal je preuzeo kontrolu nad Makaom, dok je Nemačka preuzela kontrolu nad Kjaučou zalivom. Ćing dinastija je usled ekonomskih problema i vojnih i političkih poraza izgubila podršku u narodu, pa je ova dinastija svrgnuta sa vlasti i 1. januara 1912. godine je zvanično proglašena Republika Kina. Nova centralna vlast bila je veoma slaba pa je usledio haotični period civilnog rata između velikog broja političkih opcija i regionalnih gospodara rata. Ovakvu situaciju su iskoristili Tibet i Mongolija da proglase nezavisnost od Kine. Jedan od najvažnijih aktera u svrgavanju poslednje kineske dinastije i uvođenja republikanskog uređenja bio je Sun Jatsen, koji je 1919. godine osnovao političku partiju Kuomintang, čija ideologija je bila sažeta u tri principa – nacionalizam, demokratija i životni standard za ljude. Sun Jatsen je umro 1925. godine a kontrolu nad Kuomintangom je preuzeo Čang Kaj Šek. Čang Kaj Šek je veliku pažnju posvetio borbi protiv Komunističke partije Kine, ali su ti sukobi zaustavljeni jer je 1937. godine počeo drugi Kinesko-japanski rat, pa su dve strane sklopile primirje kako bi se zajedno odbranili od japanske invazije.
Posle završetka Drugog svetskog rata i poraza Japana Kuomintang i Komunistička partija su, posle kratkog perioda primirja, juna 1946. godine nastavili sa otvorenim sukobom. Komunistička partija je na kraju Drugog svetskog rata imala preko tri miliona vojnika i kontrolisala je oko četvrtinu teritorije Kine, a pored toga, od Sovjetskog Saveza dobila je ogromnu količinu naoružanja koje su japanske snage ostavile u Mandžuriji. Sa druge strane Sjedinjene države su poslale veliku vojnu pomoć Kuomintangu s nadom da će zaustaviti napredovanje komunističkih snaga. Komunistička partija, pod vođstvom Mao Cedunga, imala je mnogo više uspeha u sukobima, pa je vođstvo Kuomintanga bilo primorano da napravi plan za slučaj potpunog vojnog poraza. Kada je sredinom 1949. godine postalo očigledno da će Komunistička partije odneti potpunu vojnu pobedu Kuomintang je započeo sa realizacijom tog plana, pa su brodovima i avionima počeli da prebacuju vojnike, naoružanje, civile, zlato i mnogobrojno kulturno bogatstvo na ostrvo Tajvan, koje je Japan vratio Kini 1945. godine. U periodu od augusta do decembra 1949. godine oko pola miliona pristalica Čang Kaj Šeka i Kuomintanga prebačeno je na Tajvan.
Prvog oktobra 1949. godine Mao Cedung je zvanično proglasio ustanovljenje Narodne republike Kine predvođene Komunističkom partijom i Maom kao Generalnim sekretarom partije. Mao je sve do svoje smrti zauzimao poziciju Generelnog sekretara partije, dok je pozicija Predsednika Narodne republike Kine uvedena tek 1954. godine i tu je poziciju Mao zauzimao od 1954. do 1959. godine, ali je i posle toga imao najveću moć i u partiji i u državi. Mao nije, odmah, pokušao da napadne Tajvan i potpuno porazi snage Kuomintanga, već se usmerio na uspostavljanje kontrole nad kontinentalnim delom Kine. Početkom 1950ih Mao je uspeo da porazi sve snage na kontinentalnom delu Kine koje su se suprotstavljale komunističkim vlastima i prinudio je Tibet i njegovog vođu Dalaj Lamu 1951. da priznaju suverenitet Narodne republike Kine nad Tibetom. Sa druge strane, Mongolija, koja je takođe proglasila nezavisnost od Kine posle pada dinastije Ćing, priznata je od strane komunističke partije kao nezavisna država, usled pritiska koji je izvršio Sovjestski Savez. Mao je ostao na vlasti sve do njegove smrti septembra 1976. godine i za sve to vreme nikada nije direktno pokušao da vojno napadne Tajvan i vrati ga pod kontrolu vlasti u Pekingu. Jedini vojni sukobi su se desili 1954-1955. i 1958. godine kada je Narodna republika Kina bombardovala ostrva koja je kontrolisala vlada u Tajvanu a koja se nalaze između kopnene Kine i Tajvana. Ovi sukobi su bili male razmere i nisu doveli do velikih gubitaka ljudskih života, niti do suštinskih teritorijalnih promena.
Međunarodni položaj Kine i Tajvana u drugoj polovini dvadesetog veka
Suština ovakvog razvoja istorijskih događaja je da od 1949. godine, pa sve do danas, i vlasti u Pekingu (Narodna republika Kina) i Tajpeju (Republika Kina) sebe vide kao legitimne predstavnike jedinstvene Kine koja obuhvata i kontinentalni deo Kine i Tajvan. Umesto kao dve države, u smislu međunarodnog prava, bolje ih je gledati kao dve vlade koje obe tvrde da su legitimna vlast nad obe teritorije. Iako se u medijima često može čuti da Narodna repubika Kina sprečava druge države da priznaju nezavisnost Tajvana, to tumačenje je potpuno pogrešno, jer Tajvan nikada nije proglasio nezavisnost. Od 1949. godine, pa do danas, druge države su mogle da priznaju ili jednu ili drugu vladu kao legitimne predstavnike obe teritorije, to jest, ni jedna država nije mogla, niti može sada da prizna nezavisnost i teritorijalni suverenitet obe vlade (kontinentalne Kine i Tajvana), jer obe polažu pravo nad obe teritorije.
Tokom vremena međunarodni odnosi drugih država sa Tajvanom i Kinom doživeli su mnoge promene. Sovjetski Savez i druge socijalističke države odmah su priznale legitimnost Narodne republike Kine. Posle smrti Staljina došlo je do postepenog udaljavanja Narodne republike Kine i SSSR-a. Države sa Zapada bile su neusaglašene po pitanju kojoj Kineskoj vlasti da priznaju legitimitet. Velika Britanija je već 6 januara 1950. godine priznala legitimitet vlasti u Pekingu (Britanija je sve do 1997. godine kontrolisala Hong Kong, pa je zato imala razloga da ima dobre odnose sa vlastima u Pekingu). Francuska je sve do 1964. godine priznavala legitimitet vlasti u Tajpeju, da bi te godine priznala legitimitet vlasti u Pekingu. Sjedinjene Američke Države su dugo vremena bili najveći saveznici vlasti u Tajpeju, a vojnu i ekonomsku podršku su još više uvećali posle početka građanskog rata u Koreji 1950. godine, jer je Narodna republika Kina vojno pomagala Severnu Koreju. Amerika je postavila svoju sedmu vojnu flotu u Tajvanski zaliv, kako bi sprečila pomorsku invaziju na Tajvan, a pored kopnenih vojnih snaga SAD su postavile i bojeve nuklearne glave na samom Tajvanu. Prvi zvanični diplomatski susret između SAD i Narodne republike Kine desio se februara 1972. godine kada je predsednik SAD Ričard Nikson doputovao u Peking (Savetnik za nacionalnu bezbednost SAD Henri Kisindžer je bio u tajnoj diplomatskoj poseti Pekingu godinu dana ranije). Nuklearne glave su uklonjene sa Tajvana 1974. godine, da bi do još jednog velikog obrta u Američkog politici prema kineskom pitanju došlo 1979. godine kada je 1. januara Amerika zvanično priznala legitimitet vlasti u Pekingu i povukla svoju ambasadu sa Tajvana. Naravno Amerika nije prekinula svoju diplomatsku, ekonomsku i vojnu saradnju sa Tajvanom posle toga. Naprotiv, vojna pomoć SAD Tajvanu se u skorije vreme povećava, pa je tako američki senat 14. septembra 2022. godine usvojio zakon kojim bi se omogućila vojna pomoć Tajvanu u iznosu od šest i po milijardi dolara u roku od nekoliko godina, mada ovaj zakon mora da potvrdi i donji dom parlamenta SAD da bi stupio na snagu.1 Kina je imala svoje mesto u Ujedinjenim nacijama i stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, još od osnivanja Ujedinjenih nacija. U periodu od 1949-1971. godine mesto u Ujedinjenim Nacijama držala je vlast u Tajpeju, da bi rezolucijom Generalne skupštine UN-a donete 25 oktobra 1971. godine Narodna republika Kina i vlada u Pekingu bili priznati kao jedini predstavnik obe kineske teritorije u UN. Čak i posle američkog priznanja legitimiteta vlasti u Pekingu manji broj država nastavio je da priznaje legitimet vlasti u Tajpeju. Danas taj legitimitet priznaje samo nekoliko država Centralne Amerike i Južne Amerike (Belize, Haiti, Gvatemala, Honduras, Paragvaj i još tri karipske države), nekoliko pacifičkih država (Nauru, Palau, Tuvalu i Maršalova Ostrva) kao i Vatikan. Međutim, veliki broj država, uključujući većinu najrazvijenijih država, imali su, i dalje imaju neformalne diplomatske odnose sa Tajvanom, kao i razvijenu ekonomsku razmenu i saradnju.
Situacija u Narodnoj Republici Kini
Mao Cedung je tokom svoje vladavine imao veliku podršku u narodu i imao je najveću moć i uticaj. Neki od najpoznatijih Maovih konkretnih poduhvata su agrarna reforma, ekonomske mere poznate kao “veliki skok napred” iz 1957. godine i borba protiv ostataka tradicionalnih i kapitalističkih elemenata u Kini poznata kao “Kulturna revolucija” koja je trajala od 1966. godine pa do Maove smrti 1976. godine. Kulturna revolucija predstavlja posebno tamno poglavlje kineske istorije jer je tokom nje nekoliko stotina ljudi izgubilo živote jer su bili ocenjeni kao izdajnici. Posle Maove smrti došlo je do političkih i ekonomskih reformi, i smanjenja represije nad stanovništovom, a pogotovo posle dolaska na vlast Deng Sjaopinga 1978. godine. Iako nije zauzimao poziciju predsednika Narodne republike Kine Deng Sjaoping je suštinski kontrolisao kompletnu političku i ekonomsku situaciju u Kini sve do 1993. godine. Deng Sjaoping je započeo ekonomsko otvaranje Kine i liberalizaciju ekonomije, a sve pod sloganom “četiri modernizacije” – modernizacija ekonomije, poljoprivrede, nauke i tehnologije i odbrambenih snaga. Ekonomska liberalizacija je promovisana pod parolom “socijalizma sa kineskim karakteristikama”, a uključivala je postepeno otvaranje privatnih firmi i banaka i stvaranje “Posebne ekonmske zone” koju su činili četiri priobalna grada koji su otvoreni za strane private investicije 1979. godine, da bi se zona proširila na 14 priobalnih gradova 1984. godine. Liberalizacija ekonomije i postepeno smanjenje političkog autoritarizma je zaustavljeno 1989. godine posle protesta na Tijenmen trgu u Pekingu, kada je vojska tenkovima rasturila studentske proteste. Liberalizacija ekonomije i politike nastavljena je 1992. godine i ubrzana je sa dolaskom Đijang Cemina na mesto predsednika Kine marta 1993. godine. Od tada pa do danas Kineska ekonomija je doživela ogroman uzlet pa je godišnji rast GDPa bio najčešće bio preko 10%. Od tada, pa do danas, broj Kineza koji žive u apsolutnom siromaštvu smanjio se za petsto miliona.
Jedan od najvećih unutrašnjih i spoljnih političkih izazova Narodne Republike Kine početkom 1980ih bio je način na koji će Hong Kong (čiji suverenitet je Britanija trebala da vrati Kini 1997. godine ) i Makao (koji je Portugal trebao da vrati Kini 1999. godine) biti integrisani u kineski politički i ekonomski sistem. Formula do koje se došao poznata je pod parolom “jedna država, dva sistema”. Ovaj princip usvojen je potpisivanjem Kinesko-britanske zajedničke deklaracije 1984. godine. Prema ovom dogovoru Hong Kong je trebao da funkcioniše kao Specijalna administrativna regija Kine, da poseduje sopstveni Osnovni zakon koji bi funkcionisao kao “mini-ustav”, Hong Kong je trebao da zadrži kapitalističku organizaciju ekonomije i sopstvenu valutu, kao i sopstveni pravni, zakonodavni i izvršni sistem. Ovaj dogovor oročen je na 50 godina, dakle, trebao je da istekne 2047. godine, kada bi se Hong Kong potpuno vratio pod puni suverenitet Pekinga. Na sličan način regulisan je odnos i sa Makaom, koji je takođe postao specijalna administrativna regija Kine. Nada vlasti u Pekingu bila je da će i vlast u Tajpeju da prihvati ovakav aranžman i da će na taj način da se Tajvan integriše u jedinstvenu državu sa kopnenim delom Kine. Tajvanske vlasti, ipak, nisu pristale na ovaj predlog.
Posle deset godina vlasti Đijang Cemina, odlučeno je da on siđe sa vlasti i da mirno prepusti mesto predsednika Kine, što se i dogodilo, pa je na mesto predsedinka došao Hju Đintao. Ova mirna i uređena smena vlasti je trebala da uspostavi presedan kako ni jedna osoba ne bi bila predsednik Kine duže od deset godina, i da buduće smene treba da se odvijaju na miran i uređen način. Hju Đintao je ostao na vlasti deset godina i za vreme njegove vlasti postojao je najveći balans u stvarnoj moći lidera Kine u odnosu na moć vrha partije, od dolaska Komunističke partije na vlast. Za to vreme ekonomija je nastavila da se razvija, ubrzana je urbanizacija i migracije ljudi iz sela u gradove, došlo je do stvaranja široke srednje ekonomske klase, kao i velikog broja kineskih milijardera koji su kontrolisali ogromne korporacije. Iako ekonomski uzlet Kine nije doveo do suštinske promene u odnosima Kine i Tajvana, novostvorena ekonomska i politička moć Narodne republike Kine doprinela je tome da ekonomski i politički uticaj Tajvana značajno oslabi. Dok je nominalni BDP Kine 2000. godine bio 3,7 puta veći od BDP-a Tajvana, do 2010. godine ta razlika se povećala pa je kineska ekonomija tada bila 13,6 puta veća, da bi se ta razlika kasnije još više uvećala pa je 2021. godine kineska ekonomija bila 23 puta veće od ekonomije Tajvana.
Kineska ekonomija je postala druga po snazi u svetu 2010. godine. Na krilima ekonomskog rasta, marta 2013. godine, na mesto predsednika Kine došao je Si Đingpin. Na njegov predlog iste godine usvojen je plan daljeg ekonomskog razvoja poznat kao “Inicijativa pojas i put”. Ova inicijativa trebala je da oživi stari “put svile” i sadržala je niz međusobno povezanih i komplementarnih projekata: izgradnja novih železničkih pruga, energetskih dalekovoda, luka, mostova i drugih infrastrukturnih projekata. Svrha ovih projekata je uspostavljanje kopnene i pomorske mreže putem koje bi se Kina ekonomski integrisala u globanu ekonomiju i trgovinu. Do danas 146 država se priključilo ovoj inicijativi i učestvovalo je ili će učestvovati u investicionim programima, dok je ukupna vrednost svih investicija u okviru novog “puta svile” oko 940 milijardi dolara (od početka programa pa do danas).
Kineska ekonomija se najbolje može definisati kao „meštovita ekonomija“ jer i privatni i državni sektor ekonomije imaju podjednaki udeo u ekonomskoj proizvodnji. Kineske državne kompanije pretstavljaju neke od najvećih kompanija na svetu, pa se čak 91 od njih nalazi na listi Forčjun (Fortune) magazina 500 najvećih kompanija u svetu iz 2020. godine. Državni sektor u Kini proizvodi oko 40% godišnjeg bruto društvenog proizvoda. Sa druge strane i privatni sektor u Kini ima oko 40% udela u ekonomiji (ostatak BDP-a proizvode strane kompanije koje deluju u Kini). Prema procenama časopisa Forbs (Forbes) Kina je imala 626 Milijardera 2021. godine (ne računajući milijardere iz Hong Konga i Makaa) sa ukupnim ličnim bogatstvom većim od dve hiljade milijardi američkih dolara.
Situacija u Republici Kini (Tajvanu)
Vlasti Kuomintanga donele su novi ustav Kine 1947. godine, a iste godine održani su izbori za parlament, dok je maja 1949. godine uvedeno je vanredno stanje i suspendovana su ljudska prava i građanske slobode. I ustav i vanredno stanje nastavili su da važe i pošto su snage Kuomintanga prebegle na ostrvo Tajvan. Osim toga svi poslanici koji su izabrani na izborima 1947. godine su zadržali svoja mesta u parlamentu i narednih četrdeset godina nije bilo parlamentarnih izbora jer su poslanička mesta bila zamrznuta, pa su poslanici nastavili da zastupaju oblasti sa kontinentalnog dela Kina gde su izabrani. Čang Kaj Šek je ostao na mestu predsednika Republike Kine sve do njegove smrti 1975. godine, i za vreme dok je njegova vlast bila ograničena na Tajvan, upravljao je državom na autoritarni i brutalni način. Tokom, takozvanog, “Belog terora” preko 140 hiljada ljudi je ilegalno poslato u zatvore, mučeno ili ubijeno, zbog njihovih pretpostavljenih ili stvarnih veza sa Komunističkom partijom ili zato što su pokazivali prokomunističke sentimente. Tokom ovog perioda sve druge političke partije su bile zabranjene, dok je režim potpuno kontrolisao medije i sprečavao slobodu govora. Važno je i napomenuti da Kuomintangova vlada nije zvanično odustala od vojne invazije na kopneni deo Kine i nasilnog ujedinjenja sve do 1990. godine. Najozbiljniji plan invazije na Kinu poznat je kao “Projekat nacionalna slava” i bio je u pripravnosti u periodu od 1961-1965. godine. Vandredno stanje i sa njim povezane mere represije ukinuti su tek 1987. godine. Međutim, Kuomintang je zadržao potpunu vlast nad Tajvanom i posle smrti Čang Kaj Šeka pa su prvi višestranački izbori za predsednika održani tek 1996. godine. Tek 2000. godine prvi put na mesto predsednika i premijera dolaze predstavnici opozicije iz Demokratske progresivne partije.
Autoritarna vlada Kuomintanta sprovela je mere ekonomskih i agrarnih reformi vrlo brzo po dolasku na Tajvan. Osim toga Tajvan je uspostavio snažne ekonomske odnose sa SAD i Japanom. U periodu od 1952-1982 godine godišnji rast bruto društvenog proizvoda iznosio je u proseku 8,7%. Iako se ekonomski rast u kasnijem periodu delimično usporio Tajvan je ostao jedan od velikih proizvođača modernih tehnologija, a najvažniji delovi tog sektora su proizvodnja poluprovodnika gde Tajvan proizvodi 65% svetske proizvodnje i kompijuterskih čipova koji čine 90% svetske proizvodnje.
Demokratska progresivna partija je vladala Tajvanom u periodu od maja 2000. godine do maja 2008. godine, da bi se Kuomintang vratio na vlast sledećih osam godina. Od maja 2016. godine na vlast se vratila Demokratska progresivna partija, kada je na mesto predsednice Tajvana došla Caj Ingven. Kuomintang i Demokratska progresivna partija imaju različite stavove po pitanju pravne budućnosti Tajvana. Dok Kuomintang i druge struje okupljene oko nje žele da zadrže status quo, koalicija okupljena oko Demokratske progresivne partije želi da uspostavi nezavisnost Tajvana (uz odbacivanje prava na suverenitet nad kontinentalnim delom Kine). Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da sve više stanovnika Tajvana vidi sebe prvenstveno kao Tajvanđane, a tek posle kao Kineze. Istraživanja stavova populacije po pitanju budućnosti Tajvana pokazuju da je broj onih koji su za proglašenje nezavisnosti Tajvana porastao sa 18% 2018. godine na oko 30% sredinom 2022. godine. Međutim, populacija stanovništva koja je za održanje istog statusa Tajvana je ostala u većini u tom perodu, i danas iznosi oko 57%. Što znači da, iako je danas na vlasti na Tajvanu stranka koja teži proglašenju nezavisnosti, većina stanovništva se protivi toj ideji.
Iako je vojni budžet Tajvana daleko manji od kopnene Kine (17 milijardi dolara naspram 230 milijardi dolara) Tajvan poseduje ogromne vojne snage u rezervi (preko dva miliona ljudi) i poseduje mnogo savremenog naoružanja (tenkova, vojnih brodova, artiljerije, protiv raketnih sistema), dok i sama geografija ostva pruža mogućnost gerilskog otpora vojnom napadu.
Kina – problemi i prednosti
Iako je Narodna republika Kina uspela da ponovi ekonomsko čudo drugih istočno-azijskih država (Japana, Južne Koreje, Singapura) ekonomska, politička i društvena situacija je daleko od idealne, jer postoji puno gorućih problema i izazova. Najveći i najvažniji problem je prestojeći demografski kolaps Kine. Usled politike jednog deteta koja je bila na snazi između 1980-2015. godine, kao i prirodnog opadanja nataliteta usled povećanja ekonomskog standarda ogromnog broja Kineza, natalitet u Kini je izuzetno mali i daleko ispod onog nivoa potrebnog za prostu reprodukciju. Procene demografske budućnosti Kine su vrlo loše, pa se procenjuje da će do kraja 21. veka populacija Kine da se smanji sa sadašnjih milijardu i četiristo miliona ljudi na između petsto i osamsto miliona ljudi. Osim standardnog problema koji izaziva opadajući natalit u svim državama, a to je da se uvećava broj penzionera u odnosu na broj ljudi u radnom dobu, Kinu odlikuje i veliki demografski disbalanas između žena i muškaraca, pa danas postoji 34 miliona više muškaraca u Kini nego žena.2 Kada se na sve doveže i povećane nezaposlenosti među mladima, koja se kreće oko 15% kod onih mlađih od 24 godine, lako je uočiti da će biti jako teško za Kinu da održi dosadanji nivo ekonomskog rasta.
Još jedan veliki dugotrajni problem Kine je uslovljen ekološkim zagađenjem i klimatskim promenama. Kina pati od velike količine zagađenog vazduha, zagađenih voda i opšteg zagađenja plastičnim otpadom. Osim toga Kina ima problem sa izvorima pijaće vode i gubljenjem biodiverzititeta.
Na spoljno političkom planu Kina, osim problema sa Tajvanom, ima problem nerešenog graničnog pitanja sa Indijom u oblasti Kašmira koje povremeno dovodi do povećanje tenzije i agresivne retorike sa obe strane. Osim toga Kina je izgradila nekoliko potpuno novih ostva u Južno-Kineskom moru, i neka od njih militarizovala, kako bi povećala geopolitičku i vojnu prisutnost i uvećala sopstvene teritorijalne vode, a sve se to dešava u regionu u kojem se odvija ogroman procenat svetskog robnog pomorskog saobraćaja. Ova nova ostva i sa njima povezano uvećanje teritorijalnih voda Kine dovelo je do diplomatskog sukoba sa drugim državama u okruženju –Vijetnamom, Indonezijom, Malezijom, Filipinima, Singapurom i Sultanatom Bruneja – jer je pokušaj povećanje teritorijalnih voda od strane Kine doveo u pitanje dotadašnje granice teritorijalnih voda tih država.
Na unutrašnjem planu za vreme vladavine Si Đinpinga došlo je do uvećane kontrole nad sopstvenim stanovništvom. Osim kontrole interneta i slobode govora vlast želi da uvede takozvani “društveni kreditni sistem” kojim bi se, pomoću sveprisutnog i višestrukos sistema nadzora, uvelo sakupljanje i obrada podataka o svim aspektima života i rada svih pojedinaca, institucija i kompanija u Kini. Sakupljeni i obrađeni podaci treba da služe da se svakom individualnom ili kolektivnom subjektu odredi specifičana ocena (kredit) koji bi služio da automatski uskrate ili dodele određena prava ili slobode, poput prava da se uzme kredit u banci ili da se kupi avionska karta. Još drastičniji plan potpuno kontrole nad stanovništvom primenjen je nad etničkom skupinom Ujgura, koji su većinski muslimanske ispovesti, u provinciji Sinđijang. Nekoliko stotina hiljada, a moguće i preko milion, Ujgura i drugih etničkih skupina muslimanske veroispovesti je prinudno odvedeno u posebne “centre za stručnu edukaciju”, kako ih zvanično naziva Kina. Od strane kineskog rukovodstva ove etničke grupe se posmatraju kao potencijalni izvor domaće pretnje. Iako kineski biznismeni kontrolišu ogromne kompanije i uživaju u ogromnom luksuzu, sve to mogu da izgube ako se zamere komunističkim vlastima. Najbolji primer toga je Džek Ma, osnivač Alibabe, jednog od najvećih svetskih sajtova za e-trgovinu koji, pošto je na jednom javnom skupu u oktobru 2020. godine blago kritikovao delovanje centralne banke, nestao iz javnosti na više meseci i posle toga je morao da napusti rukovostvo kompanije.
Odnosi vlade u Pekingu i Hong Konga su doživeli nagli pad u poslednjih par godina. Posle demonstracija u kojima su stanovnici Hong Konga zahtevali veću nezavisnost, demokratiju, medijske i lične slobode 2019. godine, vlasti u Pekingu su 30 juna 2020. godine donele Zakon o nacionalnoj bezbednosti kojim je drastično smanjena autonomija Hong Konga, pre svega u oblasti donošenja i tumačenja zakona, rada sudova, tužilaštva i policije, a još više su ograničene lične slobode i sloboda izražavanja i protestovanja. Ovim Zakonom prekršene su odredbe deklaracije iz 1984. godine potpisane sa Britanojom o očuvanju autonomije Hong Konga.
Paralelno sa povećanim tenzijama u Hong Kongu došlo je do izbijanja pandemije korona virusa na koji su vlasti u Pekingu odgovorile politikom nulte tolerancije, to jest, svaki grad ili oblast u kojem su ustanovljeni slučajevi pojave infekcije potpuno su fizički zatvarani od ostatka države. Ove odredbe su i dalje na snazi pa su i dalje desetine miliona ljudi u potpunoj izolaciji. Ovakve mere su dovele do problema u funkcionisanju ekonomije, saobraćaja i protoka roba.
U poslednjih par godina došlo je i do drugih ekonomskih problema u Kini. Kolaps i bankrot jedne od najvećih građevinskih firmi Evergrand doveo je do zaustavljanja radova na izgradnji hiljada objekata i stambenih zgrada. Građani koji su putem kredita kupovali, još uvek neizgrađene, stanove u ovim zgradama ostali su dužni da plaćaju rate kredita za stanove koji najverovatnije neće biti izgrađeni, što je dovelo do protesta u mnogim kineskim gradovima. Još jedan veliki izazov predstavljaju krediti koje su nerazvijene države uzimale od kine u sklopu inicijative “pojas i put”, jer usled povećanja cena energenata i rasta cena hrane vrlo je moguće da mnoge države Afrike i Azije neće biti u mogućnosti da vraćaju te rate kredita.
20 kongres Komunističke partije Kine i njegove posledice
Dvadeseti kongres Komunističke partije Kine održan je od 16. do 22. oktobra 2022. godine. Ovaj kongres održan je samo četrdeset dana posle najvećeg sukoba između Narodne republike Kine, sa jedne strane i Tajvana i SAD, sa druge strane, posle dugog perioda. Kao odgovor na posetu predsednice donjeg doma Američkog parlamenta Nensi Pelosi Tajvanu 2 augusta, vlasti u Pekingu odgovorile su tako što je spoljni ministar osudio ovu posetu kao kršenje politike „jedne Kine“ i rekao je da će oni koji uvrede Kinu biti kažnjeni; vojska Kine ispalila je više raketa u more koje razdvaja kopneni deo Kine i Tajvan, dok su kineski vojni avioni nedozvoljeno nadletali nad važdušnim prostorom Tajvana.
Tri najvažnije posledice odluka donesenih Kongresu Komunističke partije su: 1) izbor Si Đinpinga za Generalnog sekretara partije u trajanju od pet godina (čime je prekršen presedan da niko ne treba da ostane na čelu partije duže od deset godina); 2) izbor bliskih saradnika Si Đinpinga na najvažnija mesta u rukovodstvu partije i uklanjanje svih onih koji mu nisu bili potpuno lojani iz rukovodstva ili nezvaničnih struktura moći, uključujući i bivše predsednike Kine Hju Đintaoa i Đijang Cemina; 3) dodavanje novog amandmana na Ustav Komunističke partije Kine kojim se izražava protivljenje separatizmu Tajvana. Treći mandat Si Đinpinga kao predsednika Kine treba da počne tek u proleće sledeće godine, ali je potpuno izvesno da će se to desiti.
Posle završetka kongresa partije Kina je doživela nagli ekonomski šok. Akcije kineskih kompanija su naglo pale na berzama širom sveta, pa je deset najvećih kompanija izgubilo 70 milijardi dolara u vrednosti akcija; berza u Hong Kongu je doživela najveći pad još od ekonomske krize iz 2009. godine; veliki broj američkih kompanija je smanjio investicije u Kinu ili se povukao sa tržišta, najveće kineske banke su u velikoj krizi usled posledica bankrotstva u građevinskoj industriji; najbogatiji kineski kapitalisti su izgubili milijarde u vrednosti akcija njihovih kompanija. Neposredno pre tog kongresa 7. oktobra 2022. godine SAD su zabranile izvoz kompjuterskih čipova u Kinu, a postoji i šansa da će SAD zabraniti korišćenje aplikacije Tik Tok na svojoj teritoriji, uz obrazloženje da ta aplikacija služi kao sredstvo kojim vlasti u Pekingu špijuniraju američke građane.
Mogući ishodi sukoba Kine i Tajvana
Na kraju pogledaćemo nekoliko potencijalnih ishoda sukoba Narodne republike Kine i Tajvana.
Prva opcija je da se Tajvan integriše potpuno ili delimično (preko sistema jedna država, dva sistema) u Kinu. Ova opcija izgleda potpuno nedostižna kad se pogleda volja i političkog vrha, kao i stanovništva Tajvana, tako da je ovo najmanje verovatan ishod, barem dok je na vlasti u Pekingu Si Đinping.
Druga opcija je da stanje ostane kakvo je i bilo u prethodnih sedamdeset godina. Dakle, da i jedna i druga strana nastave da se smatraju legitimnom vlašću obe kineske teritorije, i da Tajvan ne proglasi nezavisnost; a sa druge strane da vlasti u Pekingu neprijateljske odnose prema Tajvanu zadrže na pretnje rečima. Ova opcija se čini, barem u narednih nekoliko godina, kao najverovatnija.
Treća opcija je da Kina započne vojnu invaziju na Tajvan, ali da ta invazija ne uspe ili bude nepotpuna. Vojni napad na Tajvan zahtevao bi upošljavanje ogromne logistike, ljudstva i naoružanja, dok bi sa druge strane Tajvan odgovorio sa manjom, ali modernom vojnom tehnologijom i veoma motivisanim i velikim borbenim snagama. Čini se da bi ovakav sukob bio dugotrajan i najverovatnije neuspešan za vlasti u Pekingu, dok bi doveo do ogromnih razaranja i gubitaka života na samom Tajvanu. Ako se u ovu jednačinu sa mnogo nepoznatih uključi i direktan angažman Američkih vojnih snaga, vojni uspeh Kine se čini još manje verovatnih, a može dovesti i do nuklearnog rata.
Četvrta opcija je da Kina uspešno osvoji i stavi pod kontrolu Tajvan. U tom slučaju dalji rasplet događaja najviše će zavisiti od odgovora zapada i SAD. Ukoliko SAD blokiraju Malajski moreuz, kroz koji svaki dan prolaze hiljade tona kineske robe, kao i većina energenta potrebnih Kini, to može dovesti do brzog ekonomskog kolapsa Kine. U tom slučaju jedini mogući vojni odgovor Kine bio bi pretnja ili stvarno započinjanje nuklearnog rata sa SAD. Ova opcija se, ipak, čini vrlo malo verovatnom.
foto: REUTERS/Dado Ruvic/Illustration
- Zvanični stav američkog ministarstva spoljnih poslova o odnosu SAD i Tajvana može se pročitati na https://www.state.gov/u-s-relations-with-taiwan/
- Detaljnji podaci i grafikoni koji se odnose na pad nataliteta i disbalans između polova mogu se naći na stranici https://www.bbc.com/news/world-asia-china-57154574