Ova partija je tipična opoziciona partija, odlično se snalazi u opoziciji, može biti glasna, može da smišlja predloge koji su potpuno nerealni i koje niko neće prihvatiti (Andraž Zovko, Valicon).
Koalicija sa levicom nije moguća jer su njihovi politički stavovi takvi da nisu prihvatljivi ni za jednu stranku. (Igor Zorčič, vođa poslaničke grupe SMC).
Zanimljivo je da je Levica zaradila status ekstremne partije u slovenačkom političkom prostoru, a ne SDS i NSi. Iako je Levica, kada je reč o osetljivim političkim pitanjima (odnos prema migrantima, prema homoseksualcima, legalizaciji lakih droga, odnos prema istoriji), mnogo otvorenija, tolerantnija i modernijih pogleda. A tek da ne pominjemo ključna razvojna i socijalna pitanja gde je Levica više konstruktivna, prilagođenija realnosti, i dugoročno prilagodljivijih stajališta od stajališta SDS i NSi, koji samo kao papagaji ponavljaju ‘privatizacija, smanjenje poreza i smanjivanje javnog sektora (Jože P. Damijan, ekonomista).
Ekonomija i politika su toliko isprepletane i povezane danas da glavne politike ekstremnog centra nisu ništa drugo do koncetrisana ekonomija. Svaka alternativa kapitalizmu, levi kejnzijanizam, državna intervencija u cilju pomoći siromašnima, kočenju privatizacije, postali su glavne teme. Svo težište ekstremnog centra i njihovih medija usmereno je protiv ovih politika, što je dodatno štetno po demokratiju (Tarik Ali, filozof i aktivista).
Često čujemo u javnosti da je Levica radikalna stranka. Čak i predstavnici stranaka, koji su na levo liberalnom mestu u političkom spektru, gaje takvo mišljenje. Političke stranke te provenijencije bi otuda pregovore o novoj koalicionoj Vladi radije vodili sa strankom NSi, koja u svom političkom programu ima ideje poput prisilnog rada za primaoce socijalne pomoći, više novca za vojsku, niži porezi, ograničenja plaćanja doprinosa za najbogatije, privatizacija zdravstvene zaštite, po nalogu lobističkih grupa, a na štetu pacijenata, samostalno plaćanje abortusa, zatvorski rad, potpuna rasprodaja državne imovine, itd. Kako je moguće da su takve ideje prihvatljivije za saradnju onima koji sebe vide na levom političkom spektru više od ideja saradnje sa Levicom? Da li je njen program toliko manjkav, da ga je nemoguće prihvatiti?
Levica pod ključnim merama podrazumeva podizanje minimalne zarade na 700 evra, bez naknade za plate. Naime, minimalna zarada je u ovom trenutku ispod praga rizika od siromaštva, a mnogi ljudi dolaze do minimalne zarade sa svim dodacima. Takođe, Levica želi da ograniči odnos zarada u državnim preduzećima u razmeri 1:5.
Oni takođe zahtevaju zaustavljanje privatizacije, povećanje broja inspekcija koje bi krivično gonile one koji vrše mobing na poslu, borbu protiv prekarizacije, socijalne isključenosti, zbog čega žele povećati socijalni doprinos na 414 evra.
Oni takođe žele da podignu minimalne penzije. Skoro polovina penzionera ne prima penziju koja je veća od praga rizika od siromaštva. Ispod ovog praga, prema najnovijim podacima živi 270000 stanovnika, te zbog toga žele nove strategije za eliminaciju siromaštva u Sloveniji. Takođe se zalažu za izgradnju državnih stanova, kako bi se obezbedili stanovi za mlade.
Oni pozivaju i na prezalak na obnovljive izvore energije i protive se astronomskoj cifri od 1,2 milijardi evra investicija u dve velike grupe bataljona za potrebe NATO intervencija. Da li je to zaista radikalni program? Ovo svakako nije prihvatilo više od stotinu pojedinaca iz IDS koji su iz Inicijative istupili kada se spojila sa TRS u stranku Levica. Jedan od razloga za istupanje je bilo mišljenje da je stranka postala nedovoljno radikalna u smislu borbe protiv kapitalizma, te da je previše usredsređena u okvire parlamentarne borbe.
A kakve su bile politike Vlade koja je vodila zemlju u poslednje četiri godine i da li je u očima javnosti predstavljala “levu” Vladu? Podržavala je stroge “mere štednje” u Grčkoj, zbog kojih su građani ove zemlje u potpunosti postali siromašni, tako što je novac koji je odvajan od građana, u više od 95% išao na otplaćivanje pogrešnih investicija nemačkih, francuskih i italijanskih banaka.
Podržavala je napade SAD i njenih saveznika na Siriju i susedne zemlje čime se dovelo do ekspanzije izbeglica, kojima su na granicama postavljali bodljikavu žicu. Primer je sirijski izbeglica u našoj zemlji, Ahmad Samija, kome je Vlada odbila da pruži azil, dok je u isto vreme podržala bombaške napade SAD i saveznika na njegovu zemlju.
Najbogatijim građanima je reformama dvaput omogućila da povećaju svoje prihode, dok je neposredno pre izbora našla dovoljno interesovanja da se konačno usvoji povećanje minimalne zarade i socijalne pomoći.
U svakom slučaju vladajuća Trojka nije bila uniformna. Istovremeno, Vlada u ostavci nije želela da nastavi pregovore sa sindikatima, koji su želeli povećanje zarada jer za to nije imala ovlašćenja. Očigledno je imala ovlašćenja da napravi fatalnu prodaju NLB.
Istovremeno smo uzalud čekali na uklanjanje dopunskog zdravstvenog osiguranja i jačanje javnog zdravstvenog sistema, borbu protiv kršenja radničkih prava i ugovora o radu. Nezadovoljstvo vladinim politikama pokazali su glasači na izborima. Sve tri Vladine stranke SMC, DeSUS i SD nisu sakupile više glasova od Janšinog SDS. Na ovim izborima parlamentarna većina je izgubila 28 mesta i pala sa 52 na 24 mesta.
Odgovor na pitanje zašto je Levica za neke tako radikalna, leži u pomeranju političkog spektra u poslednjih nekoliko decenija ka neoliberalnom pravcu. To sužava prostor bilo kojoj alternativi koja ne odgovara interesima kapitala i njegovim lobističkim grupama. Reforme se automatski shvataju kao promene od kojih će korist imati kapital, a štetu obični ljudi. Nije iznenađujuće što su stranke sklone idejama privatizacije zdravstvene zaštite. Iz toga bi mnoge mogle da ostvaruju visoke prihode zbog činjenice da bi samo najbogatiji slojevi sebi mogli priuštiti kvalitetniji tretman.
Nije iznenađujuće da te iste stranke izdvajaju novac za nabavku naoružanja kao deo podrške širenju smrti u svetu, umesto da se fokusiraju na stanje socijalno ugroženih.
Ne iznenađuje onda ni to što ove stranke tek nakon pritiska javnosti pronađu novac za besplatne ručkove za decu iz siromašnih porodica kao i da brzo pronađu novac za žicu i izgradnju ograde koja je izazvala smrt najmanje 8 osoba u oblasti reke Kupe i niži kvalitet života ljudi i životinja duž granice.
Ne iznenađuje ni pronalazak novca za kupovinu vodenih topova i usvajanje zakona koji omogućavaju vojnu intervenciju protiv demonstranata na ulicama slovenačkih gradova ukoliko se pobune protiv dominantnih političkih paradigmi..
Levica ostalim političkim partijama predstavlja ogledalo na kojem vide da ne rade ono što obećavaju za građane u izbornim kampanjama. Zbog toga je rezultat izbora uvek isti, bez obzira na rezultate. Kao što kaže Tarik Ali, ekstremne politike neoliberalnog centra se takmiče da vide koje će bolje služiti interesima tržišta. Novoizglasani i nikom odgovorni predstavnici kapitala u ime profesionalizma diktiraju politikom uvek nove reforme koje idu protiv interesa naroda.
Levica je kod nas ta stranka koja je smanjila neoliberalni konsenzus političkog establišmenta. Ona je u stanju da razmišlja izvan granica preovlađujućeg ideološkog jedinstva. Čitavu političko – ekonomsku debatu postavlja u drugačiji okvir delovanja kojem se moraju prilagođavati. Ovo je njena najveća moć i opasnost za političke elite.
Njene ideje su pre samo nekoliko decenija zastupale desničarske partije na Zapadu i time predstavljale ozbiljnu pretnju, što samo govori koliko se u današnjem svetu otišlo udesno.
Za one koji ih smatraju radikalnima, ističu apsurdnost naoružavanja i ratovanja, ne podržavaju mržnju prema izbeglicama, naglašavaju potrebu za smanjenjem siromaštva i opšte besperspektivnosti.
Potpuno se zanemaruje istinski radikalizam u politici ekstremnog Centra. Njihov ekstremni položaj koji uglavnom koristi interesima kapitala i ignoriše volju naroda dovodi do toga da kao pečurke posle kiše prerastu u ekstremnu desnicu i fašističke partije, koje beleže rast podrške. Kroz ekstremnu mržnju, ekstremne desničarske partije nude brza rešenja za probleme koje je zakuvao ekstremni Centar. Zato na Zapadu stranke koje ne žele da nestanu sa političke scene, barem donekle napuštaju ili menjaju rigorozne neoliberalne mere. U tom smislu, saradnja sa Levicom može ih u određenoj meri spasiti slične sudbine.
Izvor: INSAJDER.SI.COM
PREVOD: Nemanja Drobnjak