Ministar finansija Siniša Mali predstavio je građanima i građankama niz mera za ublažavanje posledica ekonomske krize izazvane pandemijom virusa Covid19. Opsežna intervencija države je u ovoj situaciji, naravno, neophodna, da bi se izbegla puna ekonomska i humanitarna katastrofa. Paket mera koje će preduzeti Vlada Srbije zahteva najpre bliže objašnjenje pojedinačnih mera, a onda i detaljnu analizu, ali ću se ovde zadržati na jednom njenom aspektu, onom najbazičnijem opštem mestu funkcionisanja kapitalističkog ekonomskog sistema: ko na sebe preuzima rizike poslovanja?
Jedna od omiljenih mantri nejednake distribucije bogatstva u liberalnom kapitalizmu jeste ta da je kapitalista onaj koji preuzima rizike poslovanja, te stoga zaslužuje i profit koji će pokriti gubitke u kriznim situacijama. Krize kapitalizma, poput ove izazvane pandemijom, pokazuju da u praksi to ne funkcioniše tako. Privatni sektor, naročito bankarski i krupni kapital, iz kriza bez izuzetka izvlači država, ista ona zla i nepotrebna država koja privrednike u normalnim okolnostima opterećuje i sputava užasnim i nepotrebnim nametima i regulacijama poput poreza, doprinosa i radnih prava.
Već u prvim danima krize koju je izazvao Covid19 desila su se masovna otpuštanja radnika i radnica u privatnom sektoru, naročito onih zaposlenih po ugovorima o privremeno-povremenim poslovima, koji postaju dominantan oblik zapošljavanja u poslednje dve decenije. Dakle prve žrtve smanjenog obima poslovanja, oni koji su na prvoj liniji fronta osetili posledice rizika koji privređivanje nosi, nisu bili oni koji ubiraju profit, već oni čiji rad stvara taj višak vrednosti. Tu treba ubrojati i brojnu klasu samozaposlenih, kao i deo sopstvenika mikro i malih preduzeća, koji su eksploatacijom i nesigurnošću egzistencije bliski radničkoj klasi, i sami neretko žrtve privatizacijske pljačke i mera štednje. Oni, pak, koji su ostali na svojim radnim mestima takođe svakodnevno preduzimaju rizik od zaraze opasnim virusom odlazeći na posao, neretko sa neadekvatnom zaštitom.
Nakon mesec dana krize Vlada Republike Srbije donela je paket mera za oporavak privrede. One podrazumevaju ulaganja od 5.1 milijarde evra, prevashodno u privatni sektor. Radi ilustracije ove cifre treba napomenuti da predviđena izdvajanja iz budžeta Republike Srbije za plate zaposlenih u državnoj službi i za kapitalne investicije zbirno iznose oko 4.2 milijarde evra. Dakle u jednom impulsu za izvlačenje privatnog sektora iz krize država je dala iznos veći od onog koji na godišnjem nivou izdvaja za funkcionisanje javnih službi i javnih radova. Drugim rečima, država je amortizovala najveći deo rizika koji navodno snose vlasnici kapitala, dok će dobit od nekog budućeg obrta tog kapitala, kao i do sada, pripasti kapitalistima.
Dodatnu varijablu u ovoj jednačini predstavljaju inicijalna ulaganja, naročito kada je reč o (stranom) krupnom kapitalu. Većinu krupnih (i deo srednjih) preduzeća u Srbiji sadašnji vlasnici stekli su na jedan od dva načina: privatizacijom, u kojoj je cena po kojoj su preduzeća prodata uglavnom bila niža čak i od vrednosti opreme i mehanizacije; i subvencijama za direktne strane investicije kojima je država „podstakla“ razvoj privatnog sektora obezbeđujući 5 do 10 hiljada evra po radnom mestu, zemljište, a neretko i infrastrukturu, bez vlasničkog udela ili učešća u dobiti bilo države, bilo radnika i radnica.
Treći faktor jesu porezi na dobit, osobito teško uhvatljivi zbog finansijskih malverzacija i postojanja „poreskih rajeva“. Budžetom za 2020. godinu predviđeno je „rasterećenje privrede po osnovu poreza i doprinosa“ sa 62 na 61 posto. Porez predstavlja vraćanje dela dobiti društvu u kome je ta dobit generisana. Smanjenjem poreza, bez pratećeg porasta zarada u javnom sektoru, minimalne plate i penzije, jedini u društvu koji profitiraju jesu vlasnici kapitala.
Tu dolazimo do finalnog činioca, i ujedno onih prvih žrtava krize sa početka priče: radnika i radnica. Floskule kapitalističke ekonomije kažu da manji porezi za vlasnike kapitala podrazumevaju veće plate za radništvo. Međutim, paralelno sa „rasterećenjem privrede“ u smislu vraćanja vrednosti društvu, odvija se i proces sistematskog urušavanja radnih prava kroz promene u radnom zakonodavstvu, agencijsko zapošljavanje i dominaciju nesigurnih oblika rada, sputavanje sindikalnog organizovanja i ograničavanje prava na štrajk, deregulaciju radnih odnosa, neljudske uslova rada, tolerisanje kršenja propisa o radnim pravima i zaštiti na radu, itd. Višak vrednosti generisan umanjenim porezima tako se ne raspoređuje na sve one koji svojim radom tu vrednost stvaraju, već isključivo na vlasnike kapitala.
Ekonomska kriza izazvana, kako se sada čini, višemesečnim, a potencijalno i dužim stagniranjem globalne ekonomije pokazuje ono na šta brojni društveni i ekonomski teoretičari ukazuju odavno – „slobodno tržište“ ne poseduje mehanizme regulacije koji bi mu omogućili da preživi makar i jedan mesec recesije. Ona međutim, pokazuje i jednu mnogo važniju stvar: ekonomski uspeh, definisan kapitalističkim merilima, ne podrazumeva čak ni socijal-darvinistički „opstanak najsposobnijih“. On je uslovljen spregom oligarhije i države, odnosno vlastodržaca koji su u njenoj službi, dok rizici poslovanja padaju na državu i na radničku klasu. Oligarsi nam konstantno dele lekcije o tome kako su naše sposobnosti i životne navike razlog što i sami nemamo milijarde, ili makar tričave milione. U ovoj vanrednoj situaciji, umesto da traže da „država uradi nešto“, mogu da se pridržavaju svojih saveta: manje avokada, cigara i kafe, stezanje kaiša, rano ustajanje, život u skladu sa mogućnostima… i mnogo fizičke aktivnosti i pozitivnog razmišljanja. A mi da vratimo i sredstva za proizvodnju, i državu, u svoje ruke.
Foto: Congress of local and regional authorities/Flickr