Februara 1998. godine, srpska pokrajina Kosovo ušla je u građanski rat. Za dve godine, albanska nacionalistička Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) sprovela je manju gerilsku operaciju protiv srpske vojne policije u pokrajini. Kao odgovor na to, srpske snage postepeno su povećavale intenzitet u borbi protiv pobunjenika, sa fokusom na sela u zabačenim ruralnim delovima i uz granicu sa Albanijom.
Kako su se policijske racije, napadi i ubistva protiv osumnjičenih simpatizera OVK povećavale, povećavala se i podrška za ovu ranije marginalnu gerilsku grupu.
Do leta 1998. godine, OVK je krenula u ofanzivu kako bi zauzela ključne teritorije, uključujući i regione Drenice, Metohije i Mališeva. U vojnom smislu, ofanziva je bila propast i srpske snage su ponovo zauzele te regione, proterujući borce OVK preko granice, u Albaniju.
U političkom smislu, međutim, OVK je dobila važnu bitku: ova ofanziva iznela je problem Kosova na međunarodnu scenu. To je bio ključni korak u dugoročnoj strategiji ove organizacije, koja je intervenciju Zapada videla kao način za ostvarenje nezavisnosti Kosova od Savezne Republike Jugoslavije.
Strategija je urodila plodom. U martu 1999. godine, kao odgovor na eskalirano nasilje, NATO snage započele su 78-dnevnu kampanju vazdušnih napada na Srbiju. Potonje povlačenje srpskih snaga i okupacija pokrajine od stane NATO-a, a potom i trupa UN otvorile su vrata potpunoj nezavisnosti Kosova, 2008. godine.
To što se strategija OVK oslanjala na intervenciju NATO-a veoma je ironično. OVK je imala korene u marksističko-lenjinističkom političkom učenju koje je postojalo u albanskim nacionalnim pokretima iz posleratnog perioda. Destruktivno kritični prema hladnoratovskom prijateljstvu socijalističke Jugoslavije sa Zapadom, kosovski marksisti-lenjinisti videli su režim Envera Hodže u Albaniji kao svetionik slobode.
Kako je organizacija sa takvim korenima u marksističko-lenjinističkoj ideologiji došla u situaciju da poziva na dejstvo NATO snaga na Balkanu? Kako bi se objasnio ovaj zanimljiv zaokret, potrebno je osvrnuti se na mesto Kosova u izmenjenom, posleratnom međunarodnom poretku.
Korak predaleko
Za komuniste koji su preuzeli vlast u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata, Kosovo je predstavljalo poseban izazov.
Kao srce srednjovekovnog srpskog kraljevstva, Kosovo je imalo ogromnu simboličku i duhovnu vrednost u srpskoj kulturi. Međutim, u trenutku kad je provincija anektirana od strane moderne Kraljevine Srbije 1912. godine, Srbi su već postali manjina među mnogo većom albanskom populacijom na Kosovu.
Nakon rata, od jugoslovenskih komunista je, dakle, zatraženo da presude između dva rivalna nacionalistička zahteva za teritorijom Kosova – jedan utemeljen na srpskim istorijskim vezama sa regionom, dok je drugi imao korene u pravu Albanaca na nacionalno samoopredeljenje.
U početku, jugoslovenski i albanski komunisti su verovali da bi ovo pitanje trebalo da se reši u okviru balkanske komunističke federacije. Pre nego tačka podele i sukoba, Kosovo bi bio ,,most“ koji bi povezivao albansku i srpsku zajednicu.
Prekidom dobrih odnosa Jugoslavije i Sovjetskog Saveza 1948. godine, između ostalog, odbačen je ovaj predlog. Pošto je Albanija stala uz Staljina protiv Tita, svi planovi za balkansku federaciju su napušteni. Kosovo je ostalo formalno označeno kao ,,region“ Srbije, kojim je upravljano direktno iz Beograda. Umesto mosta, albansko stanovništvo sada je stigmatizovano kao ,,peta kolona“ u balkanskom hladnom ratu.
Nakon razlaza, jugoslovensko rukovodstvo diskvalifikovalo je zahteve kosovskih Albanaca za većom autonomijom kao iredentističku zaveru iz Tirane ili Moskve. Policijski nadzor i progoni nad Albancima proširili su se. Još otvorenije, rasizam prema Albancima kao ,,nazadnim“ i „primitivnim“ ljudima prožimalo se kroz jugoslovensko društvo i često je bilo poduprto siromaštvom i nerazvijenošću od kojeg je pokrajina patila.
U okviru jugoslovenske političke ekonomije, Kosovo je bilo prepoznato kao izvoznik sirovina za ekonomski razvijenije republike na severu. Federalni fondovi namenjeni za ekonomski razvoj, stoga, kao prioritet postavile su pokrajinsku ekstraktivnu industriju, naročito eksploataciju uglja. Ova industrija je, međutim, zapošljavala samo mali deo radne snage.
Poljoprivreda, koja je zapošljavala oko 80 % stanovništva krajem 1950-ih, ostala je u stagnirajućem položaju. Kao rezultat toga, Kosovo je postalo dom za rastuću ruralnu potklasu, isključenu iz institucija jugoslovenskog socijalizma u nastajanju.
Zvezda vodilja hodžizma
Policijska represija, siromaštvo i diskriminacija potpaljivali su nacionalističku netrpeljivost među kosovskim Albancima. Iako su albanski nacionalni pokreti osporavali vlast Beograda još od anektiranja Kosova 1912. godine, hladnoratovska politika uobličila je novi jezik nacionalizma na Balkanu.
Nakon razlaza Tita i Staljina, Jugoslavija i Albanija nastavile su različitim putanjama u socijalizam. Jugoslavija, koja je očajnički pokušavala da osigura svoju nezavisnost i ekonomski razvoj, težila je ulasku u posleratni liberalni poredak. Jugoslovenski model „socijalističkog samoupravljanja“ olakšao je integraciju sa tržištima na Zapadu.
Pod vladavinom Envera Hodže, Albanija je krenula radikalno drugačijom putanjom, stajući prvo uz Sovjetski Savez protiv Jugoslavije, a onda i uz Kineze protiv Sovjeta deset godina kasnije. Hodžin režim ostao je privržen staljinističkoj politici centralizovane državne kontrole, komandnoj ekonomiji i zemljoradničkoj kolektivizaciji. „Hodžizam“ je postao sinonim za beskompromisni staljinizam, prezriv prema „revizionizmu“ Hruščova i Tita.
Različite staze kojima su krenule Titova Jugoslavija i Hodžina Albanija oblikovale su ideološko kretanje albanskog nacionalnog pokreta tokom hladnog rata.
Opoziciona politika na Kosovu centrirala se oko statusa tog regiona u okviru jugoslovenske države. Od 1945. godine, Kosovu je dodeljen poluautonomni status u okviru republike Srbije. Kako su otpočinjale tenzije sa sovjetskim saveznikom Albanijom, jugoslovensko rukovodstvo branilo je vlast Beograda nad ovim regionom kao najpouzdaniji način za osiguranje svoje ranjive pogranične teritorije. Kosovsko-albanski aktivisti, međutim, zalagali su se za to da je ogromnom jugoslovenskom albanskom stanovništvu neophodan status republike kako bi se ostvario kulturni i ekonomski razvoj koji obećava socijalizam.
Odbacivanje autonomije Albancima, od strane vlasti iz Beograda, radikalizovalo je mlađe aktiviste na Kosovu. Do početka 60-ih, male mreže ilegalnih organizacija počele su da se šire pokrajinom. Iako je većina ovih organizacija zahtevala albansku republiku u okviru Jugoslavije, manjina je počela da postavlja još radikalniji zahtev: potpunu nezavisnost i ujedinjenje sa Narodnom Republikom Albanijom.
Preko ovih ilegalnih grupa, kao što je ,,Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca“ Adema Demaćija, osnovanog 1963. godine, hodžistički politički rečnik počeo je da cirkuliše na Kosovu. Marksizam-lenjinizam, u ovom kontekstu, povezivan je sa albanskim nacionalnim težnjama.
Ovaj novi politički jezik oštro se razlikovao od konzervativnijih nacionalističkih ili religijskih pozicija koje su bile dominantne na Kosovu i kod albanske dijaspore pred početak Drugog svetskog rata. Kroz sočiva hodžizma, cilj nacionalnog ujedinjenja stopio se sa težnjama za revolucionarnom društvenom transformacijom.
„Ovo je pravi komunizam“
Od druge polovine 50-ih godina, jezik i simbolizam albanskog staljinizma podstakao je radikalnije struje albanskog nacionalizma na Kosovu. Privlačnost hodžizma temeljila se na njegovoj sposobnosti da zadovolji višestruke političke aspiracije. Prvo, kao zvanična ideologija albanske države, on je bio zamena za albanski nacionalizam, olakšavajući identifikaciju dijaspore sa svojom „domovinom“. U tom smislu, na privlačnost hodžizma više su uticali ciljevi nacionalnog ujedinjenja, nego nijanse staljinističke politike.
Drugo, kao saveznik Mao Ce Tungove Kine, Albanija je ponudila prividno ,,autentičniji“ komunizam od jugoslovenskog ,,revizionizma“. Meri Mouts (Mary Motes), koja je radila kao profesor engleskog jezika u Prištini 60-ih, primetila je to kada je zabeležila divljenje studenta za Narodnu Republiku Albaniju: ,,Moć hodža i sveštenika nestala je,“ student je objavio u odeljenju. „Žene su slobodne… Albanska partija rada je elektrificirala sela. Ne, nema automobila, ali ni Enver Hodža nema automobil! To je pravi komunizam!“
Oslonjen na globalni radikalizam 60-ih, kosovarska omladina idealizovala je albanski staljinizam kao vitalnu i revolucionarnu alternativu jugoslovenskom kompromisnom odnosu sa zapadnim silama.
Na kraju, kinesko-albanski savez podstakao je širenje maoističkih ideja na Kosovu i kod albanske dijaspore. Kao deo marginalizovane, ruralne potklase, mladi albanski radikali na Kosovu imali su čemu da se dive u maoističkoj viziji seljačke pobune i nacionalnog oslobođenja.
Uprkos njegovoj istrajnosti u okviru radikalnih političkih krugova, hodžizam je imao ograničenu popularnost među širom kosovskom populacijom. Van krajnje levice, većina jugoslovenskih Albanaca bila je skeptična prema Hodžinom režimu.
Ograničena politika detanta koja je ostvarena između Beograda i Tirane krajem 60-ih, garantovala je jugoslovenskim Albancima više mogućnosti za putovanja u Albaniju. Siromaštvo i politička represija kojoj su bili svedoci tamo, služila je da sruši iluzije svima, osim pristalicama najradikalnije ideologije. Brutalnost Hodžinog režima ostavila je poseban utisak na kosovske Albance, pošto je većina njih imala čvrste porodične veze sa siromašnijim severom Albanije, gde je stanovništvo bilo izloženo žestokim progonima od strane države.
Uprkos strepnjama pristalica čvrste linije u okviru jugoslovenskih bezbednosnih ustanova, hodžizam je predstavljao samo mali deo nacionalnog pokreta na Kosovu. Njegova istrajnost, međutim, osigurala mu je mnogo veću ulogu od njihovog nejednakog prisustva u društvu.
Dva nacionalizma
Počev od 1968. godine, kosovsko-albanski nacionalni pokret počeo je da se račva na dva posebna tabora: umereno, ,,jugoslovensko“ krilo i radikalniju ,,hodžističku“ struju. Novembra 1968. godine, protest nekoliko hiljada studenata u Prištini pokrenuo je demonstracije u celoj pokrajini, sa zahtevom da se Kosovu dodeli status republike.
Odgovor jugoslovenske države bio je dvostruk: s jedne strane, policija je nasilno ugušila demonstracije; s druge, federalno rukovodstvo predstavilo je niz reformi. Novim uredbama štitio se jezik i kulturna prava Albanaca, garantovano im je unapređenje na pozicije političkog rukovodstva i proširila se autonomija pokrajine.
Vrhunac ovih reformi došao je sa Ustavom iz 1974. godine, koja je Kosovu de facto dodelila status republike. Do kraja 70-ih, jedan deo kosovskih Albanaca bio je integrisan u birokratiju jugoslovenske države, a intelektualna elita počela je da cveta u većim gradovima. To je omogućilo osnovu za razvoj umerenog krila albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu. Izbegavajući bilo kakve veze sa Narodnom Republikom Albanijom, ova lokalna politička klasa tražila je veću autonomiju putem dublje integracije sa jugoslovenskim institucijama.
Političke i kulturne reforme 70-ih, međutim, malo su učinile u borbi protiv siromaštva na Kosovu. Početkom 80-ih, po svim ekonomskim indikatorima Kosovo je bilo dosta iza jugoslovenskog proseka i jaz je bio sve veći. Iako je zvanična stopa nezaposlenosti u pokrajini bila 27,5 procenata, stvarna nezaposlenost bila je mnogo veća, zamaskirana visokim brojem upisa na univerzitete, podzaposlenošću i masovnim migracijama.
Štaviše, prioritetan položaj ekstraktivne industrije nastavio je da isključuje veliko seljačko stanovništvo iz državnih razvojnih programa.
Neuspeh kosovskog rukovodstva da razreši ove ekonomske probleme stvorio je plodno tlo za radikalniju ,,hodžističku“ struju u nacionalnom pokretu. Tokom 70-ih, organizacije kao što je ,,Revolucionarna grupa Kosova“ raširile su se među rastućom dijasporom u Nemačkoj, Švajcarskoj i Sjedinjenim Državama. Iako još uvek marginalne na samom Kosovu, ove grupe počele su da nalaze podršku među rastućom studentskom populacijom na Univerzitetu u Prištini.
Za ove radikale, umereno rukovodstvo u pokrajinskoj vladi predstavljalo je kompradorsku buržoaziju koja služi interesima kolonijalnog režima u Beogradu, podržanom od strane Zapada.
Napetosti između ova dva krila nacionalnog pokreta na Kosovu buknule su u proleće 1981. godine, kada su protesti studenata ponovo izazvali talase demonstracija u celoj pokrajini. Narednih nekoliko nedelja, desetine hiljada studenata, radnika, zemljoradnika i nezaposlene omladine izašlo je na ulice da osudi rukovodstvo i zatraži da se Kosovu dodeli status republike.
Represija je bila brza i surova, gde je pokrajinsko rukovodstvo pustilo na demonstrante hiljade policijskih i federalnih trupa. Kosovo je ličilo na okupiranu teritoriju i između marta 1981. i novembra 1988. godine, procenjuje se da je 584.373 Albanaca uhapšeno, internirano ili saslušavano.
Raširena represija pružila je prvu pravu priliku hodžističkim grupama da prošire svoj uticaj. Početkom 80-ih, ovi rasuti i fragmentirani aktivisti krenuli su da se ujedinjuju u širi narodni front. Njihovi napori doveli su do osnivanja Kosovskog narodnog pokreta (KNP), organizacije koja će kasnije formirati jezgro OVK.
Zemlja aparthejda
Napetosti između dve frakcije albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu postale su očiglednije krajem 80-ih, dolaskom na vlast Slobodana Miloševića u Srbiji i početkom komadanja jugoslovenske federacije na osnovu nacionalnih pretenzija.
Miloševićev uspon signalizirao je početak krize za političku klasu na Kosovu. Mobilišući srpski nacionalizam koji će ga uzdići na pozicije moći, Milošević se zakleo da će „vratiti Kosovo Srbiji“. Između 1987. i 1990. proširena autonomija Kosova je odbačena, a državne i partijske institucije očišćene su od većine svojih albanskih članova. Albanci su masovno otpuštani sa kosovskih novina, radija i televizije i zamenjeni Srbima. Od Univerziteta u Prištini traženo je da smanji prijem albanskih studenata i poveća kvote za Srbe i Crnogorce.
Do početka devedesetih, Kosovo je faktički postalo zemlja aparthejda. Kako su pokrajinske institucije nestajale, proterani članovi kosovske političke klase naterani su da se pregrupišu u okviru nove organizacije: Demoratske lige Kosova (DLK).
Osnovana decembra 1989. godine, DLK je ubrzo postala masovna organizacija, sa oko 700.000 članova širom sveta do 1991. godine i proglasila sebe kosovskom ,,vladom u izbeglištvu“. Pod vođstvom Ibrahima Rugove, DLK je gledala da se izbori za nezavisnost putem strategije pasivnog otpora, zalažući se za bojkot srpskih institucija i stvaranje albanskih paralelnih institucija. Nenasilje, smatrao je Rugova, zadobilo bi simpatije Zapada za konačnu stranu intervenciju radi odbrane kosovskih Albanaca.
Ova strategija primila je ozbiljan udarac 1995. godine, kada su međunarodni pregovarači, tražeći mir u hrvatskim i bosanskim građanskim ratovima odbili da se pozabave pitanjem Kosova. Dejtonski sporazum, koji je okončao jugoslovenske ratove, ostavio je Kosovo pod čvrstom rukom Beograda.
Naši prijatelji u Vašingtonu
Sumrak Demokratske lige Kosova signalizirao je uspon radikalnijeg Kosovskog narodnog pokreta. Od svog nastanka 80-ih, KNP je nastavio militantnim putem do oslobođenja Kosova. Aktivisti u izgnanstvu učili su vojne taktike oslobodilačkih grupa kao što su ETA, PLO i IRA. Takođe, debatovalo se o prikladnom obliku oružane borbe na Kosovu: da li bi partija trebalo da uđe u poduži građanski rat ili bi trebalo da naoruža lokalno stanovništvo za ustanak nalik intifadi?
OVK je formirana 1993. godine, kao oružano krilo Kosovskog narodnog pokreta. Narednih godina, aktivisti OVK uspešno su organizovali mrežu konekcija u siromašnim, ruralnim zajednicama duž celog Kosova i poboljšali načine skupljanja novčanih sredstava od dijaspore.
Neuspeh pacifističke strategije DLK 1995. godine, stvorilo je prostor za izlazak OVK van političkih okvira. Grupa je, 1996. godine, objavila svoj prvi pamflet i započela kampanju napada na srpsku policiju i Albance ,,kolaboratore“.
Iako ima korene u marksizmu-lenjinizmu KNP-a, OVK koja se pojavila 1996. godine, bila je radikalno drugačija politička zver od svojih hladnoratovskih prethodnika.
Najočiglednija razlika bila je veza OVK sa zapadnim silama. Kako je Henri Perit (Henry Perritt) zabeležio, veoma mali broj članova OVK je smatrao da se Kosovo može osloboditi samo čistom oružanom silom. Štaviše, gerilska kampanja namenjena je da ostvari šire političke ciljeve tako što bi isprovocirala intervenciju Zapada na Kosovu, koja bi podržala samoopredeljenje Albanaca.
Iako su decenijama osuđivali Titove rukovodioce kao revizionističke ,,lakeje“ zapadnog imperijalizma, OVK radikali sada su gledali u te iste imperijaliste kao njihovo poslednje utočište.
Nekoliko faktora mogu objasniti ovaj preokret. Prvo, strategija narodnog fronta, kojoj se većina hodžističkih grupa okrenula nakon 1981. godine, umesto socijalističke revolucije, davala je prioritet borbi za nacionalno oslobođenje.
Borba za ruralnu potklasu protiv urbane političke klase, dovela je do uspona tog nejasnog političkog subjekta: ,,narod“. Ovo ideološko iskliznuće olakšalo je usvajanje albanskog nacionalizma od strane OVK uveliko odvojenog od svoje klasne politike.
Drugo, raspad komunizma u Albaniji 1992. godine, obelodanio je svirepu prirodu hodžističke države, naročito među dijasporom. Uzdavši se u dijasporu za finansiranje, KNP je odbacio svoju marksističko-lenjinističku retoriku.
Treće, kraj komunizma transformisao je geopolitiku na Balkanu. Tokom hladnog rata, savez Jugoslavije sa Zapadom omogućio je hodžističkim aktivistima da poistovete ,,srpski kolonijalizam“ na Kosovu sa zapadnim imperijalizmom u regionu. Građanski ratovi u Bosni i Hrvatskoj, međutim, demonstrirali su koliko su, zapravo, Miloševićevi ostaci Jugoslavije otuđeni od Zapada.
Pošto su američki politički stratezi gledali da od NATO-a stvore međunarodnu bezbednosnu snagu, jugoslovenska kriza ponudila im je pogodno tlo za testiranje nove paradigme ,,humanitarne intervencije“.
Predusetljivi prema mogućnostima koje je ovaj novi geopolitički trenutak stvorio, vođstvo OVK počelo je da odvaja problem srpskog kolonijalizma od zapadnog imperijalizma, naposletku gušeći kritiku potonjeg u celosti.
Do sredine 90-ih, OVK je, od politike marksizma-lenjinizma, koja je karakterisala kosovsko-albanski radikalizam tokom hladnog rata, zadržala samo neznatni deo. Verovali su da je put ka oslobođenju išao preko Vašingtona.
Radikalno sužavanje
Intervencija NATO-a jeste pomogla da se osiguraju uslovi da Kosovo jednostrano proglasi nezavisnost od Srbije, 2008. godine. Pored toga, ideološka transformacija OVK imala je brojne posledice po kosovsku politiku.
Prvo, doprinela je okretanju ka šovinističkom nacionalizmu. Iako je hodžizam uvek bio povezan sa albanskim nacionalizmom na Kosovu, on je ipak zadržao internacionalni duh. Hodžisti su se zalagali za solidarnost sa ostalim narodima Balkana i naposletku verovali u buduću federalizaciju regiona. Čak 1997. godine, stari marksista-lenjinista Adem Demaći je i dalje predlagao federaciju Srbije, Crne Gore i Kosova – ,,Balkanija“ – kao rešenje za sukobe u eskalaciji.
Ovaj internacionalizam kasnije je izbačen iz ideologije OVK i u njihovim redovima dozvoljen je uspon žestokih šovinističkih pozicija albanskog nacionalizma, često sa surovim posledicama po srpsku i romsku manjinu nakon rata.
Drugo, nestanak klasne politike pomogao je da se olakša put za uspon OVK kao dela nove vladajuće klase.
Nakon povlačenja srpske vojske u junu 1999. godine, Kosovo je stavljeno pod administraciju Ujedinjenih nacija, koja je nadgledala stvaranje privremenih vladinih institucija. Vođstvo OVK je ubrzo iskoristilo novostvorenu narodnu podršku i stvorilo efektivan monopol nad silom kako bi osiguralo moćne i unosne pozicije u okviru tih institucija. Kao jezgro nove političke klase, bivše vođe OVK ponašale su se slično svojim prethodnicima, koristeći vladine institucije za lično bogaćenje, akumulaciju moći i osvetu.
Osim toga, bliske veze koje je bivša OVK gajila sa međunarodnim silama, značilo je da je ova politička klasa povezana sa neuspehom institucija UN da ostvare ozbiljniji razvoj ove male, ratom razorene zemlje. Smatra se da otpor okupaciji Kosova od UN nije došao od bivše OVK, već od antikolonijalnog Vetëvendosje! (Samoopredeljenje) pokreta, čije se vođstvo razvilo iz masovnih studentskih protesta devedesetih.
Konačno, oslanjanje OVK na intervenciju zapadnih sila obezbedilo je legitimaciju doktrine ,,humanitarne intervencije“ i novu bezbednosnu paradigmu koju su razvili američki stratezi, kako bi dali novu svrhu NATO-u. U tom smislu, moramo uzeti u obzir da je rat na Kosovu bio značajni korak na putu za invaziju Avganistana 2001. godine i Iraka dve godine kasnije.
Da vođstvo OVK nije bilo u stanju da uzme u obzir šire posledice njihovog saveza sa Zapadom, svedoči o radikalnom sužavanju njihovog političkog pogleda na svet.
Izvor JACOBIN MAGAZINE
PREVOD Goran Radlovački