Deseti avgust i veliki antilitijumski protest je došao i prošao. Tri mirne nedelje kasnije, možemo slobodno reći da su masovni protesti protiv iskopavanja litijuma i bora potpuno stali. Iako je sam skup „Rudnika neće biti“ izazvao do sada neviđenu reakciju Vučićeve policije, sa sigurnošću možemo reći da to nije glavni razlog posustajanja ekoloških protesta. Nešto mora da škripi čim se na prvu represivnu reakciju sistema odgovorilo odustajanjem od blokada saobraćajnica, zaboravljanjem da je cilj protesta izglasavanje neophodnih zakona, i svođenjem celokupnog protesta na nekoliko mirnih okupljanja ispred Vučićeve omiljene policijske stanice i njegove državne televizije. Prvu analizu pod naslovom „Zašto beogradski protesti nisu urodili plodom i kako da se oporavimo od tog poraza“ napisao sam za blog političke organizacije DP Plamen. Reakcije na taj tekst, kao i moja investiranost u razvoj antilitijumskog pokreta, navele su me na ideju da proširim analizu ovog poraza. Neko bi mogao da pita: „Zaista, da li je najveći problem to što se sada organizuju protesti za oslobađanje uhapšenih i optuženih? Pa zar da ih ostavimo na cedilu?“ Odgovor je prost. Nipošto ne smemo ostaviti žrtve režima na cedilu! Svako ko drži do antilitijumskog pokreta i antirežimskog delovanja mora učiniti sve što može da svi ti ljudi budu pušteni na slobodu i oslobođeni od svih optužbi. Međutim, protesti protiv represije niti mogu niti smeju da ukinu ili bace u zapećak glavni tok borbe i njen osnovni cilj – donošenje Zakona o zabrani iskopavanja litijuma i bora. Mogli bismo reći da je to zdravorazumska i očigledna stvar, ali pre takve izjave bismo morali da pogledamo kakvo je stanje u javnosti. Režimska glasila nema smisla ni komentarisati. Mi ćemo se zato skoncentrisati na one ostatke ostataka javne sfere koji postoje u građanskim glasilima i na društvenim mrežama.

Jedan deo antirežimske javnosti je u potpunom poricanju da su avgustovske blokade propale i da je pokret zbog toga pretrpeo ozbiljne gubitke. Sa nekom naknadnom pameću, oni na tviteru trube da skup od 10.08. nije ni trebalo da napravi neki proboj na ekološkom frontu (što smo se skupljali u onolikom broju onda?), da je puka činjenica da je protest bio masovan već sama po sebi „pobeda“ uz koje poslovično „biće to sve u redu“, itd. Drugi deo te javnosti, je, pak, svestan propusta. Međutim, umesto da pristupi konstruktivno i ponudi kritiku, bavi se vređanjem naroda i sebe samog zbog neuspeha. Rasne primere ovakvog elitizma, ali i autentične ideološke autodestrukcije, mogli smo da pročitamo u tekstovima Lidije Valtner i Nemanje Rujevića. Ukratko, obični učesnici protesta su sami krivi što protest nije uspeo. Oni nisu efikasno blokirali saobraćajnice jer im prosto „nije dovoljno loše“ („Možda je problem u vama?“, dobaci neko iz groba). Sintezu ta dva stava čujemo kod prosečnog šetača. Svi ga dobro poznajemo. To je onaj tip koji se lako odlučuje da radi nešto protiv režima ali se veoma veoma teško odlučuje da uradi išta izvan onoga što mu organizatori protesta nalože. Takvi tipovi nekada i doslovno kažu: „Biće to sve ok, jer nije važno šta se i kako radi nego da je organizator posvećen čovek koji će, koliko-toliko, istrajati za razliku od nas, običnog naroda, koji smo u osnovi neposvećeni i neobrazovani.“ Zamenite reč „organizator“ sa „opozicioni lider“ i sve će vam biti jasno.

Da bismo sproveli kritiku ovakvog šetajućeg uma, mi ga pre svega ne smemo vređati jer je u pitanju svetonazor koji zatičemo kod radnog naroda koji se iskreno protivi režimu na ulici. On nije toliko plod ličnog nemara ili neznanja šetača koliko rezultat združenog ideološkog rada režimskih i antirežimskih medija. Kako funkcioniše ova njihova simbioza? Dosta nezadovoljnih građana vidi Vučića kao plod trulog sistema i tvrdi da on mora biti razmontiran istog dana kada diktator padne s vlasti. Režimski mediji, pak, svaku kritiku sistema predstavljaju kao revolucionarnu, pučističku i ubilačku. Antirežimski mediji, pak, redovno namiguju na te antisistemske prakse (malo malo pa neki Ćutini ustanci, bune i najave obračuna). Međutim, kako nijedan antirežimski mediji ne postavlja osnovna pitanja antisistemske borbe, kao što su pitanja društvene i prirodne neodrživosti ekonomskog modela koji ovde postoji od 1990. godine, te budućnosti privatne svojine na kojoj takva ekonomija počiva, a usput i dobrano promovišu stranke krupnog kapitala koje žele da dođu na vlast bez ikakve promene ekonomskih odnosa, njihovi antisistemski migovi se pokazuju kao samo još jedna sistemska podvala. Možemo reći da je konačni efekat takvih njihovih praksi upravo proizvođenje pristanka na postojeći društveno-politički sistem kroz sprečavanje govora o drugačijim ekonomskim odnosima i oblicima svojine. Oni navode našeg prosečnog šetača da bira između dve identitčne opcije u nikada dovršenom dvopartijskom sistemu zasnovanom na dva prividno sukobljena kapitala. Da bismo čoveka koji veruje takvom sistemu preumili, i doveli ga do toga da, u sopstvenom interesu, jednako lako deluje i protiv režima i protiv unutarsistemske opozicije, moramo ga pre svega razumeti. Osim nametanja osnovne lažne dileme, da možemo „birati“ između održavanja sklerotičnog režima i dovođenja haotične opozicije, antirežimski mediji i društvene mreže serviraju našem prosečnom šetaču vrlo konkretne sistemske ideološke podvale u vezi sa protestima.

 

Politički dometi građanskog i političkog aktivizma

 

Zavrtanje Vučićeve diktatorske ruke da donese zakon koji ne želi u suštini nije posao za neprofilisanog građanskog aktivistu nego za političara. Da li to znači da na čelu svake akcije mora biti stranački čovek „u odelu“? Ne, baš naprotiv. Da li aktivista može delovati kao političar i da li postaje političar kada tako porazi i ponizi Vučića. Da. Obe stvari je dokazao kontroverzni aktivista-političar Savo Manojlović još 2021. godine. Međutim, takve figure ne niču preko noći. Ne možemo očekivati od relativno nepoznatih aktivista i pitanja litijuma da magično reše sve nagomilane političke probleme Srbije. Prosistemski opozicioni mediji su doprinosili tom navijačkom i politički nepismenom mešanju građanskog aktivizma i opozicionog političkog delovanja. Na taj način, oni su našem prosečnom šetaču podigli očekivanja od protesta do maksimuma. Umesto da očekujemo da aktivisti koriguju vlast u jednom pitanju (što je realno), mi od njih očekujemo opozicionu političku aktivnost koja za cilj ima obaranje režima i dolazak neke nove vlasti koja će rešiti sve naše probleme (što je potpuno sumanuto). Dakle, uoči protesta naš šetač misli da će rešenje jednog ekološkog pitanja dovesti do političkog čuda.

Na dan protesta su ga zatim dočekale sledeće pojave: premala organizacija za koordinisanje ogromnim brojem okupljenih ljudi, zvučnici koji ne mogu da nadglasaju masu, blokada vikendom slabo prometnih saobraćajnica, slaba pokrivenost protesta redarima i slaba komunikacija organizatora sa masom (mnogi nisu znali da li se blokira Gazela ili Prokop). Sa izuzetkom pokreta Kreni-Promeni, opozicione stranake su odbile da svoju infrastrukturu prilože za svenarodni protest (kao da se čulo neko „a gde sam tu ja?“). Opšti utisak je bio da su Zlatko Kokanović i drugari sami na svetu. Naš prosečni šetač, i dalje pun poverenja, već ima opravdane sumnje. On ima nerealna očekivanja ali i vrlo realnu sliku slabašne organizacije i loše odabrane lokacije za blokadu dok  mu antirežimski mediji i društvene mreže još uvek pumpaju očekivanja. U toku večeri 10.08. mogao je svojim očima da vidi veliki rastur mase, gaženje grupe protestanata na Gazeli, odbijanje organizatora da za taj propust prihvate odgovornost, kao i spore i nejasne šeme smena protestanata na blokadama.

 

Saradnja organizatora protesta sa policijskim inspektorima

 

Tu dolazimo do verovatno najvažnijeg medijskog sadržaja koji je demoralisao našeg prosečnog šetača – saradnja organizatora sa inspektorima Javnog reda i mira (JRM) PU Beograd koja je dokumentovana na društvenim mrežama. Nema potrebe da izlažemo nedavni istorijat beogradskog JRM-a i karijerne puteve viđenijih inspektora u njemu. Ukratko rečeno, Beograd često protestuje zbog diktatora Vučića. JRM zato mora biti njegov i raditi u njegovom interesu tako što će protestante „zavlačiti za Goleš planinu.“ Inspektori koji to rade vešto dobijaju unapređenja, a oni koji to rade nevešto bivaju skrajnuti. Autentični snimci na kojima organizatori poput Ivana Bjelića i Nikole Ristića (organizacija SviĆe) pričaju o svojim ranijim sastancima i saradnji s inspektorima JRM-a, su bili i ostali dobra podloga za ovaj argument. Bjelić je priznao u kameru Srđana Žunića da je prilikom decembarskih protesta sedeo sa visokim inspektorom JRM-a u kafiću i to nikada nije demantovao. Nikola Ristić se u decembru u kameru Srbin Info-a hvalio kako je u koordinaciji“ sa policijom „neutralisao“ grupu od troje, četvoro ljudi kojima je jedini greh bio što su hteli da pomere nelegalnu ogradu koju je Vučić postavio ispred RIK-a. On to takođe nikada nije demantovao. Onima koji misle da se sa tom praksom prestalo uoči beogradskog skupa, grdno se varaju. Ristić je na tviter spejsu „Bore Konja”, nakon ukidanja presude koja ga je nakratko poslala u Padinjak, potvrdio da je kontakta i komunikacije sa inspektorima JRM-a na Prokopu bilo skoro do trenutka hapšenja. Ukoliko se slažemo sa osnovnom pretpostavkom, da je posao JRM-a da protestante zavlači i dezavuiše radi razvodnjavanja protestnih skupova, postavlja se pitanje zašto bi bilo ko pričao sa Vučićevim inspektorima? To u praksi rade samo ucenjeni ljudi, cinkaroši ili ubačeni elementi. Šta god da je slučaj, dva viđenija lidera protesta su se temeljno iskompromitovala u očima javnosti.1

Ukoliko ponovo pogledamo na našeg prosečnog šetača, videćemo jezivu sliku. Naime, on sada, uz svoja nerealna očekivanja i poljuljanu veru u izabrani metod borbe, vidi i organizatore koji pre i posle skupova ćućore sa inspektorima JRM-a. Pošto sve to znamo, možemo da se zapitamo ko sme da zameri našem šetaču što ne vidi sebe u tom neinspirativnom, slabo organizovanom i bezbednosno izbušenom protestu? Ko da mu zameri što sutradan nije došao na proteste podrške uhapšenima? Da li treba da pristane i na to što mu organizatori ove nove proteste „za pravdu“ predstavljaju kao zamenu za proteste „protiv litijuma“?

Sudeći po tome što smo do sada izložili, deluje da mi, umesto da kritikujemo, zapravo samo opravdavamo našeg umerenog šetača. Važno je da napomenemo da naš problem s njim nije moralne ni vrednosne prirode (je li on dobar ili loš?) već naučnoteorijske. Mi zato postavljamo tri ključna pitanja: Ko i šta određuje šta šetač može izabrati na ulici? Ko je ga je to osudio da bira ili da ćuti Vučiću ili da ćuti lideru opozicije/aktivista? Zašto se on i svi poput njega, koji su direktno pogođeni režimskim i antirežimskim divljanjem unutar sistema, tako lako povlače iz borbe jednom kada ona zahteva minimum antisistemskog pristupa?

 

Klasni karakter antilitijumskog pokreta

 

Početkom 2019. godine pisao sam o truleži tog, nikada do kraja uspostavljenog, dvopartijskog sistema i greškama šetalačkih protesta od 2016. do tada. Nešto se, međutim, promenilo u prvoj godini korone. Naime, novi ciklus krize kapitalizma doveo je do zaoštravanja društvenih odnosa. Usled toga, javila se jedna lepa protivrečnost koja se pokazala kao motor svih budućih protesta od 2020. do danas. Zbog interesa krupnog kapitala (ili logike sopstvene kapitalističke vlasti u doba krize), Vučić od početka 2020. je redovno prinuđen da povlači poteze kojima ne može a da ne ugrozi kako svoje verne klijente iz javnog sektora i obično članstvo SNS-a, tako i mase nestranačkog radnog naroda. Oni, pak, ne mogu da se ne ujedine i pobune jer ih ovaj stavlja u nemoguće situacije. Ova nova igra nije sama po sebi garant bilo kakvog uspeha ni za opoziciju ni za aktiviste. To kažemo jer su se mase do sada istinski pobunile svega dva puta – protiv Vučićevog ograničavanja slobode kretanja građanima (2020.) i protiv Vučićevog Zakona o eksproprijaciji (2021.). Za razliku od ranijih protesta, ovde očigledno postoji ugroženi ekonomski interes više različitih klasa koji ima kapacitet da ih objedini i pokrene na zaustavljanje saobraćajnica i institucija. Ograničena sloboda kretanja u julu 2020. godine štetila je uslužnom sektoru i njenim potrošačima, a Zakon o eksproprijaciji pretio je gubitkom zemljišnog poseda gotovo svakom čoveku koji nije u vrhu SNS-a. Ko je pratio te proteste mogao je da vidi sledeću pravilnost – čim se ugroženi ekonomski interes odbrani, a Vučić pruži garancije da će se „mir i stabilnost“ vratiti, interesovanje za proteste opada gotovo preko noći. Na prvi pogled, mogli bismo reći da nema razloga da se prestaje sa pobunom protiv Vučića nakon što je ispunio tek minimalne zahteve. Budući da je on najodgovorniji za nanošenje štete u oba slučaja, i da će biti jednako odgovoran za istu štetu u budućnosti, možemo da se zapitamo zašto bi neko, ko je neposredno oštećen njegovim političkim odlukama, prestajao s antirežimskim aktivnostima i odbijao da se postavi ofanzivno? Zašto dokazanoj štetočini, koja je na kolenima, ne bi zahtevao dodatne ustupke ili čak silazak sa vlasti?

Možemo se zanositi popularnim režimskim i antirežimskim idejama, da smo mi kao narod drž’ -ne daj vezani za demokratski proces i da vlast menjamo isključivo na izborima, da je Vučić batinom razbio proteste ’20. ili da ih je ’21 rasturio isključivo Savom Manojlovićem. Međutim, da nije bilo idejnog pristanka masa da se sve vrati na staro, mogao bi on da vrti opšta mesta, tuče i spletkari sa Manojlovićem koliko mu volja, ništa ga ne bi spasilo novih ustupaka ili pada s vlasti. Taj refleksni „povratak na staro“ je ništa drugo nego delovanje materijalne sile vladajućih ideja. Kako Marks kaže, to su upravo ideje vladajuće klase. U našem slučaju, to znači da mase pristanu da, nakon malih korekcija vlasti, sve ostane tačno kako je bilo tih „slučajnih“ sudara vlasti i naroda. Jedino vladajuća ideologija i pristanak ljudi na nju može toliko efikasno da razreši velike nemire.

Na šta to tačno pristaju oštećeni i zašto tako lako i brzo odustaju? Jedino nemoralističko i vrednosno neutralno objašnjenje njihovog ponašanja je da se kod tih pojedinaca vladajuća ideologija javlja u formi verovanja u sopstveni materijalni status kao u najvažnije svojstvo sopstvene društvenosti (statusni identitarizam). Šta to znači? Ukoliko je pobornik te ideologije materijalno i finansijski stabilan, on ili ona veruje da je član ovog društva, a ako to nije, onda veruje da je iz društva izopšten/a i da ničemu ne vredi. Poborniku ove ideologije je ideja sopstvene materijalne i finansijske stabilnosti važnija od toga koliko realno poseduje i prihoduje i da li je to zaista stabilno (ili pak jako nestabilno i prožeto siromaštvom). Ta ideja stabilnosti stoji na tri stuba: fizičkoj bezbednosti, mogućnosti privređivanja, slobodnoj i udobnoj potrošnji. Kada je Vučić doneo npr. Zakon o eksproprijaciji, on je istovremeno ekonomski narušio mogućnosti mirnog privređivanja jednog dela radnog naroda i suštinski ugrozio ideju stabilnosti i udobne potrošnje svim ostalim građanima. U tim i takvim protestima, uvek imamo osnovni ekonomski motiv manjine, kojoj je privređivanje ugroženo, i ideološku krizu većine, kojoj je ugrožena komforna potrošnja. Kada tako postavimo stvar, navedeni protesti ’20. i ’21. su ništa drugo do iskreni napori tih i takvih pobornika vladajuće ideologije, ne da uvedu reforme ili drugačiji sistem, nego da ostanu dobri podanici starog sistema iz kojeg im preti ispadanje.

Antilitijumski protesti se, makar do sada, ne izdvajaju iz te matrice.2 Prosto rečeno, seljaci i radnici se bore protiv nasrtaja vladajuće klase koristeći ideje vladajuće klase. Osim što im je preko potrebna proleterska i komunistička perspektiva, dakle, ideje onih koji ne žele da se bore za mrvice sa buržujskog stola već za pravo radničke klase da poseduje čitav društveni proizvod, njih muči i politička podela pokreta koja proizilazi iz klasne. Dok seljaci Jadra i radni narod Loznice i Valjeva nesumnjivo brane svoj način privređivanja i buduću potrošnju, radni narod Šapca, Beograda i ostalih gradova koji nisu direktno pogođeni mogućim rudarenjem, brane isključivo slobodnu i udobnu potrošnju. Iako su seljaci ti kojima je ugrožena proizvodnja, i bezobzira što su medijski najviše eksponirani, oni su manjina. Većinu čini gradsko stanovništvo. Dakle, oni kojima je ugrožen komfor slobodne potrošnje. Sa njihovog stanovišta, čak i da Rio Tinto zagadi Savu i ugrozi vodosnabdevanje u Beogradu i Šapcu, moguće je kupovati flaširanu vodu, roditelj može voziti svoje dete iz zagađenog grada na planinu svaki vikend, ali to su pre svega oblici neudobne potrošnje pa tek onda dodatna opterećenja za kućni budžet (ili, kako bismo mi rekli, faktori koji umanjuju mogućnost privređivanja te gradske većine). Tako razmišlja pobornik vladajuće ideologije čija sredstva za život nisu pod udarom. Ma koliko se tviter i Nova S trudili da vas ubede da je glavna politička podela unutar antilitijumskog pokreta između „nacionalističkog seljaštva“ i „liberalnog građanstva“, to nije tačno. Glavna podela ovog pokreta je podela na pobornike dve pomenute politike komfora. Prvi žele da ih rudarske kompanije i vlast puste da zarađuju i troše kao i do sada, a drugi samo žele da nastave da troše kao i do sada. Vučićev zadatak u ovakvim situacijama je izuzetno lak. On mora samo da ukloni ekonomski motiv prvih i ojača osećaj komfora kod drugih i to je to – ponovo važi kredo „Mir, stabilnost, Vučić.“

 

Kako da zaustavimo i trajno preobratimo šetača u antisistemskog borca?

 

Ova protivrečnost koju vidimo kod antilitijumskog pokreta ujedno objašnjava osnovni ideološki i politički domet našeg prosečnog šetača. Mada sa seljakom ima dosta idejnih sličnosti, on nije seljak. Radnik nije jer nikako ne bi mogao pristati na ideje i politike radničke klase (stran mu je i borbeni sindikalizam a kamoli proleterska revolucija). Ne. On je po idejama, politikama i klasi sitni buržuj (tim redosledom) – neko kome je ugrožen komfor slobodne potrošnje i ko želi da ostane deo sistema po svaku cenu. Baš zato što je on prosečni protestant, svi naši dosadašnji protesti ne samo da su loše organizovani i mlitavi nego su i klasno osuđeni na neuspeh. Pa ko bolje poznaje šta večito uzjogunjeni, večito gladni, stini buržuj Srbije želi od najvećeg sina te klase, diktatora Aleksandra Vučića?

U slučaju borbe protiv iskopavanja litijuma, usled preovladavanja i favorizovanja ovog tipa protestanta od strane organizatora, mi i dalje pokušavamo da objasnimo investitorima i političarima vladajuće klase zašto treba da poštuju naša prava da pod njima privređujemo i trošimo našu crkavicu. Šta pa onda možemo očekivati od takvih protesta ukoliko ne dođe do ozbiljne proleterske i komunističke intervencije? Da li treba da nas čudi što se tokom naših masovnih okupljanja javlja simbioza prosečnog šetača i političkih karijerista? I jedni i drugi dolaze iz iste klase i dele iste ljubavi. Za potrebe protesta, šetač svoju ljubav za komfornu potrošnju proširuje na komfornu potrošnju političkih sadržaja (koja se mistifikatorski naziva „strahom“ od agresivnije pobune), a karijerista tome pridodaje svoju ljubav za komfornu potrošnju sopstvenog lika i dela. Prvi uživa u bundžisanju „bez puno zameranja“ i „gužve“, drugi u izigravanju „vođe“ „pobune“ bez ikakavih posledica i efekata. Šta drugo može biti rezultat ove malograđanske romanse nego još jedna mlitava i besmislena šetnja? Eto kako nastaje još jedan razvodnjeni protest za koji kaobajagi „nikom nije stalo“ (a zapravo su svi frustrirani i besni zbog 1001. poraza na istu foru). Komfor nije zamena za politiku ali svedoci smo da, pod diktatorom Vučićem, komfor funkcioniše kao politika i mi to moramo razbiti ako želimo da imamo uspešne proteste.

Tek sa ovim klasnim i teorijskim uvidima smemo da kritikujemo našeg prosečnog šetača. Sve izvan jedne teorijski informisane kritike je ili moralizam (Balaševićevo „krivi smo mi“) ili defetizam (osuđeni smo na poraz, a Vučić na pobedu) ili neka razvijenija forma vladajuće ideologije. Ono što smo saznali o našem umerenom šetadžiji je da nije samo on kriv zbog ograničenja koja u politiku uvodi njegova matična sitna buržoazija. U pitanju je klasna i politička problematika u kojoj on učestvuje ali koja ga nadilazi.3 Zato komunistička intervencija u ovakve proteste ne sme voditi otuđivanju šetača nego saradnji sa njima kada dejstvuju progresivno i njihovoj transformaciji kroz ideološku i političku praksu kada greše. To se može postići pronalaženjem i podržavanjem najborbenijih elemenata u masi protestanata i bespoštednom borbom protiv komforne potrošnje političkih sadržaja ličnim primerom (staloženošću, preciznošću i drskošću u sudarima sa režimom). Umesto da ih zamaramo i igramo na njihovu pasivnost i komfor kao levi liberali, mi ih moramo inspirisati borbom, ličnom hrabrošću u sukobu s režimskim agentima, razotkrivanjem političkih karijerista kao agenata sistema i postavljanjem realnih i dostižnih ciljeva pred protestante. Konkretno sada, pošto je jedini pravi cilj antilitijumskog pokreta donošenje Zakona o zabrani iskopavanja litijuma i bora, vreme protesta mora biti neki dan u sred radne nedelje a mesto neka od prometnih saobraćajnica ili vitalnih institucija. Svi protestanti su dobrodošli ali prednost se mora davati najborbenijim elementima. Sa njima se već nešto i radilo na zadatku koji se sam nameće – formiranju narodne samozaštite od parapolicije i drugih agenata. Ti napori se moraju udvostručiti ako želimo da postignemo uspeh. Takođe, podrazumeva se da nema razgovora s policijom više od golog zakonskog minimuma. Tek kada primenimo ova jednostavna rešenja, čak i prosečan šetač će dati sebi slobodu da izazove režimsko-antirežimsku strukturu, da bi se konačno čuo i njegov glas a ne samo topot njegovih koraka.

  1. Ne samo Ristić, nego svako treba da zna – NA NARODNIM MITINZIMA SE NE PRIČA S POLICIJOM. Ukoliko protest nije spontan i mora se prijaviti, organizatori moraju ispuniti ono što je zakonski nužno (prijava protesta, obezbeđivanje redara i sl) i ništa više od toga. Za sve ostalo, službenici MUP RS i Vučića, imaju zakonska ovlašćenja i formalne načine da se obrate organizatorima i učesnicima protesta.
  2. Kada ekolozi-seljaci kažu našem prosečnom šetaču: „Nas ne interesuje (stranačka) politika“, na prvu bismo rekli da oni zaista ispravljaju grešku koju su antirežimski mediji napravili u glavi prosečnog šetača spajanjem aktivizma i opozicione politike. Međutim, oni na taj način rade još nešto. Kada dodaju onu univerzalniju: „Građani, nije ovo politika ovo je život!“, oni zapravo kažu sledeće: „Kolege pobornici identiteta zasnovanog na ideji lične materijalne stabilnosti, ni mi ne želimo da bilo šta menjamo politički, samo da nam vlasti ne diraju u ekonomsko-statusna pitanja – isto kao i vi što to ne želite!“ Čitaj: svi samo želimo da privređujemo to malo koliko možemo i da to što steknemo slobodno i potrošimo. Subjekti eksploatacije obraćaju se jedni drugima i lokalnom kapitalističkom šefu da im obezbedi uslove da i oni budu deo robno-novčane razmene. To nije ni krupnoburžujska ni proleterska ideologija nego jedna u suštini sitnoburžujska ideologija koja kliče: „Svi smo mi srednja klasa!“ – jer smo sopstveno siromaštvo i proleterstvo (makar idejno) precrtali. Ono što čini ovu ideju izuzetno uticajnom je što ne morate biti ušuškani činovnik, stručnjak, menadžer, ni pripadnik „srednje klase“ da biste verovali u nju.
  3. Da imamo prostora, pisali bismo o evropskom pa i o svetskom problemu „srednjoklasne politike“ danas. Reč je o opštem dometu sitnoburžujske politike. Njoj smetaju stvari koje vidi i koje joj remete pomenuti ciklus bezbednosti-privređivanja-potrošnje. Ta klasa sve manje ima kapaciteta da neki svoj pojedinačni problem uveže sa borbama radničke klase i tako ga uzdigne na nivo opšteg društvenog problema. Kada se ukloni posledica nekog problema, oni više ne pitaju za uzrok. Kako kažu Amerikanci „out of sight, out of mind“ iliti „što dalje od očiju, to dalje od srca.“