Najvažnije12 pitanje u teoriji kapitalizma je pitanje profita – odakle potiče profit3 i šta određuje njegovu veličinu? Profit je glavni motiv i primarna svrha kapitalističke proizvodnje, i glavna determinanta dinamike akumulacije kapitala.4 Kada su profiti visoki, onda će stopa akumulacije kapitala5 biti visoka, nezaposlenost će se smanjiti, i celokupno stanje privrede će biti dobro (period prosperiteta).6 S druge strane, kada su profiti niski ili nedovoljni, onda će stopa akumulacije kapitala biti niska, nezaposlenost će porasti, i celokupno stanje privrede će biti loše (period krize i recesije ili depresije).

Pored toga, pitanje porekla profita je važno i iz ideološkog ili etičkog razloga. Ako je izvor profita rad i napor kapitalista, onda je prisvajanje profita od strane kapitalista pravedno, pošteno i opravdano. S druge strane, ako je izvor profita rad radnika, onda je prisvajanje profita od strane kapitalista eksploatacija, i kapitalizam je inherentno nepravedan i nepošten ekonomski sistem.

Pitanje profita je glavno pitanje u Marksovoj (Karl Marx) teoriji kapitalizma. Veći deo prvog toma Kapitala7 govori o ovom veoma važnom pitanju, i svi glavni zaključci Marksove teorije proizilaze iz osnovne teorije profita. (Pitanje profita su takođe isticali i klasični ekonomisti, posebno Rikardo (David Ricardo).)8 Nasuprot tome, pitanju profita se u neoklasičnoj ekonomiji9 pridaje mnogo manje pažnje. Kao što ćemo videti kasnije, prinos na kapital10 je redefinisan u teoriji granične produktivnosti kao „cena kapitala”. U teoriji granične produktivnosti se kapitalu i prinosu na kapital uvek pridavalo mnogo manje pažnje nego radu i nadnicama, a u poslednjim decenijama su ovi prvi skoro potpuno ignorisani. Bez obzira na to, teorija granične produktivnosti ostaje najšire prihvaćena teorija prinosa na kapital od strane neoklasičnih ekonomista i opsežno se koristi u empirijskom radu.

Teoriju raspodele zasnovanu na teoriji granične produktivnosti razvili su krajem XIX veka Džon Bejts Klark (John Bates Clark) (SAD) i Filip Vikstid (Philip Wicksteed) (UK) i drugi.11 Promenljive određene u savremenim verzijama ove teorije su cene faktora proizvodnje – cena  rada (nadnica), cena kapitala (više o ovoj ključnoj promenljivoj u nastavku) i cena zemlje (zanemariću zemlju u nastavku). Prema ovoj teoriji, cene faktora proizvodnje određene su ponudom i tražnjom za ovim faktorima.

Funkcije tražnje za radom i kapitalom su izvedene na suštinski isti način, iz datih proizvodnih funkcija (Q = f(K, L))12 i uslova maksimizacije profita preduzeća prema kojem cena svakog faktora treba da bude jednaka graničnom proizvodu tog faktora.13 Granični proizvod svakog faktora je dodatni proizvod koji se proizvode ako se taj faktor poveća za jednu jedinicu, a svi ostali faktori ostanu konstantni.14 Matematički, granični proizvod svakog faktora je parcijalni izvod autputa po tom faktoru; na primer, granični proizvod kapitala je parcijalni izvod po kapitalu: (MPK = \partial Q/ \partial K).15

Funkcije ponude rada i kapitala su izvedene na različite načine. Ponuda rada je izvedena iz funkcije korisnosti pojedinaca i pretpostavke da svaki pojedinac bira broj sati tokom kojih želi da radi na osnovu kompromisa „rad-dokolica” kako bi maksimizirao svoju korisnost.16 Ova potpuno nerealna pretpostavka ne važi za kapitalističke privrede, u kojima su radnici najamni radnici, koji uglavnom ne mogu da biraju broj sati tokom kojih žele da rade, već su njihovi sati rada određeni od strane kupaca njihove radne snage.17 Ponuda kapitala je još problematičnija i još uvek nije dobila definitivnu obradu, što će biti razmotreno u nastavku.

Teorija granične produktivnosti dolazi do harmoničnog zaključka da je u ravnoteži18 cena svakog faktora jednaka njegovom graničnom proizvodu, što se uopšteno tumači tako da se svakom faktoru plaća onoliko koliko on doprinosi proizvodnji autputa.19 U nastavku ću pažnju usmeriti na teoriju granične produktivnosti kapitala i cenu kapitala.

1. „Problem agregacije”

            Ozbiljan problem u teoriji granične produktivnosti kapitala je takozvani „problem agregacije”, odnosno teškoća sabiranja različitih vrsta kapitalnih dobara da bi se dobila jedinstvena količina kapitala u proizvodnim funkcijama, čak i za pojedinačna preduzeća, a posebno za agregatne proizvodne funkcije (Džoun Robinson (Joan Robinson) je prva iznela ovu kritiku 1950-ih).20 Kapital je definisan u terminima fizičkih dobara, kao količina kapitalnih dobara (mašina, zgrada, opreme itd.) koja se koriste u proizvodnji. Ali nemoguće je zamisliti zajedničku jedinicu mere u kojoj bi se sve različite vrste kapitalnih dobara mogle razumno sabrati.

Prema tome, teorija granične produktivnosti ne pruža makroekonomsku teoriju raspodele dohotka između društvenih klasa, za razliku od Marksove teorije i Rikardove teorije, koje pružaju makro teorije klasne raspodele dohotka.

2. Tražnja za kapitalom – marginalni proizvod nije valjan pojam

            Još ozbiljniji problem postoji u izvođenju tražnje za kapitalom – izvođenje tražnje za kapitalom zasniva se na fundamentalnom pojmu granične produktivnosti, a granični proizvod kapitala nije valjan pojam. Postojanje sirovina u proizvodnom procesu (i intermedijarnih21 dobara uopšte) protivreči pojmu granične produktivnosti kapitala. Sirovine su inputi22 za proizvodnju koji se ne mogu održati konstantnim kako se autput povećava. Da bi se autput u industrijama koje proizvode dobra povećao, mora se povećati i količina sirovina koje se koriste za proizvodnju tog autputa (npr. više tkanine za proizvodnju još jedne košulje, ili više guma za proizvodnju još jednog automobila). Međutim, pojam graničnog proizvoda kapitala (tj. parcijalni izvod autputa po kapitalu) zahteva da se input kapitala poveća za jednu jedinicu, a svi ostali inputi moraju ostati konstantni. Ali nije moguće održati inpute u vidu sirovina konstantnim i proizvesti više autputa. Stoga pojam graničnog proizvoda kapitala protivreči samom sebi onda kada su sirovine uključene u proizvodnu funkciju, kao što bi trebalo da budu (ovaj fundamentalni problem važi i za granični proizvod rada i izvođenje tražnje za radom).

Štaviše, ako su sirovine uključene kao faktor u proizvodnu funkciju, kao što bi trebalo da budu, onda bi se njihova cena po svoj prilici određivala na isti način kao i cene ostalih faktora – izjednačavanjem cene sirovina sa graničnim proizvodom sirovina. Ali šta znači „granični proizvod sirovina”? Pojam graničnog proizvoda sirovina zahteva da se autput može povećati povećanjem sirovina za jednu jedinicu i držanjem svih ostalih inputa konstantnim. Ali kako je moguće povećati autput ako se i rad i kapital drže konstantnim – pomoću magije? Stoga pojam graničnog proizvoda sirovina takođe nije valjan, i sirovine se ne mogu razumno uključiti u teoriju granične produktivnosti.

Jedan od načina na koji su neoklasični ekonomisti pokušavali da se pozabave problemom sirovina – posebno u empirijskom radu – zasnivao se na pretpostavci da sirovine ne postoje, odnosno na pretpostavci da su proizvodne funkcije „proizvodne funkcije sa dodatom vrednošću”23, bez sirovina (i intermedijarnih dobara uopšteno) kao inputa. Međutim, ovo rešenje ne funkcioniše, jer je proizvodna funkcija fizički pojam – koji se sastoji od fizičkih veličina inputa i autputa – a dodata vrednost je nominalni pojam – razlika između cene autputa i cena intermedijarnih dobara. Može se oduzeti cena intermedijarnih dobara od cene autputa da bi se izračunala dodata vrednost, jer su obe cene nominalni pojmovi koji su samerljivi. Međutim, fizička količina intermedijarnih dobara se ne može oduzeti od fizičke količine autputa, jer su intermedijarna dobra i proizvedeni autput različite vrste fizičkih dobara – a te vrste su nesamerljive. Ne postoji zajednička jedinica mere u kojoj bi se moglo izvršiti ovo oduzimanje. Stoga je „proizvodna funkcija sa dodatom vrednošću” oksimoron.24

3. Ponuda kapitala – bez teorije

            Pored ovog nepremostivog problema u tražnji za kapitalom i graničnom proizvodu kapitala, dodatni je problem u tome što uopšte ne postoji teorija ponude kapitala. Generalno se pretpostavlja da proizvodna preduzeća iznajmljuju kapitalna dobra, a ne kupuju, i stoga se pretpostavlja da ponudu kapitalnih dobara obezbeđuju preduzeća koja iznajmljuju kapitalna dobra.2526 Pošto se pretpostavlja da se kapitalna dobra ne proizvode u tekućem periodu, ne postoje proizvodna funkcija i funkcija troškova iz kojih bi se na uobičajen način izvodila ponuda kapitalnih dobara od strane preduzeća koja ih iznajmljuju.

Dakle, pored toga što „nema valjane krive tražnje K^d”, kriva ponude K^s uopšte ne postoji, a samim tim ni teorija cene kapitala određena krivama K^d i K^s.

Dobijeni grafik tržišta kapitala izgleda ovako:27

Ovaj prazan grafik nije štamparska greška. Teorija je prazna.

4. Cena kapitala – određena troškovima

            Umesto toga, ono što se ponekad izlaže (ako je bilo koja teorija cene kapitala izložena uopšte, što je retko) jeste teorija dugoročne ravnotežne cene kapitala, koja je određena troškovima preduzeća za iznajmljivanje (jer će, dugoročno, konkurencija i mobilnost kapitala u različitim industrijama eliminisati svaki „ekonomski profit” ili „ekonomski gubitak” za preduzeća za iznajmljivanje). Troškovi preduzeća za iznajmljivanje sastoje se iz dva dela: eksplicitnog amortizacionog28 dela (trošak kapitalnih dobara u tekućem periodu) i implicitnog kamatnog dela, koji predstavlja „oportunitetni trošak”29 ulaganja u ova kapitalna dobra, a ne u alternativne investicije. Amortizacioni deo je jednak proizvodu nabavne cene kapitalnih dobara (P _ G) i amortizacione stope ovih kapitalnih dobara (d), a kamatni deo („oportunitetni trošak”) je jednak proizvodu nabavne cene kapitalnih dobara i preovlađujuće kamatne stope ili prosečne stope profita u privredi (r). Algebarski:

P_K = dP_G + rP_G

Dakle, možemo videti da cena kapitala nije stvarna tržišna cena, već je umesto toga hipotetička cena izvedena uz pretpostavku implicitnog „oportunitetnog troška”. Nije jasno zašto bi bilo ko želeo da objasni ovu nestvarnu cenu, koja se u kapitalističkim ekonomijama nikad ne primećuje.

Takođe možemo videti da tražnja za kapitalom, čak i ako neuverljivo pretpostavimo da se ona može nekako izvesti, ne bi igrala nikakvu ulogu u određivanju dugoročne ravnotežne cene kapitala. Dugoročna ravnotežna cena kapitala određena je isključivo ovim troškovima. Grafik tržišta kapitala bi izgledao ovako:

Kriva K^d (čak i ako bi se mogla izvesti) ne igra nikakvu ulogu u određivanju dugoročne ravnotežne cene kapitalnih dobara. Kriva K^d bi odredila (zajedno sa krivom P_K^* ) dugoročnu ravnotežnu količinu kapitalnih dobara, ali ne bi imala uticaja na dugoročnu ravnotežnu cenu kapitalnih dobara.

Stoga je tvrdnja teorije granične produktivnosti da je cena kapitala određena graničnim proizvodom kapitala dvostruko pogrešna: granični proizvod kapitala nije valjan pojam, a čak i da je valjan, ne bi igrao nikakvu ulogu o određivanju cene kapitala.

5. Oportunitetni troškovi uzeti kao dati

            Ali postaje još gore. U ovoj teoriji dugoročne ravnotežne cene kapitala, „oportunitetni trošak” preduzeća za iznajmljivanje (tj. preovlađujuća kamatna stopa pomnožena investiranim kapitalom), koji obezbeđuje „prinos na kapital” preduzećima za iznajmljivanje, uzet je kao dat i nije objašnjen. Kamatna stopa nije određena graničnim proizvodom kapitala, niti bilo čim drugim u ovoj teoriji. Kamatna stopa se uzima kao data – kao egzogeni implicitni „trošak”, poput eksplicitnog troška amortizacije. Tako je „prinos na kapital” – ono što su Marks i klasični ekonomisti zvali „profitom” koji je definisan kao višak cene nad troškovima – redefinisan od strane teorije granične produktivnosti kao „trošak”, a ovaj „trošak” se uzima kao dat u određivanju dugoročne ravnotežne cene kapitalnih dobara. Prema tome, teorija granične produktivnosti na kraju uzima kao dato ono što bi trebalo da objasni – prinos na kapital. Ova teorija je potpuno prazna i ne pruža nikakvo objašnjenje veličine ovog prinosa na kapital. Prinos na kapital je pretpostavka teorije, a ne nešto što se teorijom objašnjava.

Pretpostavljam da je to razlog zbog koga se u ovoj teoriji pretpostavlja da se kapitalna dobra iznajmljuju od strane proizvodnih preduzeća – jer bi u tom slučaju proizvodna preduzeća zapravo morala da plate troškove iznajmljivanja preduzećima za iznajmljivanje. Tada bi trošak iznajmljivanja bio stvarni trošak, i činilo bi se razumnim uzeti ovaj trošak kao dat, slično stvarnom trošku amortizacije. Međutim, ova nerealna pretpostavka ne čini „oportunitetni trošak” stvarnim troškom, i, što je najvažnije, ova nerealna pretpostavka ne objašnjava šta određuje veličinu ovog „oportunitetnog troška”, koji se i dalje smatra datim.30

Zagovornici teorije granične produktivnosti tvrde da ova nerealna pretpostavka (da preduzeća iznajmljuju svoja kapitalna dobra) „ne pravi razliku” u zaključcima teorije, odnosno u izvođenju dugoročne ravnotežne cene kapitala. Kada bi proizvodna preduzeća posedovala sopstvena kapitalna dobra, uračunala bi sebi isti implicitni „oportunitetni trošak”, umesto da zapravo plaćaju ovaj „oportunitetni trošak” preduzećima za iznajmljivanje. Tvrdi se da se „oportunitetni trošak” primenjuje na proizvodna preduzeća koja poseduju sopstvena kapitalna dobra isto kao i na preduzeća za iznajmljivanje.

Međutim, tvrdim da ova realističnija pretpostavka (da preduzeća poseduju svoja kapitalna dobra) takođe „ne pravi razliku” u fundamentalnom nedostatku teorije – ova teorija još uvek ne objašnjava prosečni prinos na kapital, već uzima ovu svevažnu promenljivu kao datu, i koristi tu datost da objasni „cenu kapitala”, promenljivu koja nije stvarna cena i nije od teorijskog interesa.

Zaključak

            U zaključku, jasno je da teorija granične produktivnosti kapitala i cene kapitala užasna teorija, koja je logički protivrečna i u suštini prazna. Pa ipak, i dalje je široko prihvaćena od strane skoro svih mainstream ekonomista, posebno u empirijskom radu. Zašto?

Mislim da su razlozi prilično jasni:

  1. Teorija granične produktivnosti pruža ključnu ideološku podršku kapitalizmu time što opravdava profit kapitalista, tvrdeći da se profit proizvodi kapitalnim dobrima koja su u vlasništvu kapitalista. U kapitalizmu je sve pošteno. Nema eksploatacije radnika. Uopšteno, svako dobija prihod koji je jednak njegovom doprinosu proizvodnji.
  2. Glavna alternativna teorija profita je Marksova teorija, a zaključci Marksove teorije (eksploatacija radnika, fundamentalni sukobi između radnika i kapitalista, ponavljajuće depresije itd.) jeste previše subverzivna da bi bila prihvaćena od strane mainstream ekonomije.

Ali ovo su ideološki, a ne naučni razlozi. Ako bi se izbor između Marksove teorije i teorije granične produktivnosti vršio striktno na osnovu standardnih naučnih kriterijuma logičke konzistentnosti i empirijske eksplanatorne moći, Marksova teorija bi lako pobedila. Marksova teorija je rigorozna logička dedukcija iz radne teorije vrednosti i ima veoma impresivnu eksplanatornu moć (sukobi oko nadnica, dužine radnog dana i intenziteta rada; inherentne tehnološke promene, rastuća nejednakost, ponavljajuće depresije itd.). Za razliku od nje, teorija granične produktivnosti je protivrečna teorija bez eksplanatorne moći.

Trebalo bi da dovedemo u pitanje i kritikujemo teoriju granične produktivnosti u svakoj prilici koja se pojavi, i treba da podučavamo i dalje razvijamo Marksovu teoriju, kao mnogo bolju alternativnu teoriju profita.

PREVOD: Nenad Bradonjić

LEKTURA: Aleksandra Petrović

  1. Moseley, F. (2012). A Critique of the Marginal Productivity Theory of the Price of Capital. Real-World Economics Review, 13(59), 131–137. Zahvaljujem se profesoru Mozliju i Edvardu Fulbruku (Edward Fullbrook), uredniku časopisa Real-World Economics Review, na odobrenju da članak prevedem na srpski jezik. Dodatak Prim. prev. u fusnotama označava primedbe prevodioca. Prim. prev.
  2. Želeo bih da iskažem zahvalnost svojim brojnim studentima tokom godina, koji su mi pomogli da razvijem ovu kritiku kroz naše diskusije.
  3. Ili dobit. Profit predstavlja pozitivnu razliku između ukupnih prihoda i ukupnih rashoda jednog preduzeća. Prim. prev.
  4. Akumulacija predstavlja izdvajanje jednog dela profita u akumulacioni fond, čime se povećava osnovni kapital preduzeća. Rečeno Marksovim jezikom, akumulacija predstavlja pretvaranje dela viška vrednosti u kapital. Videti Bogdanović, M. i Šestović, L. (Ur.). (2002). Ekonomija od A do Z: Leksikon ekonomskih pojmova (2. izd.). Beograd: Beogradska otvorena škola i Dosije za jednostavna objašnjenja određenih ekonomskih pojmova. Prim. prev.
  5. Procentualni izraz odnosa akumulacije i uloženog kapitala. Prim. prev.
  6. Ili poleta, konjukture. Prim. prev.
  7. Videti Marks, K. (1978). Kapital: Kritika političke ekonomije (M. Pijade i R. Čolaković, Prev.) (Tom I). Beograd: Prosveta. Prim. prev.
  8. Videti Ricardo, D. (1953). Načela političke ekonomije (Z. Gašparović, Prev.). Zagreb: Kultura. O teorijama klasičnih ekonomista, pre svega Smitovim i Rikardovim, videti više u Šoškić, B. (1971). Teorija vrednosti: Klasična ekonomska analiza. Beograd: Savremena administracija. Videti i Roncaglia, A. (2005). The Wealth of Ideas: A History of Economic Thought. Cambridge: Cambridge University Press, str. 53–243. Prim. prev.
  9. Ili mainstream ekonomiji, koja dominira kurikulima ekonomskih fakulteta i škola širom sveta, pa i kod nas. O nastanku neoklasične ekonomije videti više u Henry, J. F. (1990). The Making of Neoclassical Economics. Boston, MA: Unwin Hyman. Prim. prev.
  10. Ili, rečeno jezikom klasične ekonomije i Marksovim jezikom, profit. Prim. prev.
  11. Videti Jakšić, M. i Pejić, L. (2001). Razvoj ekonomske misli (2. izd.). Beograd: Ekonomski fakultet, str. 224–225 i Janković, N. (1986). Ogled o razvoju ekonomskih ideja. Beograd: Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije i Ekonomski institut, str. 78–100. Prim. prev.
  12. Q označava fizički obim proizvodnje ili autput (output), K kapital, L rad, a simbol f  funkcionalnu vezu. Kaže se da je veza među veličinama funkcionalna ako bilo kojoj vrednosti nezavisne promenljive, ili promenljivih, ako se radi o funkciji više promenljivih (kao što je slučaj u ovom primeru, u kojem su rad i kapital nezavisne promenljive), odgovara tačno određena vrednost zavisne promenljive (u ovom slučaju autputa). Tako proizvodna funkcija izražava odnos između količine inputa (videti fusnotu 22 za značenje ovog termina) koji se koriste u proizvodnji i količine autputa. U nastavku teksta će se za fizički obim proizvodnje koristiti engleski termin autput, jer je to ustaljen termin i u domaćoj literaturi. Prim. prev.
  13. Tačnije, uslov maksimizacije profita preduzeća je da cena svakog faktora treba da bude jednaka njegovom graničnom prihodu proizvoda, što predstavlja njegov granični fizički proizvod pomnožen cenom po jedinici proizvoda. Ova komplikacija će biti zanemarena u nastavku, jer je ključno pitanje postojanje ili nepostojanje fizičkih graničnih proizvoda.
  14. Npr. ako jedan radnik proizvodi 5 jedinica autputa i ako se dodavanjem još jednog radnika, uz pretpostavku da kapital ostaje konstantan, autput poveća na 10 jedinica, granični proizvod drugog radnika bi bio 5 jedinica. Prim. prev.
  15. Dakle, MPK označava granični proizvod kapitala, a simbol \partial (varijanta malog slova delta (\delta) grčkog alfabeta) parcijalni izvod. Parcijalni ili delimični izvod predstavlja izvod funkcije više promenljivih po jednoj promenljivoj, uz pretpostavku da su sve ostale promenljive konstantnte. (Videti Bilimović, A. (1961). Diferencijalni račun i njegove primene. Beograd: Tehnička knjiga, str. 30–35, ili bilo koji udžbenik iz matematike koji pokriva osnove matematičke analize). Prim. prev.
  16. U neoklasičnoj ekonomiji korisnost ne predstavlja svojstvo konkretnog dobra, kao kod klasičnih ekonomista i Marksa, već važnost koju pojedinac pridaje tom dobru. Dakle, radi se o jednom odnosu. Prim. prev.
  17. Postoji i fundamentalna logička protivrečnost između L ^ s i L ^ d  krivih, jer je L ^ s  kriva definisana u jedinicama sati, dok je L ^ d definisana u jedinicama radnika (granični proizvod rada je dodatni proizvod koji nastaje dodavanjem jednog radnika datom kapitalu). Ova protivrečnost čini analizu tržišta rada nedoslednom.
  18. Pojam koji u ekonomiji, da se poslužimo definicijom Frica Mahlupa (Fritz Machlup), označava konstelaciju odabranih, međusobno povezanih promenljivih, tako prilagođenih jedna drugoj da nikakva inherentna tendencija ka promeni ne preovladava u modelu koji one čine. (Videti Machlup, F. (1958). Equilibrium and Disequilibrium: Misplaced Concreteness and Disguised Politics. The Economic Journal, 68(269), 1–24, str. 9). Prim. prev.
  19. Što znači da ne postoji eksploatacija. „Stanovište je moderne ekonomske teorije da iza svakog oblika dohotka stoji poseban proizvodni doprinos, tako da ne može biti nikakvog viška niti eksploatacije” (Ferenčak, I. (1993). Teorija eksploatacije i neki argumenti protiv. Ekonomski vjesnik, 6(2), 261–267, str. 263). Prim. prev.
  20. Videti Robinson, J. (1953). The Production Function and the Theory of Capital. The Review of Economic Studies, 21(2), 81–106. Prim. prev.
  21. Ili međufaznih dobara, poluproizvoda. Radi se o dobrima koja predstavljaju predmete rada u višim fazama procesa proizvodnje. Prim. prev.
  22. Inputi označavaju sve činioce procesa proizvodnje, tj. sirovine, mašine, opremu, zemljište, radnu snagu itd., odnosno ulaze u proizvodni proces, neophodne za proizvodnju određenih dobara ili usluga, tj. određenog autputa. Prim. prev.
  23. „Dodata vrednost predstavlja uvećanje vrednosti nastalo u svakoj fazi proizvodnje. Iznos dodate vrednosti se dobija kada se od vrednosti dobara iz poslednje faze proizvodnje oduzme iznos troškova međufaznih dobara” (Stojanović, B. (2005). Tržišna ekonomija. Niš: Ekonomika, str. 188–189). Prim. prev.
  24. Ako sirovine nisu uključene u proizvodne funkcije, onda one ne bi bile uključene u funkcije troškova u teoriji preduzeća (tj. teoriji ponude autputa). U ovom slučaju, uslov maksimizacije profita preduzeća (cena = granični trošak) bi bio pogrešan jer granični trošak ne bi uključivao troškove sirovina. Dakle, ako preduzeća zasnivaju svoju odluku o ponudi na graničnim troškovima bez sirovina, njihova odluka ne bi maksimizirala profit. Ona bi proizvela količinu autputa veću od količine koja maksimizira profit, što bi rezultovalo gubicima.
  25. Gregori Mankju (Gregory Mankiw), u svom najprodavanijem udžbeniku iz makroekonomije Makroekonomija, pretpostavlja da preduzeća iznajmljuju kapitalna dobra od domaćinstava. Ali kao što je jedan student rekao, podsmevajući se ovoj komičnoj pretpostavci, „moje domaćinstvo ne poseduje nikakva kapitalna dobra”. Mankjuovo izlaganje teorije granične produktivnosti kapitala biće detaljno razmotreno u nastavku ovog rada.
  26. Nastavak ovog rada, koji autor pominje u fusnoti 25, videti u Moseley, F. (2012). Mankiw’s attempted resurrection of marginal productivity theory. Real-World Economics Review, 13(61), 115–124. Prim. prev.
  27. Na grafiku P _ K označava cenu kapitala, a K količinu. Prim. prev.
  28. Amortizacija u knjigovodstvu podrazumeva postupak postepenog smanjenja vrednosti neke stavke aktive, uz istovremeno prenošenje te vrednosti na odgovarajuće račune potraživanja. U kontekstu osnovnih sredstava (mašine, građevinski objekti, itd.) kojima raspolaže jedno preduzeće, amortizacija predstavlja novčani izraz njihovog trošenja. Prim. prev.
  29. Ili, kako se još naziva, alternativni trošak, trošak propuštene prilike. Prim. prev.
  30. Ova nerealna pretpostavka takođe dovodi do sledećeg bizarnog zaključka: kada bi proizvodna preduzeća preduzećima za iznajmljivanje zaista plaćala prosečni prinos na kapital, onda na duži rok proizvodna preduzeća ne bi ostvarivala nikakav profit. Ali zašto bi kapitalistička preduzeća nastavila da iznajmljuju kapitalna dobra i proizvode autput, ako dugoročno ne bi ostvarivala nikakav profit?

PREDLAŽEMO

May 17, 2019

Ko su zaista bili četnici?

March 13, 2018

Ljevica i izbori u BiH: teze o nepostojećem

December 11, 2022

O liberalizmu, liberalizmima i liberalima