Levica u Srbiji nespremna je dočekala još jednu borbu kojoj je rodno mesto levica. Nespremnost levice nije uzrokovana fizičkim odsustvom zbog godišnjih odmora i letovanja, imajući u vidu da je Rio Tinto u Srbiji već ravno dvadeset godina, od 2004, te da se reaktualizacija teme kopanja litijuma ne dešava od juče i mimo nas. U ovom tekstu pokušaću da pokažem da se stvar tiče dubljeg poimanja odnosa teorije i prakse, te odnošenja levog pokreta prema temi (političke) ekologije i političkog organizovanja. Pod levicom u ovom tekstu prvenstveno mislim na anti-kapitalističku vanparlamentarnu levicu, ali mi je u redu da se pod ovim označiteljem prepoznaju i svi oni reformisti, levi-liberali i socijal-demokrate kojima aktuelni završeci procesa privatizacije i gorući imperijalni ratovi pomažu da osveste i radikalizuju sopstvene pozicije u odnosu na politike stranih sila i kapitala prema našoj državi i društvu, ali i čitavom regionu, te svi oni koji žele da uzmu učešća u pokretu protiv ekstraktivizma, a nisu sigurni kako i sa kim. Konačno, cilj ovog teksta nije kritika odnosa levice prema borbi protiv Rio Tinta, te ću ovom pitanju posvetiti pažnju tek uvodno. Ideja ovog teksta je doprinos diskusiji o mogućim pravcima predstojećeg političkog (samo)organizovanja na levici oko ovog problema, a motivacija za pisanje je drugarska – zanima me kako možemo da praktično i sadržajno doprinesemo prvoj opšte-narodnoj pobuni koja je u svojoj biti anti-kapitalistička i anti-kolonijalna.
Od početka rata u Ukrajini, levica u Srbiji rastrzana je u diskusijama o imperijalizmu. Dominantne teme su Kina, Iran, Rusija, Kosovo-Palestina, trećesvetaštvo, projektno finansirana tzv. ,,NATO levica”, liberalizam. Na tzv. patriotskom ,,desnom” delu anti-imperijalističke levice, u izostanku klasne analize, dežurni lovci na ,,liberalne prakse” klasnim neprijateljima proglašavaju delove srednje i radničke klase koji identitetski ne pripadaju zamišljenom narodu. O samom imperijalizmu se govori jednako kulturalistički, kao o gramšijevoj hegemoniji, pristanku na jedan određen (zapadni – američki) dominantni sistem praksi i značenja, način života, nama navodno kulturno isuviše dalek i neodgovarajući. Imperijalizam je konceptualno pročišćen od lenjinizma i sveden na anti-amerikanizam. Ne govori se o tome da je imperijalizam epoha kapitalizma (nadamo se i njegov poslednji stadijum, ali u svakom slučaju – njegov stadijum), niti o tome da se odnosi na monopol, banke i finansijska tržišta. Kapitalizam nije tema, diskusije se vode o tome ko danas jeste, ali i o tome ko ,,treba da bude“ naš gospodar, pa nije bilo zgodno diskutovati o tome koliki udeo u vlasništvu Rio Tinta imaju Kinezi – prosto nije trenutak. Nije da ne postoji svest o tome da je Rusija jedna duboko antiradnička država, koja nakon pobede Trampa teži ponovnom uspostavljanju saradnje sa SAD-om ili o tome da Kina uveliko nije zemlja periferije svetskog kapitalističkog sistema, ili o tome da iranske teokrate ne interesuje rezolucija o Srebrenici na antiimeprijalistički način na koji se to priželjkuje. Na rubovima ove scene vršile su se i paralele između otomanske i američke imperije, u pogledu odnosa prema našem narodu, kulturi i veri tokom okupacije. Izvodile su se paralele između hrišćanstva i islama, srpske kulture i kultura istoka, a retorička pitanja koja nam se postavljaju su šta nam je (Srbima) bliže i šta nam je srodnije, gotovo kao da mi nemamo identitet pa ga je sada potrebno ni iz čega izgraditi, za potrebe nove istorijske situacije.
Na ,,levom”, odnosno anti-kapitalističkom delu levice, na tribini posvećenoj pitanju Šta da se radi, odnosno političkom organizovanju na levici, održanoj u Magacinu u julu, neki od zaključaka su da je potrebno u potpunosti odustati od ekoloških tema. Ekološki narativ uveliko je kooptiran i politizovan isuviše desno-liberalno, i time osuđen na srednjeklasna pitanja. Ekologija – to su ili plastične kese, slamčice, reciklaža, skupa hrana, green washing, zelena tranzicija, utopija kapitalističkog održivog razvoja, ili je to nacionalizam – srpski seljak sa šajkačom, parole iz prvog svetskog rata, Švabe, Cer, dedovina, seljačka buna. Ekologija je ujedno depolitizovana i ,,apolitičnim” parolama o zaštiti prirode, čistom vazduhu i vodi, poezijom Ljubivoja Ršumovića. Nemamo vremena i kapaciteta da se bavimo resignifikacijom, promenom značenja, borbom za naša značenja. Ekološki aktivizam uveliko je kooptiran idealističkim, često i spiritualistički hipi i new age diskursom – ako ne ,,zagrli drvo, pozdrav suncu, zeleno volim te zeleno”, onda svakako majka, žena, priroda, zemlja, kome je onda u nametnutoj lažnoj dihotomiji suprotstavljen materijalizam, shvaćen kao industrija i rudnik. Doduše, određeni delovi antikapitalističke levice jesu se direktnije uključili u borbu protiv Rio Tinta, pokušavajući da nametnu sopstveni narativ (Radnička omladina ,,kontroverznim” transparentom na protestu Eko straže i Saopštenjima za javnost, Marks 21 delenjem svog propagandnog materijala, RNP-F pozivima na protest i drugim objavama vezanim za Rio Tinto na društvenim mrežama).
Obe pomenute struje levice koje insistiraju na svom antiimperijalističkom karakteru ispravno uviđaju da je uzrok problema eksploatacije litijuma u kolonijalnom položaju naše i okolnih država prema NATO i EU, te u nepravednoj zelenoj tranziciji Evropske Unije na uštrb zemalja polu-periferije svetskog kapitalističkog sistema. I jedni i drugi većinski odbijaju da učestvuju u ovoj borbi zato što je ona viđena kao uveliko kooptirana od strane pro-zapadne opozicije kojoj je cilj puka smena režima, ali ne i politike pokloništva EU, a koje probleme prepoznaju u nedostatku implementacije EU zakonodavstva za kakvo se veruje da bi zaštitilo naše zajedničke prirodne resurse po višim standardima. Iz obe perspektive, iscrpljivanje u borbi u kojoj nemamo moć da nametnemo naš narativ je gubljenje vremena i služiće isključivo političarima koji će u konačnici profitirati od opštenarodne pobune.
Međutim, ovde se radi o grešci u koracima, odnosno o očekivanju da kontra-hegemoni ideološki narativ prethodi učešću u političkom polju, odnosno praksi. Smatram da nam je potreban obrnut pristup.
Politizacija kopanja litijuma
Kako bismo se vratili ekološkom materijalizmu, ne moramo čak ni da učinimo povratak ka Marksovom konceptu društvenog metabolizma, niti da studiramo antikolonijalne borbe u Boliviji, dovoljno je da pogledamo život lokalnih zajednica oko sebe. Ekološka borba meštana u Srbiji je borba ljudi za materijalnu egzistenciju. Milena Stanić i ja pisale smo koautorski tekst o samoorganizovanoj borbi meštana Rakite protiv izgradnje derivacione MHE u jeku tamošnjih protesta 2018. godine. Tada je svima bilo potpuno jasno da Rakićani nisu nikakvi srednjeklasni subjekti koji se ekologijom bave iz obesti privilegije, već obični stočari – mahom penzioneri koji se bave stočarstvom i koji ako ostanu bez reke neće imati gde da napoje stoku, pa će morati ili da nauče programiranje ili da se isele. Isto je sa ostalim lokalnim zajednicama širom naše zemlje, koje su najdirektnije pogođene planiranim projektom Jadar, te je jasno da se borba protiv Rio Tinta tiče klasne borbe. Iako tu klasu ne čine pretežno industrijski radnici, već seljaci, poenta materijalističke prirode ,,ekološkog” sukoba ostaje – ima li ičeg materijalističkijeg od ekološkog aktivizma ljudi kojima egzistencija zavisi od prirode?
Borba protiv Rio Tinta je borba deprivilegovanih društvenih slojeva protiv diktata države i kapitala, borba protiv postavljanja vrednosti privatnog profita iznad vrednosti ljudskog zivota, zdravlja i prirode, javnog interesa, te borba protiv instrumentalizacije državnog aparata kao PR službe privatne kompanije. Borba protiv Rio Tinta je i antiimperijalistička borba. Neokolonijalizam počiva na eksploataciji jeftine radne snage i prirodnih bogatstava malih zemalja periferije za potrebe akumulacije kapitala bogatih i moćnih ekonomija centra. U slučaju eksploatacije litijuma, zelena tranzicija Evropske Unije u praksi zavisi od ekološke i društvene devastacije perifernih društava namenjenih ekstrakciji, kakva je Srbija. Posete najviših zvaničnika EU i Nemačke, za potrebe čije automobilske industrije je planirana eksploatacija litijuma u Srbiji, sa ciljem promocije projekta Jadar, govore u prilog neokolonijalnom, suštinski zavisnom i podređenom položaju naše države. Pritom, treba imati u vidu da se eksploatacija litijuma ne planira radi proizvodnje i sa ciljem zadovoljenja osnovnih ljudskih i društvenih potreba, već je eksploatacija planirana radi proizvodnje dobara luksuzne potrošnje, kakva su danas još uvek električna vozila i novi modeli pametnih telefona. Borba protiv Rio Tinta time je ujedno i borba protiv dominantne paradigme periferijskog razvoja – politike subvencionisanja direktnih stranih investicija i borba za domaću i lokalnu, kako poljoprivredu tako i industriju. Uprkos tome, još uvek niko na levici ne postavlja politički zahtev za npr. nacionalizacijom rudnika ili razvijanjem sopstvene tehnologije za istraživanje i eksploataciju javnih prirodnih resursa, za potrebe sopstvene ekonomije, odnosno javnog interesa.
Organizacija
O problemima organizacije masovnih protesta u Srbiji pisao je Marko Đorđević u svom tekstu Kritika šetajućeg uma – uzmicanje antilitijumskog pokreta pred sistemom i komfor kao politika. Iako se slažem sa većinskim delom iznete analize, smatram da osnovni problem dosadašnjih protesta leži u nepostojanju stvarnog društvenog pokreta, kakav se podrazumeva i spominje u naslovu navedenog teksta. Svaki čas uhapšeni pa oslobođeni aktivisti, ko-organizatori gotovo svih protesta u Beogradu u proteklih par godina (aktivisti grupe Sviće, Borba mladi, Stav i sličnih omladinskih organizacija), došli su na to predvodničko mesto nakon fijaska opozicionih političara, istom metodom – medijskim eksponiranjem i samonametanjem na čelo protesta (budući da ih na ovu poziciju niko nije birao), a nakon fijaska poslednjeg protesta u Novom Sadu, deluje i sa istim ciljem – pasivizacije svakog pokušaja radikalizacije protesta. Budući da se radi o uskim ekipama koje protestne akcije dogovaraju i koordinišu međusobno, a potom najavljuju pratiocima na društvenim mrežama ili objavljuju javnosti tek tokom održavanja samih protesta, te da organizuju proteste vezane za goruće društvene probleme koji se tiču svih nas, a iz čega nas ovakvim načinom organizacije isključuju, ove aktivističke inicijative ne možemo posmatrati kao društveni pokret, niti kao demokratske. Međutim, borba protiv projekta Jadar tiče se celog društva, a pokret ne sme da zavisi od pojedinaca. Zamislite da nekog od organizatora protesta država zaista zadrži 30 dana u pritvoru, da li to znači da 30 dana niko u zemlji ne treba da zna koji je plan daljih koraka ili da 30 dana nema nikakvih daljih aktivnosti i osim svakodnevnih protesta ispred policijske stanice? To što se prema ovim problemima nismo odnosili na vreme sada dolazi na naplatu. U narednom pasusu pokušaću da dublje obrazložim mehanizam kojim nas sve ovakav organizacioni model isključuje iz ,,pokreta“.
Poslednjih godina građanskim aktivizmom dominirali su protesti koji slede identičan obrazac – podelu na protagoniste i publiku. Bilo da su u pitanju protesti protiv vlasti, bilo da su u pitanju ekološki ili feministički protesti, naše društvene mreže, a ubrzo potom i medijski članci i emisije bile su ispunjene fotografijama milih lica naših poznanika koji su predvodili ove borbe ili bili govornici na protestima. O nekima su potom crtani stripovi, neki su opevani, neki su uveliko profitirali politički, neki karijerno, bilo kako bilo, svedočili smo ,,izgradnji lica“, odnosno lidera. Ti ljudi danas ili imaju jako guste rasporede i nemaju vremena za političko organizovanje (daće koji intervju tu ili tamo, gostovaće u emisijama, prihvatiće da govore na protestu ili tribini) ili će pregoreti u terenskom i organizacionom radu koji u potpunosti od njih lično zavisi, a kako stvari stoje, neki od njih će izvesno provesti više vremena u pritvoru nego na slobodi. Na delu je samo još jedan od mehanizama kapitalističke kooptacije borbi. Umesto pokreta – dajte nam lice, dajte nam predstavnika, pojedinca – proglasićemo ga ličnošću meseca u opozicionim medijima i uvalićemo mu par tezgi, možda neku emisiju ili kolumnu. Za ovakvo stanje stvari zaslužna je i sama medijska kultura, te konkretnija pravila po kojima medijske kuće i njihovi novinari posluju.
U svakom slučaju, ono što je zajedničko svim ili gotovo svim dosadašnjim protestima je to da su njihovi organizatori – predvodnici, često čak i fizički razdvojeni od mase (kao glumci na pozornici), postavljeni ispred publike – gledalaca. Dok prvi nešto rade – govore, pišu, plaču, nastupaju, ovi drugi ih slikaju, aplaudiraju, čekaju da čuju plan za dalje korake, a dalji koraci su uvek – dođite na naš idući nastup. Pasivne mase na protestu potrebno je transformisati u protagoniste, one koji o nečemu odlučuju, one koji u nečemu odlučuju – gde se ide, šta se blokira, kada se i gde protest završava. Kada bi učesnici protesta direktno odlučivali o ciljevima i metodama protesta, onda ne bi mogao da se ponovi scenario sa prethodnih protesta, da ljudi ne znaju u kom pravcu kolona ide, šta se blokira i zašto, jer eto nisu videli smernice koje je na instagramu podelilo troje istih influensera-aktivista! Onda ne bi moglo da se desi da od 40.000 ljudi na protestu ostane svega 40 ljudi ujutru da blokira železnicu, od čega se svega dvoje (organizatora-predvodnika, naravno) vezuje za prugu dok ih ostali snimaju, niti može da se desi da se pojedinac ponaša prema novinarki režimske televizije kako on misli da treba, a za šta ga niko nije ovlastio, jer postoje stvari koje su dogovorene i kojih se svi drže.
Ovde vidim prostor za levicu. Levičarski aktivizam pati od mnogih boljki, ali mu se ne može osporiti iskustvo političkog organizovanja. Levičarski aktivizam je, ako išta, upravo škola političkog samoorganizovanja i političke subjektivizacije kroz praksu – kroz iskustvo organizovanja direktno-demokratskih plenuma, iskustvo organizovanja protesta, iskustvo direktnih akcija, odnošenja sa policijom, iskustvo rada sa velikim brojem ljudi iz najrazličitijih slojeva društva i krajeva zemlje. Ovo je upravo ono praktično znanje koje nedostaje sada.
Levica je već pokazala izuzetnu organizacionu sposobnost što antiratnim (Palestina Srbija, Komitet protiv rata i imperijalizma) što sindikalnim organizovanjem (Radnički glas). Solidarna kuhinja uspeva da koordiniše preko 300 ljudi u jako složenom logističkom sistemu i da isporučuje hranu onima kojima je potrebna već 5. godinu. Združena akcija Krov nad glavom je dokazala da niko neće ostati sam i nezaštićen pri napadu na jedini dom i da je moguće pružiti otpor kriminalnim javnim izvršiteljima solidarnim samoorganizovanjem, čak i nakon što je ova aktivnost kriminalizovana zakonom. Nekoliko nezavisnih društvenih centara, skvotiranih i/ili organizovanih na modelu zajedničkog prostornog dobra opstaje u Beogradu i pruža platformu političkim aktivistima uprkom pretnjama iseljenja. Upravo je njihova praksa ono što je omogućilo ovim kolektivima istupanje u javni prostor, pravo i moć da oblikuju narativ i politizuju ove teme, a ne obrnuto.
Naš osnovni zadatak nije nametanje kontra-hegemonog anti-kapitalističkog i anti-imperijalističkog narativa temi kopanja litijuma, već nametanje sopstvenog modela organizovanja, organizaciono superiornog u odnosu na aktuelni nedemokratski model koji pati od boljki samovolja organizatora, iscrpljivanja u šetnjama, toga da u slučaju hapšenja ili korumpiranja par organizatora pobuna prestaje. Naš zadatak treba da bude direktan rad sa lokalnim stanovništvom i lokalnim ekološkim organizacijama, odozdo, političko samoorganizovanje sa meštanima Jadra, odnosno ljudima kojima ne preti samo pritvor već i ugrožavanje gole egzistencije, od kojih ova stvar na kraju dana jedino i zavisi.