Sredinom osamdesetih godina u Meksiku su počele da se sprovode neoliberalne reforme. Talas privatizacije zahvata avio industriju, telekomunikacione sisteme, rudarsku industriju, železnicu, banke. Meksički režim odlučuje da potpiše Sporazum o slobodnoj trgovini sa SAD i Kanadom, poznatiji kao NAFTA sporazum. Kao deo posvećenosti NAFTA sporazumu, Meksiko je uklonio sve trgovinske barijere ne bi li američkim kompanijama dodatno olakšao prodiranje ka svim sektorima meksičke ekonomije. “Generalno, NAFTA sporazum je vodio ka akceleraciji korporativne ekonomske integracije Meksika i SAD-a, privilegujući nekolicinu, a ne sve”(Lynn 2002:4). Bilans Gortarijeve vlade koja je sprovodila neoliberalni program bio je sledeći: “Potpuno otvaranje za multinacionalni kapital, za oligopole, opšta privatizacija, deregulacija, lišavanje sopstvenih velikih privrednih sistema, od elektroenergetskih do železnica, puteva i aerodroma, uklapalo se u severnoameričku viziju savremene neoliberalne globalizacije”(Paligorić 2003:227). Predsednik Meksika Gortari je položio sve ispite. On je očigledno veoma dobro naučio lekcije Chichago School of Economics, koju je i sam pohađao, i definitivno postao jedan od najboljih učenika neoliberalne doktrine. Dok se približavala stota godišnjica meksičke revolucije, Meksiko se krupnim koracima vraćao u devetnaesti vek. Svi tragovi zapatizma (pravo na zemlju i slobodu) nestajali su pred obnovom porfirizma (privatizacija svega postojećeg).
Jedna od najznačajnijih promena koje je predviđao NAFTA sporazum odnosila se na izmene i reforme čuvenog 27. člana meksičkog ustava kojim je garantovano pravo na ditribuciju zemlje onima koji je ne poseduju i predviđeno postojanje ehida (eyido) kao zemljišnih poseda u kolektivnom vlasništvu. S ciljem pospešivanja investicija u agroekonomiji ehidosi su postali otvoreni za privatizaciju. Vlada je formirala Generalnu kancelariju za zastupništvo u agraru (Procuraduria Agraria, skraćeno PROCEDE) koja je imala zadatak da odlazi u ruralna područja Meksika i podučava stanovništvo o “benefitima” koje će im doneti primena NAFTA sporazuma. Umesto garantovanja kolektivnog prava na zemlju onima koji je obrađuju, vlada sada počinje da podstiče individualno pravo na privatizaciju parcela unutar ehida. Vlada odlazi i korak dalje i predviđa mogućnost da se indigenističke agrarne komune (comunidades agrarias), koje su bile apsolutno neotuđive i nezavisne čak i od samih ehidosa, pretvore u ehido zemljište, a potom i privatizuju.
Ali u planinama i džunglama na jugoistoku Meksika, prvog dana 1994.godine, kada je na snagu trebao da stupi NAFTA sporazum, odjeknuo je snažan poklič YA BASTA! Zapatistička armija nacionalnog oslobođenja ( španski: Ejército Zapatista de Liberación Nacional, skraćeno EZLN), podigla je oružani ustanak u najsiromašnijoj meksičkoj državi Čijapas. U Prvoj deklaraciji iz Lakandonske džungle, koja je nosila naslov Mi danas kažemo dosta, ova revolucionarna grupa objavljuje da namerava da se oružanom borbom suprostavi sedamdesetogodišnjoj diktaturi Institucionalne revolucionarne partije (PRI), pozivajući čitavo meksičko društvo da im se u tome pridruži. Osnovni zahtevi koje njihova borba treba da ostvari jesu pravo na rad, zemlju, stanovanje, hranu, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, nezavisnost, slobodu, demokratiju, pravdu i mir. Deklaracija se završava rezolutno: njihova borba neće prestati sve dok ovi temeljni zahtevi naroda ne budu ispunjeni formiranjem vlade koja će biti slobodna i demokratska. Ovu deklaraciju u ime pokreta objavio je Tajni indigenistički revolucionarni komitet (Comité Clandestino Revolucionario Indígena – Comandancia General del Ejército Zapatista de Liberación Nacional – CCRI), koji predstavlja generalnu komandu EZLN-a. Ovaj komitet predstavlja neku vrstu organizacije koja zastupa interese i sprovodi odluke velikog broja lokalnih zajednica. U njemu učešće mogu da uzmu samo indigenistički stanovnici ovog područja. U ovom telu deluju 23 komadanta i jedan potkomadant, poznat pod nome de guere Subcomadante Marcos, koji je glasnogovornik pokreta. Glavni principi delovanja čitavog pokreta jesu mandar obedeciendo (vođenje slušanjem) i preguntando caminamos (koračamo, preispitujući se). Zapatistički pokret uglavnom čine pripadnici različitih skupina majanskih naroda, preciznije, pokret se sastoji skoro isključivo od Indijanaca iz naroda Cetazal, Cocil, Čole, Mam, Zokve i Tojolabal. Bitno je istaći da žene čine 33% jedinica EZLN-a. Inače, sam EZLN se sastoji iz tri grupacije. Prvu grupaciju čine odmetnici (insurgentes), koji žive u vojničkim kampovima koji su odvojeni od zajednica, a koji su veoma obučeni i disciplinovani vojnici. Drugu grupaciju čine pripadnici zapatističke milicije (milicianos), koji žive u zajednicama i poseduju oružje. Oni su prošli vojničku obuku i imaju zadatak da štite zajednice i po potrebi mogu da učestvuju u vojnim operacijama. Treću, najbrojniju grupu čine civili koji predstavljaju baze za podršku (bases de apoyo) koje razvijaju socijalne programe i pružaju materijalnu i moralnu podršku borcima EZLN-a. (Ross 1994:287).
Ipak, posle dvanaest dana, oružani ustanak je utihnuo. U narednim godinama pripadnici pokreta pokušavali su da opstanu na teritorijama koje su oslobodili, stupajući u stalne pregovore s vladom i tražeći podršku od strane civilnog društva Meksika. Ali, dok je trajala borba za opstanak izgrađena na strategiji saradnje sa civilnim društvom i pregovorima sa vladom, unutar slobodnih zapatističkih teritorija događale su se revolucionarne promene. U novoformiranim autonomnim opštinama, čiji broj je varirao zbog ofanziva vojnih snaga režima, nakon kojih su zapatisti bivali prinuđeni da napuste neke od ovih opština na slobodnoj teritoriji, zapatisti su stvorili potpuno nove upravne, socijalne i zdravstvene institucije koje su odbijale bilo koji vid saradnje sa vladom. To su Autonomne pobunjeničke zapatističke opštine (Municipios Autonomos Rebeldes Zapatistas). Zapatisti su podstakli zauzimanje obradive zemlje od strane seljaka bezemljaša i sprečili sprovođenje vladinih programa parcelisanja i privatizacije ehidosa (PROCEDE). Prisustvo vladinih službenika nije bilo dozvoljeno u autonomnim zapatističkim opštinama. U periodu od januara do juna 1994. u konfliktnim zonama zauzeto je 60,000 hekatara zemlje (Solis et. al. 1999: 131, nav. prema Lynn 2002: 76). A u periodu između 1994. i 1997. širom Čijapasa, dakle i van zapatističkih slobodnih opština, zauzeto je oko 147,970 hektara zemlje (Villafuerte Solis et. al. 1999:135, nav. Prema Lynn 2002:76)). Nema sumnje u to da su zapatisti sprečili privatizaciju ehidosa u Čijapasu. Do kraja 1998. godine samo 23,5 % ehidosa je prošlo kroz proces prilagođavanja izmenjenom 27. članu agrarnog zakona (V. Solis, et.al.129, nav. prema Lyn 2002:74). Zapatisti su očito uspeli da se suprostave neoliberalnim reformama koje nisu bile ništa drugo nego pokušaj restauracije brutalnog kapitalizma, kao da i onaj postojeći kapitalizam nije već bio dovoljno brutalan spram najvećeg broja stanovnika ove siromašne meksičke države.
Prelaz u novi milenijum za zapatiste je značio prelaz na drugu fazu borbe. Zapatisti pokreću nove inicijative koje su tendirale ka učvršćivanju autonomije njihovih zajednica i njihovom daljem razvoju u pravcu stvaranja novih oblika upravljanja koji će omogućiti paticipaciju svih pripadnika zajednice u vršenju funkcija i donošenju odluka ključnih za samu zajednicu. U pet sela formiraju se ne samo centri susreta zapatista i njihovih posetilaca, koji slobodno mogu da dođu na njihove teritorije i pruže svoju pomoć u razvoju lokalne autonomije, nego i nove, unapređenije forme autonomnih opština. Caracolesi (puževi, puževe kućice, spirale, ljušture), odnosno veća sedišta autonomih opština sa karakterističnim, veoma poetičnim nazivima formiraju se u La Realidadu (Majka Caracolesa-More snova), Morelii (Vihor naših reči), La Garući/Francisko Gomezu (Otpor do novog svitanja), Roberto Bariosu (Caracoles koji govori za sve), i Oventiku (Otpor za čovečnost). Ukupno uzevši, Caracolesi su obuhvatili 29 autonomnih opština, odnosno 2,222 sela i negde oko 100, 000 stanovnika (nav. prema Conant 2010:281). U ovim opštinama formirane su tzv. Saveti dobre vlade (Juntas de Buen Gobierno) kao opoziti lošoj vladi, kako zapatisti nazivaju zvaničnu meksičku vladu. Osnivanje ovih autonomnih opština (Juntas de Buen Gobierno) predstavljalo je pružanje novog zamaha razvoju prakse direktne demokratije, i uopšte, participacije lokalnog stanovništva u procesima upravljanja. U pet sela upravljanje se vrši kroz pomenute savete koje čine predstavnici izabrani od strane zajednice a prema principu rotacije. Prema izveštajima meksičke štampe (La Jornada), članovi ovih saveta menjaju se na svakih osam dana na način da se po nekoliko puta ponovo vraćaju na pozicije koje su zauzimali. Svaki od članova dolazi iz svoje lokalne zajednice u sedište Caracolesa i tamo ostaje osam dana da bi se nakon tog perioda ponovo vratio obavljanju svojih svakodnevnih poslova. Za obavljanje funkcija u savetu oni ne primaju nikakvu novčanu nadoknadu. Vršenje funkcije je pitanje odgovornosti a ne privilegije. Praksa zasnovana na principima rotacije, opoziva i stalnog podnošenja izveštaja o radu pred savetom/odborom, kao i činjenica da tokom određenog vremenskog perioda svaki član zajednice iskušava mogućnost da sam vlada i bude onaj nad kojim se vlada, za posledicu ima ništa drugo i ništa manje do ukidanje vladajuće klase (nav. prema Conant 2010:281-282).
Očigledno je da u praksi upravljanja koja se sprovodi u ovim savetima /odborima treba tražiti paradigmatično otelovljenje same biti ovog pokreta oličene u imperativu mandar obedeciendo! Revolucionarne konsekvence ovog modusa upravljanja, koji je očigledno sasvim primereno nazvati jednim mogućim modusom samoupravljanja, zaista su ogromne i teško precenjive. Jer, u pravu je Džef Konant. Ovi saveti su mnogo više od oslobođenih teritorija koje izmiču logici kapitala. “Oni su modeli novih društvenih odnosa u embrionalnoj formi, koji podstiču razvoj novih formi i praksi obrazovanja, lečenja, prihvatanja i razvoja starih i savremenih tehnologija, zajedno sa novim vidovima razumevanja i praktikovanja načina vršenja vlasti, upravljanja prirodnim resursima, i organizovanja zajednica. Ostrva autonomije u globalnom arhipelagu otpora, Juntas de Buen Gobierno i zajednice koje zastupaju predstavljaju jedinstvenu formu horizontalnog zajedničkog upravljanja” (Conant 2010:282).
Ključna stvar koja se tiče ovog pokreta vezana je za permanentnu dvadesetogodišnju praksu sprovođenja zahteva za pravo na rad, zemlju, stanovanje, hranu, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, nezavisnost za dostojanstvom, slobodu, demokratiju i pravdu u delo na autonoman način i bez bilo kakve veze sa Državom. Dok su se strategije i taktike koje se tiču načina koji treba da omogući ovu autonomiju menjale (oružani ustanak, pokušaj pregovora sa vladom Meksika), sam revolucionarni praxis sprovođenja ovih zahteva unutar slobodne teritorije nije prestao da bude upražnjavan. Pri tome je razvoj pokreta pokazao da sprovođenje same prakse koja je autonomna i u kojoj se primenuju načela vođenja slušanjem i sleđenjem (mandar obedeciendo) i preispitivanja u pokretu (preguntando caminamos) samo po sebi potvrđuje, uvećava i radikalizuje samu tu autonomiju. Zapatistički pokret pokazuje da kolektivno upravljanje svim ključnim pitanjima jednog kolektiviteta gotovo neminovno proizvodi revolucionarne konsekvence.
Glavni problem ovog pokreta treba tražiti u izolovanosti njegove borbe. On, naime, nije uspeo da uspostavi veze ni sa radikalnom levicom, poput Revolucionarnog narodnog pokreta(Ejercito Popular Revoluionario-EPR), ali ni sa umerenijom levicom i civilnim društvom uopšte. Najzad, kako to njihov glasnogovornik potkomadant Markos priznaje, jedan od glavnih probema pokreta je u tome što on nije uspeo da ostvari jače veze sa radničkom klasom Meksika. Ali neće biti da su isključivo oni za to krivi. I pre će biti da su upravo oni najmanje krivi za to. Jer, učinili su mnogo toga da spreče izolovanost. Stalno su pozivali civilno društvo da deluje na promeni meksičkog društva, razvili su tzv. Zapatistički front pokušavajući da koordiniraju građanske aktivnosti, pokušali su da podstaknu incijativu antikapitalističkih i levih snaga kroz tzv. Drugu kampanju (Otra campana). Možda bi, ako stvari posmatramo iz ortodoksno-marksističko-lenjinističke perspektive, mogli da kažemo da su naprosto morali da “organizuju ozbiljniji otpor”i omasove pokret na nacionalnom nivou. Ali princip na kojem je utemeljen njihov pokret zapatistima ne dozvoljava pokušaje uspostavljanja kontrole nad masovnijim pokretima. Oni naprosto ne žele da izgrađuju druge pokrete. Prema njihovom uverenju, drugi pokreti moraju sami da se organizuju, kao što su oni to učinili. Jer, zapatiste ideološka hegemonija i uloga avangarde ne zanimaju. Na kraju krajeva, veliki sektor meksičke levice mnogo više je bio raspoložen za institucionalno delovanje i podršku kandidatu Partije demokratske revolucije (PRD) Andreasu Manuelu Lopezu Obradoru na predsedničkim izborima 2006. godine, nego za saradnju sa zapatistima. Zapatisti nisu želeli da ispadnu naivni i da dozvole da budu izigrani od strane još jednog u nizu predsedničkih kandidata koji obećavaju mnogo, a zbog upletenosti u ralje kapitaloparlamentarizma uvek ostvare malo, gotovo ništa.